„Divlje Društvo“ do srži

Uvod

Da li namera da se u jednoj knjizi pruži odgovor na pitanje koje stoji u njenom podnaslovu „Kako smo stigli dovde“ spada u pretencioznu? Takva pomisao brzo pada u vodu jer za Vesnu Pešić, uz sve ostalo diplomiranog filozofa i doktora sociologije, to nije bio samo zadatak, nego i njena odgovornost i obaveza. I tu najzad nemamo u vidu nekakvog klasičnog, akademski programiranog analitičara koji stoji sa strane i iz svog udobnog mesta pokušava da objasni izvesne fenomene u društvu. Nipošto, već zasigurno danas jednu od najznačajnijih i najtrezvenijih figura na društveno-političkoj sceni Srbije koja je, ne samo učestvovala, nego i u mnogo slučajeva bila inicijator modernih događaja koji su uticajno menjali, a i dan danas imaju moć da uzburkaju poredak u zemlji.

To nam garantuje i objašnjava visok nivo njene lične angažovanosti koji nas očekuje u knjizi „Divlje društvo“. Iako je sastavljena od niza tekstova različitih karaktera, razvrstanih u pet tematskih celina, skupljenih sa različitih strana, od relativno kratkih intervjua za medije, preko govora u skupštini, pa sve do stručnih radova publikovanih u zbornicima i časopisima, utisak je da se oni prosto lepe jedan za drugi i da korak po korak zaokružuju svaku od celina. Vesna Pešić je da bi to uspela, izvesne delove modifikovala i fokusirala tako da svaki dobije tačno određenu ulogu u pojašnjavanju teme, a na kraju i onog glavnog pitanja „Kako smo stigli dovde“.

Govoreći jezikom pojmova sa kojima se autorka suočava, operativno gledište knjige vrti se oko pitanja političke ideologije (srpskog nacionalizma oličenog u likovima Koštunice, Miloševića, fenomenološkog funkcionalizma kod Đinđića) i toga kako se ona postepeno izvrgla u totalnu apolitičnost, patologiju ospoljenu u dominaciji nečeg što se zove korupcija (Koštunica, Tadić). Knjiga je tako i podeljena; prvom polovinom dominiraju problemi nacionalističke ideologije, a u drugom razni mehanizmi i pokazatelji koliko je vlast i društvo sa njom ogrezlo u korupciji i bezakonju.

Formalno gledano, u svakoj tematskoj celini postoje jedan do dva noseća teksta koji su zapravo duži radovi, odlično opšte metodološki potkrepljeni i ubedljivi u zaključcima koje isporučuju. Oko njih, pak, gravitiraju kraći tekstovi koji nam dočaravaju autorkinu neposrednu misao i reakciju na neki konkretan događaj. Tako dobijamo punu sliku o njenom delovanju i načinu na koji promišlja događaje; kratki tekstovi služe kao primeri ili dokazi za sve ono što je metodski razrađeno, ali isto tako i kao inkrementi za gradnju tog jasnog metodskog mišljenja u vezi pojave čija je konkretna pojedinost osvetljena.

Međutim, ova koncepcija nije ni nekakvo dvojstvo između nečijeg ličnog i opšteg, tzv. autorovog subjektivnog i objektivnog – ona je pre jedno koje fundira u drugome i obrnuto. Zato nas kod Vesne Pešić najviše i fascinira koliko je njena neposredna misao već uveliko potkrepljena znanjem i opštim ubedljivostima, i sa druge strane, sa koliko se ličnog žara i sigurnosti, a ponajviše hrabrosti, bez pardona, bez imuniteta po bilo koga dolazi do definicija i rešenja za određeni problem. Tu mislim da je u igri ne samo Vesna Pešić kao sociolog, već i kao filozof, kao neko ko potencira sopstveni način mišljenja, a te dve stvari spojene mogu se naći i u tekstovima Zorana Đinđića. Štaviše, kompletna knjiga previre čas u filozofiju, čas u sociologiju, a rad ovog previranja čini da stil u svakom momentu bude iznenađujuće živ i pitak.

Tako će distinkciju svog rada u odnosu na uobičajen akademizam, u odnosu na „filozofiranje“, a nehotice i obrazloženje kako treba da razumemo njen jezik u čitavoj knjizi, Vesna Pešić dati u jednom delu, kada se tome gotovo najmanje nadamo: „... jednako kao i obični ljudi, i filozofi su netrpeljivi prema nekoj političkoj partiji ili političaru, s tom razlikom što oni svoje animozitete prikrivaju filozofskom aparaturom koja se čitaocima čini neutralnom i "objektivnom". Utoliko su njihove interpretacije opasnije, jer prekrivaju subjekt tumačenja. Zato je uvek dobro da se subjekt interpretacije predstavi u svojoj "subjektivnosti", a tek potom izloži svoju analizu. To moram da učinim i ja...“ (99, kurziv moj)

Ovako podvučeno, stičemo utisak da se radi i o nekoj vrsti „metodološkog disidentstva“ u odnosu na onaj najgori ex catedra akademizam, i otklonu od svih koji su ove imali za uzore, a čije reprezente Pešić pronalazi u vlasti, kritikujući je kako u ideološkim, tako i u njihovim koruptivnim, bahatim i hedonističkim sklonostima. Razlika između nje i većine drugih „disidenata“ je u tome što je ona to disidentstvo zaista i održala do dana današnjeg, što ni u jednom trenutku nije dozvolila da joj političke prilike ili beneficije poremete kompas. Zapravo, kroz knjigu ćemo videti da sve ono za šta se još od studentskih dana borila nije još uopšte ni dogodilo.

Time slutimo da Pešić zbog svojih najdubljih ubeđenja ima razloga da bude neprijatelj i neistomišljenik svemu što danas vlada Srbijom, koje kao da se trudi da negira njen kompletan identitet i ulogu u društvu. Zato predstavlja trn u oku pre svega onima koji su zaduženi da formiraju dominantno ideološko mišljenje i nasleđe (resantiman) ovog naroda, dakle, tzv. intelektualcima, a potom i onim operativcima koji joj u najnovije vreme pripisuju neuračunljivost i ludilo.

Svi koji vide sebe u tom položaju, u položaju istrajnih „ludaka“ kada se sve ono istinski ludo odaziva „normalnim“ i neupitnim, koji osećaju da od početka nikakav drugi izbor nisu ni imali nego da budu otvoreni neprijatelji dominantnoj „kulturi“ mišljenja ove nacije, filozofsko trulim aparaturama ovde uzgojenim, nisu samo u obavezi da pročitaju ovu knjigu. Od njih se očekuje da detektuju zaključke i rešenja koja se možda po prvi put ovako jasno nude na jednom mestu, da ih dobro upamte i ponavljaju, i najzad da iz toga izraze svoju misao, doprinesu šansi da jednom eventualno poživimo u društvu koje će biti normalno. Moj prikaz ove nezaobilazne knjige odužiće se baš tako.

Revolucija još samo u našim glavama

Šta se dogodilo 5. oktobra 2000. godine – revolucija, puč, ili smena vlasti? Ono što nas konstantno drži u zamci da taj događaj nazivamo revolucijom je ono što Vesna Pešić zove „pojavnim nivoom“ (23), a to nije ništa drugo nego slika sa izvesnim elementima: ogroman broj ljudi na ulici, suprotstavljanje organima reda i mira, demoliranje Skupštine, itd. Možda su ljudi na ulicama baš tako to i doživeli, taj proboj kroz suzavac u Skupštinu bio im je dovoljan da već sledećeg časa slave, da iznose trijumfalno delove nameštaja, spaljuju slike, itd. Naravno, reći ćemo, to su simboličke radnje. Ali šta ako je čitava famozna „revolucija“ ostala upravo i jedino na tim simboličkim gestovima?

Ništa nas ne drži da Peti oktobar smatramo revolucijom osim tog imaga koji zavarava, jer revolucija podrazumeva diskontinuitet i suštinsku promenu. Ali glavna promena koja se dogodila bila je odlazak Miloševića sa vlasti. Naravno, ne zbog ove slike demoliranja i imaginarnog slavlja pred Skupštinom, već posredstvom ubeđivanja da se mirno skloni s vlasti, nakon što su mu vojska i bezbednosne službe nekoordinisano, jedna po jedna otkazivale poslušnost. (28) Dakle, nije moglo biti reči ni o klasičnom puču, jer ga nisu smenili delovi vlasti. Izvršen je pritisak na Ustavni sud koji je priznao rezultate izbora. Tako je „revolucija“ bila pre svega izbornog karaktera, nije se dogodila naprosto nasilnim zbacivanjem diktatora sa vlasti. Cilj Petog oktobra, kada je Milošević u pitanju, bio je taj da prizna da je poražen na izborima. Međutim, mimo same smene i postavljanja Koštunice na čelo SR Jugoslavije nije postojao nikakav operacioni plan šta da se radi sa njim. (32)

DOS je na tim presudnim septembarskim izborima kandidovao Vojislava Koštunicu kao svog kandidata i reprezenta, čemu je kumovao sam Đinđić. Poznato je da je to urađeno zato što je Koštunica bio lider kojem se najmanje toga moglo zameriti. Miloševićeva vlast ga nikada nije satanizovala, pa nije imao etiketu izdajnika, a ni lošu reputaciju u narodu. Posle će DSS na izborima 2004. sama preuzeti ovo označeno i za svog lidera crpeti imidž „čoveka iz naroda“ koji „razume Srbiju“, ili je „uvek uz svoj narod“. Kaže se takođe da su petooktobarske promene u stvari demokratske promene. Ali na nivou same te reči, upravo je DSS bila stranka koja se u svom programu deklarisala kao stranka koja je istovremeno i nacionalistička i demokratska. (34) O kakvim je onda promenama ili „revoluciji“ reč?

