Jubilej neponovljivog albuma

U nezadrživom iščekivanju novog albuma pod nazivom Delta Machine i predstojećeg koncerta zakazanog za 19. maj na Ušću, predstavićemo vam priču iza i okolo legendarnog, po mnogim kritičarima najboljeg albuma grupe Depeche Mode – Songs of Faith and Devotion. Album se pojavio u prodaji pre dvadeset godina, 22. marta 1993, a njegovo remaster izdanje objavljeno je 2006. nakon izlaska albuma Playing the Angel. Remastrirana izdanja svih prethodnih albuma pojavila su se u cd i dvd formatu koje su pratili i kraći dokumentarni filmovi, pa smo tako dobili još jedan vredan izvor informacija. Osnovni je, naravno, knjiga Stiva Malinsa „Depeche Mode – Black Celebration“ koju je preveo Dejan Cukić, a objavila izdavačka kuća Laguna 2009, negde uoči koncerta koji je tada, nažalost, otkazan zbog iznenadne bolesti pevača.

Novinar časopisa Select je te, sad već davne, 1993. napisao: „Pesme vere i odanosti istovremeno su i pesme pohote, iskvarenosti i pohlepe potpuno zamašćene najlepljivijim, najotrovnijim zvučnim teksturama koje su Depeche Mode da sada stvorili.“ Drugi su govorili da je bend svakako oduvek stvarao nešto mračniju muziku, ali da se na ovom albumu taj mrak po prvi put živi sa svim svojim posledicama. Ubrzo po objavljivanju, album je izbio na prvo mesto u Velikoj Britaniji, Americi i gotovo svim zemljama zapadne Evrope, što se nije desilo čak ni sa prethodnim, njihovim ujedno najprodavanijim albumom svih vremena – čuvenom pločom Violator. Šta je moglo da doprinese ovakvom rezultatu, da se nakon megalomanskog uspeha postigne još veći, a šta je usledilo nakon toga i zašto?

Da li je jednostavnost najbolja ili samo najlakša?

Iako je osamdesetih predstavljao sinonim za new wave electro scenu, Depeche Mode je zapravo oduvek crpeo rock korene. Naročito se to odnosi na danas možda najvećeg tekstopisca i kompozitora u popularnoj muzici Martina L. Gora (Martin L. Gore), koji je jedan od najboljih poznavalaca glam-rock scene i od čijih demo-snimaka je započinjalo svako snimanje albuma. Sa Music for the Masses iz 1987. i hitovima kao što su “Never Let Me Down“, “Behind the Wheel“ i “Strangelove“ bend je već bio više nego popularan širom sveta, čak više u Americi nego kod kuće, a svaka od ovih numera predstavljala je svojevrsan miks roka i elektronike koji je isprofilisao i odredio put daljeg razvoja benda. Iako se u to vreme rađao tehno i acid-house zvuk iz detroitskih Warehouse projekata, članovi benda Depeche Mode pružali su snažan otpor da ne postanu dance bend, gajeći konstantnu averziju kako prema repetitivnoj dominaciji iz tehna, tako i prema klišeima roka koji je samog sebe izjedao šablonima i sveopštim trendom komercijalizacije.

Zbog toga članovi uspostavljaju saradnju sa već tada dosta proslavljenim mladim producentom Markom Elisom (Mark Ellis), poznatijim pod umetničkim imenom Flad (Flood). Flad je radio sa nekim velikim imenima i rok i elektronske muzičke scene (npr. New Order, U2 i Nick Cave), pa se nametnuo kao očigledan izbor za ono što je sledilo – za album koji će u budućnosti biti poznat kao školski primer za jedan od najboljih spojeva ova dva žanra ikada.

Glavna promena u načinu rada benda bila je upravo Fladova sugestija Martinu da svoje demo-snimke zaustavi u svom idejnom i ne toliko strogom okviru kako bi se oni što bolje mogli modifikovati u studiju i poprimiti zvuk kakav je nezamisliv bez produciranja i miksovanja. Od tada pa na dalje, tako će i biti, bez velike pretprodukcije. Alan Vajlder (Alan Wilder), najmuzikalniji član benda zajedno sa producentom Fladom i Fransoazom Kevorkianom (François Kevorkian), pedantnim inženjerom zvuka koji je pre toga radio sa Kraftwerkom, najviše su učinili da Violator zvuči onako kako će zvučati generacijama posle.

