Šumski putevi Hane Arent

Prvi utisak koji dobijate već pre projekcije filma „Hannah Arendt“, prikazanog premijerno na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona, jeste da je populacija koja se ovom prilikom okupila upadljivom većinom ženska. Već tu imamo razloga da se pitamo: kako smo dozvolili da se sve što je u vezi sa jednom od najznačajnijih filozofsko-političkih figura prošlog veka svede na nekakvu „žensku stvar“ ili na isključivo stvar onoga što se ovde zove ženskim studijama?

Tri jahača filozofske apokalipse u Srbiji

Kako je došlo do toga i ko snosi odgovornost za to što je jedva ili uopšte ne možemo pronaći u redovnim programima na našim „cenjenim“ državnim fakultetima za filozofiju? Da li je Hana Arent u Sjedinjenim Državama, koje ovde toliko mrzimo, bila ikada skrajnuta tema, ili je sasvim suprotno zauzimala uvek istaknuto mesto na najprestižnijim univerzitetima i fakultetima? Zašto, dakle, ne i ovde?

Delimičan odgovor na ova pitanja možemo, u za njega apsolviranim tragovima, pronaći npr. kod izvesnog Milana Brdara, jednog od srpskih nacionalsocijalističkih filozofa (pored Zurovca, Simića i drugih fenomenostalgičara). On u svojoj knjizi, 2002. čak nagrađenoj NIN-ovom nagradom, onako uzgred u fusnoti navodi da muško i žensko pisanje nikada ne može da postane isto – i pazite sad – „iz, kao što je to poznato, ontoloških razloga“ (kurziv moj). Na stranu sada fašisti i šovinisti, koliko li se feministkinja danas prima na ovo fundamentalno-ideološko smeće u Srbiji? Baš zato će film „Hannah Arendt“, a ujedno i četvorogodišnja epizoda njenog života u znaku suđenja nacisti Adolfu Ajhmanu, govoriti o ontološkom kao zlu koje se izvrgava u banalno.

U intervjuu koji je dala za Goethe Institut, poznata rediteljka Margaret fon Trota kaže da je cilj filma bio da se Hana Arent prikaže kao model žene koja misli i da zato smatra da bi mogao biti posebno zanimljiv ženama. Stvar itekako jeste u njenom mišljenju, ali u tome da, kada se kaže da neko ume da misli, to znači da u nekom konkretnom slučaju uglavnom misli drugačije u odnosu na većinu sa kojom u tom smislu neizbežno dolazi u sukob.

Reč je o opreznom i kritičkom promišljanju koje se ne da poneti za reakcijama i dominacijom mase, nego tu istu masu, sa kojom se mišljenje eventualno deli, koliko god da joj pripadali (nacionalno, verski, političko-ideološki...) takođe podvrgava kritici i ukazuje na ograničenja i opasnosti njene eskalacije. Ta misao, reklo bi se, nema nekakav uvek-već formalni ideološki okvir, nego zavisi isključivo od situacije i događaja koji je u toku. Radnja je ta koja formira mišljenje i na osnovu koje se uzimaju aspekti relevantni za analizu situacije, aspekti koje je ona sama stvorila, pa tako predefinisanih aspekata ni nema. Zbog toga se i može doći do uvida upravo suprotnih početnim uverenjima, koliko god oni nelagodni bili i stvarali nam probleme u društvu.

Pomenuta srpska profesorska kamarila (sa svojim prijateljima iz SANU) beznadežno pak vidi ovo kao neutemeljivost i relativnost postmoderne i ne odstupa od toga, guslajući i izražavajući vapaj još uvek i po ko zna koji put za nekakvim izneverenim, isijanim suštinama subjekta (videti Simićeve najnovije prepredene budalaštine „Uliks i post-postmoderna“ i „Manifest Žižek“). Formalni konkubinat njihove misli spada u promašeno i prohujalo fenomenološki (jer nekad se fenomenom obećavala upravo vanideološka „čistoća“), a ideologizovani sadržaj koji se javlja kao rezultat naziva se ontologijom, egzistencijalnom filozofijom, hermeneutikom, ili kako god.