Petooktobarske promene nisu bile promene da bi se sklonio nacionalizam a nastupila demokratija, nego da bi se sklonio jedan nacionalizam (Miloševićev) koji je doneo uglavnom samo poraze (ako ne računamo čuveni „ratni plen“ Republiku Srpsku), i na scenu doveo drugi (Koštuničin), takođe nacionalizam ali upakovan u nekakve demokratske institucije. Glasati za DOS i Koštunicu na izborima koji su koštali Miloševića značilo je glasati da se sprovede jedan efikasniji nacionalizam, ili rat za sve što spada u srpsku ideologiju nekim drugim sredstvima, pošto je prethodnik ispucao ona oružana. Tako su i oni koji su krivili Miloševića za poraze po „svetim srpskim zemljama“ mogli da glasaju za Koštunicu i doprineli da njihov raniji vođa izgubi izbore.[1]

Ništa to ne treba da čudi ako se pogleda istorijat Koštuničinih reakcija pri nekim od Miloševićevih odluka koje su ga svojevremeno označile „faktorom stabilnosti na Balkanu“. Vesna Pešič ističe: „Kada je Milošević smatrao da se mora sklopiti mirovni sporazum u BIH, jer je pritisak međunarodne zajednice bio ogroman, protiv toga je ustao Koštunica. On se usprotivio Vens-Ovenovom mirovnom sporazumu i ekonomskim sankcijama koje je Milošević uveo Karadžiću zbog nepotpisivanja sporazuma. On je bio protiv Dejtonskog sporazuma, smatrajući da Srbi nisu dobro prošli i da ni milimetar očišćene teritorije nije trebalo dati. Takođe, on je bio protiv primirja u Hrvatskoj, protiv plana Z4, koji je Srbima davao široku autonomiju; pružao je podršku najekstremnijim elementima u tzv. Republici Srpskoj Krajini...“ (122)

Koga je to onda „revolucija“ dovela na vlast, i zašto ga je baš Đinđić preporučio? U knjizi se s pravom postavlja pitanje ko je zapravo mera petooktobarskih promena – Đinđić ili Koštunica? (36) Po ovome je to Koštunica. Ali, naspram svega ispada kao da je republička vlada, izglasana tek u januaru 2001. kroz mala vrata bila gotovo „prokrijumčarena“ da sprovodi reforme u cilju priključenja Evropskoj uniji, jer to Koštunica uopšte nije ni hteo. Mogli bismo pretpostaviti da je Đinđić shvatio da se direktnim putem nikada ne bi mogao naći na vlasti, osim preko Koštunice, tj. „demokratskog“ nacionalizma. Ali ni sama DS, niti Đinđić nisu bili imuni na nacionalističke ideje devedesetih koje su dolazile od Miloševića. „Na negaciji Miloševićeve ratne i nacionalističke politike izbori ne bi mogli biti dobijeni“, piše Pešić (52).

Zoran Đinđić, koji je vodio neformalne razgovore sa Miloševićevim strukturama moći, dobio je od Milorada Ulemeka Legije garancije da JSO neće intervenisati 5. oktobra, a ako to bude učinila vojska, da će ih oni u tome sprečiti. Budući atentator na Đinđića tako je paradoksalno postao ključni čovek koji je omogućio da do „revolucije“ dođe mirnim putem, da ona protekne „bez ijedne prolivene kapi krvi“, ali istovremeno i još jedna figura zbog koje je pojam revolucije kada je taj dan u pitanju potpuno neupotrebljiv.

Nakon neuspešnog pokušaja Koštunice da prolongira izbore za novu republičku vlast, DOS se polarisao u dva centra moći: oko predsednika države SRJ koji je „od svog kabineta napravio sopstveni centar utemeljen u vojsci“ (33); i oko predsednika vlade Srbije „koja je imala dobre odnose sa JSO (Crvenim beretkama), tehnokratama i novim bogatašima iz Miloševićevog vremena“. Ovi centri nisu služili nekakvom demokratskom prosperitetu zemlje, već je energija trošena na uzajamna „strateška“ zastrašivanja u vidu proizvodnje raznih afera, pa i ubistava, kao što je ono Momira Gavrilovića. Nakon izručenja Miloševića Hagu, došlo je do definitivnog raskola u DOS-u, a Đinđić je izgubio podršku JSO, koja će mu u akciji „Stop Hagu“ doći glave.

Zoran Đinđić, šta je hteo taj čovek?

Kakav je dakle bio Đinđićev stav o nacionalizmu dok je bio premijer? Pešić ističe da ideja hapšenja Miloševića uopšte nije potekla od tadašnje nove vlasti, što znači da Đinđić to nije učinio zbog ratnih zločina za koje se Milošević u Hagu teretio, nego zbog pritiska SAD-a i pretnje eventualnim sankcijama i novom izolacijom zemlje ukoliko se on ne isporuči (55-56). Međutim, ovo ne znači ni da je bio za isti taj nacionalizam. Sukobi sa Koštunicom iskristalisali su se upravo na tom ideološkom nivou – za i protiv Evrope.

Kako onda da objasnimo stanovište koje kao da je konstantno ignorisalo i stavljalo pod tepih sva ona pitanja odgovornosti u ratovima? Ako je Đinđić voleo da radi nepopularne stvari, da povlači bolne rezove istine, kako to da nije povukao onaj najbolniji i postavio pitanje genocida, zločina nad nesrbima, odgovornosti vođa i naroda koji je te vođe izabrao i bodrio uz sveopšte ratno huškanje? Zar ipak to nije bila ona najveća žaba koju je trebalo progutati prvo?[2]

Da bi dobila odgovore na ovakva i slična pitanje, Vesna Pešić se vratila Đinđićevim političkim počecima, na seriju tekstova koje je pisao krajem osamdesetih godina pod temom „Jugoslavija kao nedovršena država“, na njegova političko-filozofska uverenja. U njima Đinđić, preko pitanja u kojim je društvenim okolnostima moguće doneti demokratski ustav, pokušava da precizira ono što bi bio uslov mogućnosti za jednu modernu državu.

U najširem smislu, ono se lomi na pitanju individualnosti: „Opštost (ustavne) države ne poništava negativnost apsolutne slobode, niti se poredak zasniva na odricanju individua od svojih prirodnih interesa i ciljeva ... Ako bi se proteralo ono individualno, novonastala opštost ne bi imala pozitivni identitet. Stvar i jeste u tome da se prizna nemogućnost homogenizovanja „onog individualnog“, a da se na drugoj strani uspostavi zajednica kao racionalna opštost, koja je racionalna po tome što svoje granice uspostavlja važenjem subjektivnih prava. Okvir slobodnog delovanja individua može biti samo racionalno-formalna opštost, tj. ona koja ukida supstancijalne vrednosti kao orijentir i uspostavlja primat procedure kao načina integracije društva.“ (78)

Primat „forme“ kao večite procedure u odnosu na „suštinu“ ili „istinu“ kao supstancijalnih vrednosti koje su promenljive i relativne povezan je sa nečim što je Đinđić i te kako dobro znao – sa Huserlovom fenomenološkom metodom u filozofiji – mnogo više nego sa kritičkom teorijom i Habermasom koji mu je bio profesor, mada je polje primene političko. To se vidi i po terminima koje koristi kao što su Huserlov pojam „prirodnog stava“, „sveta života“, ili Hajdegerov „slike sveta“.

Naime, u fenomenološkoj metodi forma takođe uzima primat nad svakom sadržinom i to u svemu što je intencionalno nekoj svesti. Svaka svest je svest o nečemu, kaže Huserl, ali to nešto nije ništa supstancijalno u stabilnom smislu, već čista forma, tj. nekakav modus svesti. Svaka svest kao svoj predmet ne može da ima ništa drugo osim nekakvu refleksiju na sebe samu. U toj „proceduri“, rekao bi Đinđić, ili „kinesteziji“, rekao bi Huserl, način jedne svesti predstavlja ono što se zove čist fenomen, a habitualnost jednog takvog fenomena nazivamo „svet života“, koji je navodno oslobođen svake ideološke sadržine iz resantimana. Ime za taj resantiman (ili nasleđe) u Huserlovoj fenomenologiji je „prirodan stav“, a takav je u cilju toga da svest postane intencionalna na sebe samu morao biti „stavljen u zagrade“ (tzv. „epoche“).

Đinđić je upravo stanje demokratije definisao kao taj čisti funkcionalni habitat spram „prirodnog stava“ – kao proces uspostavljanja (nedostajuće) saglasnosti koje više „prirodno“ nema (81-82). Naziv tog procesa je – pogađamo – kompromis, a njen telos komunikacija. Ali, kada govori o etnonacionalnoj, ili organskoj teleologiji i njenom prodoru u politiku, a nas to najviše zanima, on će reći: „I u etnički fiksiranoj slici sveta može se raditi samo o alternativama unutar sredstava za realizaciju cilja, ali sam on se ne može dovesti u pitanje ... Ako sam demokratiju definisao kao usaglašavanje i selekciju različitih normativnih projekata, sada možemo reći da i etničko-nacionalni projekti počivaju na modelu pripisane saglasnosti, i stoga nisu pogodni da budu pokretačka snaga demokratizovanja kao racionalnog postizanja saglasnosti.“ (83, kurziv moj)

Pojam „slike sveta“ je, kao što sam rekao, Hajdegerov i on se takođe odnosi na resantiman, ali ovoga puta ne na onaj u funkciji prošlosti koja se stavlja u zagrade radi čistih fenomena, nego je to sada ideirajuće polje fenomenološkog fundiranja iz već huserlovski zadobijenog sveta života, na koje svest preslikava svoju intencionalnu formu u cilju raspoznavanja sličnih takvih formi u primordijalnim oblicima istorije (filozofije). Hajdegerovim jezikom, ono ontičko viđeno iz ontološke razlike, ili reinterpretacija prošlosti u ejdetskom (idejnom) smislu.

