Izvor: yolandablazquez.deviantart.com

Polna razlika u reklamama, ili kako odbaciti jeftini, ali sveprisutni pseudo-feminizam

Poznati slovenački filozof i psihoanalitičar, Slavoj Žižek, istakao je jednom da bi vrhunac uživanja u oglasnom prostoru mogao da se uobliči u vidu gole devojke plave kose koja u zanosnom, sedećem položaju, i širom razmaknutih nogu reklamira najpoznatije bezalkoholno piće na mestu svoje vulve, pod sloganom: „Enjoy your coke!“ Ova slika, koju nesumnjivo svi vrlo lako možemo da zamislimo, na prvi pogled jednostavna i vulgarna, ipak u sebi krije celokupnu strukturu naše seksualnosti, i muške i ženske, preko koje se najčešće olako prelazi, rezultujući u međusobnim netrpeljivostima i nepomirivostima žene prema muškarcu, muškarca prema ženi, muškarca prema muškarcu, i najzad, žene prema ženi. Pokušaćemo da neke od ovih pojava u primerima kritički pređemo i obradimo u duhu frojdovske i lakanovske psihoanalize.

O rodnim i polnim stereotipima

Stereotipi su fenomen koji ima smisla samo u rodnom kontekstu, a ne u polnom. To je ono prvo što moramo reći, pošto se primeri koje ćemo analizirati bave pretežno logikom stereotipa, tj. logikom koja proizilazi iz teorije rodnosti (gender) i njenih ključnih pojmova, kao što su rodna uloga i rodni identitet. Iako nisu u dodiru sa psihoanalizom, neophodno je s obzirom na nju tretirati ove pojave kao pozitivne para-fenomene, utoliko što su nepomirljivosti u javnom životu deo upravo ovog diskursa i cirkulišu neprestano i nepresušno unutar njega. Ovo znači, drugim rečima, da smo svaki put kada govorimo o stereotipima, ovim ili onim, na terenu posledice nečeg Drugog (Big Other), a to Drugo diktira naše želje i aspiracije (desire), određuje na taj način nas same, i stoji pred nama kao simptom, u smislu analize koju preduzimamo.

Ambijent pojave stereotipa moguće je odrediti preko tri definicije: rodne uloge, identiteta i režima. Prva predstavlja „skup očekivanja zajednice ili društva vezanih za ponašanje pojedinaca i praksi koje oni vrše“, druga „konstrukt ličnog identiteta koji se odnosi na socijalnu i ličnu percepciju pojedinca o pripadanju ili nepripadanju njegovom biološkom polu“, a treća „socijalni sistem rodnih uloga koji egzistira unutar jednog društva, ili grupe društava“.[1] Kada se upotrebljava sintagma ’polni stereotipi’, onda je zapravo uvek reč, kako to ova teorija tvrdi, o socio-kontekstu rodnih razlika izraženih u sklopu tri navedene definicije. Ono što se nekom polu, a u primerima koje obrađujemo se to odnosi na ženu, nameće kao „prirodno“ zapravo je rezultat društvene prisile i uslovljavanja u procesu socijalizacije i produkcije roda.

Neka od određenja stereotipa uopšte su da je reč o činjenično netačnim (ili nedokazivim) tvrdnjama, da su one po svom poreklu nelogične, da su bazirane na predrasudama, i da su iracionalne i rezistentne prema novim informacijama (da se održavaju bez obzira na činjenice). Tako se za polne stereotipe navode primeri da su žene emotivna, a muškarci racionalna bića, da hrabrost, autoritarnost, disciplinovanost, uspešnost pretežno odgovaraju muškarcima, a empatija, saosećanje, dobrota, lepota i pasivnost više ženama.[2] Uzmimo sad ove za referentni sistem Drugog, koji je po svojoj prirodi fantazam, i zavirimo u kontekst kojim su određeni sledeći slučajevi.

