Kako (pro)čitati Ivana Milenkovića

Ako pretpostavimo da knjiga koju objavljujete treba da predstavi vaš rad u jednom periodu vremena, nešto po čemu želite da budete prepoznati i stanete iza toga, kako onda rastumačiti knjigu filozofa (po profesiji) koja se sastoji od sve samih novinskih tekstova napisanih u proteklih desetak godina, kraćih prikaza o knjigama koje btw. nisu vaše? U kojoj delatnosti u tom slučaju uopšte birate da se prikažete, sudeći po tome da vam je nakon tih desetak godina ovo prva knjiga, i da je još usput nazovete, ni manje ni više nego – Filozofskim fragmentima (Karpos, 2011.)?

Ovo je učinio Ivan Milenković, budžetski zaposlenik, zamenik (još uvek) glavnog urednika Trećeg programa Radio Beograda, i najčešće kolumnista za žalosno, ideološki padom sa vlasti Demokratske stranke rastrojen, i monetarno hapšenjem svog vernog finansijera Miroslava Miškovića unezveren nedeljnik „Vreme“. Drugim rečima, osoba čiji je priliv novca (od istog tog pisanja) slika i prilika klasične partijsko-tajkunske saradnje.

Izgovor i zloupotreba u Milenkovićevom motu 'sve je tekst'

Šta je, dakle, filozofsko, a šta fragmentarno u Filozofskim fragmentima? Da li filozofija potiče od filozofskih monografija koje Milenković prikazuje, što se čini logično, ili filozofiju u knjizi koja je sve samo ne monografija (pitamo se zašto je moralo tako da bude) tek zaokružuju njegovi prikazi bez kojih se, valjda, ne bi moglo izvući ni zrnce filozofije makar u fragmentarnom, platonistički udaljenom obliku kako to hoće da sugeriše naslov?

U svom, i za nas zgodnom uvodniku pod nazivom „Uputstvo za upotrebu“ Milenković će isporučiti odgovore na gotovo sva pitanja, već tu na samom startu knjige i to više nego naivno. Evo tog dela koji se tiče tuđih, pre svega domaćih knjiga nad kojima, kako se ispostavlja, vrši jednu čistu eksproprijaciju: „Tek u određenim trenucima autori su uspevali da se odupru iskušenju potrage za fantazmom izvorne, prave, autentične stvari, ali i upadanju u lošu beskonačnost njenog odraza. Moja ideja bila je da te trenutke nekako uhvatim, pribeležim i, koliko god to bilo uzaludno, sačuvam.“

Dakle, naš filozofski kritičar (od termina književni kritičar, jer bi permutacija kritički filozof bila urnebesna šala kada je ovaj čovek u pitanju) se ovde postavlja kao strujni ispravljač (iz naizmenične u jednosmernu) koji razdvaja žito od kukolja. Tek sa njim knjige o kojima piše postaju akcentovane onako kako bi trebalo, tj. postaju upotrebljive, što bi u tragovima moglo da nam zaliči na nekakav monografski filozofski zahvat, ali ništa zato, i dalje u formi kratkih novinskih tekstova. No, on pak kaže da samo o tim „trenucima“ i piše, što znači da piše samo o onome što mu u tuđim knjigama odgovara, a ono što smatra nekakvim reziduumom, to uglavnom ni ne spominje. Da li to onda uopšte može biti „prikaz“, ili je taj termin ovde potpuno zloupotrebljen? Ume li ovaj filozof (po obrazovanju) da piše i o nečemu što mu se ne dopada?

Po ovome, Milenković se ipak vodi nekom filozofijom parazitirajući nad celinom koja se samo predstavlja kao „prikaz“, ali kojom? Upravo onom koja će ga opravdati što dosad nije napisao nijednu monografiju i koja mu daje za pravo da svoju „novinsku“ filozofiju pravi na račun tuđih monografija. Unesrećeno svestan da „novinski tekstovi žive samo od zahteva dana“, i nakon što je čitav jedan korpus filozofskog izraza „koji se kladi na večnost“ apsolutistički proglasio apstraktnim i ništavnim (a to je izgleda sve pre Deride), Pančićev kopirajter u zanimanju estradizovani kolumnista-filozof ovako brani svoju cenjenu formu: „Nosilac teksta – novina, časopis, knjiga, elektronska forma – nipošto nije uslov filozofije. Računa se samo tekst. Kao i kada je reč o knjizi, on može biti dobar, ili rđav. I to je sve.“

