Osnove socijalnih događanja u transcendiranju estetske dimenzije

Rad za koji smo se odlučili predstavlja svojevrsnu obradu materijala iz knjige Hansa Georga Gadamera 'Istina i metoda', i to njenog prvog dela 'Transcendiranje estetske dimenzije', sa akcentom na poslednju tačku i podnaslove 'Problematičnost estetskog obrazovanja' i 'Kritika apstrakcije estetske svesti'. Međutim, estetika nije tema koja je u prvom planu ovog rada. Ona je samo podloga na kojoj smo voljni da podignemo hibridnu plantažu kulture koja je konkurentna na tržištu prikazivanja. No, kao što činjenicu, da li je plodno zemljište, ne možemo da zaobiđemo kada računamo o kvalitetu proizvoda kulture, tako za nas, nakon procedure "agronomskih zavhata", baš ovaj deo navedene knjige izražava bogato i korisno tlo mogućnosti sa obzirom na svrhu rada. Gadamer u 'Transcendiranju estetske dimenzije' prikazuje rođenje i stasavanje estetske problematike, njeno izobličavanje i promene koje jedna ideacija tog tipa trpi po cenu toga što uopšte postoji, i što hoće da se održi i regeneriše svoje pipke, čak i kada mislimo da je potpuno dokrajčena, tj. hermeneutiku ili značenjsku morfozu u ponašanju ideje estetskog.

Ali, hermeneutika je, kao ideja o smislu i stalnoj aktuelnosti i ovremenjavanju stvari koje nalazimo kao proizvode već uloženog ljudskog rada, za nas jedna filozofija koju uveliko podrazumevamo, pa je stoga guramo van teme i prostora koji je sada otvoren za nova interesovanja i savremenije izazove u problematizovanju. Zato naš rad odmahuje rukom i zanima se za znanje prakse koje događaje u filozofiji razume i objašnjava na isti način kao i one istorijske, naučne, političke promene u društvu, a ne pravi veliku filozofiju od toga da to može, i na osnovu čega može, da uradi. Nas intrigiraju morfoze, ali ne kao otkrića već kao sredstva i alati u razumljivom i logičnom prikazivanju za svakoga. Mi glancamo svoj jezik i formu ideje na njemu i kažemo, nije stara ideja, niti njeno ponavljanje, kada nešto povežeš smislenije od postojećeg o istoj temi ili ideji, nego to filozofija ma kog posla više ne mora da menja ideju ili temu da bi bila nova, već takva jeste čim nešto uzmeš da uradiš. I to je sve što ostavljamo od hermeneutike. Pokazaćemo kako u više fleksibilnijem i kraćem preletu navedenih delova iz 'Istine i metode' dovršene pre 45 god. možemo bolje, i u drugačijoj filozofiji od Gadamera, tankom promenom akcenta, da izvodimo akrobatske igre izražavanja u smislu, bez bezbednosnih pojaseva, i da nam svaka nastupna tačka uspe uz malu konceptualnu podršku knjige 'Subjektivnost i nasilje' autora Zorana Đinđića, dovršene pre 22 god. Umesto teme, ponudićemo sposobnost.

Kako da pronađemo vezu između prirodnih i društvenih nauka, a zatim iz tog skupa pozicioniramo značenje i smisao humanističkih?

Interdisciplinarno preplitanje predmeta bavljenja koje zovemo naukom postalo je pečat razumevanja modernog, obrazovanog čoveka današnjice. Zašto? Da li još uvek mislimo o nauci kao posebnoj delatnosti čovekovoj? Privilegiji? Ne. Reč nauka zamenila se rečju bavljenje koje se istura u prvi plan i stavlja u centar smisla moguće ispunjenosti za čoveka. Zato danas kažemo da u svakom bavljenju ima neke nauke. Ništa više nije proizvoljno, niti malovredno, nekad najtrivijalnija delatnost sofisticirana je, isteoretisana, dovedena u autentičnost uz sveukupno prožimanje ljudskog rada i otkrića na mnogim poljima. Nema bavljenja koje bi se uzelo zdravo za gotovo. Danas se Hegelova Logika štampa u knjigama sa mekim povezom, baš kao i kulinarstvo mladog Jamiea Olivera. Šta je to u delatnostima što se posmatra kao nauka? Ono mora biti formalni element iz ranijeg značenja, koji kao najsavremeniji kompjuterski crv prelazi preko svetske mreže i zaražava na stotine hiljada operativnih sistema istovremeno. Mi ga zovemo metod, ta divna stvar u nauci, balističko gorivo što nam dopušta siguran rad unutar polja, proceduru koju ponavljamo, čiji su nam načini otvoreni za uvek nov način shvatanja stvari i nove paradigme koje bi važile za njih. Upravo to, jer ne možemo mimo onog da za nešto važi nešto. Mimo toga da nečemu damo smisao. Danas je mreža smisla toliko isprepletena da je pojedinačna nauka nezamisliva baš kao i obrazovanje mladih ljudi u smislu takve. Obrazovanje rezultuje profilom koji je, kako sastavljen od sve samih veza sa mnoštvom uzajamno založenih disciplina, tako i sam kad se pusti u pogon rada samo jedan od mnogih, različitih, koji u korporaciji ili preduzeću uzajamno sarađuju i proizvode namensku snabdevenost u najfunkcionalnijem značenju - ekonomiji.

