Umetnost u ratu bez kompromisa

Malo je koncerata u kojima se čuva nešto od onog podešenog sobnog slušanja, u kojem smo sami sa muzikom koja se čuje onako kako mi to želimo, bez ometanja, i za koju imamo utisak da se najbolje čuje upravo tu i nigde drugde. Koncert benda Tuxedomoon koji je održan 3. novembra u sali „Amerikana“ Doma Omladine vuče nešto iz ove sobne atmosfere, naročito još ako vas na putu do balkona za „odabrane“ bez reči propuste kada im kažete da pišete za e-Novine. To su već dva čuda u istoj večeri.

Ali, nema to toliko veze sa mestom dešavanja, već najviše sa vrstom muzike koju ovaj, slobodno možemo reći, internacionalni sastav vrsnih multiinstrumentalista stvara još od davne 1977, kada su dva studenta elektronske muzike u San Francisku, Blaine L. Reininger (na koncertu gitara, glas i violina) i Steven Brown (glas, klavijature, saksofon, klarinet) odlučili da osnuju bend. Iako je ovde bila najavljena kao post-punk grupa, to ipak nije baš najsrećnije ime za muziku o kojoj hoćemo nešto da kažemo. Njihovi prvi albumi i singlovi možda dotiču novi talas, pa čak i jedan deo one dark ili gothic scene, no, po sredi je sasvim nešto drugo što će polako dobiti maha tek od osamdesetih godina njihovog delovanja, sa ulaskom članova Petera Principlea (performans majstor, elektronika, vokal) i Brucea Geduldiga (bas gitara, elektronika).

Već je dovoljno udaljiti se od kvalifikacije post-panka ako analiziramo prvu kompoziciju koju je napisao Reininger, i neizostavnu numeru na svakom od koncerata od tad - „Litebulb Overkil“. Napravljena bukvalno bez zamisli bas gitare, numeru vodi jedan sloj klavijature koja postavlja ritam i samo podseća na bas. Glavnu melodiju koja se razvija i ponavlja vodi violina, a to su sve one deonice koje želite da oponašate žviždanjem kada vam je pesma u glavi. U tzv. refrenu, klavijature se udvajaju i blago se uzdižu, dolazi do smene u planovima (frontovima) nje i violine, odjednom ona biva prinuđena da prati klavijature i tu shvatamo da se događa pravi razgovor između instrumenata.

Baš taj dijalog, slično nekakvoj raspravi u nekada manje, nekada više burnoj skupštinskoj atmosferi, gde svako vodi svoju priču sa punom slobodom da se drži ili ne drži teme svog sagovornika, postaje nešto što će Tuxedomoon negovati nadalje. Tako pada kvalifikacija i post-punka i new wavea, a nastaje prava mala umetnička (pozorišno-scenska) avangarda, nešto već samom svojom pojavom neuobičajeno izolovano i u startu estetizovano. Ako kao treća strana koja je upravo upala u prostoriju pokušate da izmirite stranke u glasnoj svađi, osuđeni ste na propast, jer one vas ne čuju. Ali njihova svađa postaje neočekivano zanimljiva za slušanje i vi umesto da reagujete, uzimate stolicu i odlučujete da uživate u sve privlačnijoj predstavi. To je ono što vam se dešava bilo na koncertu, bilo u sobi.

A šta je sa samim ritmom, sa elektronskim udaraljkama kojima rukovodi Principle? One se, pak, najčešće ni ne koriste kao klasičan jasno repetitivan ritam, štaviše i one kao da su besne na uobičajeno poimanje ritmike koja bi trebalo da vam pokrene telo, pa se bune i upadaju u pesmu kao kakva mestimična intruzija i tek kao šlag na tortu već zavađenim i očigledno raspirenim instrumentima. Pa, šta mi onda dobijamo u celini? Ima li je uopšte, ili je to samo haotična buka po principu svi u glas i svako za sebe u isto vreme? Šta se zapravo krije iza tog više nego originalnog i simpatičnog imena benda, u nespojivoj, ali ipak iznenađujuće ukusnoj – nazovimo je – personifikaciji Meseca obučenog u svečano muško odelo iz prošlog veka, naziva koji je Brown smislio još u svojim gimnazijskim danima?

Obično, kada treba da se kaže nešto o celini u muzici, govori se o panorami zvuka, paleti koja nadjačava pojedinačno u svakom instrumentu i stvara novosmislenu celinu, nekakav aristotelovski sinergičan efekat koji je u stanju da prestigne klasičan zbir sabranih instrumenata, nešto što nijedan od njih kao instrument ne bi mogao da postigne u ograničenju toga što je instrument, nekakav kvantitativan efekat. Ali za Tuxedomoon takav idealizam više ne pije vodu (’don’t think, don’t buy...’), i hvala bogu što je posle toliko vremena dominacije konačno tako. Ono što instrumenti u svojim interakcijama tu možda pre hoće da kažu je da nije primarno to da žele da ostvare nekakvo združivanje sa ostalim instrumentima, da se uklope, ušanče, nađu svoju „srodnu dušu“ i slične gluposti.