Ovo izgovaranje je zapravo produkt i delimična zloupotreba Deridine tvrdnje da ne postoji ništa izvan-tekstualno. Međutim, iako je Deridin stav zapravo vezan za kritiku ideološkog u svemu onom što je Milenković jednim grubim potezom otpustio u smislu ’to ništa ne valja’, taj stav ne dozvoljava nužno ni uzurpaciju da bi ono što bi iz toga proizilazilo, dakle, nešto naredno, moglo biti makar šta, tj. da zbog toga sve može biti filozofija, kako se to pričinjava našem filozofskom kritičaru, i koji na tome (za ovu priliku) bazira sve razloge zašto svoju knjigu „prikaza“ tretira kao filozofsku. Tako bi tek tekstualizacija upravo svega onog što se Milenkoviću ne dopada u filozofiji po Deridi bila u vezi sa „dekonstrukcijom“, razgradnjom ideološkog (a to znači paradoksalnog) materijala, svega što se u izvesnom smislu već svojim fenomenom izvrgava u nešto vanideološko, tj. koruptivno i desktruktivno po nju samu (npr. Demokratska stranka i LDP u odnosu prema svom simboličnom značenju i propagandi koje se i dalje primaju u glavi Ivana Milenkovića).

Sasvim suprotno, Derida i drugi postmodernisti su kritikovani baš zbog lakoće kojom bi se mogao izvući zaključak kakav je izveo naš (po zanimanju) filozof. Zbog toga Deridina maksima nosi breme baš onog od čega je bežala, da su takvi stavovi (’sve je tekst’, tj. sve je podložno dekonstrukciji i izvitoperavanju svoje ideološke osovine, što uopšte nije netačno) još bolji šlagvort za istu tu ideologizaciju koju su oni pokušavali da ocrtaju u fenomenologiji XX veka. Dakle, za isti onaj prestup koji se čini kada se izvlači pogrešan zaključak da je u tom slučaju sve dozvoljeno i proizvoljno, da su sve karte otvorene (čak „oslobođene“), da možemo pisati bilo šta, jer ’sve je tekst’... Upravo za to je kod nas najveći dokaz niko drugi nego Ivan Milenković, puki produkt deridijanske utopije koja završava u totalitarizmu (’anything goes’), jednoj kritizerskoj poziciji koja nema o čemu ni da kritikuje u pravom smislu reči, jer gde god se okrene, od politike do književnosti, traži samo dopadljivost (bože, pa ovo je jasno i spodobama poput srboljubivog Milana Brdara).

Onda se pitamo, dokle može da ide ta narcisoidna (ili je samo u pitanju neznanje) zloupotreba jednog čoveka i koje više nego očigledno vidljive posledice to nosi po njega? Pošto je raščistio sa terena teksta sve ono što mu se ne dopada, o čemu ne želi da piše, filozof (po diplomi) se, umesto da piše kritiku nekog teksta, a ne može jer je to za njega automatski nešto ideološko (a to znači rizično), sklonio na bezbedno mesto svojih „autonomnih“ zapažanja koje naziva refleksijama, nekakvih impresija, utisaka koji mu ostavljaju delovi tuđeg teksta, i ponaša kao dete na slobodnoj poljani (mozak na paši), trčkarajući i mirišući cvetove koji su tu specijalno zbog njega.

U takvom ambijentu koji je za Milenkovića sinonim za filozofsko delovanje, stil postaje bolesno slatkorečiv (sickly sweet), najčešće pun kontraverznih epiteta jedan do drugog (npr. „vanserijski teorijski rad besprekorne akademske forme, a pre svega pametan, uzbudljiv i duhovit tekst“). Dakle, ništa ozbiljno loše ne može biti rečeno jer inače ne bi ni bilo predmet pisanja, što rezultuje nevidljivo ogromnim propustima nekog ko se izdaje za „kritičara“, koji je to shvatio i kao privilegiju poziva, da se gomila knjiga zapravo nađe nepodobna u njegovim očima (možda se tako stvara privid stručnosti). Na taj način Milenković razvija jednu opštu formulu nezameranja u svojim tekstovima, pa svaki njegov „prikaz“ ne može da ne završi toplom preporukom. Kako li se onda to uklapa sa tezom na poleđini njegove knjige da je u pitanju „reprezentativni presek aktuelnih domaćih i stranih teorijskih kretanja“ da nam je samo znati?

Evo njegovih reči za isti snobizam: „To mi se činilo zabavnijim – kako za mene, tako i za čitatelje – verodostojnijim i svakako plodnijim od pukog prikazivanja. (Urednici s kojima sam sarađivao pokazali su, donekle neočekivano, izražen sluh za takvu vrstu izraza.)“ Međutim, budući da je ceo njegov uvodnik u službi izgovora, ovde jasno vidimo da isti nije više tu samo kao opravdanje zašto je izdato to što je izdato (i to kao prva knjiga), već i zašto se uopšte piše na ovaj način – zbog čitalaca i urednika. Zato je utisak da se Milenkovićev pristup nekako poklopio sa željama njegovih urednika i čitalaca upravo utisak koji ima za cilj da opravda, da sakrije suprotnost – da on sve vreme, baš obrnuto, svoj posao (bilo u svojstvu kolumniste ili zamenika urednika na radiju), dakle ono za šta je svakako plaćen, prodaje u stvari još i kao neku svoju „filozofiju“.