Prošlost oslikava našu borbu za jednu takvu antenu smisla. Ta se ne sastavlja samo iz evolucije upotrebnih ideja, da bi jedino njih proučavali, nego i iz reakcija na svaku takvu, čak i ako one ne predstavljaju novu ideju, već samo neko raspoloženje, tj. pasivnu misao. Tako i čestice koje inače nisu svodive jedna na drugu umeju da intereaguju i budu zaslužne za proces transformacija. Formula metoda, dakle, čuči sklupčana u pojmu nauke prošlosti, i daje najčvršće značenje za čovekovo bavljenje izazivajući privilegiju sigurnog i smisaonog rada u životu, ali nenamerno. Fenomen odvojene klase jednači se sa širinom polja i delatnosti, koje se mogu poduzeti, a da im istovremeno bude pridodan nekakav metod. Zadobiti metod znači zadobiti smisao, parola je kojom započinje dijamantska groznica među oblastima bavljenja, kada se u gro potražnji rasprskava njegovo vrsno i strukturno značenje, a preferiraju posledice koje ostavlja metodsko upražnjavanje na čoveka – stabilnost i autonomni smisao. Prirodne nauke u vremenu racionalizma i prosvetiteljstva obiluju u takvom dohotku, a istovremeno bivaju napadane za svoju zatvorenost i sebičnost od strane ljubomorne sabraće, što im je ovaj pokupio sve i snašao se dok su se oni pitali šta treba da rade. Tako se brat jedno vreme neće brinuti za to da mu neko ne ukrade klikere, jer ostalu braću interesuje samo gde i kako mogu i oni da pronađu svoje.

Međutim, u vreme Kanta, Helmholca, i Mila imamo već filozofiju o ovome. Ona problematizuje teme kao što su status i utemeljenje nauka sa potvrđenom pozitivnom produkcijom metoda, i sebe samih kao polja koje su u komšijskom dodiru sa pojavom nauka osiguranih po tom pitanju. Zbog toga se među najproblematičnijim javljaju one društvenog i humanističkog karaktera. Društvo je kao mravinjak, u stalnoj dinamici svojih konstituenata koji mu menjaju izgled i formaciju, u zavisnosti od okolnosti za koje je uglavnom samo zaslužno. Ono se tako brzo menja da samo sebe ne može da savlada i isprati u svim svojim delovima, sazna o svim svojim pokretima i pomacima. Ali, baš zbog svoje kompleksnosti i nemira, koji ga sastavlja i omogućuje da sazna o sebi, društvo želi predmet bavljenja, celovito privatno ogledalo i smislenu potkrepu na micanje i vrpoljenje koje čini u svakom trenutku svog vremena. Želi filozofiju o svojoj istoriji, i da po cenu bilo čega, zadobije autonomiju u polju i stabilnost smisla na sve događaje iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U takvoj najzad vidi svoju šansu za nov i metod potpuno nesvodiv na bilo koji od onih koji su mu poznati, lajt-motiv uz pomoć kog bi mu bilo dovoljno da misli samo na sebe, i barem na momenat zaboravi ostalu braću koja iza sebe već gomilaju uspeh. Stoga, istorični motiv mora da fundira u svakoj topici u kojoj glavnu ulogu tumači društvo, i on se pripija za svaku socijalno-humanističku nauku kao atribut istoričnosti svake od disciplina ponaosob, srastajući u njihovo centralno obeležje i stoga, svojevrsnu formu teorije saznanja. Učenje tih nauka znači učenje njihovih istoričnosti. Međutim, ambicija u istoričnostima hoće da, baš kao i u prirodnoj nauci kroz paradigmu, apsolutno obuhvati teoriju društva, tj. kao kolektivnu jedinicu veličine ili kolektivni organizam, ali i kao karakternu kompoziciju individua u genitivnosti prema celini, i podigne kulisu njihovih pojedinačnih interesa. Zadatak koji joj predstoji je prevod u smisao, i paralelogram ovih dveju nekolinearnih sila takav da njegova rezultanta dobije status samorazumljivosti za disciplinu. Kako će to izvesti?