Bio je to album koji je pokorio sve fanove, a najveća histerija proizvedena je na promociji albuma u L.A., u prodavnici ploča oko koje je više od 5000 ljudi kampovalo i stvaralo red duži od dve milje da bi prvi kupili album. Više od 17000 histeričnih obožavaoca dočekalo je tog marta 1990. svoj omiljeni bend. 200 policijskih patrola moralo je da interveniše i nakon sat i po vremena evakuiše članove benda. Pričalo se da se tako nešto nije moglo videti još od vremena Beatlesa, ali ovoga puta je to bila grupa koja je pravila eletronsku muziku i koja je izdala možda svoj najrafiniraniji i istovremeno najslušljiviji album u čitavoj karijeri. Album za kojim su „sekli vene“ i denseri i rokeri, neizostavnu ploču u kolekciji svakog ljubitelja kvalitetne popularne muzike, bio on ljubitelj novih tehnologija ili ne. Turneja pod nazivom World Violation obuhvatila je 75 nastupa, a videlo ih je 1,2 miliona ljudi širom sveta.

Ako samo pokušaš da hodaš mojim stopama...

Nakon ovako uspešnog projekta, članovi benda su se možda više nego ranije okrenuli svom privatnom životu. Martin i Fleč (Andrew Fletcher) dobili su decu, Vajlder se okrenuo solo projektima, a pevač i frontmen Dejvid Gan (David Gahan) napustio je London, ostavljajući iza sebe ženu i malog sina, i preselio u Los Anđeles sa svojom ranijom družbenicom, Amerikankom Terezom Konroj (Teresa Conroy).

Za Gana je upravo bio počeo novi život, život rokenrol zvezde, boga roka kako je sam sebe voleo da zove, i najveće promene su se u vremenu između prethodnog i budućeg albuma dešavale baš sa njim. Pevač je u Americi bio pod velikim uticajem talasa grunge muzike i bendova poput Nirvane i Jane’s Addiction, pustio je kosu do ramena i jareću bradicu, a svoje telo pokrio velikim brojem tetovaža iza kojih je stajala neka džanki fantazija. Postepeno, sve jače introvenozno konzumiranje heroina dovelo je do sve upadljivijeg isušivanja i gubitka na težini tela, a Gan je, zajedno sa Terezom, dugo vremena pokušao da sakrije da je postao zavisnik od najteže droge.

Turneje Depeche Mode inače su bile poznate po žurkama koje bi usledile nakon nastupa u svakom od gradova. Tokom noći živeli bi kao bogovi jer su svi želeli da ih izvedu i ponude im ono najbolje što može pružiti zadovoljstvo. Konzumiralo se mnogo alkohola, a najčešće droge bile su ekstazi i kokain. Martin Gor, inače veoma povučen i rezervisan kada je u pitanju neometano ispoljavanje emocija, umeo je da ispija krigle piva u neograničenim količinama i da vrlo često skida odeću sa sebe na javnim mestima, otvarajući u tim momentima dušu potpuno nepoznatim licima koja bi ga privukla.

Na Martina samog njegovo ponašanje u takvim stanjima nije mnogo uticalo, niti ga je preterano menjalo, ali je Dejv bio sasvim druga priča. Pevač je generalno mnogo temperamentniji od kolege koji mu je pisao tekstove i najčešće je umeo da izaziva sukobe, fizičke obračune sa nepoznatima da bi na tako surov način pokazivao razdraženost i bes koji oseća prema sebi i svemu što je činio u privatnom životu. Naočigled svima, Dejv je jako teško podnosio napuštanje dotadašnje žene i sina, jer je to učinio prilično iznenadno i naglo, tvrdeći da je konačno spoznao šta je ljubav i vodeći se isključivo emocijama koje je gajio prema Amerikanki. Mentalnih problema imao je i Endi Flečer kojem je negde pre snimanja albuma Violator umrla sestra od kada ovaj član benda neprestano pati od ozbiljnih naleta manične depresije.

Sa ovakvim problemima svi su pokazatelji bili da će Violator ostati neprevaziđeni vrhunac njihove karijere i da bend polako sagoreva zbog slave koju mu je taj album doneo. Sa druge strane, zaista je teško bilo odgovoriti na pitanje kakav album napraviti posle onakvog savršenstva koje krasi bezmalo svaku od pesama na njemu. Kako nastupiti posle numera kakve su “Enjoy the Silence“, “Personal Jesus“, “World in My Eyes“ i “Policy of Truth“?