U ovoj tački počinjemo da razumemo mehanizam estradizacije kojoj se Ivan Milenković prepustio, a knjiga Filozofski fragmenti je znak da takva nužno mora da bude njegov osnovni adut u Srbiji, jer bez te estradizacije, bez mediokritetskog sistema koji se razume u filozofiju koliko i Milenković u Deridu, ovaj čovek kao takav ne može ni da postoji u njemu. U istoj onoj meri u kojoj pokušava da opravda svoje filozofsko polazište u „prikazima“, koje jasno vidimo da je tu jer mu pre svega donosi finansijski dobitak. Ako je ikada bilo drugačije, izlaskom ove knjige to je nepovratno presečeno.

Sistem je u roku od deset i više godina podigao figuru Milenkovića kao ključnu, iznad svih onih o čijim knjigama piše i ujedno ih učinio zavisnim od njega, a posredno i njega od njih. To više nisu jednostavni odnosi koji su inspirisali materijom, već praktična pitanja izdavačkih kuća, poznanstava i poslovnih veza, a u njihovoj tržišnoj transverzali – „prikazi“ koji se moraju pribaviti. I zaista, manje-više svaki od domaćih autora ili prevodilaca stranih dela u Filozofskim fragmentima je u nekom posebnom (po ugledu na vlast „burazerskom“) odnosu sa Milenkovićem, ili se makar onaj osnovni tu pretpostavlja i očekuje, a to je odnos: usluga-za-uslugu. Baš kao što su ljudi koji njemu pišu prikaze za knjigu ili koji govore na njegovoj promociji (inverzija uloga) najčešće sa liste ovih autora, pa možemo samo nagađati koliko je to iskustvo neprijatno.

Od mnogih ljudi ćete čuti da „srpska filozofska scena“ ne postoji. Ali ovde je opisan upravo model preko kog bi simulakrum jedne takve mogao da se izgeneriše preko figure (ili brenda) zvanog Ivan Milenković. Dakle, ne samo da scena ne postoji, već je scena samo ono o čemu piše figura preko koje se dobija ulaznica za tako nešto. Pa, njegova knjiga i služi kao dokaz postojanja tržišta koje je tako uvezano i koje je u tom smislu oligopolsko (jako je malo onih koji „celim svojim bićem“ poniru u ovo estradno zanimanje i ujedno sebe na osnovu te delatnosti nazivaju filozofima), ako ne i monopolsko.

Tako se na ovom mestu dekonstruiše uloga jedne deridijanske posledice (zvane filozofski kritičar) i prikazuje zbog čega je ona ideološka – zato što je i sama podložna dekonstrukciji, tj. izneveravanju sopstvenih polaznih principa. I ovo je upravo smisao postmodernog shvatanja pojma ideologije koji Milenković uporno odbija da razume po principu Manonijevog ’I know very well but nevertheless...’. Naročito kad u tekstu „Sve za narod“ preko pozicije partikularnog relativizma ipak ispod stola stiže i da agituje za tzv. „demokratske“ snage srušene sa vlasti i kataklizmično proriče nemogući boljitak države u predstojećem periodu.

Ideologija ne obuhvata samo tzv. „pozitivni projekat“ već i njegov raspad, rasulo i izvitoperenje u potpuno zanemarene elemente kao što su simbolička uloga, održanje na vlasti po svaku cenu, sebičluk, komoditet i novac, odn. korupcija. To sve zajedno (uz polazno upisanu kvarljivost) je ideologija od postmoderne pa nadalje, a ne samo nekakav sporedni protokol, tehnikalija kako to, odjednom za ove potrebe, leksikonski misli Milenković. Začudo, služeći se istom onom leksikonsko-akademskom filozofijom koju tako lako odbacuje u konceptu svojih „prikaza“. „Prikaza“ koje inače u biografiji uvek navodi kao jednu od poslednjih stavki (pitamo se zašto).

Žižek, predmet podozrenja br.1

Rekli smo da u knjizi Filozofski fragmenti ne postoje negativni tekstovi ili kritike, već sve same preporuke. Biće tako potrebno skoro godinu dana od njenog izdavanja da vidimo kako izgleda kada Milenković piše o knjizi i filozofu koji mu se ni najmanje ne dopada (sa razlogom) i da nam tako preko „izuzetka“, kroz očitu aroganciju i glupost, licemerje i ogavnost, potvrdi sve ovo o čemu smo govorili.