Primeri rodnog pojma 'muškarac' i 'žena' u oglašavanju

Problem u slučajevima koje navodimo jeste seksualizacija, koja se nalazi u centru, ali istovremeno nekako i na margini čitave teorije roda, kako po svojoj suštini pripada pojmu pola, prema kom je teorija u samom startu napravila distinkciju i povukla se. Sam dokaz da je to tako jesu brojne nedoumice i koškanja na kako ličnom tako i medijskom prostoru koje npr. za sobom ostavljaju seksualizovane reklame, ili programi na televiziji i radiju sa izraženom takvom asocijacijom. Sve što rod može da preduzme, kad je reč o seksualizaciji, jeste da je na ovaj ili onaj način svrsta u stereotip, tj. on je u svakom mogućem slučaju u samoj svojoj pojavi već kao takvu i izručuje, zanemarujući jedinu stvar o kojoj je zaista reč prilikom govora o seksualizaciji, a to je zadovoljstvo ili užitak (jouissance). U tom smislu, seksualnost destruira teoriju roda (Velikog Drugog), čija je uloga da skriva užitak, i vraća nas na pitanje pola.

Primeri: muškarac i proizvod

Seksualizacija je širok pojam koji se ostvaruje uglavnom kroz asocijativnu i aluzivnu simboliku, a neretko i eksplicitnom neprekrivenosti, gde spada seksualni odnos, nago telo, delovi tela, poljupci, milovanje i dr. Moglo bi se reći, mada ne i generalizovati, da se veći učinak postiže posrednim putem, izazivajući asocijaciju koju treba primetiti, pošto je na taj način moguće da se fantazmatično prikaže i ono što bi u bukvalnom izgubilo smisao poruke. Imaginacija je vrlo često milija od realizacije, jer u realizaciji uvek ima nekog viška (ili manjka) u odnosu na ono što hoćemo u svojoj glavi. Na kraju krajeva, ni sam seksualni odnos nikada nije samo izraz onog glavnog užitka, već je to uglavnom relativna izvesnost i nasluta da do njega može doći, a nekada i sasvim nešto drugo, što nema veze sa seksom, a javlja se u referenci sa tim da ga sa nekim inače možemo imati.

Evo kako se u jednom tekstu[3] opisuje bilbord na kom „mladić reklamira pivo tako što krajnje ležerno obučen (u belu majicu i bokserice) i krajnje ležerno zavaljen (što je položaj koji bi se smatrao nepristojnim ukoliko nije sam kod kuće ili pak u društvu vrlo intimnih prijatelja) opušteno u ruci drži konzervu piva. Ispod njega stoji tekst: Strast koja ne prestaje.“ Ono što se dalje ističe za smisao jeste nekakva veza piva i žene, kao najčešćeg seksualnog partnera, koja bi nekako trebalo da krene od njegove strasti koja je naznačena u sloganu. Dakle, aludira se na to da pivo dolazi na mesto strasti muškarca, sa kog se, očigledno svrgava žena. Autorka navodi čitav kontekst u kojem bi se mogla otelotvoriti takva namera: „Čini se da je pisac tih „šala“ pubertetlija koji svetu želi da poruči kako je strašno ljut što „žene“ nisu onakve kakve bi on hteo da budu. A on hoće da one budu upravo onakve za kakve on jedino i zna: žene iz svedenih stereotipa o tome šta muškarac od žene želi...“, a misli se na seksualni objekat.