Ideja prosvetiteljskog obrazovanja i sensus communis kao nove filozofske injekcije za duhovne i humanističke nauke

Da vidimo sada kako ljudski interes osposobljava društvu mesto smisla u temi pojedinca, a kako u temi socijalnog kolektiva. Šta znači obrazovati pojedinca? Da li obrazovanje stoji uvek u smislu obrazovati se za nešto, završiti s nečim da bismo mogli da budemo nešto? Ukratko, da li je obrazovanje jedno obrazovanje-da-bismo? Da li uvek njegov smisao fundira u njegovoj nameni? Koliko god to rigidno zvučalo, to jeste intencija njegove pojave u vremenu, jer istoričnost u sebe uračunava i složenu mrežu ponašanja socijalne jedinice, ali i još složenije univerzume bebastih otimanja i grebanja jedne individue, opravdavajući sve njene razloge za to. U ovom združivanju ona kao toplomerom meri svoje zadovoljstvo u ideji da stvarno može da ponudi jedan opšte realan operativni sistem za sve i svakog. Čak i onda kada ne razmišlja o tome, prosvetiteljstvo se stalno ponaša kao da je tu sa ciljem, pojavljuje nam se i budi nas temom o dinamici, a intonira glasom koji je sa tom dinamikom već svršio. U sličnoj dijalektici dešavanja i Đinđić vidi relaciju povezanosti 'Fenomenologije duha' i 'Nauke logike' kod Hegela. Međutim, faktična situacija tog izgleda povlači nas sa da-bismo na još-nismo karakter, gde smo više u pitanju mi, pojedinci, naša situacija i trenutno stanje, menadžment u okruženju u kom treba nešto da uradimo, kad smo vazdan u preponi ka nečemu, između nečeg. Odjednom, svi moramo biti u odnosu sa nečim, pošto čak i vesti sveta bruje da i kad mislimo da nismo ni sa čim, mi ustvari jesmo u odnosu. Ne možemo više da biramo, najezda je apsolutna, kao komaraca na toplotu. Može li prosvetiteljsko obrazovanje u očima individue sa posledicama iz ideje da se upregne isključivo za jedan motivacioni kompleks i hitru odluku bez razmišljanja – nedvosmisleno: "ja sam za to"?

Događaji se usporavaju, refleksija je na snazi. Ili drugačije, da bismo mogli nešto da ispunimo, mi moramo nekako da znamo da mi, ali baš mi, ja, ti, on, svako za sebe, možemo to da ispunimo. Ako nam nešto treba da znamo da je moguće i za druge da to ispune, onda to mora biti potpuno ista vrsta ispunjavanja ma kog od nas, tj. ista formula u različnim nomenklaturama. Jedno znanje ne samo za mene, nego za mene prema drugome, znanje za druge prema meni, za mene prema svima, i svih prema meni. Da u znanju sebi postanem kao drugi prema meni, kao svi prema sebi. Jasno je na ovom mestu da prosvetiteljstvo iz konteksta obrazovanja ne može da od sebe i svog slučaja ne napravi neku filozofiju. Kao dete koje se uči da pliva i spusti u vodu, tako kapisla obrazovanja u prosvetiteljstvu zaranja u svet, okreće se u nazad, i osmatra kakve je efekte učinila u prolazu mlatarajući i prisiljavajući sebe na rezultat koji pravi, na sadržinu o sebi, baš kao i priroda u prirodnim naukama. Zato sa jedne strane odboj od usporavanja kao zaborav i odučavanje (Niče), kao intuicija i prirodni takt (Helmholc), i kao neposrednost u sferi čulnog, nasuprot generalizovanom stavu odstojanja u opštem karakteru čulnosti (Kant), idealu potpunog obrazovanja (Hegel), obrazovanoj svesti i njenim transformacijama, i istini kao izvoru u humanističkom pojmu obrazovanja. Prosvetiteljski pojam istine je u službi čistog saznanja, i dominira u stilu zaštitnog znaka autonomije i samosvojnosti koju društvo potražuje striktno van metoda kakvim prirodne nauke tog vremena obiluju. Ovde su one za istoričnosti i ceo humanizam kripto-uklete. Isto tako, opasnost od havarije preti pojedincu, on mora pre svega ostalog da raščisti sa sobom i obrazovanjem, da zavoli sebe kao obrazovanog van bilo kog autoriteta ili učitelja. Ako to ne učini, sve što vidi čim otvori oči postaje represija onoga što on nije, i onog što mu je sve dalje da bi mogao da bude.

Drugi program je sensus communis. On se pušta sa drugačijeg tla, ali prelama zrak prosvetiteljskog obrazovanja u istoj prizmi. Mi treba da lociramo smisao u kojem se ovaj susret odigrava. Za razliku od obrazovanja, gde je izrazito naglašena nit vodilja transformacije svesti i bajke o putu individue iz kog se izlazi drugačiji, tzv. čulo zajedništva strmu ravan poravanava i gađa horizontalno, baš kako joj stoji u nazivu, head-trikom spoja reči u metu neposrednog čovekovog smisla za sve socijalno. Ono je naličje medalje aspiracije iz istoričnosti, koja je rešila da igra na nisku kartu kako bi u sledećem deljenju dobila što više jačih. To što je ona čulnost daje joj za pravo da kreditira blizinu i sve čovekove ustaljene načine odnosa prema drugima, pozivajući se na oset koji u svakoj takvoj prilici ili potrebi imamo. Treba primetiti da ovde imamo stoji u značenju već-imamo, ili uvek-već-imamo, što znači da, baš kao i obrazovanje u svome još-nismo, sensus communis zahvata jedan očevidni odnos čoveka prema svetu,. da se nešto osujeti, da se nešto nekome učini pravičnim, da se ima smisao za, itd. Osmotrimo kako je na ovom obliku ideje da tu očevidnost iskoristi.

