Izvor: Tanjug

Zid u Beogradu

Moj prijatelj voli da laska da mi je najbolji, pa još i jedini prijatelj. Moj prijatelj i ja imamo problem. Imamo ih, doduše, više, ali sada mislim na jedan. Došli smo na koncert sa različitim kartama: ja za fan pit, on za parter. Kupio sam mu tu kartu za rođendan, ali već tad, karata za pit nije bilo. Bolje išta nego ništa. Sad kad razmislim, sa veće daljine se zaista moglo više i lepše videti nego izbliza. Binu dužine 70 metara nemoguće je obuhvatiti pogledom iz fan pita. Pokušavamo nekako da zamenimo kartu. Čujemo neke, viču, imate kartu viška? Ali oni uopšte nisu preprodavci, već ljudi koji takođe žele da uđu na koncert. Ulazimo razdvojeni, a između nas zid – organizatorska ograda. Razlika u ceni? Samo hiljadu dinara.

Uđem u Arenu, nađem sebi neko zgodno mesto, gledam u telefon: prošlo pola osam. Gledam u kartu, piše: dođite na vreme, koncert počinje tačno u pola osam. Eno ih oni što su menjali, tek sad silaze. Šaljem SMS poruku, nema odgovora. Gde li se Boris K. denuo da mi je znati? Da li se i njemu obavezno nacrta neki glavonja ispred koji zaklanja pogled? Na scenu izlazi Rodžer Voters, za pripadnice ženskog pola pljunuti Ričard Gir. Oblači gestapovski mantil i krećemo. Prvo što mi upada u oči, tačnije u uši, shvatam da je zvuk „boli glava“ dobar. Ne sećam se kad sam prisustvovao boljem zvuku u Areni. Možda pri nastupu benda Queen plus Pol Rodžers, samo, ovo je punije. Provaljujem set od po dva zvučnika sa svake strane bočno. To znači da Boris K., gde god da se smestio, čuje podjednako dobro kao i ja.

U centru bine – poznato pinkflojdovsko ekran-oko sa mnoštvom reflektor-sijalica na kružnici. Pojavljuju se lica poginulih u ratovima; Votersov otac je prvi među njima. Zid koji se prostire duž čitave širine Arene takođe se koristi kao podloga za vizualizaciju. Unutar „cigala“ postoji skelet-armatura kroz koju se proširuje strujno kolo. Kako se koja cigla dodaje, tako se ujedno priključuje kao dodatno polje za emitovanje. Svako lice, žrtva terora, premešta se sa centralnog oka i dobija svoju ciglu. Naročito u pesmi „Thin Ice“.

Pre toga, mali avion klizi sa zadnje strane Arene, prikrada mi se s leđa, preko desnog ramena, ruši deo zida i gori u plamenu. Jebote bog, pomislim, ludom Nikoli Aleksiću bi se ovo veoma dopalo, nije „Chemtrail“, ali tu je negde. Po zidu globalizatorski slogani, a ja pobegoh brzo do šanka da slistim jednu kokakolu s nogu. Vraćam se dok se čuje: „Daddy’s flown across the ocean...“ Gitarski rif je besprekorno čist, a na platnima površina vode koja hipnotiše. Sve je u nijansama crvenog. Hvatam sebe da gotovo i ne gledam u muzičare, ne znam u šta bih pre gledao, ali primećujem da ovo nije koncert u kom je nužno da se zuri u njih. Oni su zapravo veoma statični, skoro kao na pozorišnoj sceni.

Na „oku“ – deca iz zemalja bliskog istoka, getoizirana, napuštena, bez očeva, prepuštena sama sebi. Ali „srećna“ uz numeru „The Happiest Days of Our Lives“, koja ide kao uvod u najpoznatiju „Another Brick In The Wall Pt. 2“. Na binu se penju deca iz beogradskog doma za nezbrinutu decu, u majicama „Fear builds walls“. Naravno, za dečji hor ide plejbek. Šta bih dao da vidim kako sa bine izgleda više od 15 hiljada ljudi, koliko pričaju da je došlo da prisustvuje spektaklu. Slutim da se Borisu K., negde u nepreglednom prostranstvu iza mene, ne dopada naročito ova eksproprijacija, a možda ni koreografija...

Sa desne strane, monstruozno visoka, napuhana lutka učitelja sa štapom, onog što u spotu i filmu melje svoje učenike kao meso. Sećam se, kao klinac sam se plašio ove pesme. MTV je nekada davno puštao verziju spota u kojem su bila prikazivana deca sa onim zastrašujućim, bezličnim maskama-vrećama umesto lica - kako kao aveti gledaju iz voza i kako stoje na pokretnoj traci i ukočena, mlitavo propadaju u ogromnu mašinu za mlevenje. Kad god bih video taj spot, pokrivao bih oči ili se sakrivao iza fotelje. Posle su to zabranili da se emituje, pa su ostale samo ilustracije. Sada, za razliku od dece koja na filmu demoliraju i pale kompletnu školu, cepaju knjige, ova na sceni uspevaju da oteraju učitelja već mlakim pokretima ruku.