Još zanimljivije se u nastavku navode konkretne asocijacije ili aluzije koje bi objekat konzerve piva mogle učiniti primamljivijim u odnosu na objekat ženu, tj. s obzirom na stereotip na koji autorka cilja. Vrlo je važno da do kraja ispratimo šta se sve spominje: „Idealna žena, personifikovana u pivu, ne traži večeru, ne buni se ako je „deliš“ sa prijateljima, ne plače ako nije jedina, ne lupeta gluposti dok je ispijaš, ne ogovara te, ne dovodi te u iskušenje da je „prospeš“, nema obaveze, nema rođendan, nema sidu, ne ubeđuje te da je ne „otvaraš“ odmah, ne smeta joj ako si glup i ružan...“ U pozitivnom smislu, za konzervu navodi sledeće: „uvek je vlažna, ima uzak grlić, ti si joj prvi, „leže lako“, jeftina je, uvek „pada“ na isti pokret ruke...“

To što vidimo, ipak, prema onome što nam autorka izlaže, nije to da ona greši da se sve ovo nekako implicitno sadržava i smisaono podvlači u bilbordu ’Strast koja ne prestaje’, već pre da ima neodoljivu i nezadrživu želju (desire) da ga prokomentariše na ovaj način, bez obzira na to da li ga oni za koje ona tvrdi da to čine, zaista tako razumeju. Tu počinje istina dešavanja u psihoanalitičkom smislu: od njene želje koja je reaktivna i koja želi da dodirne uvek ono što joj nedostaje – objekat malo a (od autre). Ovu funkciju u simboličkom segmentu, gde u centru stvari stoji polje jezika, Lakan imenuje rečima bullshitting (pre-seravanje) u aluziji prema analnim radnjama i funkcijama u infantilnoj seksualnosti.[4] Uticaj kakav ona ima na dalji tok detetovog razvoja Frojd je vrlo slikovito preneo u jednoj fus-noti: „Istorija prve zabrane sa kojom se susreće dete, zabrane da se doživljava prijatnost iz analne delatnosti i njegovog produkta, odlučujuća je za čitav razvitak deteta. Malo stvorenje ovim povodom mora najpre naslutiti da je sredina neprijateljski nastrojena prema njegovim nagonskim podsticajima i naučiti da svoje biće izdvaja od ovih stranaca i zatim da za svoje zadovoljenje sprovede prvo „potiskivanje“. Od tada „analno“ ostaje simbol za sve odbačeno, odvojeno od života.“[5]

Kako se, pak, u analnoj fazi javljaju začeci klasičnog sadizma i mazohizma, upravo s obzirom na ’zabranu stranaca’, stegnućem i popuštanjem mišića svinktera, tako se ni bullshitting ne odvaja od istog, i sadrži elemenat potajnog jouissance, čak po cenu da se nakon toga oseti neprijatnost (primi grdnja). Takođe, pošto je reč o terminu iz simboličke zone, tj. iz strukture gde jezik i govorenje izražavaju ono potisnuto i nesvesno, sranje je tu uvek u obliku neke profane, naučne ili ozbiljne sadržine (u koju bi spadala i teorija roda), u obliku znanja (knowledge) koje učinkuje pod kastracionim kompleksom kao formom za svako potiskivanje u istoriji. U tom smislu, kako bi se iz Drugog (Big Other), koji preprečava svako istinsko zadovoljstvo (putem potiskivanja) subjekta u svetu koji je pod njegovim diktatom, izvukao imali užitak, potrebno je u simboličnom srati, ili kamatirati svom snagom za svaku zabranjenu stvar od ranije, znajući da to što radimo institucionalizovano smrdi (i samo spada u stereotip). Ovo vrlo lako može da otklizi od univerzitetskog diskursa u ono što je Lakan odredio kao diskurs histerika.

Međutim, za nas je glavno pitanje ipak sledeće: uključujući to da smo bili u mogućnosti da pronađemo mesto užitka autorke (bullshitting), gde se nalazi jouissance mladića koji na bilbordu, u pozi kojoj se nalazi, drži famoznu limenku piva, u smislu ’Strasti koja ne prestaje’? Asocijativna veza u seksualizaciji između piva i žene postoji, ali ona nije u tome da pivo treba da zameni nju niti njene osobine. ’Strast’ na koju se misli u reklami ne odnosi se čak ni na konkretan pol, onako kako ga razume teorija rodnosti, već pre na karakteristiku polova (nazvanu u psihoanalizi muškom, tj. libidinalnom) koja je jedan od konstituenata obostranog uspešnog seksualnog odnosa, a to je parcijalan objekat koji derivira iz parcijalnog nagona.