Da li mislimo da je nešto uvek već dovršeno u onome već-imamo u smislu npr. i pre nego što, mi već...? Ili mi prosto odnekud nešto osetimo u smislu da ne pitamo da li to treba ili ne, pa uradimo? Ali odakle onda oset da je nešto dobro ili baš dobro obavljeno, i da bi svako drugačije bilo neodgovarajuće? U prvom slučaju mislimo na izvršenje koje se inače odvija razvojno, ali se u specijalnoj prilici koja se oblikuje u oset, realizuje u poverenju prema istom razvoju, instantno. To je radnja o kojoj više ne razmišljam na koji način treba da je izvršim, gde više-ne počinje da se kreće u pravcu nekad-bilo. U drugom se, nasuprot tome, čudimo kako to da nema ničeg iza kada ipak dobijamo neku vrstu refleksa i informacije da je nešto urađeno kako valja, i stoga, to kvalitativno odvajamo nazivanjem sensus communis od ostalih neposrednih čula, i još filozofski raspravljamo o tome? Nama u svetlu tendencije u mišljenju ovog vremena smeta i samo definisanje ovakve vrste događaja, a opet osećamo da nam je jako bitno da povučemo razliku i unesemo motiv rasterećenja i lakoće u misao. Rasponjeni smo, i ne znamo šta da radimo, budni sanjamo o tome da stvari od kojih nas boli glava budu što lakše, i istovremeno, da malo sporije prolaze one o kojima ne stižemo ni da porazmislimo. Da li, dakle, Vikoov retorički kontekst sensus communisa može da se brani refleksivnom argumentacijom i da sve optužbe za delo nagovaranja preokrene u pravcu naučne istine, i osvoji parnicu da je ona sastavni deo ovog čula? Ne, jer za neposrednost, kakva je u common sensu ili sensus bonumu, nema mesta metodičkoj konstituciji ili istoričnosti, nego samo nekonkretnim odrazima uviđanja i opisivanja stvarnosti. Tako čulo zajedništva utiče na strah od nesvodivosti realnog, i direktno dovodi u pitanje smisao bavljenja koju jedna društvena nauka treba sebi da izorganizuje, upravo suprotno od teme za koju apeluje i opisuje sensus. Propušteno kroz ljudski ophod i prihvatanje, ono se ili lomi pred mišlju pa zabranjuje filozofiju, ili satire od izobličavanja neposrednosti i oseta prema vratolomiji intelektualiziranja.

Vidimo da ideja prosvetiteljskog obrazovanja spuštena u društvo naginje i tera ka stvaranju filozofija o individuaciji, a da nalik očekuje da će usput, ili u ishodištu, zadobiti i smisao za kolektivnost. To je struja, koja za metod zastupa prioritet svakog činioca i trpioca društvene delatnosti da saznaje i razume naučnost bavljenja u kojem kao takav i učestvuje. Ali njoj nedostaje do kraja razjašnjen smisao za predmet tog saznanja koji treba da bude baš humanistička a ne neka druga nauka. Common sens ima na dlanu zajednicu, ali ne zna kako da o takvoj vrsti odnosa bliskosti sazna nešto više. Međutim, u hermeneutici vremena koju poduzimamo bitno je da se ovakve ideje nalaze, i da su prisutne u društvu, da ga okupiraju i prisiljavaju na pokrete i reakcije. Kao atomi sa viškom elektrona, one sad imaju situaciju da se naelektrišu u određenoj srazmeri i intereaguju, pošto su predstavljene kao pokreti društva u borbi da se ono samo odredi. Toliko slobodne koliko i kurve na autoputu koje se mole da im ne stane neki monstrum. Same u već-da situaciji, i u entropiji da svojom pojavom i prisutnošću izazovu još-ne nove. U ovom trenutku istoričnost shvata da svo vreme sama piše svoju hroniku, ali i da apsolutno ništa nije u stanju da učini kako bi se njen cilj što pre ostvario.