Pojavi Žižekove knjige Kako čitati Lakana (Karpos, 2012.) Milenković, naravno nije odoleo, i baš ta nezajažljiva glad da ne-daj-bože propusti da se uplete i svojski ispovrati nad poznatim imenom napraviće od njega pravog pravcatog „filozofa“. Rezultujući takođe tekstom u magazinu za korupcionašku i patriotsku razonodu poznatijem kao „Vreme“, u istom broju u kojem je objavljeno i prethodno preseravanje o nepostojanju „opštih vrednosti“ (ali tako da to bude ujedno neoborivi dokaz da se glasa za Tadića).

Ispratimo šta čini naš filozofski kritičar. Sve vreme u „prikazu“, navodno oslobođenom od svake ideologije, Žižek je čas dobar, čas loš, ali zapravo samo zato što Milenković pokušava da prikrije šta zaista misli, pa je ova sinusoida u stvari samo providan trag licemerja koje kipti (i to glasom ogromne većine filozofa u Srbiji). Perjanica deridijanske filozofije najpre kaže da je Žižek shvatio da filozofija ne može biti nikakvo apstraktno muljanje (reči ponovljene iz njegovog uvodnika), da je na taj način „uvek najčvršće privezana za samu stvarnost“, pa je Žižek tako, eto takođe kao i on (kako je samo pametan), razumeo šta je trebalo. „Samo takva filozofija ima šanse da preživi trenutak sadašnji i da živi dugo“ (a šta bi sa onim stavom protiv filozofija „koje se klade na večnost“?).

Glavna preokupacija u ovom „prikazu“ je, čini se, da se rastumači kako je to „silan svet navučen na Žižeka“, pa se ovaj motiv dalje koristi kao uvod u diskreditaciju i niz navodnih nekonzistentnosti kada je u pitanju filozof iz Ljubljane. Dakle, gađa se njegova svetska popularnost, sve ono što je dušu dalo za gnev malograđanske naravi koju deli i Milenković (pa i kleptomanske, slaže se Željko Simić, svojevremeno Miloševićev „Mali“, sada ugledni profesor na nečemu što se zove Akademija za diplomatiju i bezbednost uz Smilju Avramov, Milu Alečković, te kripto-lezbijski ŽEKiM). Jer čim je nešto toliko popularno, to mora da je sumnjivo, to nije filozofsko nego „zavodničko“ i „mešetarsko“ (slaže se Petar Jevremović). Mondijalističko, uzvikuje opet Simić, zavejan snegom u parolu ’Nikad zatvor, Kosovo je Srbija!’. Protestuje Časlav Koprivica, hajdegerijanac u (D)SS redovima, srpskobraniteljski urednik Žižekove knjige Ispitivanje realnog, i u pahuljici (poput one što se otopila pored natpisa nezavisno Kosovo) ispravlja autora – nije bilo silovanja od strane Srba u ratu u BIH, sve je to propaganda! Kako da ne.

Naravoučenije, filozofija ne može biti ništa „improvizovano“, već je ozbiljna stvar na koju nipošto ne može biti navučeno toliko ljudi „diljem naše planete“. Činjenica što je to tako sama po sebi govori da nešto nije u redu, jer po estradnom filozofskom kritičaru Milenkoviću, koji za desetak godina, koliko je već na grbači poreskih obveznika, nije bio u stanju da izda nijednu monografiju (dok Žižek izdaje i po nekoliko godišnje), filozofija je odjednom (gle, čuda) ponovo stvar prestiža, pa ne može njom svako da se bavi. I zato se odbranimo od ove opasnosti pod nazivom Žižek, i odbranimo se od svoje savesti da u poređenju sa njim nismo niko i ništa, pošto je sve što on radi samo obična iluzija (slično su se ograđivali nekada i od Đinđića). Međutim, gde je sada pažljivo sklepana agenda koja je služila da samoopravda filozofičnost „prikaza“ u Filozofskim fragmentima? Gde je ono razigrano, „slobodarsko“ trčkaranje na poljani teksta? – sve izgubljeno u podozrenju (kripto-šovinizmu). Tek to naprasno svičovanje iz krajnosti u krajnost, svaki put kad mu nešto nije po volji, zaokružuje Milenkovićevu ideologiju.

Nakon toliko niskih idiotizacija kao što je klasično etiketiranje Žižeka da je komunista, lenjinista ili staljinista, imbecilnih pitanja ’zašto se nisi preselio na Kubu ili Severnu Koreju kada toliko kritikuješ Zapad?’ jasno je da Ivan Milenković zapravo prisvaja sveopšte srpsko mediokritetsko mnjenje (za koje piše i radi) i da su detalji kojima ispunjava svoj novi „filozofski fragment“ (zrno po zrno – pogača, možda bude i druga knjiga) sve sama opšta mesta elementarnog neznanja i predrasuda koje je pokupio iz etra jedne fašističko maloumne države. Nije bitno to što se ne razumem toliko u teorijske koncepte od kojih polazi Žižek (a ne razumem se uopšte), važno je da mi smeta to što ima puno primera (što ne vidim drveće od šume), tj. što nigde ne vidim „rad pojma“ (inače, ovaj izraz je „baš baš“ postmoderan).