Naprotiv, prava priroda svakog pojedinačnog glasa ili instrumenta je da dominira, da porobi druge i bude jači od njih, da se nametne kao glavni. Ali, za to nikada ne postoji unapred smišljena strategija, pa je put za dominaciju veoma trnovit. Svaki put kada se pojavi neki drugi i novi glas, mora se napraviti intervencija i promeniti unapred zamišljena strategija nametanja svojeg, i najvažnije, sve to bez ikakve mogućnosti za pripremu, bez predumišljaja, ovde i sada. Ako tako reaguje što se sebe tiče svaki instrument, onda rezultat ipak nije baš sasvim haotičan kako bi hteli aristotelovci ili njegovi fenomenološki rehabilitanti u dvadesetom veku.

Taj fight ne samo da postaje teatralan i performativan u smislu odigravanja nečeg spontanog tu pred našim očima, nego nam istovremeno prikazuje i prirodno stanje onih koji tim instrumentima rukuju, njihovu, nazovimo je, iskrenu dijalektiku želje, a to je okrutna narcisoidnost da se što bolje čuju, pokriju drugog, negiraju, protivureče i na sebe skrenu pažnju što neuobičajenijim skalama s obzirom na ono što bi se očekivalo u ispeglano ukomponovanoj pop-muzici. Sve to nasuprot npr. Aristotelu kod kojeg teatralizacija uvek znači neku ne-neposrednost, dakle, glumu, toliko licemernu (a nazivaju je „profesionalnom“) distancu glumca u odnosu na ulogu koju igra.

Međutim, haos i nered nije sve što se tu proizvodi, jer inače ne bi bilo ničeg privlačnog i slatkog u Mesecu koji se antropomorfizuje. Stvar je u tome što, s vremena na vreme, u tom ispregniranom veštačenju lepih tonova, koji se krive i savijaju u beskraj, sve do karikature koja polako postaje noćna mora, u osmehu klovna koji mu rascepljuje usne preko ušiju, neki od instrumenata naprasno odluči da lupi kontru svemu i na kratko zaustavi šegačenje i ismevanje svojih protivnika nečim brutalno (ili banalno) uobičajenim i ispeglanim. I tu nastaje preokret.

Haos nije samo pregršt nečitljivog, more nerazumljivog, splet beskrupuloznih kontrareakcija, nego uključuje u sebe i taj paradoks da kontrareakcija može postati i ono na mometne lepo i uobičajeno skalirano iz iste one puke želje da se iskontrira, ali ovoga puta sam haos u onom smislu kako ga najčešće sebi predstavljamo. Drugim rečima, više se ni haos ne čini bas sasvim katastrofičnim kada je tu pred nama. Želja ga na momente opet vraća na kolosek onog ljudskog i smislenog, možda baš ona o kojoj je reč u pesmi „Desire“ (’makes you go where you can’t go, makes you want what you can’t have’). Ali tu nema ni kompromisa ni tvrdoglave ideologije, već samo nužnosti i naizgled ravnodušnosti kojom se više nego sa lokoćom i bez problema prelazi iz jednog u drugo.

Najčešće, ove munjevite ratove smisla i besmisla u Tuxedomoonu vode Brown i Reininger; Brown čas na klarinetu, saksofonu i klavijaturama, a Reininger na gitari, a naročito violini. Brown će tako duž celog koncerta imati pune ruke posla i menjati instrumente, a vrlo često uzastopno izmenjivati duvačke – saksofon i klarinet, pa će jedan uvek biti malo „divljiji“ od drugog. Klarinet će nekad umirivati besni saksofon, ili će, obrnuto, izgledati kao da razulareni klarinet (npr. u numeri „Hugging The Earth“ sa albuma „Holy Wars“ koja je otvorila koncert) nema sluha ni za šta drugo osim za svog drugog gazdu u kući (superego) saksofon. Sve to sa limenim duvačima upotpunjuje peti član benda Luc Van Lieshout koji svira trubu, čas sa prigušivačem, čas bez njega, ili brilijantnu usnu harmoniku u isto vreme bizarnom i veličanstvenom instrumentalu „The Waltz“, koji zvuči kao parodija na onu Vangelisovu sintetizovanu harmoniku iz numere „Blade Runner Blues“.