Protagonistkinja u filmu koji nosi njeno ime (igra je Barbara Sukowa) prolazi kroz istu ovu transformaciju. Kao Jevrejka prisiljena da beži pred vratima holokausta, najpre u Francusku, a potom u Ameriku, uveliko umešana i neravnodušna prema vesti da je u Buenos Airesu identifikovan i uhapšen Ajhman, čovek odgovoran za izmeštanje, emigraciju, transport, deportaciju, i konačno stradanje između 4,5 i 6 miliona Jevreja i drugih naroda u koncentracionim logorima širom Evrope, ona insistira da prisustvuje njegovom suđenju. Odlazi kao izveštač Njujorkera sa svim predubeđenjima i dominantnim osećanjem da se bliži momenat pravde za žrtve holokausta i prati razvoj suđenja, u ekspresnih 14 nedelja od aprila do avgusta 1961, tamo na licu mesta, posmatrajući i beležeći šta se oko nje dešava.

Međutim, već elementi da mu se sudi u civilnom sudu u Jerusalimu, a ne u nekom međunarodnom (na čemu je npr. zamerao Karl Jaspers, takođe fenomenolog), ili da se zločin prema jevrejskom narodu u optužnici tretirao odvojeno od zločina protiv čovečnosti, govori o predeterminirano nacionalnom karakteru ovog suđenja, tj. da je ono unapred već bilo osmišljeno da predstavlja moralni odušak za jevrejski narod i državu Izrael. Pokazaće se, nimalo slučajno.

Ostavite me više na miru sa tim Hajdegerom

Istovremeno, film ne žuri da nas prebaci u Jerusalim, nego pušta da dobijemo što bolji utisak o okruženju u kom živi Hana Arent, o njenom radnom ambijentu, prijateljima, njihovim odnosima i ideološkim stanovištima. Fon Trota posebnu pažnju posvećuje slobodnom komentarisanju, i u Haninom stanu čini se da svako zaista ima nešto da kaže, ili da napravi neku reakciju u odnosu na suđenje Ajhmanu. Međutim, za Hanu lično, ovo suđenje vraća jedan duboki ožiljak koji će nas voditi kroz ceo film.

Iako je njena studentska ljubavna veza sa profesorom Martinom Hajdegerom, jednim od najvećih filozofa prošlog stoleća, i nakon svog učitelja Huserla utemeljivača fenomenologije kao fundamentalne ontologije, ali isto tako i osobe koja je pružila otvorenu univerzitetsku podršku Hitlerovom SS režimu, uveliko predmet zadirkivanja njenih prijatelja, mi vidimo da ovo suđenje u stvari otvara staru ranu i da deo Haninog uznemirenja i uzbuđenja odlazi upravo na regresiju ranijih identifikacija sa njenim nekadašnjim uzorom. Od tog momenta film će se prihvatiti posla da nam odgovori i na pitanje: šta znači Hajdeger u životu Hane Arent? Ne naprosto, šta se sve nekada dešavalo između njih dvoje, nego koje on mesto zauzima u njenom delovanju i mišljenju kao individui i onda kada više uopšte nije deo njenog života?

Svaki put kada budemo susreli Hajdegera u filmu biće to kroz neku Haninu rekolekciju, epizodu koja se kao nekakva zakržljala fenomenološka evazija vraća da bude aktualizovana. U jednoj takvoj vidimo Hanu i njenog prijatelja Hansa Jonasa kako na Univerzitetu u Marburgu slušaju velikog filozofa dok predaje nešto o biću i mišljenju (a o čemu bi drugom). Nakon toga, očarana Arent odlazi kod njega u kabinet sa jednim jedinim razlogom – želela bih da me naučite kako da mislim! Dileme u tom smislu nema, početak filozofskog mišljenja mlade Jevrejke jeste Martin Hajdeger, fenomenolog i budući nacista. On je okidač za sve po čemu ćemo poznavati misao Hane Arent.