Evo kako šaljivdžija sa Trećeg programa, da bi to ilustrovao, promašeno koristi (tj. intencionalno zloupotrebljava) čak i Hegela: „Pojam je, što bi rekao Hegel, kost, a primeri su meso, što nikako nije isto. Rad pojma se ne može nadomestiti muzikom primera i prodornošću viceva.“ Ovaj urnebes koji se pravi od Hegela (kost u grlu filozofskog kritičara) treba da glasi ’duh je kost’ (a ne pojam), a nju Hegel uopšte ni ne koristi kao metaforu, kako to bez problema učitava Milenković, već kao antitezu. Kod Hegela u Fenomenologiji duha nema dalje nikakve eksplikacije iza ove rečenice, pa nema govora ni o kakvom mesu (!?) samo zato što se spominje kost (osim kada je reč o Milenkovićevoj gladi za glupošću). Ali koga to uopšte briga, kad je bitno da se prodaje (u Srbiji) i da se dobro uklapa u ono što inače mislim (a mislim sve najgore) o Žižeku. Naravno, odmah zatim po dobro uigranom stilu akademskog licemerja (kod npr. Mladena Kozomare, večitog docenta na cinizmu, čak kripto-sadizma) ide ljigavo ublažavanje već ostvarenog učinka: „S druge strane, upravo ti primeri i ti vicevi pokazuju u kojoj meri sam Žižek shvata da filozofija dostojna tog imena nikada, ali nikada nije apstraktno muljanje...“ bla bla (slalom).

Sve ovo začinjuje se sa još jednom uobičajenom, mada sofisticiranijom, diskvalifikacijom koja putuje preko Lakana. Rezime ovog stava je: iako u ovoj knjizi Žižek pretenduje da približi Lakanovo učenje kroz neke od osnovnih pojmova, ali i generalno izvodi svoja gledišta uglavnom eksplikujući Lakana na prijemčiviji način, Žižek u stvari nije neki reprezentativni primer preko kog bismo mogli da saznamo nešto verodostojno o lakanovskoj psihoanalizi. Zašto? I sad se sve ponavlja u krug – zato što je mešetar, muljator, što je odviše popularan, što su njegovi primeri sumnjivi, zavodljivi... sa jednim malim dodatkom – što Žižek nije pravi psihoanalitičar (eto ti ga sad). A tu se misli zapravo da se ne bavi kliničkom praksom (opet dignitet) i da nikad nije dobio sertifikat od IPA-e (koja je najurila i samog Lakana), iako je već od Frojda poznato da psihoanaliza u svojim teorijama to nužno ni ne podrazumeva. Sasvim suprotno, sam Žižek kao pojava i njegov proboj u svetu mogli bi biti pravi primer da to nije tako i da psihoanaliza ne pripada više samo kliničarima (ali šta bi onda oni radili i od koga bi pare uzimali?).

Međutim, istina ovog prigovora je da on dolazi baš od ljudi koji nijednu validnu argumentaciju o teorijskom razilaženju Žižeka i Lakana nisu u stanju da daju (niti je mogu dati pošto takve doslovno ni nema), pa da bi sakrili svoje neznanje i neupućenost, pokušavaju sa distance da nabace neku vrstu formalizovanog plafona pod geslom – to je neko drugo „zanimanje“. A kako tako nije ispunjen ni onaj formalni minimum (zvanje ili titula), opet sledi diskvalifikacija u celosti (on radi nešto drugo, a to drugo, naravno, ne uklapa se ni u filozofiju). Onda, znači, ipak nije sve ni tekst? Još jedan kolaps za Milenkovića.

Vrhunac njegovog „prikaza“ zatvara rečenica (nismo ni sumnjali) koja poštuje onaj inicijalni zahtev (da je svaki prikaz zapravo preporuka), ali zbog koje vam se čitav prikaz još više zgadi s obzirom na svu perfidnost kojom se bira da se nekom duž celog teksta samo spočitaju mržnja i podsmeh. I sad slušajte: „Kako čitati Lakana veoma je dobra knjiga, a izvesna "nadrndanost" koja je pratila ovaj tekst možda je najbolja preporuka za čitanje. Rđave su knjige koje nikoga i ni zbog čega ne uspevaju da naljute.“ Roknimo se ako ovo nije na nivou pismenih sastava u osnovnoj školi... Indoktrinirani čitaoci i urednici ponosnog proizvoda tržišta (to se traži) su više nego zadovoljni, novac stiže. Nenadjebivo!