Svi (seksualni) nagoni su parcijalne, delimične prirode u odnosu na nagon za razmnožavanjem, koji ima svoj cilj u svršavanju ili prostom pražnjenju. U nedostatku da uhvati svoj objekat želje (desire) u celosti, da ga prigrabi i uništi, u nagonu koji uglavnom kreće sa nekog erogenog mesta, precrtani subjekat u situaciji je da izgubi smisao svakog cilja ka kom bi se uputio u svome nagonu, ali na isti način da ipak zatekne nekakav objekat pri sebi, koji mu u svojoj funkciji koja je manjkava baš zato pruža autonomni jouissance.[6] Taj nagon neprestano kruži (’ne prestaje’) i lokalizuje se čas na jednom delu sopstvenog ili tuđeg tela, čas na nekom drugom delu, i razvija svoj mali ali pun užitka, i uvek konkretan objekat malo a. Počev od infantilnog doba, sve što izaziva zadovoljstvo po suštini nagona je rascepkano: sluzokože usta i analnog otvora bivaju kako erogene zone tako i parcijalni objekti, zatim grudi i prsti pri sisanju, genitalni organi svoji i tuđi, stidni delovi, uši, bedra, oči, zadnjica... Takođe, perverzije, bilo pozitivne, bilo negativne (one koje gube iz vida genitalnu funkciju u seksualnom odnosu)[7] otelotvorene su iz parcijalnih objekata, koje ne čine lokaliteti sami za sebe, nego funkcija ili kvalitet užitka imanja koji deo može da pruži spram nejasne i nagonski izgubljene celine.

Umesto da izrazi sve ovo bukvalno, tako što bi uhvatio i stezao nečije grudi, ili guzu, mladić sa bilborda, raspojasan i vidno uzbuđen na način na koji ga pivo čini, čvrsto drži jednu malu konzervu i, kako poruka kaže, svu svoju strast upućuje ka njoj. Tako ova reklama predstavlja pravi primer kako posredna seksualizacija utiče na primamljivost proizvoda i, preko direktne veze sa parcijalnim seksualnim nagonom, na zadovoljstvo konzumenta, bez obzira o kom polu je reč. To što se on kao ljudsko biće gubi skroz u nečemu tako malom i parcijalnom, što bi bez celine bilo sasvim mrtvo da nema začuđujućeg užitka koji se lukom nagona, u čijem središtu izvire libido, konkretizuje, predstavljeno je metaforom na bilbordu. Bez obzira na to što je u psihoanalizi ovo stavljeno za mušku odliku (jer se više misli na funkciju nego na lice), sa parcijalnim objektima moraju bez iznimke svi učesnici imati posla kako bi seksualni odnos bio uspešan, jer da ih nema, odnos ne bi imao šansu ni da se konstituiše, niti da potraje. Sve je to, kao što se vidi, daleko od kako stereotipnog predstavljanja, tako i od stereotipne reakcije autorke, a još dalje od bilo kakve zloupotrebe „žene“ i svođenja iste na puki objekat. Takva stvar u seksualnom odnosu, uostalom, nikada nije ni moguća, nego bi se pre reklo da su sami označitelji 'žena' i 'muškarac' neka vrsta zloupotrebe.