Đinđić kaže: „Neophodan je neko ko će, na način koji sve obavezuje, interpretirati subjektivni i objektivni smisao prošlih odluka, reći šta su bili motivi i koji su bili efekti onih delovanja na kojima naša današnja zajednica počiva. Način na koji neka politička zajednica raspolaže svojom prošlošću određuje formu njenog identiteta.“ (83) Zbog čega, dakle, stupivši na vlast nije aktualizovao pitanje ratnih zločina, bezbednosnih i vojnih službi u kojima sede isti ti zločinci, ili mrežu organizovanog kriminala koja je opet samo sinonim za urbanu instalaciju ratnih profitera, a zatim izvršio lustraciju nad svima njima?

Upečatljivo se nameće zaključak da je tu temu, koja se u kasnijim dešavanjima koje prati knjiga pokazuje kao koren svih nedaća na političkoj sceni Srbije, Đinđić upravo huserlovski „stavljao u zagrade“, odlagao, uporno je ignorisao i izbegavao da je elaborira, čekajući da osvoji taj famozni „svet života“ (Evropsku uniju), odn. da obezbedi kakvu-takvu demokratsku stabilnost (institucije) u zemlji, misleći da bi tek tada stekao društveno prihvatljiv komunikativni aparat da tu ružnu prošlost reinterpretira u nekakvom, recimo, fundamentalno ontološkom, hermeneutičkom horizontu.

On kaže: „Oslobađanje ’sveta života’ može nastupiti samo u formi oslobađanja modusa mogućnosti. Toga da je moglo biti drugačije (da je možda i bilo drugačije nego što tvrdi predanje) i toga da može biti drugačije. Svetlost ovog otvaranja bi pala najpre na blisku tradiciju, do sada zatvorenu i nemuštu vezu kauzalnih relacija. Ona bi nam se najpre pojavila kao težak zadatak za razumevanje, kao zadatak pri čijem rešavanju bismo morali da korigujemo niz samorazumljivosti.“ (97)

Drugim rečima, Đinđić je tvrdio da to kako srpski narod vidi i shvata sopstvenu prošlost, svoju tradiciju, ne može tek tako naprasno da se menja i redefiniše, da se iz nje odmah razdvoji ono što je jednoznačno određujuće od onog što predstavlja manipulaciju i privid, nego je mislio da je neophodno najpre doći u nekakav položaj stanja svesti (sveta života) iz kojeg bi takvi rezovi u tradiciji mogli lakše da se uvide i polako prihvate. U tom metodološkom uverenju leži razlog odlaganja onih ipak najtežih problema, kao što je problem identiteta društva koji ga konstantno vodi u ratove i tera da izlazi poraženo iz njih (njegov poraz determiniran je već razlozima sa kojim ulazi u rat). Ali bez obzira što fenomenološki proces problematizuje identitet i obećava njegovo čišćenje, taj identitet sam u sebi uvek već nosi izvesnu ideološku obojenost, a vreme u kojem se čeka na „stanje“ taloži se na tu obojenost i istovremeno još više radi na tome da oteža njegovu redefiniciju, sa sobom noseći nekakvo amnestirajuće uverenje da društvo sad o tome ne treba da misli, i da trenutno ima drugih, važnijih stvari od prošlosti.

Međutim, takav pristup stvarima ne samo da je pogrešan, nego je sva prilika da bi bio neuspešan sve i da je na taj način pokušao da reinterpretira krivicu srpskog naroda u jugoslovenskim ratovima. Zašto? Zato što bi je nužno interpretirao ideologizujući, baš kao što Hajdeger nije imao drugog izbora nego da ideologizuje kompletnu metodu svog učitelja u svojim „slikama sveta“, od presokratovaca pa sve do Ničea.[3] Previd je u tome što je takva koljačka prošlost u biti traumatična za subjekta, i što njena interpretacija ne može doći nakon demokratije, već mora najpre porušiti kompletan nacionalni integritet (simptom) zasnovan na poricanju zločina, i konstantno u odnosu na bojazan šta smo sve u stanju da uradimo izmiliti demokratiju. Kao niko drugi pre njega Zoran Đinđić je imao šansu da bude taj uslov mogućnosti.

Vesna Pešić zato s pravom nazire zašto nije bilo lustracije: „Da li je bila u pitanju naivnost jednog filozofa? Da li je Zoran Đinđić bio čovek koji je odlično razumeo politiku kao veštinu komunikacije, ali nije razumeo šta je državna vlast i njena suština? Onaj koji vlada i koji odlučuje, da bi to zaista bio, mora da uspostavi legitimni monopol nad fizičkom prisilom. Zoran Đinđić nije bio taj, pa se i danas možemo zapitati: ko odlučuje u Srbiji?“ (97)

Suočavanje sa zločinima kao uslov mogućnosti

Svojevrsnu filozofsku interpretaciju Koštuničinog nacionalizma, koji je nadmašio i Miloševićev i koji bi, spram Đinđićevog formalnog, spadao u onaj supstancijalni i sadržajem pregnantni, Pešić je, pak, dala u tekstu pod nazivom „Nemoguća država“. U njemu se lociraju njegove glavne karakteristike po kojima bi se mogao razlikovati od drugih nacionalizama.

Kao glavna osobina izdvaja se, na prvi pogled paradoksalna, njegova antidržavnost, to što ostaje unespokojen i živ u kojoj god se državi do sada nalazio i na čijim je uništenjima indirektno u tom smislu radio. Svaka od Jugoslavija propala je upravo zbog njega, zbog njegovog nad manjinama ugnjetavalačkog i konfederativno ratobornog karaktera, ali je takođe svaka od njih predstavljala i hipotetički okvir koji je izvesne ciljeve tog srpskog nacionalizma mogao u jednom periodu vremena da drži na okupu. Otud i toliko teško primanje k srcu što su se sve republike odvojile od aspirativnog nacionalističkog centra, pa i nevoljno prihvatanje samostalnosti same države Srbije, koja je okarakterisana kao osakaćena, oskrnavljena i potcenjivačka tvorevina.

Pošto u sebi ima zacrtan cilj čisto etničkog karaktera, da svi Srbi žive u istoj državi, a taj cilj je po svim funkcionalnim kriterijumima neodrživ i nestabilan, Srbi pod sopstvenim nacionalizmom u periodu kada ne ratuju (Koštunica, Tadić) konstantno žive u nečemu što je faktički nedovršivo (147). U toj frustrirajućoj neostvarivosti implicitno se podrazumeva i pojam izdaje, da je stalno neko drugi kriv za političke probleme Srba, da smo narod pod večitom nepravdom i sl.[4]

Neposredno pre atentata, Đinđić će studentima u Banjaluci održati predavanje, na kom će povući razliku između nacionalizma i patriotizma u modernom smislu reči: „Karakteristika nacionalizma, njegova supstancijalnost je da se on odnosi na etničku ili neku drugu pripadnost. On je statičan, on polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu, što je uslov za uspeh u modernom društvu. On je karakterističan za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. Taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju. Ona postoje u regijama u kojima se proces modernizacije nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje. Kao posledicu toga imamo društvenu strukturu koja kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statično osećanje, kao što je osećanje nacionalizma. Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice i to je takođe osnovna razlika između tradicionalnih i modernih društava. Znači, imate istorijske primere nacionalizma koji su želeći da unaprede – uništili svoju naciju ... Oni kažu – mi smo iskreno hteli sve najbolje, ali na kraju se sve završilo loše za našu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.“ (107)

Reaktivni fantazam o krivcima i izdaji moguće je uvek iznova podrivati na način što se ciljevi konstantno izmeštaju u polje onog nemogućeg. Jedno od poslednjih „nemogućih“ koje plete i raspiruje srpski nacionalizam, kako u formi meditativnog nadanja tako i huliganstva, jeste ustavna preambula, kao paranormalni sine qua non bez kojeg ne važi nijedan od članova ustava koji slede ispod (pravo na Kosovo je ispred prava na život i slobodu pojedinca). U toj rečenici i dalje živi ideal Kosovskog boja, ali istovremeno s tim, svaki razlog zbog čega se valja boriti za Kosovo prazni se u novom formalnom odgovoru – zato što nam tako ustav nalaže. Kao da taj koji je to u ustav stavio nije isti taj subjekt koji tako odgovara, nego nekakav mitološki nepoznanik („zakonodavac“). Gde su, dakle, svi oni „supstancijalni“, ontološki fundamenti odjednom nestali? To je opet novi razlog za nezadovoljstvo i uznemirenje, i tako sve u krug.