E sad, šta je zaista ono što ljuti unezvereno prepotentnog Milenkovića? Upravo činjenica da Žižek „đavolski dobro“ uspeva da izbegne sve one ideološke zamke u koje Milenković kao deridijanac neizbežno zapada sve češće i sve dublje. Dok je naš filozofski kritičar u svojim tekstovima prinuđen da se vodi Deridinim biserima poput ’rizikujem da ne kažem ništa’ i ’pokušavam da se postavim u položaj u kojem više ne znam kuda idem’, filozof iz Ljubljane uopšte za svoje polazište i ne uzima nikakav filozofski orijentir (a time ni ideološki). Jer sve o čemu govori samo je teorijska psihoanaliza primenjena na one stvari koje su najčešće dostupnije čoveku od svakog znanja koje treba tek naučiti.

Utoliko je ona na jedan tajanstven način bliža razumevanju, što izaziva bes kod filozofa i jedno veliko nerazumevanje (’to je isuviše nisko da bi bilo filozofsko’). Bes ide u smeru da se pošto-poto prikači nekakva ideologija, agenda, skrivena namera, o čemu nam svedoči i Milenkovićev „prikaz“. Nerazumevanje se, kada je Žižek meta, svodi pak na to da mu se etiketira da više ne zna šta govori, da malo priča jedno, malo drugo, da primeri ne mogu biti zamena za teoriju, da tek što pomisliš da si shvatio koja mu je pozicija, on se okrene i odbrani nešto suprotno i sl. (ovo dolazi od ’razumemo samo protiv koga smo’).

Reč je, dakle, o tome da se neko sa izraženom malicioznošću (i usled sopstvene prostodušnosti) pokušava uloviti u ideologiji, ali to ne uspeva zbog toga što je psihoanaliza još od Frojda zasnovana kao njena kritika koju filozofija nikako ne može da zaobiđe (pa ni Ivan Milenković sa svojom „veselom naukom“ iz „prikaza“). Tu nastaje frustracija koja se prikriva arogancijom i ponižavanjem kroz diskvalifikaciju koju gledamo kod njega. Paradoks je još veći utoliko što se izdaje za nekakvog poznavaoca postmoderne koja veliki deo svojih koncepata duguje upravo Frojdu i Lakanu. Zato je Žižek za nas paradigma na kojoj se najbolje očitava Milenkovićev paradoks (šuplja glava).

Istovremeno, u svojim samoživim nastupima on prisvaja neki svoj paradoks u refleksiji i tretira ga kao trijumfalni finalitet sopstvenog stanovišta, pa ga diže u nebesa (kao velikosrbijanci nebesku Srbiju). Ništa nisam uradio ako nekog nisam minirao, ako ga nisam doveo do paradoksa u odnosu na njegova polazišta. Ali, areferencijalnost nije u „dekonstrukciji“ sama sebi svrha i to je mesto gde Milenković promašuje Deridu, za šta je, reklo bi se, delom odgovoran sam njegov uzor zbog svojih nesretnih, „slobodnjačkih“ formulacija.

Za Milenkovića je zato paradoks mesto gde je umislio da postaje oslobođen od ideologije, dok potpuno zanemaruje da je čitav dolazak do te tačke sam ideološki (projektno, ili kako voli da kaže „pozitivno“) izrežirao. Zato mu ni ne preostaje ništa drugo nego da pokuša intencionalno, potpuno veštački i isforsirano kroz nekakve „prikaze“ da se reši intencije kao takve. No, jedna čudna stvar se dešava kada u tome pomisli da je uspeo – on sam postaje paradoks (kao Vuk Jeremić ili Dejan Ilić sa „Peščanika“), jer baš kad misli da je poentirao, pokazalo se da zapravo postaje neviđeno smešan i glup (rešenjima a la ’upadljivo suv i debeo’).

Buridanov magarac

Šta je, dakle, Ivan Milenković – književni kritičar ili filozof? On je, kako smo videli simulakrumativni proizvod ovog miksa (filozofski kritičar), a to znači hibrid u raskoraku između dva zanimanja koja samoproglašava za jedno. Istovremeno, on nije ni jedno ni drugo – svoju kritičku delatnost ne ume da obavlja bez „filozofiranja“ koje ne bi završilo u proizvoljnoj selektivnosti i dopadanju, a filozofsku (monografsku) aktivnost ne ume da ispolji a da to ne podrazumeva zapravo samo zbirku „prikaza“ tuđih knjiga, kako nam je prikazao u Filozofskim fragmentima.

Ako je mislio da će ovim hibridom nešto ostvariti, on se i jeste i nije prevario. Nije se prevario jer mu to donosi finansijsku dobit, jer je stvoren i integrisan kao tržišno neophodan, neizostavan, a tako estradizovanog ga svuda ima (u sve se meša). Sve po čemu ga danas znamo duguje pre svega toj ulozi, figuri mediokritetskog sistema koji ga u kontinuitetu indoktrinira. U tom smislu, on zaista ima nešto što drugi nemaju i ne mogu imati.