Ipak, odgovor je bio relativno iščekivan, jer bend u svakom slučaju nikada nije želeo dance ploču, pa ni Violator to u potpunosti nije bila, ali se u izvesnom smislu opasno približavala tehnički precizno isprogramiranim, savršeno ispeglanim, čistim oblicima. Sudeći prema broju remiksa koje su načinili poznati didžejevi širom sveta, ona je bila inspirativna osnova za neke od žanrova u koje Depeche Mode nikada nisu ni imali nameru da zakorače. Zato se u bendu osećao opšti konsenzus da nikako ne treba praviti nekakav Violator 2. Krajem 1991, kada je Gor pozvao Gana da mu kaže da ima nove demo-snimke, zavisnik od heroina je već bio na korak da mu odgovori da traži novog pevača. Umesto toga, Gan je rekao: „Osim ako ne gurnemo stvari puno dalje, nema smisla da se nastavlja.“

Vodi me u svoj mrak, jer ovaj svet se silom trudi da me ne impresionira

Već prvo preslušavanje Martinovih snimaka ulivalo je ogroman entuzijazam. Dejvu su se toliko dopadale ideje da je svoj novi stajling potpuno mogao da uklopi u numere koje su jasno pokazivale tendenciju ka nešto tvrđem zvuku. Gorovi tekstovi postali su još dublji, mračniji i intimniji, svima je bilo jasno da je reč o obećavajućem materijalu na kom se može raditi. No, to je samo neznatno umanjilo pritisak koji su članovi benda, a posebno Martin i Alan, osećali kada su po prvi put posle velikog albuma ponovo ušli u studio.

Flad je tada predložio da ne bi bilo loše da se pronađe kuća u kojoj bi bend istovremeno mogao da snima i živi pod istim krovom neko vreme dok glavnica posla ne bude urađena. Sve to po uzoru na rad sa grupom U2 u saradnji sa kojom je na identičan način producirao njihov poznati album Achtung Baby. Pronašli su vilu u predgrađu Madrida, ali se ispostavilo da je to bio prilično loš potez.

Evo kako je Danijel Miler (Daniel Miller), takođe producent i ujedno osnivač diskografske kuće Mute, matične grupi Depeche Mode, opisao situaciju u kući nakon svega nedelju dana snimanja: „Svako je bio u svom fazonu, bez ikakve prisnosti prema ostalima. Alan je bio u podrumu, u gluvoj sobi, svirajući bubnjeve za sebe; Dejv se zaključao i slikao; Flad se valjao po podu i proizvodio nekakve šumove na sintisajzeru; Fleč i Martin su čitali tabloid Sun... Očekivao sam živost, ali oni su očigledno sagoreli pre nego što su i počeli da rade. Komunikacija im je bila veoma loša. Snimili su nekoliko parčića kojima niko nije bio zadovoljan i osećaj uopšte nije bio produktivan.“

Depeche Mode nisu bili nikada posebno uzajamno vezani. Možda je tako bilo još od vremena Music for the Masses, a njihova uloga u studiju donekle je bila poznata. Glavni deo posla je tu činio Alan Vajlder koji je osmišljavao kompletan aranžman kompozicija, uzimajući za osnovu Martinove snimke. Tako je u startu vladao blagi animozitet između njih dvojice, ali Gor je vrlo retko direktno stavljao do znanja da li mu se dopada ono što Alan trenutno radi. Za to je služio Fleč, inače Martinov drugar iz detinjstva. Fleč je bio ta veza i davao je znake Vajlderu da li se kompozitoru nešto dopada ili ne.

Sa druge strane, frontmen Gan je ubedljivo najmanje vremena od svih provodio u studiju. Dolazio bi s vremena na vreme da posluša šta se radi, uputio par reči ohrabrenja za nešto što eventualno dobro zvuči, a zatim se vraćao u sobu, slikao uz upaljene sveće i pucao se heroinom. Fleč je bio veoma nervozan i džangrizav kada bi uzimao lekove protiv depresije. Imao je komentare koji nisu odgovarali nivou posla kojim se bavio Vajlder, što je ovog dodatno nerviralo i dekoncentrisalo. Kada pak ne bi uzimao lekove, Endi bi bio miran, sedeo pokunjen u uglu neke prostorije ili samo govorio kako mu je loše.