Moć suđenja i zaplitanje istoričnosti preko svojih nogu

Moć suđenja je kod Kanta konstantno u kontekstu jednog reziduuma između praktične i čiste moći uma, saobraćajac na raskrsnici koji kontroliše pravilno odvijanje saobraćaja i povremeno vrši rutinsku kontrolu zaustavljajući vozila. Nju uzrokuju moći uma, otvarajući joj prostor koji je samim uzročnicima od koristi i radi za njihovo dobro. U takvoj filozofiji uopšte, zazidani su materijali i prosvetiteljskog obrazovanja i sensus communisa, stružeći od istih one sastojke koje odmažu čvrstini konstrukcije. Na koji način? Još-ne karakter je minimiziran, niti se u jednom momentu pojavljuje u teoriji ma koje od ovih moći. Uprkos tome, saznanje uzima gotovo neverovatnu razmeru u prisutnosti, i postavlja sebe za vazduh bez koga nijedna operacija elemenata u ovoj filozofiji ne može ni da se pokrene. Svaka sadržina je ujedno i saznanje, bez teme o tome, kao posebne filozofije, zašto bi to bilo tako, svojevrstan miks već-da i još-ne komponenti, jedan koktel tako dobro smešan da, kad ga popijemo, gubi ukus svojih pojedinačnih sastava. Za ovaj novi odnos nalazimo da postoji samo jedna jedina reč – transcendentalno, koja beži od svoje definicije, ali za razliku od problematizovanja kao teme, što se pokušalo sa sensus communisom, ona odlučuje da svoje značenje i smisao saodredi zajedno i istovremeno sa svim ostalim sadržajima koji se u jednako karakterističnom podižu. Kao deca, koja se u trci na takmičenju dogovore da u isto vreme pređu cilj i time obesmisle navijanje svojih trenera. Na taj način istoričnost vrši pritisak na ideju i zamisao, u ovom slučaju delujući snažno na element forme njenog prikazivanja, i time prevazilazi mogućnost da se zasnuje birajući pojam koji bi pružio efekat direktnosti kao što je common sense, jer rađa konceptualnu ideju pod nazivom formalizam. Tako se transcendentalnost javlja kad formalizam pritegne ideju, a u temi rezultuje odmazdom od formalnog definisanja pojmova i problematika. Takođe tako, jedino motiv saznanja, načet u prosvetiteljstvu, može doprineti ovakvoj kongruenciji materije u teoriji o moćima. Ipak, jedan vid neposrednosti je preživeo nasilje i u temi, doduše samo kao invalid.

Šta se u koktelu a la Kant dešava sa refleksijom? Da li je ona igde prisutna, i ako da, onda gde, i zašto baš tu, a gde ne, i zašto tu ne? Sada ateriramo pravo na tematski sadržaj i postavljamo pitanje, zašto je on konceptualizovan baš kao troslojna teorija o moći? Ukoliko je pojava svake vrste sadržaja u ideji koja je nazvana 'Kritika' takođe pojava saznatog koja se u svakom potezu saznaje kao jedno tu-stojeće među ostalim što se isto tako saznaju ako se od bilo kojih od njih pođe, onda to podseća na mapiranu kartu na kojoj svaka tačka može da primi samo svoju odgovarajuću stvar i nikad je ne menja za neku drugu. Ono što je ideja moderne imala za temu, ovde biva u sastavu organizovanosti, i uopšte uslova da se ideja kao ideja u vremenu pojavi. U tom smislu, uviđamo kako u gestu konstrukcije ove zamisli istoričnost pretenduje da iskaže svojstvenu prirodu ponašanja, da ne može da zažmuri ni na jedan od motiva koji se unutar nje u vremenu pojavljuje, da ga izbaci iz domena smisla, i izignoriše kao da ga ljudska zajednica nikada nije ni proizvela. Zbog efekta preokreta i veličine koju je navodno uspela da kondenzuje, ova filozofija igra se igre da je dokučila i uračunala osnovni ophod istoričnosti, te da sada može slobodno teoretisati, izvan opasnosti da se o istu negde ogreši. Ona sve uračunava, i u tome je njena žica. Sve je uračunato i uklapa se jer uspeva u mapiranju da zauzme autonoman i regionalan prostor koji neće biti ometen drugim, ma koliko različitim. Prema tome, refleksija temu zadobija u okviru moći čistog uma kao njegov stalni motiv, a neposrednost izopštena od bilo kakvog usporavanja stoji na mestu estetske moći suđenja, kao što je npr. sud o ukusu. Tako sensus preživljava, ali ne kao opis pojedinčeve veze sa društvom, već kao segment jedne čovekove moći u sistemu mnogih i raznolikih. Ona više nikako ne odgovara impresivnoj sposobnosti (Šeftsberi), jer je postala stroga u svom zahtevu da se u mapiranju pojavi, odmah uz one motive koji su joj totalno neslični, skupa svi u istoj filozofiji. Ideja sanja društvenost i tim putem biva sprečena da zaboravi predmet svoje potrage.