Evo kako ona, nasuprot ovom, zaključuje: „Ovakva slika mladića „iz susedstva“ omogućava da se sa njim identifikuju mladići iz publike, golicajući njihovu skrivenu želju da budu „iznad“ strasti prema ženi, iznad popuštanja i prepuštanja ženi, i to čini ironičnim prihvatanjem piva kao „objekta strasti“. Ona im poručuje da je ta skrivena želja sasvim u redu...“[8]

Da bismo još više razjasnili ono o čemu govorimo, gurajući logiku stereotipa u stranu, navešćemo jedan drugi primer koji ima sličnu sadržinu, naime opet reklamu za pivo, na stranici časopisa, koja ovaj put eksplicitno uključuje ženu, ili bolje, žensku figuru. Naime, tri ortaka banče uz pivo kraj šanka. Jedan fotografiše preostalu dvojicu, koji zagrljeni i pripiti drže u rukama poluprazne krigle piva, digitalnim fotoaparatom. Nešto dalje od njih, takođe za šankom, sedi zgodna brineta u kratkim šorc-pantalonama i majici, prekrštenih nogu. Iz ugla koji mi vidimo, ortak koji fotografiše uopšte ne zumira svoje prijatelje, već žensku butinu koja dolazi do izražaja, dok ova dvojica ništa ne primećuju. Natpis glasi: Muškarci znaju zašto.

Veza između piva i žene, ili preciznije, piva i parcijalnog objekta je ovde još eksplicitnija nego u prethodnom primeru, s jednom linijom inverzije, zbog koje smo i odabrali da prikažemo ovu sliku. Najpre, u prvom primeru garderoba, poza, izraz, i raspoloženje muškarca ukazuju da je kod njega, na neki način, umesto sa živim partnerom, u toku svojevrsni seksualni odnos sa neživim (pivom), odn. kako smo to objasnili, elementarna veza prema parcijalnom objektu kroz parcijalni nagon. To je metaforična slika u odnosu na označitelj koja nam ukazuje na neizostavni sadržalac svakog seksualnog odnosa – objekat malo a. Tako je seksualni partner najbolje prisutan na način što ga nema. U novom primeru, pak, uprkos nastojanju autorke da pivo treba da zameni „ženu“ ili tzv. objekat uživanja, izgleda kao da „žena“ zamenjuje pivo, tj. zagrljene ortake koji decidno pijanstvom uživaju u pivu, ili da možda, pivo još više pojačava objekat uživanja koji se pruža prema „ženi“. Međutim, kao što displej na fotoaparatu lepo pokazuje, objekat nije „žena“ onako kako bi se htelo u stereotipnom izražavanju, nego ženska butina koja je u tom trenutku neposredno otelotvorenje parcijalnog objekta. Drugim rečima, istinski užitak (jouissance) koji se reklamira nije samo u tome da ga treba konzumirati, već i tretirati pivo da znači isto ono što bi taj parcijalni objekat, ženska butina, označavao u toku seksualnog odnosa pod parcijalnim nagonom koji ju je lokalizovao. To je ono što znaju „muškarci“, a zapravo ne muškarci kao rod, već ono što polnu strukturu jednog čoveka (ma kog pola) čini muškim delom.

Još jedna nam se stvar, koja nije sitnica, čini na ovoj reklami zanimljiva iz psihoanalitičkog aspekta. Objekat malo a, koji se konstituiše svaki put u nekom ’ovom’ ili ’onom’ (u ovom slučaju u butini), i koji obezbeđuje to ultimativno zadovoljstvo samo zahvaljujući manjku da se prožme celina, simbolično je skriven od aktera koji su naslonjeni za šank: on se ukazuje jedino partiji koja fotografiše (kao i nama), i otkriva u njemu voajera, čineći od njegovog, ali i našeg oka erogenu zonu na koju se kao kriva strela vratio parcijalni nagon sa svojim objektom koji nas peče. Ovo je direktna demonstracija rada parcijalizacije. Takođe, fokus fotoaparata pomeren je sa veselih ortaka na nešto Drugo, sa početne namere zbog koje se slika na iznenadno otkriven i zbog toga zadobijen objekat, i upućuje na tranziciju koju želja (desire) mora da prevali da bi postala užitak u parcijalizaciji. Mi nikada unapred ne znamo šta će nam biti objekat malo a, jer shvatamo da to jeste onda kada je već naš.

