Usamljenost 3.0 i digitalni narcizam

MOĆ BLOGA: Poslednji dan drugog po redu SHARE festivala otpočeo je predavanjem poznate mlade blogerke iz Libana Ezre Hajdar Zajur kroz ispovest o svetskom uspehu njenog bloga. Ezra je svoj jednostavan blog nazvala „Moj veo“ i na njemu otvorila mnoge teme koje se tiču položaja pokrivenih žena u Libanu, i religije uopšte. Ezra kaže da je pisanje bloga otpočela da bi predstavila sebe i stvari oko sebe. Otvorivši religiozne teme ona je ovu, inače najčešće uznemirujuću i frustrirajuću temu za raspravu uživo, uspela da na svom blogu učini lakšom jer su, kako kaže, ljudi koji su se priključivali blogu osetili da imaju veću slobodu izražavanja i da su koristili digitalni prostor izražavajući sve ono što možda nisu dovoljno jasno mogli van njega.

„Kada su me napadali na blogu, ljudi su govorili – veo je glupost, to ne bi trebalo da nosiš jer te čini manje ženom i oduzima ti slobodu. Do trenutka kada bih sela da odgovorim već je desetoro ljudi iz raznih krajeva sveta to bilo učinilo umesto mene. I tada sam shvatila da sam preko ove online platforme, preko bloga, stvorila platformu za komunikaciju. I počela sam da dajem mogućnost ljudima da započnu razgovor.“

Ezra ističe da, stoga, nije stvar samo u tome da se započne blog, već u prilazu temi. Javljalo se sve više žena koje nose veo, a potom se pojavila i žena iz Libana koja ga ne nosi a koja živi u zajednici pokrivenih žena, i čija je ispovest svedočila o tome da je iz tog razloga diskriminisana upravo od strane žena sa velom. „Tada sam shvatila da blog nije više samo o meni, o pokrivenim ženama, već i o svima nama kao ljudima, o svim našim lepim razlikama i kulturama.“

Blog je rastao i najzad su i lokalni mediji hteli da čuju sve o blogu, o Ezri, o njegovom nastanku, itd. „Onda su počeli da pristižu i mejlovi od muškaraca koji su diskriminisani, sa porukom – da li bi postavila naše tekstove na svoj blog?“Ona ističe da nije odabrala put da se bori u libanskom parlamantu za bolji položaj pokrivenih žena, već je njen način borbe bio samo u tome da kroz svoj blog otvori prostor drugim ljudima, onima čiji se glas nije mogao jasno čuti ni na jednom drugom mestu. Blog „Moj veo“ omogućio je Ezri da za relativno kratko vreme postigne ono što joj bez njega verovatno nikad ne bi pošlo za rukom.

KNJIGE IMAJU BUDUĆNOST: Ispred projekta socijalne mreže za ljubitelje knjige Readmill govorio je Hendrik Berggren, koji smatra da su elektronske knjige već zamenile štampana izdanja i da će u skorijoj budućnosti to učiniti potpuno. To je budućnost na koju misli Berggren, a njegova društvena mreža povezuje ljude preko knjiga, čiji se delovi citiraju. Digitalne knjige pružaju mnogo bolju manipulaciju njenim delovima, pravljenjem beležaka, komentarisanjem, brzim i lakim pretraživanjem gde se šta nalazi, šta je o čemu zabeleženo, a pritom ostavljajući izvorni tekst potpuno netaknutim i čistim. Da bi dočarao poentu ovog dela priče, Hendrik je prikazao fotografiju potpuno ispodvlačenog, bojama unakaženog primerka Džojsovog „Uliksa“ sa tuđim zabeleškama po ivicama listova, i postavio pitanje: „Ko bi se od vas usudio da čita ovakvu knjigu? – Ja sigurno ne bih, ukoliko baš nisam prinuđen na to. Ali bih voleo da pročitam Katarinine (Caterina Fake, jedna od osnivačica Flickra) beleške i citate, jer je znam i zanima me šta misli o knjizi.“

Šta čini ključnu stvar Readmilla? Sve se vrti zapravo oko toga kako nekome približiti knjigu koja je digitalizovana a nije besplatna. Berggren to objašnjava na sledeći način: „Mnogo je nerazumevanja oko toga šta radimo i izraza ’društveno čitanje’ (social reading). To izgleda kao da želimo čitanje da učinimo javnim, ali to bi bilo glupo. Ko bi želeo uopšte da čita javno, da četuje o tome na fejsbuku ili tviteru, istovremeno čitajući?“, pita se autor projekta Readmill.