Sledeće sećanje već prikazuje ovo dvoje u nekakvoj filozofskoj raspravi, zapravo Haninu kritiku koordinatnog sistema mišljenja (koje po Hajdegeru uvek ostaje u biću, i jeste biće), kada zastupa poziciju da se sloboda bića realizuje tek u delanju i ospoljavanju, te da mišljenje bez toga nije nikakvo mišljenje, referirajući na fenomenološku hermetičnost. Po svršetku zanosa što mu je to rekla, Hana se izvinjava, ali on dolazi do nje i hvata je za ruke – naprotiv, za izvinjenjem nema potrebe! Kadar koji sledi već oslikava kako trče gore do njene sobe u potkrovlju i uvertiru u tucanje studentkinje koja miluje profesorovu glavu zaronjenu u suknju.

Za razliku od najčešćeg slučaja, ovo tucanje u startu je, dakle, romantizirano i zbog toga toliko intrigantno za javnost. To nije samo neobavezan seks u kojem sloboda strasti može da stavi u zagrade (epoche) sve fantazmatske karakteristike imaga preko kog se doživljava partner. Ovde takoreći, idealno imamo i jedno i drugo. Tucanje puno strasti sa već postojećom falusnom identifikacijom intelektualnog tipa, savršen psihoanalitički model odnosa o kojem žena najčešće može samo da mašta. Tucanje sa uzorom, tucanje koje gotovo da hoće da zaboravi da je tucanje, u prelivanju sa identifikacijom (’ono što imam s tobom, nemam ni sa kim drugim’).

Utoliko je preko ovog upadljiviji i jasniji detalj na njenom radnom stolu, jedinstveni ram za dve slike, koji kamera u raznim prilikama nikako ne uspeva da zaobiđe – levo, njen suprug Hajnrih Bluher – desno, njen nekadašnji filozofski uzor, nacističko razočarenje i ljubavnik Martin Hajdeger. Ko još, dakle, u istom ramu drži fotografije sadašnjeg muža i nekadašnjeg ljubavnika naočigled svima? Samo onaj ko ga ljubavnikom ni ne smatra, jer to nikada nije ni bila njegova prava funkcija.

U lakanovskoj psihoanalizi, figura koja više nikakvu moć nema kao prisutan deo nečijeg života (penis), ali zato postaje pregnantan u glavi kada ga nigde okolo nema (falus) poznata je kao Treći. Dakle, Drugi i Treći su prikazani jedan do drugog, rame uz rame. Šta to znači? Treći je fantazam želje koja najčešće paradoksalno održava upravo Drugog u igri, u ovom slučaju muža da bude muž, jer taj Treći nikada više ne može, niti je u pravom smislu reči ikad bio Drugi. Ali Drugi upravo taj paradoks koji bi njemu trebalo da ide u korist ne može da doživi kao prednost, već je sasvim suprotno doživljava kao opasnost (za svoj odnos sa partnerom), kao konkurentnu intruziju, obesmišljenje čitavog polja partnerove želje prema njemu, što ono uistinu nije. To je najčešće mesto svađa i podozrenja prema Drugom zbog Trećeg, npr. zbog neke epizode iz prošlosti koju smo radi mira u kući zaboravili. Tada je Treći najjači, tj. falus.