Uloga ukusa i genija u jednom snu, njihova tranzicija kroz umetnost, i najzad, istoričnost kao majka porodilja estetičnosti

Kako radi ovaj segment? Čulo zajedništva nije izgubilo ništa u svojoj sadržini, ali je zato potpuno promenilo modus pojavljivanja u teoriji. Ono i dalje nastupa kao suđenje bez refleksije, tj. suđenje koje odmah ima svoj predmet i taj predmet ne želi da komentariše, već se zadovoljava time što ima moć da to čini i što je osposobljeno samo za tu vrstu posla. Ovaj vid izražavanja potpuno je stran njenoj prvobitnoj pojavi. Ali ono je i dalje žarište nenaučivog i vanpojmovnog u čovekovim moćima, gde ni jedno suđenje ne želi i nema potrebu da se seća nekog prethodnog da bi realizovalo ono što ima. Sve od čega se estetska moć suđenja sastoji jeste pojedinačan predmet ocenjen i osuđen, bez prava na to da uloži žalbu. Ljudski ukus je takav predmet. On je uvek spreman da se odredi, izleće iz cevi pištolja, pa kud puklo... On je mašina što izbacuje etikete kao teniske loptice koje savršeno nasedaju na smeč. On je jedno isto u onome čemu odgovara i onome što se osetilo prozvanim da istupi. Ukusi su razni za sve i svakog, ali istovremeno, on je instrument za pojedinačno i jedna opšta forma estetskog suđenja kao moći u svakom čoveku. Transcendentalnu osobinu estetskog suda čini slobodna igra svih spoznajnih snaga, u kojoj ni jedna od njih ne unosi svoj teritorijalni interes, već shvata da je u toku olimpijada i da primirje mora uzeti učešća. Međutim, teorija u formalizmu nailazi na sadržinu ne onda kada pronalazi fenomen koji bi mogla da opiše, nego kada otkrije radnju koja divergira u nekom smislu onu od ranije pronađenu. Tako predmet-lepota suda o njoj ostvaruje sadržaj slobodne i one lepote koja prianja. Slobodna odgovara značenju raznih ukusa prema lepoti, dok ova prianjajuća otkriva tlo gde stupaju jedni isti predmeti sa jednom istom klasifikacijom u sudu, i stoga udaljava od ukusa, idealizujući predmet koji ujedno postaje vrsta suda.

Da li idealizuje predmet, ili je predmet sam idealan, to nije bitno. Bitno je da je sud u teoriji dobio funkciju u kojoj konstatuje očevidnu lepotu izvesnih predmeta, a ne samo onu u kojoj se izjašnjava o tome, da li mu je nešto lepo ili nije, i koliko lepo, i to kao jedan specijalan sud. Ona je našla svoju temu baš kao i svaka druga, kao moć u datom slučaju, i ništa više. Uslov mapiranja još jednom je zadovoljen. Na taj način, čak ni neposredna radnja ne može da zaobiđe odliku da predstavlja jedno saznanje, u istom smislu kao i sva druga iz svih tačaka mape, i tim nazovu transcendentalnim. Tako u snu svi glumci igraju na isti način, u filmu bez glavne uloge, misleći kako tako moraju samo zbog toga što san ima kolektiv za temu. Ovde počinju nevolje.

Ko je genije? Kao i očiglednosti iz čovekovog života koje se javljaju kao motivi sensus communisa i obrazovanja u prosvetiteljstvu, genije je isto tako motiv iz života koji nastupa povlačenjem razlike između slobodne i prianjajuće lepote. Međutim, oni raniji su gro motivi koji sebe izražavaju kao kompletnu i centralnu problematiku, dok je ovaj rezultat kvaliteta jedne teorije o moćima, svega jedne njene teme, ili tačke. Ne pravi se od njega filozofija, nego je on pozvan da se pridruži njoj. Ali ko je on? Neko ko nešto čini bolje od...? Najbolje? Ako je on taj koji je pozvan u teoriju, kako ga ista onda objašnjava? Prianjajuća lepota kao vrsta estetskog suda odnosi se na njegovu uvek istu ocenu, uz to svih ljudi, povodom nekih predmeta da su lepi. Ona mogu biti kako delo prirode, tako i delo čoveka, ali ukoliko je zadnji, stvaralac lepote u stvarima koje radi, onda to teorija o njemu mora sadržati. I ona to zaista i čini, jer je genije ili umetnik onaj čija se dela i on sam prepoznaju na identičan način kako i prirodne lepote, u istoj vrsti estetskog suda čiji predmet prianja uz nas i čini da reagujemo jednoznačno. Ovde je svo vreme u pitanju samo to da se konstatuje lepo u svakom mogućem obliku, i da se u tome ne omaši, bez šanse za njene vrste. Diferencijacija lepog ne spada u teoriju o moćima, lepo je samo lepo, i ništa više. Pored toga što je bezinteresno, ono ima samo jedno jedino lice, ne koristi šminku i ne nosi maske. Ali genije nije isključivo predmet suda, on je takođe čovek za sebe, kao svako drugi, on mora zajedno sa svojim umetničkim sklonostima da bude teorijski uključen, ako se prizvao iz života. On kao pojava iz života ne znači samo onim što čini, nego i onim što jeste i što takav među nama čini to što čini. Zato on mora činiti bolje, kako god da okrenemo stvari, i sada imamo karakter bolji-od-svih koji klizi u gori-od-nekog, sasvim sličnom trasom kao i proklizavanje obrazovanje-da-bismo u još-nismo karakter.