Noćni izlasci po Madridu su dodatno komplikovali stvar, a Martin je gotovo potpuno nezainteresovano umeo po ceo dan da igra poznatu Seginu konzola-igricu Sonic the Hedgehog. „Ništa nije funkcionisalo kako treba“, priseća se Flad: „Bilo je to kao kad treba nekom da vadiš zube. Ali takvo je bilo kompletno raspoloženje, nijedna pesma nije išla glatko i na kraju je svako imao po neku zamerku na svaku od pesama. Bilo je nemoguće udovoljiti svima – totalno rasulo.“ Bend je pod istim krovom boravio dva puta po šest nedelja, a sve je izgledalo kao da novi prljavi zvuk koji se negde iz pozadine polako pojavljivao samo dodatno komplikuje već ionako pomućena psihička stanja članova ekipe.

Tvoja omiljena igra, tvoje omiljeno ogledalo, tvoj omiljeni rob

Pesma “Walking In My Shoes“ imala je tri različite verzije oko kojih nije došlo do dogovora, pa je na kraju rezultat bio neka vrsta njihovog integralnog miksa, što je dovelo do toga da se odustane da to bude prva numera koja će biti puštena kao singl. Flad kaže da je takav razvoj situacije učinio da pesma dobije prizvuk večitog manjka, neke nezatvorenosti, baš usled prekomernog rada na njoj. Ona je prevršila standardnu meru produkcije, jer članovi benda nisu sasvim ni bili sigurni šta tačno žele da dobiju, što je bio slučaj i sa većinom ostalih numera.

Alan je petljao sa svakakvim zvucima propuštajući ih u sempler, a zatim činio da oni potpuno promene svoj prvobitan oblik, tako da više ne bude jasno šta je to u osnovi uopšte usemplovano – mogao je to biti bilo glas, gitara ili klavijature, a istovremeno i nijedno od tih. Tako je klavijatura na “Walking In My Shoes“ propuštena kroz gitarski procesor, a gitarska mikrofonija koja dominira i otvara pesmu “I Feel You“, ispostaviće se prvog singla, usemplovana je i dalje izobličavana na klavijaturi. Više nije bilo jednostavnog programiranja ritmova kao na Violatoru, odnekud su se stvorili živi bubnjevi koji isto tako nisu bili drugačije tretirani od gore navedenih komponenata.

Ganu će se posebno dopasti ono što se rodilo u pesmi “I Feel You“. „Želeo sam da uradimo nešto sasvim različito – da se osetim kao da sviram sa ljudima. Hteo sam to od početka, gurao sam to jako i mislim da smo zato došli do stvari kao što je “I Feel You“... Naterao sam Alana da svira bubnjeve, a oni su govorili da sam poludeo i da je sledeće što ću tražiti biti prateće pevačice. Tako je i bilo.“

Iako je već bio u očajnom stanju, pevač je bio posebno ponosan na svoj doprinos u numeri bluz-prizvuka “Condemnation“, za koju je inicijalno bilo predviđeno da je otpeva Martin. Međutim, Dejv je insistirao i rezultat je bio neverovatan. U tim rečima, u svojevrsnom Gorovom dijalogu sa Bogom, Gan je pronašao definiciju svog kompletnog duševnog stanja, otpevavši možda jedan od najboljih, najizraženijih, najemotivnijih vokala u Depeche Mode karijeri do danas. Ova veza savršenog uklapanja između Martinovih reči i Dejvovog unutrašnjeg stanja je poznata tema za sve poznavaoce Depeche Mode i nešto poput misterije, jer Gor uvek negira da piše o bilo kome drugom osim o sebi. Ipak, nekada je sličnost i podudarnost prosto previše indikativna, kao što je to i u pesmi “Home“ koja će se pojaviti 1997. na albumu Ultra.