Upečatljivi „Ričard Gir“ progovara par rečenica na srpskom, vidi se da mu to pada baš teško. Uzima u ruke akustičnu gitaru i svira je uz „Mother“. U krajnjem levom delu scene diže se gorostasna majka, i ona je napuhana. Kao odgovor stihovima „Mother, should I trust the government?“ izlazi natpis: Nema jebene šanse! Duhovito, ali previše isforsirano. Anarhisti seku svoje vene, a to je bitno.

Inače je figura žene u „The Wall“ priči razložena na majku i partnerku. Majka je kriva za podizanje zida, dok izostanak očinske figure, simboličke uloge oca, koji treba da „civilizuje“ dete, samo pomaže da se zid digne neumitno visoko. Žena je u više navrata ona koja aktivno upropaštava Floyda (Bob Geldof) u filmu. Noćne more vezane za stradanje oca, o ratu uopšte, predočene u „Goodbye Blue Sky“, iz vizure deteta vide se samo kao odraz slabosti prema ženi. „The Wall“ postaje priča koja se da razumeti samo kao „muška“. U odsustvu oca, svako potencijalno znanje, simboli i značenja, bivaju histerizovani kao pretnja od žene. Za ovaj šou, tu ulogu igraju i globalistički simboli koji umesto bombi ispadaju iz bombardera: krst, srp i čekić, polumesec i zvezda, davidova zvezda, znak za dolar, a zatim kompanijski logoi mekdonaldsa, mercedesa, šela...

Iako Voters insistira na vulgarnoj antiglobalističkoj poruci, za mene to nije poenta. Nego tek ovo: slabost i katastrofičnost sa kojom se prima paradigma modernog sveta. Odoh brzo po još jednu kokakolu dok nije prekasno i za mene. Boris K. sigurno u daljini tuče već ko zna koje pivo.

U „Empty Spaces“, preuzeto iz filma, ide animacija dva cveta koja se u početku stidljivo, a zatim agresivno upuštaju jedan u drugi. Taj odnos rezultuje time što cvet u koji se ušlo proždere onaj koji je u početku delovao kao aktivan. „Young Lust“ na panou zida prikazuje razvratnost, gola ženska tela, muške parcijalne objekte žudnje, zajedno sa njihovim izvorima užitka koje konzumiraju bez obzira na muškarca: alkohol, duvan ili drogu.

Preko „One Of My Turns“, u kojoj izobilje užitka postaje nešto monotono i depresivno, partnerka se pretvara u visoku, napuhanu ženu-guštera, u povod za bes i nervozu. Sve se završava u acting out-u demoliranja stana (u filmu). Odjednom više nema ničeg i nastavlja se „Don’t Leave Me Now“. Voters sedi uništen, iscrpljen na stolici dok gleda u nepomičnu sliku ženinog lica, sa koje počinju da otiču zelene nijanse žene-zmaja, guštera, ili čega god. Zid, već potpuno podignut i bez ijedne rupe, postepeno, duž trajanja prvog dela koncerta, postaje pravi interaktivni pano na „Another Brick In The Wall Pt. 3“. „Oko“ koje je bilo iza, sada je potpuno zaklonjeno. Više se ni muzičari ne vide, nema ničeg osim zida. Iz sredine, pošto je odsviran fantastičan medli svih tema iz ovog dela albuma, pojavljuje se pevač da poruči „doviđenja!“. Kraj prvog dela. Sledi pauza od dvadesetak minuta.

Intermeco: Boris K. ume da bude veoma nezgodan lik, znam to iz iskustva. Kad sam s njim, ja postajem neko drugi, neko ko se obrađuje, neko „u procesu“: Jozef K., lično. Ne bih li pokušao za promenu ja njega da mučim, kupio sam mu preskupu kartu za koncert, kako bi se izvesno vreme osećao neprijatno što sam izdvojio toliko novca. Ali, moj prijatelj ima čudnu naviku da za svoj rođendan poklanja drugima poklone.

Ove godine poklonio mi je knjigu kratkih priča pod nazivom „Avanture Borisa K.“ izvesne Leile Samarrai. U posveti piše: „... Za tebe od Borisa K. Čitaj samo naslove.“ Priznao mi je da je kupio nekoliko primeraka i da je svima poklanja. Kakva je knjiga, pitam. Nemam pojma. Otvorim nešto nasumično da vidim, kad ono, naslov priče: Boris K. i Proces. Počinje ovako: „Sreo Boris K. Jozefa K. u momentu dok je ovaj iščekivao pogubljenje, glave prislonjene o krvavu stenu... ponudi se da podmetne svoju glavu umesto njegove...“ Ali tu se priča naglo prekine, baš kad spiker stade da najavljuje početak drugog dela koncerta.