Čitanje knjige je, smatra Hendrik, impresivno lično iskustvo transfera znanja iz knjige na čitaoca koji to znanje prima, i nemoguće je bilo šta drugo raditi u tom trenutku paralelno sa tim. „Morate ostati fokusirani na knjigu.“ Takođe, način na koji su knjige prikazane danas na internetu za Berggrena je samo nešto poput vrha sante leda, čije stvarne dimenzije leže tek ispod nivoa vode – naziv knjige, nešto o autoru, možda sadržaj, par recenzija ili navoda i to je sve. „Ono što ne vidimo, to je u stvari onaj 'pikantni' deo koji zaista želimo iz knjige.“

I tu sad dolazi na red priča o prednostima digitalnih knjiga što je i suština ovog projekta. Cilj je sa raznih strana, od raznih ljudi, o jednoj knjizi spojiti sve te lične impresije, komentare, navode i slično (izvedene preko uređaja za čitanje, e-readera, tablet računara i dr.), da se na jednom mestu sakupi sve ono što do sada nije moglo i objedini u svrhu upućivanja u knjigu. Proces direktnog „linkovanja“ navoda ili komentara vezanih za tačno određeno mesto u nekoj knjizi je ono što Readmill servis pruža kao automatizovan i olakšan postupak. Korisnici ovog servisa koji na njemu ostavljaju ovakve beleške stvaraju jednu topološku paletu (tzv. relevance layer) i obogaćuju je, tako da o knjizi na jedan nov način izađe sve što se ikada moglo napisati o njoj. Takva bogata kolekcija podataka postaje zatim dostupna svima koji se registruju na Readmill, bilo da samo žele nešto da saznaju o knjizi ili da podele sa drugima mesta koja su naznačili.

„Može se desiti da bukvalno svaka strana neke knjige bude u ovom smislu ispunjena nekim korisnim podatkom. Na taj način otkrivamo sve što se nalazi ispod vrha sante leda“, poentirao je Hendrik Berggren.

Zanimljivija izlaganja imali su Smari Mccarthy - reprezentujući Islandsko društvo digitalnih sloboda, kao i Isak Gerson koji je u Švedskoj osnovao Crkvu „kopimizma“. Mccarthy je predstavio neke od digitalnih platformi zasnovanih na principu tzv. crowdsourcinga, što znači da je reč o sistemima za validaciju raznih pitanja pokrenutih u javnosti tako da ljudi na platformi neprestano dodaju ili oduzimaju glas za nešto, u zavisnosti od toka vremena i dešavanja u javnosti. U tom smislu je predstavljen za sada još uvek eksperimentalni model direktne demokratije, u kojem bi građani jedne zemlje u svakom trenutku mogli preispitivati odluke svojih izabranika i, nezavisno od trajanja mandata određene garniture vlasti, ukinuti im podršku dajući je nekom drugom za koga u tom trenutku misle da je bolji. Vlada bi u tom slučaju bila jedno dinamičko otvoreno telo, čiji je sastav neposredno pod kontrolom glasača.

Sa druge strane, više nego simpatični devetnaestogodišnji Gerson upoznao je posetioce SHARE-a sa svim preprekama na koje je nailazio dok nije konačno uspeo da registruje Kopimističku crkvu u Švedskoj, čije je vrhovno sveto načelo sadržano u tastaturnim skraćenicama Ctrl+C i Ctrl+V, a tiče se svakog sadržaja koji se može preobratiti u digitalni oblik. Prolazeći kroz raznorazne peripetije preuzimanja (kopiranja) formalnih struktura u organizaciji neke crkve, mladi Isak je konačno izrekao rečenicu koju kao da je tokom celog predavanja čekao da kaže: „Nelegalni smo, a registrovani.“

WEB 3.0 OPASNOSTI: Ipak, jedno od najbolje prihvaćenih bilo je predavanje Andrew Keena koje je održano u sklopu promocije njegove najnovije knjige „Digital Vertigo – how today’s online social revolution is dividing, diminishing, and disorienting us“. Već u svojoj prvoj rečenici Keen bez ustezanja kaže: „Ovde sam da uništim ideju društvenih mreža i razmene“, a zatim pušta čuvenu scenu iz Hičkokovog filma „Vrtoglavica“ kada James Stewart prvi put u jednom restoranu opazi Kim Novak, istu onu scenu o kojoj Žižek piše u svojoj knjizi „Parallax View“. U ovom filmu se, po rečima Keena, prikazuje kako se vodi ljubav sa mrtvacem. Keen govori o tome koliku prednost poseduje nečija pojava u odnosu na njegovu istinu u životu, koliko je zavodljiva i važna na današnjem webu i društvenim mrežama. „Po mom mišljenju, na delu je nešto što zovem veliko zavođenje silikonske doline.“