Sa druge strane, u Đinđićevom formalizmu[5], koji, videli smo, takođe klizi u ideologiju fenomenološke svesti, etnonacionalizam nikada ne može biti cilj, već eventualno privremeno sredstvo preko kog se teži sasvim drugoj vrsti cilja. To je očigledno vidljivo i u njegovom odlasku na Pale tokom devedesetih, da bi ubedio Karadžića da prihvati mirovni sporazum. Pešić taj momenat obrazlaže ovako: „To je bila politika Demokratske stranke, sa kojom se ja nisam slagala. Ona je imala drugačije ciljeve – ne da održi sopstveni moralni dignitet kritikom rata i nacionalizma nego da postane velika i uticajna stranka. I zato je Đinđić birao drugi put, bliži takvom cilju. On je mislio otprilike ovako: kakvog smisla ima politika koja nema nikakvog uticaja? Ona je smislena samo u svom delovanju, s ciljem da se loša politika promeni, a ne da se smisao traži u tome da „budemo u pravu“ i dobri „analitičari“, ali bez ikakvog uticaja.“ (105, kurziv moj)

Peti oktobar je, kad se sve uzme u obzir, tako propao zbog prošlosti, zbog toga što nijedan od vodećih političara koji su došli na vlast nisu radili na direktnom suočavanju sa zločinima, niti je njihovim ideologijama to bilo predviđeno. Jedan ju je ignorisao, dok ju je drugi negirao i izvitoperivao. Jedna strategija koja „pacifikuje prošlost kontinuitetom sa nacionalizmom i druga, koja je radikalno okrenuta ka budućnosti, na paradoksalan način podjednako ugrožavaju perspektive demokratije u Srbiji.“ (93) Treći put nikada nije otvoren, a verovatno ni razmotren, barem ne toliko eksplicitno kao u ovoj knjizi.

Ona je zato prva u nizu koja nepreuzimanje kolektivne odgovornosti srpskog naroda za zločine i započinjanje ratova stavlja na mesto osnovnog razloga zbog kog svaka politika koja se vodila na ovim prostorima u poslednjih dvanaest godina nije bila i ne može biti evropska. Taj kvazi-transcedentalan element (jer prolivena krv i koncentracioni logori na teritoriji današnje Srbije ipak spadaju u najstvarniju stvarnost) više znače od svakog „evropskog“ zakona do sada donetog u parlamentu. Vesna Pešić tu ne misli više samo na temu psihološkog trežnjenja ili nekakvog mentalnog efekta.

Suočavanje sa zločinima praćeno lustracijom trebalo bi da bude politička strategija na nivou države Srbije par excellence, jedina moguća metodologija koja preko faktičnosti od stotinu hiljada mrtvih minimizira šanse za svako buduće ideološki iskrivljeno delovanje. To je uslov za demokratiju i sve dalje mogućnosti našeg napretka. Odsustvo spremnosti za suočavanje je razlog koji bi mogao da objasni svaku vrstu današnjeg događanja u državi.

Nacionalizam i patologija društva

U srpskom nacionalizmu, rekli smo, ne učestvuju samo lideri, nego podjednako i društvo koje te lidere bira i podržava. U protivnom takve figure nikada ne bi ni mogle da budu na čelu jedne države i steknu toliki uticaj. Dakle, nacionalizam u ovom slučaju bez ikakvog dvoumljenja treba smestiti u želju i najomiljeniju preferencu naroda. Lider postaje slika i prilika aspiracije društva. Svako izbegavanje ili umanjivanje takve surove istine, u smislu ’nismo mi krivi’ ili ’i drugi su krivi a ne samo mi’, vodilo je društvo, a na kraju i njene lidere u političku i egzistencijalnu propast. Ali pošto je u pitanju društvo koje neprestano insistira da na ovaj ili onaj način ostane u tom okviru nacionalizma, onda se čini da ono indirektno želi da radi i protiv svoje egzistencije i protiv svakog političkog interesa koji bi u svetu mogao jednom da zadobije i održi.[6]

„Društvo ne može napredovati ako su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja. Ne može se na vrednostima plemenske zajednice stvoriti moderno društvo. U našem slučaju sam identitet onemogućava društveni razvoj i njegovo normalno funkcionisanje. Ovakvo stanje našeg društva ima sve karakteristike patologije, koja se pogrešno brka sa stanjem krize. Ako društvo trajno ne uspeva da ostvari rast sopstvene kompleksnosti, što je širi pojam od ekonomskog rasta, više se ne može govoriti o krizi nego o patologiji“, kaže Vesna Pešić još u svom uvodu. (12)

Svaki, pa i delimičan pokušaj da se vlada mimo dominantnih nacionalističkih sklonosti društva, a u to je bar idejno spadala Đinđićeva zamisao vladavine, završavao je u optužbama za „diktaturu“, vladavinu protiv „volje naroda“. To znači da je svaki od lidera posle Miloševića koji ga je uveo, u nekom obliku, manje ili više mitološkom ili metafizičkom, morao da igra na kartu nacionalizma i da mu se dodvorava. Videli smo, samo jedan od njih do sada imao je nameru da mu se izokola suprotstavi i zbog toga platio životom.

„Glavni udar od koga se Srbija još uvek nije oporavila, desio se političkim prevratom koji je izveo Slobodan Milošević. On je promenio kulturni (vrednosni) obrazac legitimacije i integracije društva i suzio već suženi integrativni potencijal prethodnog stanja. Osnovna vrednost je pripisana srpskoj etničkoj zajednici („srpstvu“) i odbrani Kosova kao kolevke srpskog identiteta ... Politika je svedena na borbu protiv neprijatelja koga treba uništiti svim sredstvima. Ultimativna „odbrana“ Kosova, a zatim i ratovi za „spas“ srpskog naroda, koji je navodno napadnut od svih ostalih naroda bivše Jugoslavije, nalagali su zaobilaženje institucija. To je sam Milošević najavio po dolasku na vlast, rekavši da će se stvari (na Kosovu) sređivati „institucionalno ili vaninstitucionalno“.“ (372-73)

Kada je Milošević, nakon ratova u Hrvatskoj i Bosni, pogromom Albanaca na Kosovu nastavio da sprovodi svoju velikosrpsku politiku, usledilo je bombardovanje SRJ od NATO alijanse. Da je društvo kolektivno participiralo i odobravalo nacionalističke projekte, vidi se po tome što ovaj događaj ni dan danas ne uspeva da dobije interpretaciju da je bio posledica politike za koju smo kao društvo odgovorni što smo je podržavali ili barem bili njom manipulisani. Prolazi samo interpretacija da je reč o brutalnoj, nepravednoj agresiji svih značajnijih zapadnih zemalja, što bi opet trebalo da znači da Srbiju i Srbe mrze svuda u razvijenom svetu. Iako je bombardovanje neminovan poraz srpske politike, dok su bombe padale, gotovo da nije bilo onih koji nisu jače nego ikada ranije stali uz Miloševića da osude „agresiju“. Milošević je tu nacionalnu hipertenziju koristio i pojačavao do samog kraja intervencije, posle koje je, u vrhuncu cinizma, čak proglasio i pobedu.

Međutim, ispostaviće se da će buduće vlade (naročito od Koštunice i DSS, u koju su se prekomponovali mnogi Miloševićevi ideolozi) preuzeti ove manipulacije i zapečatiti jednom za sva vremena da je bombardovanje zapadna nepravda prema Srbima, večitim žrtvama, i tako negirati svu odgovornost za ratove na prostorima bivših jugoslovenskih republika, što je „napaćen narod“, naravno, jedva čekao da prihvati. Zbog toga se i dan danas ovdašnji potpisnici za intervenciju spoljnog faktora, kao jedine mogućnosti da Milošević već jednom prestane sa zločinačkom politikom, kao mere nesposobnosti svega unutardržavnog da mu se suprotstavi, pa i samog društva koje ga slepo sluša i učestvuje, napadaju čak i od strane tzv. „demokratskih snaga“. (235-36)

Rat za izgubljeno i odvajkada mitološko Kosovo potajno se tumači da je odložen za neko bolje vreme, dok ne prođe rekuperacija od svih poraza za koje je odjednom postao kriv i Milošević, ali ne i oni koji su ga zdušno podržavali i ubijali zarad „srpstva“ (toliko je velika nacionalistička glad naroda). Pešić zaključuje na jednom mestu: „Nesreća je što je kosovski ambis popio mozak istrošenoj Srbiji, narodu na rubu egzistencije, u kojem kao da je prevladao samoubilački identitet, usud gubitnika, koji mu je oduzeo i snagu i volju da zaviri u sopstvenu budućnost.“ (247) Kosovo postaje toliko hipostazirano od realnog ratnog poraza i dugogodišnje politike dominacije, iživljavanja nad (većinskim) albanskim stanovništvom, da bez ikakvih problema postaje centralna personifikacija za sve ono „nebesko“ i identifikujuće jednog društva, kao da to društvo nema nikakvih drugih problema u svakodnevnom životu, u sopstvenoj državi.

Takav diktat sredstvima koja su nazvana „diplomatskim“, a u stvari iluzorno rasipničkim i zavaravajuće populističkim, nastavila je da forsira i Demokratska stranka Borisa Tadića, nazivajući neprestane konflikte sa Evropskom unijom, međunarodnom zajednicom i Ujedinjenim nacijama „bitkama“ za Kosovo, uporno radeći na tome da pridobije i ono nešto tvrđe, nacionalističko biračko telo.

Da je itekako svestan divljeg karaktera društva na čijem je čelu bio, svedoči i karakter Tadićeve vladavine u vremenu nakon kohabitacije sa Koštunicom. Tadić je postajao sve više obojen ličnom paranojom prema svakom političkom potezu koji bi mogao da ugrozi identitet društva, trudeći se da najčešće povlači samo one poteze koji taj identitet ne bi naročito uznemiravali. Nakon hapšenja Radovana Karadžića, Tadić, koji čitav svoj program bazira na reakcijama javnog mnjenja (282), izvinjava se opozicionim nacionalistima i čini sve da ukaže kako nije odustao od „srpstva“ i „odbrane“ svoje zemlje, baš kao što uz svaku rečenicu o „strateškom cilju“ ulaska u Evropsku uniju dodaje da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova (369).