Gde se prevario? U gorkom ukusu koji s vremena na vreme ostavlja ovo prvo, što, ako razmišlja da u pravom smislu reči nije ni jedno ni drugo od onih zanimanja, da je samo nešto što je sistem generisao i izoblikovao, vrlo lako zaključuje da nije niko i ništa (ali posle jebanja nema kajanja). Zbog toga Milenković očajnički kida na sve strane, prihvata svaku priliku da bi pokazao sebi i drugima da je više od toga što drugi plaćaju ili žele da bude. Ali, izlaza nema, jer i to gde god se pojavi – i to se plaća, i to je benefit. Sve to samo još više učvršćuje njegovu ulogu i zapravo se podrazumeva u njoj: sajmovi, promocije, moderiranja, konferencije, tribine, predavanja, pa čak i prevođenje.

Međutim, u svim ovim segmentima, u izvesnim trenucima, Milenković pokušava da se ponaša kao da nije zbog toga tu i nastoji na sebe da skrene pažnju stalnim iskakanjem, nekakvim jalovim dokazima postojanja (videti njegov novogodišnji „esej“ – jbt. esej – o tome koliko voli da čita knjige, ali da mu to ne pomogne da napiše svoju). To se ispoljava u obliku neupotrebivih intervencija (kroz izveštačenu glasovnu teatralizaciju sa RTB-a, tj. glumatanje) koje kao da ne mogu da pronađu ni svoje pravo mesto, ni pravo vreme i zato deluju potpuno komično (a ujedno i žalosno). Koliko komično?

Kada je moderator, njegova pitanja i usmeravanja uvek imaju veze sa tim da se dođe do nekakvog paradoksa, do nečega što se uopšte ni ne traži, niti to iko očekuje. U tom smislu se cinično nameće onima čiji prostor uzurpira i usmerava misao isključivo onako kako on to želi. Postoji privid da to nečemu vodi i da taj čovek zna šta radi, ali on nema nikakav drugačiji cilj osim da se glave zavrte. Njemu je samo bitno da ta predstava deluje filozofski (po mogućstvu bez povezivanja sa onom izdatom zbirkom „prikaza“) i da u njoj tumači neku od glavnih uloga.

Noćni razgovori u sklopu „Slobodne zone“ 2012. svako veče su bili potpuni promašaj kada je Ivan Milenković u pitanju. Zašto? Pa zato što u tom „profesionalnom“ nastojanju, koje mu je jedino bitno, gubi osnovnu nit u odnosu na film ili temu, ali sve to potpuno svesno i isplanirano, dakle, intencionalno, pa se, kad vidi da ništa od toga ne pali i da niko ne sledi njegove nagovore, žali što su mu sagovornici tvrdoglavi. Na razgovorima posvećenim Hani Arent on kaže, hajde da ne razgovaramo o banalnosti zla, u kojem je zlo, smatra Milenković, metafizičko, nego, (i evo ga ponovo) zlu banalnosti jer je tu zlo političko! Zašto? Zato što je Pančić to jednom napisao. Ali, ispostavlja se da su njegove kvalifikacije i povremene upadice sasvim sumanute naprema koncepcijama Hane Arent, dakle, sa temom večeri. i da su tu samo da ometaju njegove sagovornike.

Čak i ako elaboriramo značenja istih, nije jasno kako za Milenkovića proglašavanje nečega banalnim može da bude metafizičko u odnosu na postupak etiketiranja te banalnosti i njenog svrstavanja pod kategoriju zla? Zar se time (još jedna epitetizacija) što nešto proglašavate za zlo, i samim tim smatrate da ste subjektivno sposobni da pridodate takav atribut kada god vam se to čini da treba, ne upada baš u metafiziku, tj. u predstavu ili još bolje – u fantazam da je zlo samo po sebi neupitno? Sa druge strane, ne govori li Arent svojom sintagmom da je baš taj postupak koji čini Milenković (i Pančić), tj. tretiranje zla kao jasno definisane, podrazumevane kategorije, upravo ono što je banalno jer sobom pretpostavlja nekakvu metafiziku? Jer se praktičko, tj. političko delovanje pojavljuje tek kroz banalizaciju onoga u šta se tako čvrsto metafizički pirilo (npr. ’Kosovo je Srbija’ naprema održanju šverca i saradnje srpskih i kosovskih „privrednika“)? Kakvu to idiotsku naviku izokretanja, dakle, ima ovaj čovek?