U filmu, pak, odnos Hajnriha i Hane funkcioniše besprekorno, bez ikakvih nesuglasica. Reklo bi se, idealizovano. Veoma je iznenađujuće to da Hajnrih zapravo uopšte ne reaguje na provokacije o Hajdegeru koje dolaze od ostalih prijatelja i posetilaca, mada bi se to od njega očekivalo – on čak pasivno teši svoju suprugu Hanu, on je prikazan kao savršen muž koji kao da razume čemu služi ona fotografija Trećeg pored njegove. Ali, iznenada, ova idila u tišini potiskivanja se prekida, i u momentima novog intelektualnog (Hajdeger) dometa Hane Arent i plasiranja teze o banalnosti zla na osnovu Ajhmanovog suđenja, Hajnrih doživljava napad, predinfraktno stanje i ostaje zdravstveno imobilisan. Ne pojačava li ovo na prećutan način zapravo još više dominaciju Trećeg?

No, scena vulgarno indikativna o ulozi Hajdegera u životu poznate teoretičarke je ona za bilijarskim stolom, u razgovoru Hane Arent i njene promiskuitetne prijateljice, američke spisateljice Meri Makartni. Pošto je izgubila partiju, Hana mora da odgovori na intimno pitanje. Naravno, ubogo očigledno pitanje glasi: ko je bolji ljubavnik – Hajnrih ili Martin? Na Hanin odgovor da je to svakako Hajnrih, tj. njen sadašnji muž, njenoj sagovornici ništa više nije jasno i ona postavlja konkretno pitanje. Ok, kaže Meri, dopiši reč koja nedostaje: Martin Hajdeger je bio najveći _____ u mom životu. Nakon kraće pauze, Hana odmahuje i samo kaže da postoje veće stvari u životu od pojedinca. Ilustracija ne može biti bolja jer upravo je to uloga Trećeg, a nemoguća reč koja bi trebalo da stoji na crti jeste – falus – za Lakana odsutan označitelj (’larger than life’). I sve je to povezano sa suđenjem Ajhmanu koje na neki način invokuje Hajdegera kao Trećeg. Ali kako? Gde je veza?

Ajhman u Jerusalimu

Kada je Adolf Ajhman upitan da li se oseća krivim nakon što mu je pročitana optužnica koja ga tereti po 15 tačaka, odgovorio je da se ne oseća, makar ne u smislu u kom ga optužnica tereti. Niko ga nije pitao, a u kom smislu se oseća krivim. Tu počinje knjiga „Eichmann In Jerusalem“ koju Hana Arent piše nekon suđenja, kao izveštaj o svemu što se na njemu dešavalo. S obzirom na predubeđenje i očekivanje sa kojim je došla u Izrael, njeno glavno razočarenje je bio upravo Ajhman, jer od slike nekakvog poludelog monstruma sa izvitoperenim umom, kako se to očekivalo, nije bilo ni traga. Ajhman je bio potpuno normalan čovek, zastrašujuće normalan utoliko više što je tvrdio da je njegova odgovornost samo u tome što je sledio naređenja svojih pretpostavljenih.

Nikada nisam ubio nijednog čoveka i nemam ništa protiv Jevreja ili bilo kog drugog naroda, ponavljao je Ajhman. Kako je to bilo moguće? Tuženi je bio u suštini jedan običan birokrata, učio je za mehaničara, a u partiju ulazi motivom da dobije bolji posao. Neki od njegovih rođaka bili su Jevreji, a tokom rada u SS-u stekao je i učvrstio poznanstva sa glavnim predstavnicima cionista, najpre u Nemačkoj, a zatim u Austriji, Poljskoj, Mađarskoj i svuda gde je premeštan. Ispostavlja se da je cionistima i te kako bilo u cilju da sarađuju sa čovekom koji se pokazao vrlo dobrim u organizovanju emigracija Jevreja, te njihovog premeštanja i koncentriranja u sve istočnije delove kako su se granice Rajha širile.