Serije „nacionalističkih“, a u stvari šizofrenih ispada nižu se upravo nakon takvih događaja, koje nastoji da nam prikaže da su se desili mimo njegove volje: „Ako se na kraju zapitamo zašto je Tadićeva vlast tako mlitava i neubedljiva, mislim da nećemo pogrešiti ako kažemo jednu prostu stvar. On se uplašio. Možda s razlogom, ali razlozi za taj strah neće nestati tako što će predsednik Tadić pozdraviti naše sportiste na Olimpijadi sa „namerno naglašeno“ podignuta tri prsta. Kako sam objašnjava, to je namerno naglašeno uradio jer je Sveto trojstvo „naša ideja za koju se borimo“.“ (246)

Još jedan od načina da se negira ratna prošlost i kolektivna umešanost društva u ideje koje su toj prošlosti bile potpora jeste podmetanje nekakve formalno-pravne teze da Srbija uopšte nije ni bila u ratu! (118) Naime, ideja koju je Milošević forsirao, menjajući čak i podatke u vojnoj knjižici mobilisanim licima JNA sa teritorije Srbije, bila je da je to bio rat za očuvanje Jugoslavije, pa je tako ratovala Jugoslavija protiv secesionista, separatista, a ne republika Srbija protiv nesrba. Reč „izdajnik“ u tom smislu ne bi bila primerena za jugoslovenski rat.

Međutim, kako je za Miloševića Jugoslavija pre svega bila samo nacionalistički okvir koji je držao Srbe na okupu u istoj državi i čiji je imperativ bio da se svojim nacionalizmom nametne ostalim konstitutivnim narodima Jugoslavije, lider DSS-a Vojislav Koštunica, koji je u svakom smislu viđen kao Miloševićev naslednik iza kojeg je stala i Crkva, imao je sve razloge da takvu laž ponovi, ali istovremeno sa jednim na prvi pogled kontraverznim dodatkom.

Nakon što je 2003. nastala državna zajednica Srbija i Crna Gora, i parlamentarnih izbora koje je dobila DSS, a Koštunica mesto premijera u vladi Srbije, javno je ovoga puta rehabilitovana ideja ravnogorskog pokreta i četništva, tj. pridodata je „legitimno“ identitetu društva. Postavlja se pitanje: ako sa jedne strane Srbija nije ratovala, ko su onda četnici, i da li se tu pre svega mislilo samo na rehabilitaciju njihove uloge u Drugom svetskom ratu, ili je reč i o paravojnim, šešeljevskim formacijama koje su delovale u sprezi sa JNA, koje su puštane da kolju, pale i kradu sve pred sobom, ne bi li u vremenu koje je sledilo ispali ratni profiteri iz specijalnih jedinica vojske i policije, ili tajkuni koji su se obogatili upravo na račun rata i onoga što je on donosio – bezakonja i šverca?

Dakle, ovakvim prividnim rascepom društvo je opet dobilo na svojevrsnom nacionalističkom komforu. Pošto je držalo Jugoslaviju samo kao paravan da bi odgovornost za ratove i klanje pripisalo državi koje više nema, ono se dalje bez problema moglo identifikovati sa četnicima kao borcima za Srbiju i „srpstvo“, u smislu, vojske svog naroda, svoje države koja se konačno zove Srbija (na konsekventno nikad manjoj teritoriji). Istovremeno, antifašistički temelji Jugoslavije potpuno su potisnuti, a komunisti su postali simbol propasti i zavere protiv srpskog naroda.[7]

Tako se konačno i u Srbiji iznašao način kako mrzeti „jugoslovenstvo“ (iako je ono trebalo da opstane kao njen nacionalistički garant), a sa tim i JNA, za koju naši susedi i dan danas osećaju mnogo neposrednije razloge za odbojnost. Rehabilitacija četništva kulminirala je za vreme vladavine Borisa Tadića, lažnog evropejca, koji je sve vreme bio u potrazi za grobom Draže Mihajlovića, ne fašističkog zločinca i koljača, nego surove žrtve koju su streljali partizani, prekopavajući Beograd u pokušaju da društvu koje traži ponos nadoknadi i kompenzuje neke od ustupaka koje je načinio prema Evropi.

Kako se desilo da je nacionalizam postao manjkav?

Ali u srpskom društvu nacionalizam u pregnantnom smislu može da buja do jednog određenog stepena, a onda je potrebno sve ono što se podgrevalo u „teoriji“ sprovesti u praksu. To najbolje znaju ekstremističke organizacije huligana koje propagiraju, kako sami pišu, „primenjeni nacionalizam“, dok iznad njega crtaju nekakvu srednjevekovnu vojsku, vitezove i sl. Čini se da tu i oni sami kao da već naslućuju da je u ovoj državi previše plasiranog nacionalizma koji lebdi u vazduhu i ostaje samo na rečima. I oni vrlo dobro poznaju opasnost da se nacionalizam lako izvrgava u nešto prazno, pa bi to da spreče. Kako se to dešava?

Dve okolnosti su zaslužne za to: prva je upravo ova gore navedena, a to je da je Srbija trenutno u periodu u kom ne ratuje, a da je nasuprot tome količina raspoloživog nacionalizma u etru nesrazmerno velika, kako podstiče i huška na nešto što je realno neizvodljivo (Srbija je tek izašla iz rata). On, dakle, ima smisla do jednog određenog nivoa, a nakon toga samo uz praktičnu primenu viđenu već u Miloševićevo vreme. U vreme pak „mirnodopskih“ nacionalista Koštunice i Tadića nacionalizam se presićuje i postaje nedovoljno potkrepljen, istovremeno proizvodeći višak koji u društvu proizvodi zabunu na koji način bi ga trebalo kanalisati. Druga okolnost pojačava prvu, a to je opredeljenje države da se nađe na tranzicionom putu ka modernom uređenju koje podrazumeva i moderno, a ne plemensko društvo (priključenje Evropskoj uniji). U okolnostima koje tako negativno utiču na svako njegovo konkretizovanje (za Srbe je to osvajanje teritorija), smisao nacionalizma se po automatizmu prazni, a na površinu isplivava činjenica da sve više služi kao manipulativno sredstvo za prigrabljivanje vlasti. Nacionalizam postaje očigledno instrumentalizovan da se svako ko to ne uviđa tretira politički maloumnim. To je saznanje koje najviše smeta onima koji bi da ga „primene“.

Na strani vlasti, koja je emiter i podstrekač takve ideologije, takođe se javlja određena vrsta nelagodnosti spram činjenice da poruke koje se šalju deluju šuplje, neka vrsta pada u paniku da li se i koliko očito ideologija koristi samo kao izgovor za vlast i način vladanja (bogaćenje). Zbog toga nacionalizam počinje da se plasira još snažnije (i izveštačenije) samo da bi se prikrio utisak da služi kao izgovor, što je samo po sebi već čist interesni čin, i tako sve dublje i dublje u spiralu. Tu vidimo neku vrstu simulakruma između vlasti i društva koji polako izmiče kontroli, tj. koji se otkriva kao laž i pronevera naprema aspiracijama koje su već podgrejane i očekivane u društvu.

Taj problem je u početku imao Koštunica, ali ga se ratosiljao donekle onog momenta kada je DSS jasno istupila kao stranka antievropske orijentacije. Tadić pak isti problem nije uspeo da reši, nego ga je još više produbljivao na svoju i štetu svih oko njega, stvarajući jedno paradržavno udruženje u kojem su bitni samo lični interesi povezani sa stranačkim, preko paralelne funkcije predsednika stranke koju je zadržao. Sve drugo, a misli se na ideologiju i nacionalizam, relativno je i prazno, tj. samo spada u stvar javnog mnjenja. Jedina konkretna (opipljiva) stvar u dometu politike postaje lično bogaćenje, korupcija, a sve što se čini sa nacionalizmom čini se i sa idejom puta u Evropsku uniju na potpuno isti način – iz nužde i pritiska da se porivi ne otkriju, tj. da se još više toga pribavi i kontroliše.

Pešić zato za Tadićevu politiku kaže: „Nacionalna politika više nije bila ona ista – „neodustajna“ i metafizička, iz koje po prirodi stvari ispada interesovanje za profanost ekonomije i uspeh javnih politika. Ona se donekle razvodnila, utoliko što je postala mehanički pandan drugom opredeljenju – evropskoj budućnosti Srbije. Ali i to drugo, evropsko opredeljenje, razvodnilo se, jer je i ono postalo mehanički balans onom prvom. Umesto da je napravljeno smisleno prilagođavanje ta dva cilja, tako što bi se prihvatila realnost nezavisnog Kosova i ona odvojila od njegovog formalnog priznanja, što bi omogućilo prilagođavanje Srbije novim okolnostima, ona se našla pred novom i još ubitačnijom blokadom: nacionalistička priča je jačala (ili slabila) po potrebi politikantskih balansiranja, a izgradnja evropskih standarda je iznutra obesmišljena planskim miniranjem zakona i državnih institucija. Njihovo mesto je zauzela neformalna, lična vlast, iza koje ne stoje nikakva ideologija, nikakav plan ili ideja, već hedonističko-materijalističke strasti, koje s vremena na vreme zapadaju u paranoidni strah, baš zato što nemaju nikakve veze s realnošću i u osnovi su apolitične.“ (239-40)

Pogledajmo ukratko kako je tekao put pražnjenja nacionalizma nakon pada Đinđićeve vlade. Kohabitacija sa Koštunicom 2004. bila je očigledan dokaz da se vlast ne može dobiti bez prihvatanja konzervativnog gledišta, što je Tadića smestilo u „nacionalistički voz“. (237) Već tu imamo nuždu koja glasi: ako želiš vlast, moraš biti nacionalista, što nagoveštava da je Tadićeva želja za vlašću bila ispred svake ideologije, počev još od čišćenja stranke koje je dirigovao Koštunica. Posle neuspešnih pregovora sa kosovskim Albancima, i novog Ustava koji je Tadiću dao pravo da se tri puta zaredom kandiduje kao predsednik, što je protiv svih demokratskih principa, usledio je miting „Kosovo je Srbija“ kao odgovor na proglašenu nezavisnost Kosova, koji je po posećenosti i grandioznosti trebalo da nadmaši Peti oktobar i na taj način obriše svako stremljenje ka modernom društvu koje je simbolizovao Zoran Đinđić.