Primeri: žena i proizvod

U nešto drugačijem ritmu analiziraćemo neke od najuobičajenijih slučajeva u kojima je žena aktivan učesnik reklamiranja proizvoda. Naša autorka u startu deklariše ove primere kao stereotipe u reklamama: „Tu je pre svega reč o stereotipima o ženama. Drska, ali zato i tačna formulacija kaže da je „reklama slika proizvoda pored kojeg je žena“; odnosno, prisustvo ženskog lika ne samo kao da je prirodnije, primerenije, učestalije, ne samo da se više očekuje, već su upravo reklame dobro mesto da na površinskom, takoreći opipljivom nivou osvedočimo kako je oko, u načelu, još uvek muško oko, i kako se stvari još drže logike po kojoj se podela muško-žensko takoreći poklapa sa podelom aktivno-pasivno, posmatrač-posmatrano.“

Ona reklame automatski stavlja u kontekst želje (desire) muškarca: „Boje za kosu: bojenje kose omogućava ženi da se transformiše, ona, praktično, može biti bilo šta... Želite promenu – prebojite kosu i postaćete druga ličnost“, ili da bude dobra domaćica i opere što više sudova, ili odeće najekonomičnijim praškom, koja stoji pored proizvoda (najčešće vozila) koje koristi i muškarac, i koji se pita „da li i ona ide u kompletu?“, kad reklamira uloške koji se vide manje izraženije od drugih, ili tampone koji mogu da ne provlaže od jutra do mraka, dok obrađene reklame poput onih sa pivom koje piju muškarci stavlja u analogiju sa onim u kojima žena reklamira krastavac, ili bilo šta slično što bi moglo da asocira na penis, što bi opet trebalo da predstavi neko zadovoljstvo muškarcu.

Pođimo od ove zadnje scene: žena pored duguljastog, falusoidnog predmeta od koje ćemo raširiti analizu i na ostale slučajeve. Značenje falusa u psihoanalizi ima ne samo važno, nego pre izuzetno mesto, od kojeg bi moglo da krene svako drugo značenje za čoveka uopšte. Za razliku od objekta malo a, falus (ukrućeni penis) nije neko ’ovo’ ili ’ono’ koje se određuje prema svojoj funkciji parcijalizacije. On je jedna apsolutna funkcija (primarni označitelj) od koje deriviraju sve ostale funkcije, bez naročitog referentnog odnosa prema njima. O tome Lakan kaže: „Označitelj ima aktivnu funkciju u određivanju učinaka u kojima se ono što je podatno označavanju pojavljuje kao ono što podnosi beleg označitelja, postavši preko te žudnje označeno.“[9] Falusu, u tom smislu, odgovara nešto što je van svega zamislivog (larger than life), te je takođe i van polova i polnosti uopšte, ali je istovremeno sasvim odgovoran za svaki pokušaj probijanja označenog u polovima i seksualnom odnosu. Njegovo polje delovanja naziva se Realnim, a pojavljuje se u obliku nemogućeg osujećenja parcijalnog nagona (u načelu, muška karakteristika), ili pak kao rezultat forsiranja označenog kao punog u nečemu što je prema suštini manjkavo. To forsiranje naziva se fantazmom, a njega uspostavlja želja (desire) koja je uvek želja Drugog (Other), tj. onoga u odnosu na koga/čega manjkamo. Taj prvi Drugi u odnosu na kog nešto nije u redu (konstituišući nas za sva vremena) jeste majka, pa bi imaginarno falus kao primarni označitelj bio zapravo falus majke.