Na Sajmu knjiga Milenković daje izjavu u ime izdavačke kuće „Fedon“ koja je 2012. godine nosilac nagrade najboljeg izdavača: „Akademske knjige po pravilu moraju da budu dosadne. Ako nisu dosadne, nisu akademske. Mi takve tvrdnje želimo da promenimo.“ Pretpostavimo da je hteo da kaže da „Fedon“ nekim čudom izdaje knjige koje nisu dosadne, ali su akademske. Ili koje su možda dosadne, iako nisu akademske? Ali koliko li je samo ova izjava netačna i licemerna... Izdavačka kuća „Fedon“ u kojoj je Milenković bio urednik i čiji je saradnik izdaje zapravo knjige koje su uglavnom nedostupne prosečnom građaninu jer spadaju u najskuplje knjige ove vrste na tržištu.

Ali to uopšte nije slučajno. Cena, naročito velikog formata, dobija se kao da je ispočetka i bio cilj da knjige mogu da kupe samo oni „ozbiljni“ (odn. imućni) – korice su tvrde, listovi predebeli, a font slova i margine povećane su enormno (za debile) kako bi svaka knjiga imala što više strana (da li se na to odnosi stavka o otklanjanju dosadnog?). Drugim rečima, od pojedinačnog artikla pravi se što skuplja vrednost, sa namerno visokim troškovima, i time ide na iluziju da su knjige vrednije i „ozbiljnije“ nego što zaista jesu, jer, kako kažu u kući, u pitanju su „kapitalna dela koja dosad nisu prevođena“ (mada je i to laž jer neka postoje od ranije na srpskohrvatskom jeziku). Prema tome, filozofija je tu još jednom stvar prestiža, nedostupna za svakog, otvorena samo za bogate i očekivano selektivna kada je izbor autora u pitanju (svi filozofski naslovi su manje-više po Milenkovićevom ukusu). Kako se onda njegova izjava uklapa u ovo? O kakvoj promeni i podeli na dosadne ili akademske knjige bulazni? Čemu uzbudljiv i optimističan ton? Milenković je ovde šizofren, kao da je u nekom totalno drugom filmu (tadićizam). On puca od jezika koji ga izneverava.

Najzad i svoju prevodilačku delatnost Milenković eksploatiše, baš onako kako npr. tajkuni dobijaju dozvole za gradnju objekata u odnosu na ostale. U ovom slučaju on igra na kartu stare i dobro ukotvljene akademske laži, prevare koja ispira mozak studentima (i na taj način budućim nastavljačima digniteta), a njihove profesore održava na što sigurnijim autoritativnim daskama, proglašavajući sve ostale „diletantima“ (omiljena reč za ponižavanje odmah nakon označitelja „kolega“), koja kaže da se autor na pravi način razume tek ako se njegovo delo čita u originalu. Ovaj stav sa kojim je samo na prvi pogled sve u redu već u sledećem mahu preoblikuje se u diskriminatorski užas – onaj koji dela autora obrađuje u originalu (u ovom slučaju prevodi) automatski dobija tapiju na njihovu misao jer raspolaže boljim znanjem od onog ko to nije učinio (jer, bože moj, ’svaki prevod je interpretacija’). Opet diskvalifikacija i samo diskvalifikacija.

Upravo ovakav stav (koji je btw. potpuno ideologizovan hermeneutičkom filozofijom) daće Milenkoviću povlašteno pravo da sebe proglasi ujedno i tumačem, time, baš onakvim filozofom kakav uistinu nedostaje u njegovoj knjižici „prikaza“. Preko noći, dakle, odjednom se zbog rada na prevodu nekog dela proglašavate ujedno i vrsnim poznavaocem Deride, Fukoa, Deleza (i ko zna koga još ubuduće kada ponestane novih mesta), prihvatate pozive i držite svuda predavanja gde je to moguće, a da pri tom nemate iza sebe nikakvu monografsku publikaciju ni o jednom od njih. Prevoditi ovde treba nužno da znači i baviti se filozofijom ('ne znam šta više nije filozofija').

Vidimo da sistem poznanstava izlazi u susret čak i zadobijanju željenog identiteta ili uloge. I sve to kao nekakva licemerna, „slobodarska“ filozofija koja se „kloni ideologije“ i istovremeno ćuti o svim polugama prestiža koje su je tu nekom uslugom („prikazom“) ustoličile. Estrada uzvraća šakom i kapom, prodavajući nam – kako to Ivan Milenković, kako žrtva tako i krivac ovog posla u sivoj zoni, inače voli da etiketira – „ideološke mošnice za bubrege“ (ali samo kad je neko drugi u pitanju).

PS: Sve „nadrndane“ zagrade u ovom nežnom trodelnom prikazu erotski žude da se stope sa svim zagradama koje je Ivan Milenković ikada otvorio (i zatvorio) u svojim nastupima. Što pisanim, što usmenim, nebitno jer 'sve je tekst'...

(filozofija.info, 25.12.2012.)