Međutim, nasilje u gradu (pokušaj „primenjenog“ nacionalizma na domaćem terenu), koje je, sudeći prema policiji koja se sklanjala i puštala američku ambasadu da gori, prodavnica koje su bez problema pokradene, bilo dogovoreno, odjeknulo je veoma negativno u društvu. Tadić je znajući šta se sprema pobegao od odgovornosti u Rumuniju, a teret dogovora oko mitinga i dogovore oko Kosova koji je delio sa DSS[8], pao je samo na one koji su ostali, a pre svega na Koštunicu, koji je potom raspisao prevremene parlamentarne izbore.

I dalje stvari deluju relativnije nego što se to inače predstavlja. Koštuničina DSS se ovim mitingom i po svom programu isprofilisala kao nacionalistička, antievropska stranka, pa je Tadić tek kao reakciju u odnosu na potez njegovog doskorašnjeg kohabitanta, i zbog negativnog efekta koje je imalo nasilje na mitingu, procenio da je trenutak da nasuprot tome ne odustane od evropskog puta i ponudi devizu „I Kosovo i Evropa“. (239) Dakle, to nije bio slogan koji je odražavao nekakvu njegovu autentičnu politiku, kao što se misli („srednji put“ i sl.), nego poruka koja je referentna na Koštunicu, na ishod mitinga i koja predstavlja ono suprotno od njega (od čega je ovaj odustao) samo zato što je izvagano da u tom trenutku to vodi do vlasti, ističe Vesna Pešić. Kako se Tadić kao predsednik DS ovoga puta dokopao i premijerskog mesta u republičkoj vlasti, preostalo mu je samo da potpuno preuzme sve one modele korupcije, koje mu je suvisli višak propagiranja nacionalizma kroz kohabitaciju već bio omogućio.

Partijska država i korupcija kao politički jezik

Kako je srpska ideologija potpuno nekompatibilna sa svakom idejom modernizacije i procesom usvajanja standarda koji vladaju u Evropskoj uniji, model vladanja može ili odbaciti zakonsku legislativu koja dolazi iz zemalja Evrope, ili može da je usvaja a da je istovremeno ne primenjuje, tj. da je primenjuje selektivno. U ovom drugom slučaju, koji je najviše primenjen u Srbiji, intencionalno se razdvajaju dva sloja zbivanja: iz prvog sloja proizilazi zaključak da zemlja formalno poštuje i sledi manje-više sve upute koje joj dolaze iz Evrope i da nikakvih problema u tom smislu nema; dok drugi sloj sugeriše kako zapravo ništa ne funkcioniše onako kako bi trebalo i da se na prekriven način, pod izgovorom evrointegracija postižu upravo suprotni ciljevi koji su u skladu sa srpskim nacionalizmom – pohlepa, lična korist, bogaćenje pojedinaca na račun društvenog siromaštva, ekstraprofiterstvo i bahatost.

Takva dihotomija koja predstavlja pervertirani prkos svakom naporu i promeni koja se iziskuje na političkom i društvenom planu, omogućuje opstanak na vlasti upravo „demokratskim“ i „proevropskim“ snagama, jer je u toj perverziji održana osnovna klica ponašanja koje se sledi još od Miloševića – napakostiti svom neprijatelju, smejati mu se u lice i zavaravati ga pod formom potpune regularnosti (’sve je po zakonu’).

Vesna Pešić je to vrlo dobro shvatila pa je u svojoj knjizi u jednom trenutku, takoreći, obrnula stvari; ostavila je na kratko ono površinsko ideološko da bi ga zatim indirektno raskrinkala, podvukla njegovu manjkavost, pokazujući kakvi se sve procesi dešavaju na ovom drugom nivou, ne formalnom nego faktičnom, u onom o kom se ćuti i navodno istovremeno sve naslućuje – na polju korupcije. U tom smislu, korupciju više ne treba posmatrati kao neki vanpolitički pojam ili tehnikaliju. Ona bi se mogla shvatiti kao nekakva posledica sprovođenja nacionalizma u okolnostima u kojima bi bilo bolje da se o njemu ne zna mnogo, tj. da se za izvesne potrebe sakrije ili potisne. Ona postaje osnovni modus vladavine i jezik saradnje svih političkih učesnika u Srbiji, bez obzira da li se takva u startu želela ili ne, jer je dovoljno da se želeo nacionalizam ukombinovan sa tranzicijom.

Zato nije ni čudo što je vrhunac takvog licemerja prema Evropskoj uniji dostignut baš za vreme vladavine Demokratske stranke. „Šta da vam kažem o Borisu Tadiću? Sve što ste mu pripisali, da je zaveo model „prosvećenog apsolutizma“ i doveo do „nacionalnog pomirenja“, nemaju mnogo smisla. Jeste zaveo neku vrstu apsolutizma, ali on nije „prosvećen“. Ja to vidim kao nekakvu igru senki, prikrivanja, štimovanja i glume, da bi se on održao na vlasti. On nema nikakve političke ideje. Tačno je, dakle, da on dominira, ali sa ciljem da se ništa ne dogodi, da bi se blokirala mogućnost da Srbija povuče neki pravi potez u pogledu Kosova, da bi se iscrpeo i poslednji atom snage građana, koje politika više ne interesuje, jer nema zbog čega da ih zanima, ispraznila se ... U toj praznini i lutanju predsednik Tadić svoje prazno mesto prikriva sve većom ličnom vlašću i prenaglašeno pristojnim ponašanjem“, navodi autorka u razgovoru za crnogorski Monitor. (70-71)

Tu uočavamo ta dva nivoa naoko kontradiktornog zbivanja: prvi nivo – prenaglašeno pristojno ponašanje, drugi nivo – sve veća lična, tj. nezakonita vlast. Paranoja će se razviti baš na ovoj razini, usled sve nesrazmernije razlike onog što se želi prikazati (kako bih hteo da izgledam) i onog što se po svaku cenu nastoji prikriti (kako će drugi početi da me vide).

U svom radu „Partijska država i korupcija“ Pešić pokazuje da je osnovno telo, ćelija neophodna da se razvije ovakav oblik korupcije upravo politička partija koja je ujedno po pravilu nosilac zaokruženih ideoloških uverenja i opredeljenja. To automatski znači da jedna stranka počinje drastično različito da gleda nekog ko je član te partije i nekog ko to nije, jer pretenduje da postane ekskluzivno merilo za svako iskazivanje političke moći. U cilju rasta, sve privilegije i mogućnosti napredovanja date su samo članu, a neučlanjenom nikakve. Na taj način ljudstvo je prisiljeno da se masovno učlanjuje radi priključenja na ovaj voz uticaja koji u najmanju ruku donosi one elementarne benefite – to što bi trebalo da se zove mogućnost normalnog zapošljavanja.

Favorizovanje stranačkog kadra se nametnulo kao uslov svake mogućnosti zaposlenja u svim sektorima državne uprave (175), ministarstvima, agencijama, javnim preduzećima, administraciji na svim nivoima, od lokala do države, bolnicama, školama, ustanovama kulture, itd. Zato je i smanjenje administrativnog aparata kao jedna od direktiva iz Evrope u direktnoj koliziji sa trošenjem budžetskih sredstava na plate tolikog broja zaposlenih, pa se sa njom okleva. Njeno bi ispunjenje značilo ogroman gubitak stranačke vojske (tj. moći) koja ima svoju konkretnu ulogu kako u izbornom, tako i u vanizbornom periodu.[9]

Ali zašto je strankama odjednom postalo toliko bitno ljudstvo, odn. njegova brojnost? Zbog partijske kontrole na svim nivoima vlasti. Vesna Pešić govori o horizontalnoj i vertikalnoj podeli vlasti. Za horizontalnu podelu postaje karakteristično to što se vlast deli prema koalicionom dogovoru i to po principu svakoj stranci, a to znači najčešće njenom lideru ili visokom funkcioneru koji nužno nema nikakvu stručnu kvalifikaciju za to delatno polje, određeno ministarstvo, od kojih postoje ona manje ili više profitabilna u zavisnosti od preduzeća koje kontrolišu, eventualnog plana privatizacije i dr.

Kada se jedan takav resor zaposedne, on funkcioniše po principu feuda, a partizacija prema članstvu raspoređuje se po svim mestima, na svim nivoima, od ministra do najbeznačajnijeg lokalnog činovnika (vertikalna unutarstranačka podela). Takav feud, dakle, isključivo je partijski homogen, a to znači i zaštićen u svojim intraresornim poslovima. Ukoliko u nekoj novoj raspodeli ili „rekonstrukciji“ vlasti toj stranci bude određen neki drugi feud, onda se čitava partijska stratifikacija ljudstva kao mala vojska univerzalnih „sposobnosti“ bez ikakvih problema prebacuje i počinje da donosi odluke vezane za sektor koji najčešće nikakve veze nema sa prethodnim.