Međutim, pošto se u ženskom polnom razvoju i translaciji fokusa užitka (jouissance) sa klitorisa na vaginu ovo primordijalno određenje manjka poklapa, kako sa otkrićem i stravom da subjektu nedostaje organ koji imaju neki Drugi, tako i sa još većom histerijom da ga nema čak ni objekat prve identifikacije i seksualizacije, tj. majka, penis (kao organ) dobija otelotvorenje u fantazmatičnoj želji (fantasy) koja, na osnovu falusne funkcije, ide u susret pojmu ljubavi i postaje karakteristika ženske seksualnosti u psihoanalizi.

Tako je npr. krastavac, ali neminovno i bilo koja druga stvar koja je priručna, u reklamnom prostoru pored žene odraz falusa kao označitelja, a to znači, želje koja, da bi prenebregla Realno kao nedostatak ili gubitak, nastupa u obliku fantazije u kojoj više ne čezne (desire), nego ide prema onome voljenom. Proizvod (falus) pored žene je, dakle, ženina fantazija u kojoj se nasuprot gubitku opet zadobija užitak, a ne nekakva asocijacija na muškarca, niti bilo šta što bi uključilo mušku kategoriju u smislu psihoanalize. Kad se to prebaci na seksualni odnos žene i njenog partnera, on zapravo nikada nije (mada decidno jeste) njegovo bivanje u njoj, već uvek obrnuto: njeno (fantazijom) bivanje u njemu, tj. u Drugom. Žena tako transcendira erektilni penis sa funkcije prostog polnog organa do mesta na kom fantazmatična slika o partneru za nju konačno poprima ultimativnu vrednost i zadovoljstvo (jouissance). U toj lokaciji, i samo u njoj, njen partner izgleda upravo onako kako bi ona to volela, ili kako je „uvek zamišljala da izgleda“, a ne onakav kakav on nužno jeste. On je uvek nešto malo više nego što je zaista, i zbog toga je sa njim.

Zato su reklame, gde se npr. vrše poređenja učinaka deterdženta, sredstava za pranje veša, do tampona i uložaka, pa čak i predmeta određenih za muškarce, vezane direktno za objekat (proizvod) umotan u fantaziju, koja najčešće prevazilazi granice mogućeg (količina opranog suđa i veša, njihova čistoća, sjaj i boja kose, ili vreme za koje tampon ne provlaži, itd.). To nisu parodije i preterivanja, već fantazmatična polja nadoknade užitka u ženskoj seksualnosti, koja na taj način pružaju obilnija zadovoljstva (jouissance) što su imaginativnija, tj. prirodnija po fantazam. Čim se pronađe ono Drugo (proizvod) koje omogućava izazivanje jače i otelotvorenije ljubavne fantazije, sve što je uzimalo učešća pre toga gotovo više ne postoji, ni jedan raniji partner, niti odnos, baš kao što je i sa preparatima koji se zamenjuju i odbacuju. „Ti nisi To, ali To (ljubav) nalazim upravo i jedino kada sam s tobom.“[10]  Ovakvom efektu na ekranu doprinosi najviše žena kao aktivan promoter neke stvari ili usluga, bilo da objekat podseća oblikom na falus (npr. krastavac) ili ne.

Asimetrija polova i pitanje zloupotrebe

Seksualni odnos ne može bez ijedne od opisanih komponenti: kako bez objekta malo a u parcijalnom nagonu, tako ni bez funkcije φ (fi), kako je u lakanovskoj psihoanalizi određena dispozicija želje (desire) da se promeni u fantazam (fantasy). Svaka od ovih funkcija prepliće se u ma kom polu (rodnim terminima: muškom i ženskom) i čine uslov za uspešan seksualni odnos, s tim što navedene karakteristike po uobičajenom razvoju čoveka ipak imaju veći udeo u odgovarajućem polu (psihoanalitički termini: muško i žensko). U tom smislu, Frojd navodi da mu se čini da u seksualnom odnosu uvek učestvuju četiri osobe, a ne dve, bez obzira na to kog pola su učesnici: istog ili raznoimenog.[11]