Cela numera „Hey You“ prolazi tako što 15 hiljada ljudi blene u visoko podignut zid i pomno razmatra kako se menjaju senke i teksture na njegovim blokovima. Ništa se drugo ne dešava. Dva bloka sa desne strane se otvaraju, taman da se uoče dva muzičara sa klasičnim gitarama na „Is There Anybody Out There?“ Levo, pak, na „Nobody Home“, otvara se širi monolitni blok od zida, koji za tili čas postaje improvizovana Votersova dnevna soba sa foteljom, lampom i televizorom. Na zidu slede snimci susreta dece i očeva koji se vraćaju iz rata. Vidi se devojčica u učionici, dok kamera snima svaki detalj njene promene na licu kada nenadano ugleda svog oca. To je numera „Vera“.

Počinje izuzetno emotivan deo koncerta. Muzičari se još uvek ne vide, samo se čuju, ali „Ričard Gir“ u naci-mantilu pojavljuje se ispred zida. Ogromno napuhano prase počinje da lebdi i pluta po Areni, svo išarano globalističkim znacima i vulgarnim porukama. Najzad, i mene nešto emotivno savlađuje, a to je ona solo gitara na „Comfortably Numb“, i prvi i drugi put. Iznad zida, levo se pojavljuje drugi glas (izvorno Gilmorov), desno gitarista dok svira svoje deonice (takođe izvorno Gilmorove). Obojica su na platformi koja se ne vidi i veoma su visoko, taman iznad zida, a to je, kažu, iznad 11 metara. Iza njih bije reflektor, pa izgledaju kao sveci u odnosu na Votersa dole, koji je večito u nekim mukama... Ne pamtim da sam ikada plakao gledajući na gore, stvarno čudan osećaj. Stežem lice, pravim se da se ne vidi, da ne kaže neko: gle, ovaj cmizdri na zvuk gitare. Iz nekog tajanstvenog razloga, od kada sam čuo za „The Wall“, baš ovaj deo iz pesme mi je predstavljao hajlajt, vrhunac čitavog albuma. Nešto najjače, nešto nakon čega je sve moglo da se završi.

Konačno, i ostali muzičari izlaze ispred zida (i dalje ne znam tačno na koji način), svi militarizovani sa amblemom ukrštenih „macola“. U filmu, cela ova ujdurma sa nacizmom je fantazam agresivne osvete zbog toga što se uopšte trpe posledice podignutog zida. Zid je zid prema drugima, ali i prema sebi. Ono što je rađeno meni, to vraćam milo za drago. Možda ne zato što hoću, ali svakako zato što ne znam kako da izbegnem da ne ponovim. U filozofskom diskursu, reklo bi se, zid je ovde zid Drugog, zid kao reakcija, kao odbijanje, kao rezignacija da smo svakako, kako se god okrene, sastavljeni od Drugog. Međutim, zanimljivo je da se upravo otpor od Drugog kao naše istine, a ne sam Drugi oslikava kao najveće zlo, personifikovano konfekcijski kao aluzija na nacizam. Zato iduće numere „In The Flesh“, „Run Like Hell“ i „Waiting For The Worms“ prikazuju Votersa u osvetničkom, omnipotentnom elementu, sa mašinkom u ruci dok rešeta publiku sa svih strana Arene. Voters i njegov krupni ego kojeg pokušava da prati, izdvojen na platnu. Armije „macola“ istovremeno marširaju.

Međunumerom „Stop“ fantazam se naglo prekida. Neobuzdano uživanje u užasu postalo je preužasno, a Floyd se u filmu budi u svojoj bolničkoj ćeliji kao mentalni bolesnik. Krpena lutka koja ga simbolizuje pojavljuje se na vrhu zida, strmoglavljuje se dole i tad počinje suđenje („The Trial“). Sve je animirano, a svedoci su strogi učitelj, kao i žena-partnerka koja se pretvara u majku i podseća na vaginu ispunjenu zubima. Glavni sudija, koji takođe podseća na vulvu, donosi konačnu odluku i svi u sali se deru: „Tear down the wall!“

Zid se ruši, ne baš spektakularno, ali se ruši. Muzičari izlaze, zahvaljuju se; aplauzi, izlazak iz sale. Zvoni mi telefon, moj prijatelj. Gde da dođem? Tamo gde si kupio pivo, ok. Vidim ga, približavam mu se i grlim ga. On je oduševljen koncertom. Pa, srećan ti rođendan, Borise K.!

(e-novine, 02.09.2013.)