Ajhman je u periodu pre tzv. Konačnog rešenja 1941, kad je započeta masovna eksterminacija, genocid nad Jevrejima u gasnim komorama Aušvica, Treblinki i drugim logorima, sređivao u saradnji sa cionistima da Jevreji dobiju pasoše i da sa određenom svotom novca budu prebačeni najčešće u Palestinu, na teritoriju na kojoj će 1948. nastati država Izrael. Nacistički režim u tom periodu takoreći direktno pomaže cionizam i radi na uspostavljanju države koja će se formirati po čistom etničkom kriterijumu (za razliku od Srbije 2006, Izrael je tada definisan kao država isključivo jevrejskog naroda, dakle, bez ostalih ili ikakvih građana).

Emigracija je, naravno, nezvanično bila prinudna i iznuđena, jer su Himlerovi specijalni odredi policije, tzv. Einsatzgruppen, uveliko ubijali i streljali Jevreje po Nemačkoj i Austriji, sa ciljem da se izazove strah i što masovnije iseljenje. Te aktivnosti zastrašivanja kulminirale su u Kristalnoj noći 1938, a učinke ovakvih događaja sa druge strane primali su Ajhman i cionisti sa već razrađenim sistemom otpremanja Jevreja. Tokom suđenja Ajhman je iznosio tvrdnje da su cionisti toliko odobravali nasilnu emigraciju, pa i sredstva zastrašivanja, da su i sami bili dželati Jevreja tokom raznih pogroma u to vreme.

Obelodanjujući ovakve tvrdnje i proveravajući ostale izvore, Arent je postala omrznuta među Jevrejima, a njena knjiga zabranjena je u Izraelu. Kao Jevrejka proglašavana je izdajnikom svog naroda samo zato što nije postupila onako kako se od nje očekivalo – iz pijeteta prema žrtvi koja se kvalifikuje kao celokupan narod. To je prva važna poenta i knjige i filma koja karakteriše misao Hane Arent, misao formiranu mimo dominantne većine i prepuštanja kojem ni čuveni Hajdeger nije bio odoleo.

Druga je vezana za samog Ajhmana i za tezu o banalnosti zla, koja zapravo potiče od opservacije banalnosti kojom se vodi Ajhman. U filmu Margaret fon Trote za scene suđenja korištene su originalne trake, tako da samog Ajhmana uvek zapravo igra on sam. O tome ona govori i u pomenutom intervjuu: „Ne verujem da bi ijedan glumac mogao da izazove isto ono što bilo koja osoba oseća kada posmatra pravog Ajhmana. Taj jad, mediokritet, birokratski jezik – čovek nije bio u stanju da sastavi jednu običnu rečenicu. Bio je civilni sluga. Strahopoštovanje i gađenje koji se osećaju dok se posmatra ovaj čovek nijedan glumac ne može da dočara.“

Šta je, dakle, to što je toliko banalno u svemu ovome? Arent navodi da je Ajhman oduvek imao problema sa jezikom i da je, u izvesnom smislu, imao poteškoće sa formulacijom sopstvenih misli i stavova. Sve što je izgovarao zvučalo je zastrašujuće tuđe, na prazne fraze njegovih pretpostavljenih ili tada aktuelnu nacističku propagandu. Čak i ako bi uspevao da formuliše nešto svoje, piše Arent, ponavljao bi to toliko puta dok i to ne poprimi osobenosti tuđeg i praznog. U jednom momentu, on govori da bi ubio sopstvenog oca da mu je tako bilo naređeno, a već u sledećem tvrdi kako se smrću Hitlera skida odgovornost sa svih koji su izvršavali njegova naređenja. Govori o tome kako je obećao sebi da se više nikada neće zaklinjati da će nešto uraditi (tj. sudu da će govoriti istinu), jer je jednom to uradio i nije se dobro proveo, da jedino može da se zaklinje pred Bogom, ali pred sudom ne.