Usred ove paradigme koja se nameće kroz pomenute instrumente, ritam sekcija se po svojoj funkcionalnosti skoro pa ukida, jer ona je takođe prozvana da se priključi ratu. Skriveni talenat Geduldiga od albuma „Desire“ iz 1981. pa naovamo sve više se ocrtava i postaje javna tajna, jer se bas priključuje melodičnim i razigranim varijacijama i preti da pokori prostor koji su izdiktirale piskave boje žica i duvača. Tzv. elektronska podloga, kao što smo rekli, ili je mestimična i upečatljiva, buni se i želi da bude sudija sveopšte svađe, ili je samo začin, ukras, dodatak jelima, nikako noseći medij za cupkanje i igranje. Ona je analogna, čudna i čak primitivna, smešna i zanimljiva, oskudna i baš zato željena. Umetnička.

Sve ovo uticalo je da se Tuxedomoon, koji osamdesetih svoje sedište prebacuje u Evropu (najpre u Holandiju, a zatim u Belgiju), okarakteriše više kao umetnička trupa koja neretko sarađuje praveći muziku za predstave, kao što su „Divine“ Mauricea Bejarta iz 1982, „Bardo Hotel“ iz 2006. i mnoge druge. Njihova najpoznatija sopstvena predstava uokvirena je čuvenim projektom pod nazivom „Ghost Sonata“ iz 1991. Voleti zvuk koji pravi Tuxedomoon je tako jedini način da se uživa u njihovom nastupu, pa zato popularne snobovske konotacije imenice „provod“ nema ni u tragu. Ipak, odeveni u smokinge, džentlmenske naravi, sa prosedom kosom i frizurama uglavnom podignutim, uspeli su da ispune prostoriju sale „Amerikana“ u trećem po redu nastupu u Beogradu od „demokratskih promena“.

Uloga Petera Principlea bila je upečatljivo zanimljiva. Odmah na startu shvatili smo da je upravo on zadužen i za onaj avangardno vizualni, performativni deo u kojem izvodi razne stvari snimajući sebe postavljenom mini-kamerom i bacajući sliku na platno iza njega. U „Hugging The Earth“ on tako u klečećem položaju pokušava da obgrli gumeni globus na naduvavanje koji mu zbog svoje okrugline stalno ispada iz ruku. A kad konačno u tome uspe, lopta se ispumpava i on opet ostaje bez sveta koji je toliko očajnički želeo da osvoji.

Zatim, tokom pesme „Muchos Colores“ sa poslednjeg albuma „Vapour Trails“ unosi se neprestano u kameru menjajući svoj karakter maskama koje stavlja i slojevito skida s lica. Svaka maska nosi jednu ličnost, posebnu gestikulaciju, jednu boju, baš kao što jedna ličnost u sebi nosi mnogo ličnosti, ili kao što se mnogo ličnosti trudi da svim snagama ne budu jedna ličnost. Sva tri skeča pod nazivom „Boxman“ sa albuma „You“ dramatizovao je upravo on u haotičnoj i atmosferičnoj pratnji svih ostalih, ispred dva mikrofona od kojih je jedan bio rezervisan za protagonistu Mr. Nilesa, a drugi za tajanstveni strašni glas iz kutije koji će ga naterati da uđe i živi u njoj... Trebalo je izgleda da bude još dosta toga, ali je veza sa platnom u jednom momentu tehnički otkazala.

Pored spomenutih, odsvirane su i sledeće numere: „Tritone“ sa albuma „Half-Mute“ sa đavolskom paganinijevskom violinom maestra Blainea Reiningera, „Time To Lose“, nešto brža i ritmičnija „Everything You Want“. Zatim, od novijih numera „Stil Small Voice“ i „Baron Brown“, pa „Some Guys“ sa „Holy Wars“, „Dark Companion“, „Atlantis“ sa „Ship of Fools“ i druge. Bend je nakon dugih aplauza čak tri puta izašao na bis, ali pesme poput „No Tears“ ili najpoznatije i najobrađivanije „In The Manner of Speaking“ ostale su ovoga puta neodsvirane.

Trinaestogodišnja pauza između „Ghost Sonate“ i albuma „Cabine In The Sky“ iz 2004. i njihovi još uvek neumorni nastupi govore da je reč o multitalentovanim muzičarima od kojih svaki poseduje zavidnu kolekciju solo-projekata, vremena za sebe, ali i više od toga. Takvim ljubiteljima muzike nije problem da se s vremena na vreme ponovo okupe i izbace nov album, i Tuxedomoon zapravo tako i funkcioniše. Njihove samostalne karijere ne predstavljaju im nikakvu prepreku za to, što na prvi pogled deluje čudno. Sasvim suprotno karakteru muzike koju stvaraju, u njihovom uzajamnom odnosu ratova uopšte nema. Ima samo punog profesionalnog poštovanja, divljenja i najzad ličnog prijateljstva. Možda je to baš moguće zbog toga što je sva furioznost u sukobima prebegla i izručila se u neponovljivoj i ingenioznoj umetnosti njihove muzike. Negde mora da procuri, a Tuxedomoon je svakako najbolji način za to.

(e-novine, 5.11.2012.)