Broj stručnjaka na odgovarajućim mestima je minimalan. Sve ostalo predstavlja kadrove koji su zaposleni zbog nekog stranačkog, a to znači poslovnog interesa, ili iz interesa da se obezbede najbliži članovi porodice i rodbina. Profesionalnih (vanstranačkih) menadžera nema nigde, pa pojam menadžer ne znači ništa ako ispred sebe ne nosi atribut stranački. Hijerarhija jedne stranke preslikana je na hijerarhiju njenog ili njenih feuda.[10]

Kako svaka stranka dobija po neki feud i čini da pokrije svako mesto u njemu svojim članstvom, postoji prećutni sporazum da se feudi međusobno ne mešaju, ne kontrolišu, i čuvaju izvore unutarfeudalne eksproprijacije za sebe, dok svaku njihovu eventualnu saradnju prati samo jedan jezik sporazumevanja – korupcionaška uzajamna korist. Ovu interakciju, koja se obavlja sopstvenim, a ne službenim kanalima komunikacije, Pešić simbolično naziva „konfederacijom feuda“ i tvrdi da ista predstavlja „svojevrsni sistem razmene usluga i interesa između vladajućih partija u koaliciji i njihovih skrivenih finansijera.“ (189) Sve to istovremeno je finansirano od biznismena, tajkuna, najčešće onih koji su se obogatili u vreme ratova i sankcija, našavši se devedesetih u privilegovanom položaju na tržištu dalekom od slobodnog. Sličnu privilegiju zadržali su i u mirnodopskom, „demokratskom“ periodu kada finansiraju sve relevantne stranke i završavaju svoje poslove preko povoljnosti koje im ukazuju partijski kadrovi (unapred određeni tenderi, aukcije, zakoni, uredbe).

Razlog zašto tajkuni finansiraju sve partije vezan je u krug i objašnjava se „nesigurnošću višepartijskog monopola“, a do nje dolazi svaki put kada neki od sumnjivih poslova nekog od funkcionera izbije na videlo. „U taj sistem je ugrađeno međusobno ucenjivanje da će poslanici biti povučeni iz skupštine ako neki ministar (tj. predsednik partije) bude osumnjičen za korupciju. Ugrađena je i kontrola poslanika koji treba da izglasaju naručene „tajkunske zakone“: ministri preko kojih ide narudžbina su partijski šefovi poslanika i odlučuju o njihovom poslaničkom mestu.“ (189) Partijska manipulacija poslanicima širom je otvorena preko člana 102. Ustava u kojem jasno stoji da poslanički mandat pripada stranci, u čiju svrhu služe tzv. blanko-ostavke koje stoje na raspolaganju predsedniku stranke, a ovaj ih upotrebljava po potrebi.

U tom smislu, lider stranke postaje neprikosnoveni gospodar svojih poslanika, svih članova vlade koji su iz njegove stranke, a dalje i svih članova partije na ma kom mestu u feudu. Za svaku smenu ili postavljanje pita se stranka i njen lider, a ne institucija ili rukovodeće telo, pa čak ni vlada.[11] Ona ne funkcioniše kao „preduzeće“ kao u doba Đinđića, nego je puki eksponat stranačke palete moći, čija ministarstva rade nekoordinisano, dok se njihovi lideri međusobno viđaju sve ređe i odluke donose najčešće na telefonskim sednicama.[12] Prava na diskreciono, a to znači vanparlamentarno odlučivanje znatno su proširena.

Antikorupcijski zakoni doneti su, ali se ne primenjuju, ili se to čini selektivno. Savet za borbu protiv korupcije se ignoriše, po njegovim tužbama se ne postupa ili ih sud odbacuje, pošto je sudska vlast takođe pod uticajem partijskog i tajkunskog interesa. U skandaloznom reizboru sudija biraju se sudije podobne strankama, bez odgovarajućih biografija, sumnjivih kvalifikacija i prema nedovoljno jasnim kriterijumima. Privatizacije sprovedene u Srbiji gotovo su potpuno kontrolisane od strane Agencije za privatizaciju koju niko nije kontrolisao, sastavljene od predstavnika nekoliko dominantnih konsultantskih kuća, čiji se interes ukrštao sa tajkunima i čiji su članovi zatim sedeli i u vladi Srbije. Poslovi privatizacije, likvidacija preduzeća i stečajni postupci služili su za pranje novca, a sredstva za proizvodnju kupljenih fabrika bila bi rasprodata, radnici otpušteni, dok se sa poslovnim prostorom postupalo kao sa nekretninom. (347) U zakonu je izbrisana odgovornost ministra finansija prema izvršenju budžeta, pa tako odgovornost za enormne deficite snosi apstraktni entitet zvani „vlada“, a kako takva svoje jedinstvo stiče samo u pervertiranoj višestranačkoj korupciji, u „konfederaciji feuda“, a ne u autoritetu njenog premijera, to znači da odgovornost zapravo ne snosi niko. (302)

Zakon o sprečavanju sukoba interesa napisan je bez ikakve težine da formuliše strogu pravnu sankciju onome ko ga krši, pa se akumulacija funkcija sprovodi neometano. Jedan partijski funkcioner u stanju je da na sebe stavi i po pet-šest javnih funkcija u raznim upravnim odborima preduzeća, sportskih klubova, ustanova kulture i obrazovanja, ali i po nezavisnim telima opstruišući im delatnost. Rad skupštine postao je potpuno unakažen izmenom pravilnika kojim je vreme za javnu debatu i argumentaciju bitno smanjeno tako što su se neslični zakoni spajali jedan za drugim bez pauze, a o njima glasalo u paketu. Nastala je hiperprodukcija zakona koje više niko ne čita, njihova stalna izmena i dopuna u pojedinostima, a sve u korist nalagača, finansijera stranaka.

Međutim, u vreme Borisa Tadića tajkuni više nisu bili samo spoljni nalagači, nego isto što i stranački funkcioneri, što svedoči da je ta stranka u samom svom vrhu sastavljena od sve samih biznismena koji su izvrgli suverenitet građana zloupotrebom položaja na kom se nalaze, radi obrtanja novca i ličnog bogaćenja. (303) Na ovaj način događalo se ono što Pešić naziva „zarobljavanjem države“. (173-74)

Mistika nacionalističke ideologije

U kakvom je sve ovo dosluhu sa nacionalizmom, da li u svemu ovome on znači samo nekakvu pozadinsku klimu ili i nešto više od toga? „Raspodelu vlasti i moći (uključujući službe bezbednosti, delimično i institucije pravosuđa i medijske kuće) preuzele su tzv. vladajuće partije, tj. one koje učestvuju u upravljačkim koalicijama na nacionalnom nivou, u velikim gradovima, pokrajini i u svakoj opštini. Za razliku od „klasične“ partijske države, čiji je monopol nad državom bio zagarantovan ideološkom legitimacijom, vladajuće partije ne drže do svojih političkih ideologija nego teže ka otvorenoj kartelizaciji zajedničkih interesa u prisvajanju javnih dobara, institucija i javnih službi. Ova interesna struktura opravdava se potrebom za jedinstvom („sabornošću“) u vezi sa „državnim i nacionalnim interesima“ oko kojih, navodno, ne sme biti razlika pa se, paradoksalno, u višepartijskom sistemu, zagovara isključivanje političke konkurencije preko nacionalnog jedinstva.“ (176-77)

Iako je korupcija proizašla krijumčarenjem nacionalizma, ona, da bi se učinila što manje vidljivom za javnost, iziskuje njegovo smisleno pražnjenje smeštajući ga u sve prozirniju funkciju izgovora. Sa Tadićevom „politikom“, koja nije ništa drugo nego jedan solidarni lopovluk, to je najočiglednije. Zapravo, on je korupciju doterao do takvog stepena da je svaka njegova izjava ili saopštenje koja je trebalo da ima veze sa politikom postalo čisto glumatanje i beskrajno ponavljanje reči između kojih se puše sveprisutni tragovi uznemirenosti. Sve češće je dolazilo do pomenutog prenaglašavanja i izveštačenosti, počev još od pomirenja sa socijalistima koje je u suštini bilo samo poslovni dogovor oko preuzimanja već isformiranih feudalizacija. „Deklaracija je maska, ram za sliku o podeli plena. Tu su se stranke pomirile mnogo pre donošenja deklaracije, odnosno čim su se dogovorile oko podele vlasti i javnih preduzeća“, kaže Pešić. (261) Ona je, dakle, bila samo način da DS podeli benefite vladanja nekim novim strankama.

Zapravo, tendencija da se sa drugima veže u što šire koruptivno kolo bila je uslovljena krivim uverenjem da će se na taj način pravi modus njegove, sada više ni kripto-nacionalističke, vladavine rasplinuti i na druge, pa time smanjiti njegovu subjektivnu odgovornost: „Pošto se ono lično isturilo u prvi plan, pokazalo se da Tadić ne voli političke razlike i društvene sukobe, ni suprotstavljene ideologije i vrednosti, pa je dao sve od sebe da se iz politike proteraju sukobi, političke koncepcije, podele i rasprave, relativizujući i balansirajući ih tako što će se svi uklopiti u podelu plena – svaka stranka i strančica će ponešto dobiti.“ (369) Ali, sasvim suprotno od toga, široko kolo je povećalo rizike, funkcioneri su postali sve arogantniji i bahatiji čak do te mere da se više nisu ni trudili da sakriju svoje muljanje, dok se opis politike kao kulise iza koje se razotkriva mravinjak polako ali sigurno ukazivao svima pred očima.