Nekom pak drugom prilikom izjavljuje da se oseća da je „ispečen“ već pre nego što je postavljena vatra, dok je posebno komičan trenutak kada navodi da se u svojim postupcima rukovodio Kantovim kategoričkim imperativom. Njegove poslednje reči neposredno pre vešanja bile su da veruje u Boga, ali da nije hrišćanin i da ne veruje u život posle smrti, da bi posle toga dodao: „Posle nekog vremena videćemo se ponovo, gospodo, jer to je sudbina svih ljudi. Živela Nemačka, živela Argentina, živela Austrija, nikada vas neću zaboraviti.“

U SS-u Ajhaman je uznapredovao do jednog određenog nivoa, ali su svi zapravo znali u čemu je najbolji – u sleđenju naređenja koje je izvršavao bespogovorno. Zvali su ga „profesionalcem“, bez dana staža na frontu. Pri kraju rata, kada se Himler pobunio protiv Hitlera i naredio da se prestane sa pogromom i demontiraju konc. logori, Ajhman je i dalje postupao po Hitlerovim naređenjima i samostalno organizovao ture vozova za Aušvic. U periodu pre Konačnog rešenja, imao je fiks ideju koju niko nije ozbiljno razmatrao, a to je da se svi Jevreji deportuju na Madagaskar, dok je u svom stacionarnom logoru Theresienstadt na severu današnje Češke Republike simulirao „raj“ za koncentrovane, organizujući pravu malu zajednicu, sa svim obeležjima društvenog i kulturnog života, sa domaćim radinostima, priredbama, predstavama za decu, fudbalskim utakmicama i ostalim aktivnostima za razonodu. Ovaj kamp služio je kako bi Crveni Krst bio uveren da nacisti dobro postupaju sa Jevrejima, a postoji čak i originalan propagandni spot na Youtube-u iz tog vremena koji ga prikazuje u ovom svetlu.

Iz perspektive knjige „Eichmann In Jerusalem“ moglo bi se reći da Treći Rajh uopšte i nije vodio rat za osvajanje sveta i teritorija, već za čišćenjem od Jevreja i ostalih nepoželjnih. To je ono što je diktiralo rat. Postoji jedna neverovatna pretpostavka koju Hana Arent iznosi, a to je da su Nemci pretpostavljali da su i ostale zemlje zainteresovane da se otarase svojih Jevreja i da imaju istu percepciju o njima kakvu su i oni imali. Sve okupacije su zapravo podrazumevale samo ovo – da se sa te određene zemlje isporuče Jevreji i otpreme van, ili koncentrišu radi lakšeg transporta. U pokušaju da ih se očiste (judenrein) najpre na svojim, a zatim i susednim teritorijama, tih strašnih neprijatelja svakog reda i mira (totalitarizma) bilo je sve više i više, a broj je postao nemoguć za evakuaciju.

To je trenutak kada se preseca uže i naređuje da je ekonomičnije da se Jevreji unište, izanihiliraju u gasnim komorama. Dakle, iz razloga ekonomije. Uništenje Jevreja, Roma, homoseksualaca za naciste je bila stvar očuvanja reda i mira, a ne nekakva demonstracija suverene moći i sile nad drugima. Sasvim suprotno, nacisti su se u svojim očima borili protiv uznemirenja, protiv figmenta koji im nije dao mira, koji im je kljucao po glavi – zastrašujuće figure Jevrejina, tj. Trećeg. Ceo rat mogao bi se prikazati kao reakcija Drugog kojeg izjeda fantazam o tom Trećem. Ako ima megalomanije u nacizmu, onda je to upravo ova, a ne ona o širenju i broju osvojenih teritorija. I baš zbog ovog je mesto u lancu koje je imao Ajhman bilo toliko važno.