„Ta ideja se sastoji u geslu da nas internet sve spaja, to je neka nova vrsta kolektivizma, zavođenja koje je danas na snazi, ideja da svi možemo da budemo zajedno“, objašnjava Andrew. Odmah zatim predavač pušta scenu iz filma „Društvena mreža“ i akcenat stavlja na rečenicu koju akter izgovara: „Prvo smo živeli na selu, onda smo prešli u gradove, a sada živimo na internetu.“ Nema više prave razlike između virtualnog i realnog prostora, a sve se to ostvaruje preko web 3.0 metodologije i sveprisutnosti ličnih podataka sviju nas koju takva platforma održava u cilju da se „eliminiše usamljenost“. Za Keena, to je posao svake društvene mreže na internetu.

„Društvena razmena, društvena mreža, za čitanje, za putovanja, zaposlenje, za vožnju bicikala... Svaki put kad mi izlazi novo izdanje knjige moram da dopišem bar još deset mreža koje su u međuvremenu dobile novac iz nekog fonda da se osnuju. Svet zna šta jedete, šta čitate, koju muziku slušate, gde se nalazite, šta gledate na tv-u... Otkrivamo naše najintimnije stvari preko interneta“, nabraja Britanac.

Delovanje aktuelnog web 3.0 sistema predavač je okarakterisao kao „Trumanov šou na steroidima“, puštajući klipove iz referntnog filma: „Svi smo mi produkti interneta, čak i ja koji sam na tviteru“, šaljivo je dodao Keen, dok podvlači citat iz filma – nema stvarne razlike između privatnog i društvenog života. „Ko od vas još uvek ima svoj privatan život?“, upitana je publika. „Logika anonimnosti (kroz npr. korisničko ime) koja je pripadala web 2.0 zamenjena je aktualnošću weba 3.0.“

U čemu je, dakle, problem života u društvenim mrežama? Šta ima loše u želji da se eliminiše usamljenost? Stvar je što se fenomen usamljenosti ovakvim platformama uopšte nije uspeo suzbiti, štaviše on je postao još prisutniji sa dolaskom weba 3.0. Keen u smislu jednog od razloga za to vidi jedno indukovano stanje i ponašanje korisnika društvenih mreža koje je poznato pod nazivom digitalni narcisizam. „Kada sam bio u Grčkoj i poželeo da vidim Akropolj, kada sam se popeo, ugledao sam tamo sve same ljude koji fotografišu jedni druge. Sve je to narcisizam, jer većina ljudi, ako ćemo iskreno, prosto nema potrebu da zna šta radimo, šta smo jeli, šta čitamo... Sve je to dosadno drugima.“

Zatim je usledila fascinantna priča o Fukovoj rečenici „viđenost je zamka“, aludirajući na njegovu studiju „Nadzirati i kažnjavati – rođenje zatvora“ i Bentamov čuveni Panoptikon, tzv. savršeni zatvor, sa kulom u centru i zatvorenicima okolo nje koji sve vreme treba da znaju da su posmatrani i onemogućeni da imaju bilo kakvu privatnost ili šansu da se ponašaju kako ne treba. Društvene mreže su samo nesvesne konstrukcije takvih panoptikona, one su samo sredstvo da se njihovi korisnici učine proizvodom. U tom smislu, za Andrewa fejsbuk i ostale mreže nisu nekakvi realni izvori zla, nisu čak ni krive ni za šta, jer ono što daju nije ništa supstancijalno dobro ili loše, nego je čista iluzija. One su sredstva, platforme, zatvori. Borba se, dakle, opet svodi na nas same, na ljude koji po svaku cenu žele da budu „viđeni“. Ta figura virtuelnog pozera je danas glavni način da se dobavi podatak koji nekom drugom treba da bismo postali i njegovi konzumenti.

Na kraju izlaganja, predavač opet pušta scenu iz Hičkokovog filma kada Stewart razotkriva da se žena koju pokušava da voli i da je napravi nekom drugom koju je izgubio (mrtvacem) i sama prima na tu njegovu igru, kada ona zaista pomisli da može biti ta ista, prethodna. To je trenutak u kojem sve kreće nizbrdo, u novu vrtoglavicu, i koji će učiniti da se prošlost ponovi. Keen tako sugeriše: to da smo obmanuti shvatićemo tek u pogledu na drugog koji je istu tu grešku počinio, ali nam to, kao ni Stewartu, opet neće pomoći da se iščupamo iz činjenice da smo i mi sami obmanjivači drugih. Drugi nam svojim greškama i ispadima na mrežama ne mogu pomoći da shvatimo one greške koje i sami pravimo.