Da li u Kantovoj filozofiji ima mesta za bolji-od ili gori-od u striktno teorijskom smislu? Ona se uopšte ne bavi time, kao što se ne bavi ni vrstama lepog. Njegova teorija o moćima nije predviđena ni adaptirana ovakvoj temi prilično realne sadržine. Ovde ona trpi zbog svoje formalizirane ideje, svesna da ove karaktere ne može nigde da umetne, a da i dalje bude 'Kritička'. Mapiranje zavedeno stilom transcendentalnog saznanja mora u dodatku da proglasi da je svaka sadržina svih moći, koju je putem smisla u ideaciji istrubilo, podložna različitom intenzitetu aktivnosti, što bi bila jedna krajnje neformalizovana stavka apsolutno van poretka i konkurencije ovoj teoriji. Za nju karakteri bolji-od ili gori-od ne spadaju u filozofiju, i zbog toga društvo sankcioniše svaku opštost koja na kraju ispadne parcijalna, kojem očigledno počinju strašno da znače ovi karakteri, sve više mu idući na živce i uvlačeći ga u krizu. Genije ne može da se pomiri sa činjenicom da u filmu nema glavnih glumaca. Zato hoće da sanja akciju u kojoj bi spasao svet od katastrofe, postao heroj, i još dobio oskara za glavnu ulogu.

Istoričnost treba da prevaziđe probleme koji su nastali, a da pri tom ne napusti započeto snivanje kao sveobuhvatna ideja u teoriji. Pogledajmo koji su to problemi. Nastojati sanjati znači i dalje slediti kompaktnost kakvu je misao srela u brilijantnoj vezi delova i sadržine teorije o moćima. Ona joj služi kao stalni dokaz ili satisfakcija da se pomakla i da nešto radi, kao proizvedeno dostignuće na koje se ponosno svaki čas osvrće, upire prstom govoreći, ovo je naš kalibar, stameni jezik gde je sve na svom mestu i kojim sve može da se objasni. Dakle, od ovoga se ne odstupa, takoreći ne usled nekog uverenja ili trenda, nego sistemska konstrukcija postaje jedina forma prikazivanja ideje koja reflektuje istoričnost unutar koje se pojavljuje, iz koje ne može da izađe, a za ovo postoji tendencija. Ta tendencija sadrži jednu motivacionu crtu u vezi toga da se već u načinu na koji izvestan posao treba uraditi, već u odabiranju sredstava za postizanje nekog cilja i sl. pronalaze vidljivi tragovi istog ishoda. Ona je vidljiva i u teoriji o moći, ali ne kao tendencija već kao pravilo u mapiranju da u svakoj tački zakoni idu svojim autonomnim tokom. Još jednom, jedan princip prebegao je u podrazumevanje, u ne sasvim istom smislu. Drugim rečima, načini rada ili odabrana sredstva nisu upotrebljena prema nekom stranom receptu, nego se angažman ka ishodu oblikuje i sam prilagođava čineći jedne poteze manje, a druge više prikladnim, i tako učestvuje u svom ostvarenju dok to još nije. Upravo zato ovo vreme smatra sistem, ili koncepciju ideje koju smo nazvali snivanje, za sveti okvir humanističkim naukama, do čijih bi krajnjih formacija tek trebalo stići. Ovi elementi, svi do jednoga, tematski su lepo pali u Hegelovu dijalektiku. Ovaj ton misli ističe realnu činjenicu još-ne, ili bolji-od karaktera kao prisutnog u svetu, ali ih isto tako i ublažava zanimljivim scenariom, da je još-ne organizam sačinjen od od sve samih već-da ćelija. Refleksija tako dolazi kao uslov razumevanju ovakve koncepcije stvari, koja svojim optimizmom u neizvesno po temi podseća na tok stvarnog života iz perspektive individue. Akcenat usporavanja bledi, onda kad se intenzivno pojačava njena uloga novog amfetamina.