Kada se pak pogledaju i uporede svaka od ovih karakteristika, muška i ženska međusobno, onda vidimo da su u pitanju dve sasvim neslične, recipročne i neretko nepomirive funkcije odnosa prema voljenom objektu. Falusoidni uticaj muškog tipa sastoji se u tome da se predmetni objekat koji ima celinu destruiše tek u parcijalni objekat užitka (jouissance), i sasvim mu pripavši, apstrahuje, tj. udalji od novog i uživajućeg subjekta fantazam o ličnosti (celom) na koju je generalno orijentisan željom (desire). Obratno, kod ženskog tipa, umesto da ubije imaginaciju o celini, i izgubi ispred sebe želju Drugog, falus kao primarni označitelj zapravo pothranjuje istu vezom do fantastične afirmacije, a time i do užitka, o tome šta je uistinu ono što nam se u Drugome dopada.

Ova pojava disharmonije i nepremostivog jaza među polovima, ili unutar svakog od njih, u psihoanalizi se naziva asimetrija polova kroz seksualizaciju uopšte, koja je u biti glavni krivac za svaki stereotip o polu viđen iz rodne teorije, i ona može biti vrlo upečatljivo predstavljena u reklamama koje promovišu predmete u kojima su na neki način uključeni i muškarac i žena: npr. za kondome, gde isti kao da su nešto Treće pored prisutnih aktera u spotu, ili asimetrija sama, kakva ima samosvojstveno značenje za jednog, i sasvim odvojeno za drugog aktera. Takođe, to je izraženo i u slici žene pored vozila, uobičajenoj za sajmove, u kojoj je muškarac uglavnom implicitno prisutan, a samo vozilo (falička funkcija) u koje bi žena mogla da uđe sa muškarcem oličenje seksualnog čina, tj. razlomljeno: posebno onoga šta isti znači za mušku, i posebno onoga šta znači za žensku funkciju, što autorka čije smo primere kroz rad analizirali opet potpuno previđa, ostajući u diskursu polnih i rodnih stereotipa.

Žižek, da bi objasnio asimetriju, navodi jedan britanski primer, koji je opet vezan za pivo: u bajkovitom stilu, reklama započinje od lepotice koja šetajući vrtom opaža žabu (muškarac pre fantazije), koju zatim uzima u naručje (želja) i koja se, nakon što je poljubi, pretvara u prelepog mladića (fantazija). Međutim, priča još nije gotova: mladić pogledavši ozbiljno u devojku (oko kao erogena zona), privlači je prema sebi (želja) i kreće da je ljubi, kada se ona pretvara u flašu piva (objekat malo a) koju mladić drži u ruci. On, dalje, odnos između dvoje ljudi opisuje nemogućim, jer faktički ne postoji nikakvo komplementarno dopunjavanje, kako se to inače misli, između muškarca i žene u ovome smislu. „Ostaje nam ili žena sa žabom, ili muškarac sa flašom piva; ono što nikada ne možemo da zadržimo je prirodni par lepe devojke i mladića.“[12]

Nakon svega rečenog, pitanje zloupotrebe „žene“ u medijskom prostoru postaje najčešće relativizovano užitkom koji izlazi sa svih strana (od svih posmatrača). Na taj način, problem zadovoljstva iznutra je uvek ispred pitanja da li u određenom primeru seksualna zloupotreba postoji ili ne, jer čak i gde se zalažemo da je ima, ubeđenost i užitak kojim to tvrdimo postaje u našoj ekspresiji vidno uzdrman jednim zauvek d(D)rugim, barem kada je reč o psihoanalitičkoj istini, a ne o deklerativno moralnoj ili političkoj korektnosti, koje opet nalaze svoje neurotično poreklo kroz bullshitting.

(Stvar, 25.11.2012.)