Banalnost ontološkog zla

Ajhman opisuje atmosferu na Vensankoj konferenciji 1942, skupu u blizini Berlina na koji ga je pozvao njegov nadređeni Rajnhard Hajdrih, na kom je strategija genocida prema Jevrejima, ili Konačno rešenje trebalo da se proglasi zvaničnom politikom Rajha. Svi ćute, niko ništa ne sme da kaže. Hajdrih je zabrinut kako će ostali primiti ovo naređenje, kako da im objasni da moraju da obave taj nimalo prijatan posao za SS. Najzad, učinio je to upravo tako, dakle, ne zaobilazeći svest i fakt posla koji predstoji, nego ga ističući na način da je potrebno žrtvovati se i okrvaviti ruke da bi se ostvario cilj Rajha.

Tako bi odgovor na pitanje – kako ste to mogli da radite – zapravo bio: to jeste strašno kad pomislite, ali zamislite kako li je bilo tek nama koji smo sve to morali da radimo i da gledamo kako milioni ljudi završavaju u gasnim komorama pod našom rukom? Ovo objašnjenje naišlo je na iznenadno sveopšte odobravanje, pa je i Ajhman među takvom većinom našao razloge da umiri svoju savest. Ali, put ubeđivanja tekao je neočekivano preko savesti same (’neće vam biti lako’).

Banalnost zla se, dakle, odnosi na to da je Adolf Ajhman manje-više mogao biti bilo ko od nas, neko ko se jedino starao da svoj posao odradi najbolje što je umeo. Ali, u terminima mišljenja, ili makar onako kako ga je već onomad u Hajdegerovom kabinetu izdefinisala Hana Arent, on je kao čovek naprosto prestao da misli, tu mišljenja nema iako ideologija radi punom parom. U tome je paradoks i mesto gde Ajhman i Hajdeger koincidiraju. Zlo ne dolazi od nekih loših osobina pojedinca, kao što su sebičnost, prevrtljivost i sl., nego pre svega od nastojanja da pojedinac ne prihvati na pravi način ono što ga uznemiruje, da zatvara oči pred sopstvenim nemirom, zlo dolazi od arbitriranja za harmoniju subjekta (ili tubitka) i red (ili svest) po svaku cenu.

Kako bi se mogla objasniti greška koju je načinio Hajdeger, kada je uklopio filozofiju Rajha u sopstvena gledišta? Baš kao i kod Ajhmana, i fenomenološkoj filozofiji je mnogo stalo do jedne formalnosti, forme koju je sama osvojila i van koje joj je nezamislivo da funkcioniše – to je, huserlovski rečeno, transcendentalno polje ideiranja u svesti. Ono što karakteriše to polje jeste neposredna datost predmeta svesti, jer taj predmet ne postoji nezavisno od te svesti, štaviše on nije ništa drugo nego određena svest, a svest o nekom predmetu je, dakle, predmet sam. Fenomenologija potencira ovu neposrednost novog predmeta nazivajući ga čistim fenomenom, fenomenom svesti same u okviru njene intencionalnosti. Hajdegerov pojam pred-ručnog govori baš o tome, nešto je tu pre bilo kakvog izbora da li treba da bude tu ili ne.

Ovakva „profesionalistička“ operativnost (Ajhman) ne brine više oko toga koji će se predmet ideirati pred njom, već samo da se ideiranje, pošto je već neizbežno i osigurano, izvrši, da se fenomen otelotvori u nekakvom ejdetskom sadržaju, ili ovremeni u horizontu smisla. Drugim rečima, praktičan izbor predmeta u ideiranju je nemoguć. U tome postoji jedna zastrašujuća pasivnost za koju je fenomenologija zakovana, ta indiferentnost prema svakoj vrsti ideologije koju joj diktira metoda, a koja ipak rezultira u nemanju ništa protiv ma koje konkretne ideologije. U tom smislu, za Hajdegera ni ne postoji noema ’nacizam, za ili protiv?’, nego samo ’nacizam, zašto da ne...’, a opravdanje se brutalno svodi na ono ajhmanovsko – umesto ’samo sam izvršavao naređenja’ jedno ’samo sam ideirao’. Tu leži banalnost ontologije.