Ženski prateći gospel vokali ubačeni su u numeru “Get Right With Me“ koja se otvara kontraverzno moćnim stihom ’verovaću onom čoveku koga je teško razumeti’, pa zatim i u “Condemnation“ i ostaće tu kao buduće prepoznatljiv pečat benda – tako je sinhronicitet Violatora potpuno prevaziđen. U prelepoj pesmi pod nazivom “Judas“ uvode se gajde, ali sve je to do izvesne mere elektronizovano, taman toliko da se prepozna da je u pitanju nesvakidašnji upliv, a pesma kulminira u horskom pevanju i nadjačavanju svega, izvitopereno isusovskim rečima upućenim onome od kojeg zavisi smisao njegovog stradanja – ’ako želiš moju ljubav, ako želiš moju ljubav....’ Pored te numere, Martin Gor je otpevao i jedinu pesmu bez standardne ritmične podloge “One Caress“ u kojoj je učestvovala gudačka sekcija od 28 članova, sarađujući sa čovekom koji je uradio gudački aranžman i za poznatu pesmu “Unfinished Sympathy“ sastava Massive Attack.

Osećam te, ovo je osvit naše ljubavi

Nešto opuštenije bend je nastavio da snima u Hamburgu, gde su urađene numere “Rush“ i “Mercy In You“ sa zvukom Martinove gitare koji se takav do tad nije mogao čuti, ali koji je zvučao bolje nego ikad. Taj isti zvuk Flad je posle usavršio radeći sa Trent Reznorom (Trent Reznor) iz grupe Nine Inch Nails, ali sve to, ta ista dubina započela je na Songs of Faith and Devotion. Alanovi bubnjevi su naravno prisutni, ali preko njih ide još nekoliko slojeva dodatnih perkusija, pa je originalna „živa“ podloga tu samo da bi još više učinila zvuk težim i masivnijim. Prljavijim. Kao mašina koja nikako da ubrza jer preskače oko nekog stranog tela kojem tu nije mesto, ali taman toliko da se ne podvede pod industrial. Ova težina ukombinovana sa tempom koji je u stvari duž celog albuma srednji i srodniji budućoj trip-hop dinamici, nikako densi i razigran kao na Violatoru, posebno je naglašena u verovatno najtežoj, najdubljoj, i baš zato najjačoj pesmi na albumu “In Your Room“.

Album je konačno završen poslednjeg dana 1992. godine, ali svađe, prepirke, razmirice oko konačnog pakovanja trajale su do kraja. Direktni sukobi, konfrontacije, ništa od toga nije jenjavalo. A onda kao da su presekli, pa šta bude.

Činjenica jeste da je Depeche Mode posle Violatora, možda baš i ne apsolutno svesno, uspeo da napravi još bolji album i nadmaši po mnogo čemu sve ono od ranije. Kako im je to pošlo za rukom? Kako su uspeli u tolikom mraku i sopstvenoj zbrkanosti? Izgleda da je bend na neki način simbolički prvo morao da uništi kod sebe sve ono po čemu se odlikovao Violator, a to znači da razori kompletnu identifikaciju sa dostignućem koje ih je učinilo svetski poznatim i ultra popularnim. To uopšte nije bila mala stvar i to je moralo da boli. Mogli bismo reći da je negde, možda baš u onoj ubogoj vili na periferiji Madrida umro jedan deo benda, a da se istovremeno nesvesno rađao novi, negde između ispijanja piva, slikanja uz heroin i pikanja igrica sa Sega konzole.

Usledila je iscrpno ubistvena i jedna od najdužih i najtežih turneja u istoriji rokenrola – čuveni Devotional Tour. Njihov poznati kreativni direktor i dugogodišnji saradnik Anton Korbijn (Anton Corbijn) osmislio je kompletan stejdž-set, a numera koja je otvarala koncerte širom sveta bila je „Higher Love“, poslednja po redu sa albuma. Turneja je trajala 14 meseci, pređeno je 100000 milja sa 90 tona opreme, posećeno 27 zemalja, održano 158 koncerata i prodato oko 2 miliona ulaznica. A posle nje više niko nije bio isti; Endi Flečer nije izdržao do kraja turneje, Flad je izjavio da više nikada neće raditi sa Depeche Mode, Alan Vajlder je nakon šest meseci od završetka turneje napustio bend, Martin Gor je u jednom momentu kolabirao od stresa i traume, a Dejvid Gan je u periodu nakon turneje više puta bio u opasnosti od overdouza, iskusivši i kliničku smrt.

Kada se nakon četiri godine pojavio album Ultra, po Srbiji su neki pijani i ne baš bistri, okuraženi klinci ulicama pevali pesmu “It’s No Good“ devojčicama koje su se kikotale. Jedan dobar deo njih tek tad je prvi put čuo za Depeche Mode. I novi krug je ponovo pokrenut...

(e-novine, 02.03.2013.)