Odmah zatim sledi poslednja nešto optimističnija scena iz „Trumanovog šoua“, kada junak pobegne iz iluzije. To u šta ulazi prikazano je u filmu u obliku vrata koja se otvaraju, dok je u njima neki novi, potpuno taman i crn prostor, za razliku od divnog plavetnila neba koje je iluzija. „To je izazov za nas, to crnilo, neizvesnost, i mislim da svi moramo pronaći to mesto u koje možemo da pobegnemo, jer to je mesto na koje moramo da imamo pravo ako mislimo da preživimo u svetu društvenih mreža“, završio je Andrew Keen.

ZABAVLJAČ U AKCIJI: Treće veče noćnog dela SHARE festivala u amfiteatru Doma Omladine bilo je u znaku Tima Exila, koji je održao svoj nastup u dupke punoj hali. Ovoga puta, uz njegovu muziku nije se moglo igrati u pravom smislu reči, pa su stolice bile tu sa razlogom. Čuvši ga kako nastupa zapisao sam sledeću rečenicu: ništa ne postoji ako nije iskrivljeno i unakaženo.

Ono što se događalo bilo je sledeće: Exile je na sajtu SHARE-a zamolio da mu se pošalju proizvoljni semplovi. Svako od nas je to mogao da učini aploudujući na njegov sajt šta god sami snimili, rekli, ili odsvirali. To što su mu ljudi bili poslali tokom vreme festivala korišćeno je kao materijal u ovom egzibicionom šou. Svaki poslati sempl učitan je direktno na njegov launchpad i odatle lupingovan načešće u trajanju četiri četrvrtinska takta – to je osnovna matrica.

Iz launchpada se tako „naštimovan“ zvuk propušta u dalje uređaje, kroz ritam mašinu i sekvencer i tu se potpuno izobličava sve do mere kada ga više jasno nije ni moguće raspoznati. Tim zatim uzima i lupa po ritam mašini i klavijaturama (koje uopšte ne proizvode zvuk nekog instrumenta) i dodaje se dodatna ritmika. Potenciometri su sve vreme u igri, a muzičarevi prsti ne mogu da se smire za pultom. Nema pauze ni odmora. Sve je potpuno proizvoljno i zavisi samo od trenutka inspiracije, što je pravo merilo događaja. Možda bi se moglo reći da je ovo jedna zanimljiva sprdnja sa čitavom koncepcijom didžejisanja, jer vrteti pesme u ovom slučaju uopšte nije ni potrebno – zapravo za vreme nastupa od skoro sat vremena mi nijednu pesmu nismo ni čuli!

Neki iz publike nisu mogli da se priviknu na koncept, pa su polako odlazili, verovatno razočarani što ne čuju nijedan poznatiji bit ili refren koji bi pevušili. Kako Exilu inspiracija proradi, on prekine naglo sve, kaže par reči, a onda opet bira neki novi sempl. Jedan koji ga je posebno oduševio: neko je snimio glas koji pevuši sulude reči ’he's looking up his ass’, i to biva highlight večeri. Kako veče odmiče Tim nas ludački vraća na ovaj sempl kako je on izvorno snimljen i čudi se kao blesav. Svi se smejemo. U nedoumici šta da izabere, pojavljuje se sempl frulice u stilu Bore Dugića koja svira kolo. Exile je oduševljeno ubrzava do besvesti i nastaje pravi haos. Na posletku, vraća se na bis, i ovoga puta napraviće muzičku predstavu od sopstvenih reči – thank you.

Ali opisana logika stvaranja i razlaganja je u svakom muzičkom komadu (nazovimo ga tako) jedna ista. Furiozna groznica iskrivljavanja, cepanja svega postojanog, razumljivog, raspoznatljivog, svega toga mora biti, čini se, ili nema ničega. Rezovi unakažavanja postaju gorivo i vrlina, ništa nije urađeno ako ono isprva pušteno, poslati sempl, ne dospe u agregatno stanje opšte histerije neprepoznavanja. Ono što je stvoreno ne vidi više poreklo svoga stvaranja.

SHARE broj 2 se zatvorio žurkom u klubu Tube koja je trajala do jutra, a interesovanje se moglo uočiti u redu ljudi koji su ispred kluba celu noć čekali da uđu. Naravno, naivno fantazirajući u sebi da je unutra bog zna kako dobro i do jaja.

(e-novine, 29.04.2012.)