Problem genija, izazvan udes tokom smene saobraćajaca, rađa raspoloženje i utisak da je realan svet mnogo komplikovaniji i kako ne može biti ceo viđen iz jedne ravni u pokušaju mapiranja, ili da se jednom istom vrstom saznanja može preći preko svih događanja u njemu. Svet je toliko raznorodan, u svakom svom kutku krije jednu posebnu filozofiju, jednostavnu, ali takođe sasvim zasebnu od drugih za koje kažemo da su stvari života, stvari koje moramo kroz život naučiti, koje treba da proživimo da bismo ih razumeli. Da li ima logike sakupljati ovako nesvodive, i vatre u kojima svaka vodi na neku svoju stranu, pa ih kao u korpu strpati, staviti pod ključ i proglasiti ih teorijama? Da li metod okvira naučnosti može da dozvoli da se predstavi iz pukog pobrojavanja pojava smeštenih u svetu? Jer i dalje sanja, teorija metafizički koncipira društvenost, time i zagarantovan sadržaj očiglednosti za sve, međutim bez mapiranja u kome je pojava isto što i saznanje koje teorija uzima za svoj esperanto, nego u kom svako saznanje, zbog predmeta na koji se odnosi, traži posebnu leksiku i gramatička pravila da bi progovorilo. Saznanje se pretvara u naš rad za saznanjem. Predmet ne karakteriše više temu saznanja, već diktira vrstu saznanja koja ga čini, i tako u užem smislu razara ideaciju iz teorije o moćima, i čini da struktura proradi po novom deal-u sadržavanja. Taj 'new deal' je naš rad u, i ka tako procesuiranom saznanju. Mi smo ti koji moramo da radimo da bismo imali sadržaj, to je tema. Po istom principu kao i istoričnost, uzimamo na sebe identičan model posla, bivamo njeni većinski vlasnici u trgovini na malo, kao što je ona vlasnik nas u trgovini na veliko. Živa u toplomeru našeg htenja toliko se popela, krv uzburkala, da smo jednog momenta prosto utrčali u foto-kopirnicu i zatražili primerak njenog univerzuma. Baš kao što ona stvara nas u smislu društva, tako mi punopravno dolazimo u opciju da oponašamo to stvaranje i uvidimo iz čega se ono tačno sastoji. Postajemo gospodari istoričnih zakona, držimo ih u rukama, i mislimo da imamo svako pravo na to, jer ga niko drugi osim nas i ne pravi. San dobija svoju dramatiku, a radnje postaju sve učestalije. Snivač se vrpolji u krevetu.

U svakom trenutku kada se ona još-ne senka rastoči, stvaralački akt pojedinca koji saznaje pronalazi svoj predmet. Međutim, ono što drži snivača da se ne probudi ne može biti ova klackalica plodnosti, već činjenica prisutna još u teoriji o moćima, i koju nova filozofija zadržava kao sredstvo da se san ne pretvori samo u spavanje: da je znanje sve što čovek jeste. Ovde se ona tako odomaćuje, da stvaralac ne samo da saznaje predmet, nego i transformiše sebe, pošto svaki put saznaje sve više i više u nekom novom predmetu. Tim se u svakom saznanju krije jedan nov i drugačiji čovek. Stvaralac je sam svoj lični umetnik i ujedno umetnik predmeta koje saznaje. Postaje subjekat u punom značenju reči. Šta je ovim dobijeno? Ima li smisla pojam genija, ili onog ko je najbolji, u ovakvoj konstituciji, kada umetnik svojih sposobnosti i njihovog razvoja postaje svaki pojedinac samim tim što je čovek? Tako shvaćena, umetnost čoveka obesmišljava značenje genija u kom bolji-od i gori-od karakteri stoje u službi razarača za teoriju, i postaje ime za ovu filozofiju. Svaki pojedinac ujedno je, i može biti genije, samo zato što je subjekat. On predstavlja jedno dinamičko obrazovanje sopstva, u kom nikada nema razloga da bude nezadovoljan ako radi. On treba samo da izdrži da ostane aktivan u životu, i svi računi za troškove stanovanja u njemu biće sanirani. On mora da želi da zna. Filozofija umetnosti prenela je ovaj izbor, i saopštila da nema izbora, svi moraju da rade na sebi. Ali, ovakva ideacija kao proizvod same istoričnosti znači da je za njen nastanak upravo odgovoran kolektiv u celini. Društvo je to, a ne neki individualni kreator, koje je rešeno da načini ovaj izbor u glasu svakog i da ga shvati samorazumljivo. Tema ideacije prevazilazi svaki pokušaj da se fokusira njen oblik i struktura, postajući životni moto za ljude. Ona sakuplja svaku surovost iz sveta, stavlja je na gomilu, a potom deganžira, kao golman loptu, što dalje od sebe, da bi se u čistoti bavila samo pozitivnim elementima. Ona je snaga savlađivanja, ali ne iz ružnih stvari u bolje, već iz pozitivnijih u pozitivnije. Isključivo u tako isfiltriranom polju, bez imalo masnih ruku, svako raditi znači stvarati, a svako stvaranje, jedno svetlo sopstvo u ferariju koji vozi u pozitivnom pravcu. Svaki rad je estetika, u njoj je predstavljena proizvodnja ljudskosti svih ideacija u vremenu, a snevač samo što se nije probudio jer sanja kako sanja. U tom smislu, estetičari su koliko Šeling i Hegel, toliko i Marks. Ona jeste autentičan metod kojim istoričnost prepoznaje nauku o sebi, jer se nalazi u sobi sve samih ogledala. U njoj gleda sebi u oči, kamo god se okrene, a brat je pronašao klikere mnogo lepše od onih ostale braće. Tako je od estetske moći suđenja u jednoj teoriji o moćima, istoričnost proizvela pojavu estetičnosti, a invalid prohodao, i povratka nema. Okupacija umetnosti je apsolutna, a u poređenju sa aspiracijom Hitlerove Nemačke da zavlada svetom, razlikuje je jedino to što je u tome zaista i uspela.

(Mreža kreativnih ljudi, 02.06.2004.)