U poslednjoj rekolekciji na Hajdegera u filmu, kada Hana prihvata da se po završetku rata sastane sa njim, sa uzorom koji ju je razočarao, njih dvoje šetaju šumskim putevima (tj. Hajdegerovim usamljeničkim putevima mišljenja, Holzwege) i u jednom trenutku, poznati filozof baca joj se u zagrljaj i počinje da se izvinjava, tražeći svoju novu šansu u volji da uči dalje. Baš kao i rečenice izrečene na Vensanskoj konferenciji, i ovaj detalj budi podjednako gađenje.

Hajdeger, baš kao ni Ajhman, uopšte ne izaziva naše sažaljenje, jer ni to izvinjenje više ne deluje iskreno, nego kao da je i dalje deo samo neke nove ideacije koja će da donese nekakav transcendentalni sadržaj. Ona je izrečena jezikom jednog fenomenološkog „birokrate“. Kavez fenomenologije ostaje zaključan do kraja života, baš kao što nam to pokazuju Ajhmanove smešne rečenice pred vešanje.

Sa druge strane, Hana Arent je svojom kritikom ontološkog koncepta mišljenja otvorila vrata postmoderni, koju naše nacionalne filozofske „veličine“ nikako ne žele da prihvate ili razumeju. Postmoderna nije nekakva improvizacija ili neutemeljena rabota koja ima za cilj da devaluira sve pre nje, kako to paranoično tvrdi opet Milan Brdar, jahač filozofske apokalipse. Ona izvrgava ruglu baš taj momenat banalnosti, aporične rezultate u kojima završava svakako najveća filozofska ideologija prošlog veka. Pa kad Dišan želi da uvrsti jedan običan i korišten pisoar među najpoznatija svetska dela na nekoj izložbi, ili kada crta brkove Mona Lizi to ne govori baš ništa o umetničkim delima tamo izloženim, niti utiče na njihovu vrednost, već na banalnu recepciju koja se hvali da ume da ideira sve i svašta, da svuda okolo vidi samo suštine, čiste fenomene. To je šegačenje sa fenomenološkom konkretizacijom estetskog predmeta, podsmevanje njenoj granici i banalnosti sa jasnom porukom – probaj da ideiraš ovo!

Slično Dišanu razmišlja u filmu i Arent: ako se istinsko zlo prikazuje danas u formi banalnosti, onda istinski dobro mora poprimiti formu radikalnog, onog što obesmišljava svaki sistem filozofskog komfora i dovodi ga do očigledne gluposti. To je razlog zašto se njeno učenje najčešće drži po strani naših fakulteta za filozofiju. Ipak, Hana zadržava jednu bitnu naviku koju je pokupila sa Hajdegerom – šetnju šumskim putevima.

U njima bi se mogao razjasniti taj famozno tajnoviti ožiljak koji Hana zbog njega i dalje nosi. Iako se Ajhman i Hajdeger lako izjednačavaju po pitanju banalnosti, ostaje jedan nedeljivi ostatak, jedna nelagodnost unutar Hane da je odnos u kom je Ajhman stajao prema Hitleru vrlo lako mogao biti onaj u kojem je ona nekada stajala prema Martinu Hajdegeru. Pravi poraz je taj što Hana u periodu suđenja Ajhmanu oseća nekakav lični teret, a baš to nadire kroz brojne flešbekove i čini njihovu smislenost. To je teret koji Martina zapravo čuva na poziciji Trećeg, duga koji se ne može izmiriti, i razlog zašto tek njegova neizostavnost obezbeđuje suživot svakog Drugog sa Hanom Arent.

LITERATURA:
Arendt H., Eichmann in Jerusalem: A Report on the Banality of Evil, Harmondsworth: Second Edition, Penguin Books, 1964.
Brdar, M. Filozofija u Dišanovom pisoaru, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2002.

(e-novine, 16.11.2012.)