„Ušli smo u fazu gotovo potpune transparentnosti“, piše Pešić. „Tražili smo da vlast bude transparentna, da od nas ništa ne sakriva. I dobili smo šta smo tražili. Ona više ništa ne krije i na miru može da uživa. Ne moramo više da nagađamo da li su ministri i državni službenici korumpirani, da li su u sukobu interesa, da li mrtvi ’ladni imaju svoje privatne firme i bogate se dok su na funkcijama, da li su spojeni kao sijamski blizanci sa nekoliko tajkuna koji ih plaćaju na ruke, a oni njima obilato vraćaju. Sada znamo i bez pitanja od koga su zavisna nezavisna tela. Ni „nezavisni“ se više ne skrivaju, nego nam golu istinu sipaju u oči. I njima je dosta glume.“ (291)

Tadić se rečima, iako je i dalje nastojao da zadrži pedantnu dikciju u govoru, nalazio u ogromnom raskoraku u odnosu na sve što je nezaustavivo izbijalo oko njega. Da je ovaj psiholog patio od šizofrenije koja se jasno iskristalisala kao privatna manija proganjanja, da mu neko stalno radi o glavi i poništava sve njegove „napore“, a u stvari vrlo dobro počinje da shvata šta se iza zavese dešava, pokazuje i to što je sve češće počeo da plasira dijametralne suprotnosti i sulude zamene teza prema očiglednoj stvarnosti. Jedan od najupečatljivijih primera je situacija kada u novogodišnjoj čestitki optužuje kompletno društvo za stanje u državi kojom vlada već šest godina: „Predsednik je baš ostao živ rekavši da nikako nije dobro što su se građani prepustili apatiji. Moraju verovati u državu, kaže on, da je sposobna da prevaziđe krizu, jer bez optimizma nema boljeg života, ni boljeg sutra. Ispalo je da su građani sami krivi što im neće biti bolje, sem ako se ne predomisle i ne udare brigu na veselje ... Marketinška ekipa našeg predsednika je baš odlepila. A i sam predsednik, kad naređuje nadu u bolje sutra, a da sam ne čini ama baš ništa što se tiče one ekipe koja gazduje Srbijom. Da li je Boris Tadić svestan da je kampanja optimizma užasno pesimistična?“ (289-90)

Te reči kao da odjednom više nisu bile baš nikome dovoljne, postale su samo reči. Bilo je jasno – on je ispucao mogućnost da dalje koristi svaku ideologiju (bilo nacionalizam, bilo evropeizam), a relativitet kojim ih je sve vreme slabio sada se okrenuo protiv njega samog. Priteran da još jedino prikazuje glumačko umeće, njegova šizofrenija kulminiraće u izbornoj kampanji za nelegalan treći mandat tako što će svojim potencijalnim glasačima na način zapanjujuće prepotentan preneti poruku da nemaju ni gram mozga.

Zaključak

Ambijent koji je nastao zbog sveprisutne korupcije i predsednikovim klizanjem u patologiju kod najvećeg broja građana obesmislio je svaku mogućnost izbora na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima. U psihozi, koja po definiciji zamenjuje realnost nekom drugom „realnošću“, vladajuće stranke još uvek su pak smatrale da ih društvo bira prema njihovoj načelnoj ideologiji ili programu, ili da će se makar upecati na to, ne sudeći da su istovremeno čitavo vreme vladanja radile na tome da takav kriterijum postane čist nonsens, pa su to i dalje uzimale za polaznu osnovu svoje izborne strategije.

Tako je napravljen blok stranaka malih i velikih koji je trebalo da pokrije raznorazna „ideološka“ stremljenja, od radikalno levog pa sve do tvrđeg desnog, bez obzira što su u kampanji nastupale odvojeno, kritikovale jedna drugu, ipak u dogovoru da nakon izbora zajedno sastave vladu. Mislili su, time je sve pokriveno, za svakoga postoji ponešto i da je uspeh zagarantovan.

U tekstu „Svi za jednog, jedan za sve“ Vesna Pešić u svom stilu briljira: „Svaka čast srpski domaćini, dobro ste to smislili. Tadić je optimista i traži i od nas optimizam. Gde god baciš pogled – njegove trupe. Glasajte pravilno, kaže on, imate izbora: bacite glas za moju evropsku koaliciju koja malo voli Evropu, malo i Kosovo, ali ako ste na nju ljuti, bacite glas onom antinacionalističkom evropskom pokretu-preokretu, koji voli samo Evropu, a ne i Kosovo. I to vam je dobar izbor, jer i Kosovo i Evropa, zajedno ili razdvojeno, totalno je svejedno, idu u istu kasu“, da bi potom naglasila čega sve tu ima: „Glasajte za našu evropsku revoluciju, za naša demokratska i miroljubiva sredstva, za nostalgiju devedesetih, za stručnjake i njihove regione, za penzionere koji će jesti meso trećim zubom, za Jagodinu, tu obećanu zemlju u kojoj nema gejeva. Lepo ćete se na kraju zabavljati. Svi ćemo biti na istoj igranci, na najvećem balu pod maskama svih vremena.“

Međutim, glavna posledica korupcionačkog vladanja jeste ono što je sve vreme podvlačilo njegovu realnost – sve prazniji džepovi pokradenih i nasamarenih građana. Toliko pokradenih da je i nacionalistički karakter divljeg društva pred bedom i nemaštinom odjednom pao u drugi plan. Toliko da čak ni u stranačkim feudima više nije bilo mesta za njih, jer je država „zarobila“ samu sebe, stegla omču oko spostvenog vrata. Taj deo najbrojnijeg građanstva iz nekadašnjeg „srednjeg sloja“ koji više nije slušao svoja ideološka opredeljenja, a ponajmanje ih pronalazio u korupcionaškom izlogu partija, presudio je izbore.

„Može se reći da su građani pokazali visoki stepen svesti koji mnogi od njih nisu očekivali. Izdržali su pritisak i slušali svoj unutrašnji glas, svoje sumnje i svoje nezadovoljstvo. Hladno i samopuzdano, bez revolucije, blokada i sukoba sa policijom, srušili su ličnu vlast predsednika države, za jedan dan, lep i sunčan, a da to gotovo niko nije primetio, sve dok biračka mesta nisu zatvorena, kada je postalo jasno da su ona bila slabo posećena. Građani su pokazali svoje nezadovoljstvo, svako na svoj način, uspeli da razdvoje i razmaknu predsedničku funkciju od ostalih državnih organa i, tim malim pomakom, onaj uslov mogućnosti je nekim čudom proradio. Loša vlast je dobila poruku, dovoljno intenzivnu da zapamti lekciju, bez obzira što sada izgleda da nikakva pouka nije izvučena.“ (380)

Samo nekoliko istaknutih ličnosti (Srbijanka Turajlić, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić) i sa njima par nezavisnih medija (Peščanik, e-Novine) uspelo je da podvuče crtu i detektuje da je već odavno na snazi raskid sa svakom ideologijom, svakom politikom osim korupcionaškom, pa se usudilo tako i da glasa. To ne znači ništa drugo nego da je ideološki kriterijum iz njihovog glasanja potpuno bio eliminisan, dakle, upravo suprotno onom za šta su stranke apelovale. Protiv vlade je upotrebljeno njeno sopstveno oružje. Imena na izbornim listićima (koja je uveo Milošević) više nisu značila ništa, kako onih što su se „zalagala“ za demokratiju tako i onih čiji pomen priziva asocijacije antidemokratskog ukusa.

Zato, svi oni koji se nisu slagali ili se i dalje ne slažu sa opcijom „belih listića“ nisu nužno samo oni koji nisu uspeli da detektuju šta se sve valja iza brda „demokratske“ vlasti, već i oni koji nisu uspeli da se oslobode ideološkog kriterijuma u svom glasanju, dakle, da se izbore sa sobom samima. Oni su poklonili svoj glas još jedino ideologiji u svojoj glavi koja više nikakvo pokriće ne nalazi u stvarnom svetu. Na njihovim ostrvima i dalje se mukom drži ta predstava o instituciji imena (Demokratska stranka) i o nekakvom sadržaju koji nešto znači u vremenu. Bio je to opet i po ko zna koji put onaj „trag kočenja“ o kom je govorio Zoran Đinđić, misleći na inerciju, na nešto što se čini, a za čim više nema potrebe, nešto što je u biti karaktera naše slepoće i onog divljeg u naslovu knjige.

U tom naizgled veštačkom i eksperimentalnom odsustvu ideološkog kriterijuma ne leži nikakva kriza odlučivanja i sopstvenog rasuđivanja, nikakav relativizam poludelog uma, nego prirodna reakcija na ono što je vladalo proteklih osam godina, naš dokaz da smo to vreme živeli. To je poziv da počne da se misli ne samo na osnovu onog što se vidi, onog što se u svojoj glavi želi, već i na osnovu onog što se skriva od nas, bilo namerno ili slučajno, onog što, kada se nasluti, izneverava svaku našu želju i baca je u totalno očajanje.

To nas opet vraća na pitanje ideologije i nacionalizma. Vesnino „Divlje društvo“ u celini je pokazalo da je potpuno pogrešno misliti o srpskom nacionalizmu kao nekakvoj krajnosnoj ideologiji ili jednoj od ideologija u našem društvu. Ne, on je sveprisutna ideologija (bilo da je ispražnjen ili ne, transcendentan, imanentan, ili čak transcendentalan) svih snaga na političkoj sceni Srbije, a to znači da ni ona stremljenja koja su se deklarisala kao „demokratska“ i „proevropska“ ne mogu koliko god se trudila da ne budu njim ograničena, a time ni istinski „demokratska“ i „proevropska“.

Korupcija u toj priči nije neko strano telo, maligno tkivo i tome slično. Ona je nešto mnogo jače – manifestacija te ograničenosti, ona je tu kao deo ideološkog, njegov višak vrednosti, odmah iza ugla pametnih glava i najlepših želja. Zato je „uslov svih uslova“ da bi se stalo na put partijskoj državi sve samo ne tehnički, a on podrazumeva „da Srbija zaista raščisti sa zločinima, nasiljem, pljačkom, prikrivanjem ratnih zločinaca i sa političkom policijom. Sve to održava mistiku nacionalističke ideologije.“ (224-25) Za knjigu kao što je ova misterije zato više nema.

(Peščanik, 25.10.2012.)