(sa Markom Matićem)
Navodi organizacije KRIK, usledili nakon tužbe koju je protiv te organizacije podneo ministar Nenad Popović, da su afere ’Panamski’, a zatim i ’Rajski papiri’ rezultat rada „istraživačkog novinarstva“ i da spadaju u „međunarodni novinarski projekat“, predstavljaju najgrublju manipulaciju činjenicama i namenjeni su obmanjivanju javnosti. Obe afere nastale su nezakonitom delatnošću hakera, po svemu sudeći, namenski angažovanih od strane organizacije OCCRP, ćelije za specijalne operacije Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo (ICIJ) i matice organizacija KRIK i CINS u Srbiji. „Istraživačka“ delatnost novinara-hakera rezultirala je krađom enormne baze podataka, koja je zatim ciljano prosleđena isključivo članicama ICIJ-a radi filtriranja podataka i lansiranja bombastičnih medijskih priloga. Namena ovih afera bila je dvostruka: da se, s jedne strane, insinuiraju kriminalne veze predeterminisanih pojedinaca i grupa preko motiva ofšor poslovanja i, sa druge, da ICIJ i njegove filijale širom sveta zadobiju kredibilitet istraživačkog novinarstva, iako u srži njihovog projekta stoji visokotehnološki kriminal.
Gotovo nijedan medij u Srbiji, izuzev dnevnih novina Politika i radija Dojče vele,[1] nije zapazio ništa neuobičajeno u arhitekturi afere ’Panamski papiri’ u odnosu na dotadašnja „curenja“ Vikiliksa, kada je početkom aprila 2016. godine ona koordinisano lansirana po medijima širom planete. Sasvim suprotno, velika većina njih, uključujući tu i Javni medijski servis Srbije (RTS), požurila je da se oda senzacionalizmu, nekritički i bez dužne novinarske pažnje stavljajući u inkriminišući fokus svetski poznata imena, iako ni njima samima nije bilo sasvim jasno po kom se tačno osnovu ta imena inkriminišu i šta su te ličnosti protivzakonito uradile. Premda je detalj da je baza klijenata panamske advokatske kancelarije „Mossack Fonseca“ godinu dana ranije hakovana i pokradena provejavao u nekim od priloga, nijedan medij začudo ovu činjenicu nije povezao sa informacijom da je ono što je organizacija KRIK u Srbiji, šablonski eufemizujući ovo ozbiljno krivično delo, nazvala „najvećim curenjem informacija iz ofšor zona u istoriji“ – „procurilo“ samo do pojedinih medija, od kojih su svi članovi ili saradnici ICIJ-a.
Zašto, dakle, kao što je najčešće bio slučaj do tada, ovoga puta ukradena baza nije prebačena na server čiji bi domen bio dostupan svima, zajedno sa sirovim, nefiltriranim informacijama koje bi svi mediji mogli zatim svojevoljno da prenose? Zbog čega je baš ova afera morala u tom smislu biti strogo kontrolisana, filtrirana i selektivno plasirana kao „istraživanje“ pod vođstvom ICIJ-a i minhenskog Zidojče cajtunga „u kojem je učestvovalo više od 100 redakcija širom sveta“, iako takva najmanje ima veze sa novinarskom delatnošću i premda je, prema svim profesionalnim kodeksima, u novinarstvu zabranjeno objavljivanje i kreiranje priloga koji u sebi sadrže informacije pribavljene isključivo kriminalnim radnjama? Najzad, kakav je to haker-uzbunjivač, koji navodno iz altruizma, osećaja za pravičnost, ljubavi prema slobodi štampe ili mržnje prema surovom kapitalizmu prosleđuje 11,5 miliona dokumenata jednoj konkretnoj organizaciji „istraživačkih novinara“, osim ako već u startu nije bio angažovan da počini krivično delo baš od te organizacije, odnosno od njenog isturenog centra za najprljavije poslove?
Logično se u vezi sa tim odmah oglasio upravo Vikiliks, kojem su ovi mehanizmi dobro poznati i koji je aferu ’Panamski papiri’ označio kao skandal u režiji fantomske organizacije OCCRP sa sedištem u Sarajevu, potpomognute Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID) i Fondom za otvoreno društvo Džordža Soroša. Iz Vikiliksa su, kako je prenela Politika, ocenili da je reč o informacionom ratu, smeštajući OCCRP u red „obaveštajnih jedinica“, usmerenom tako da sa jedne strane inkriminiše ljude koji se dovode u vezu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, premda se on konkretno ni u jednom od ukradenih dokumenata ne pominje, zemlje bivšeg Sovjetskog saveza (ulogu izvršioca po ovom motivu preuzeo je i londonski Gardijan), a sa druge utiče na rušenje režima u Brazilu i njegove tadašnje čelnice Dilme Rusef. Dajući izjavu za Dojče vele, finansijski ekspert Dirk Miler povodom umešanosti Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo rekao je da je „ta grupa je u prošlosti uvek bila predmet spora zbog jednostranog izveštavanja, ali i zato što je sledila političke interese“.[2]
Zbog toga je ICIJ posredstvom OCCRP-a, izvođača radova u ovom visokotehnološkom kriminalnom poduhvatu, prosledio svojim fijilalama širom sveta instrukcije da, pored načelne priče koju obezbeđuje ICIJ, naprave priloge tako što će iz samo njima dostupne baze filtrirati ona imena koja bi mogla biti zanimljiva u zemljama u kojima te paraobaveštajne filijale operišu, te da to predstave kao rezultat istraživačkog novinarstva i na taj način, pored globalnog rejtinga ICIJ-a, podignu i sopstveni ugled u lokalnim sredinama. Udarna filijala OCCRP-a za Srbiju do januara 2015. godine bila je organizacija CINS, nakon čega tu ulogu preuzima KRIK, migracijom OCCRP-ovog atašea Stevana Dojčinovića iz jedne organizacije u drugu, specijalistički osnovanu isključivo za kriminalizaciju aktuelnog režima i njemu bliskih ljudi.
Uprkos svemu, ova paraobaveštajna filijala se, kao i ostale u svojim zemljama, izdaje za profesionalnu organizaciju istraživačkog novinarstva, a njen rad po svakoj novoobjavljenoj priči popularizuju, veštački joj stvarajući kredibilitet, delovi unutardržavne interesne hobotnice: novinarska udruženja NUNS i NDNV, sestrinsko preduzeće BIRN Srbija, televizije N1 i B92, dnevni listovi Danas i Kurir (kad je to oportuno), nedeljnici Vreme i NIN, Radio Slobodna Evropa, veb platforme Cenzolovka, Insajder i drugi. Tako je, primenjujući isti manipulativni obrazac insinuiranja, koji je ICIJ patentirao globalno u vezi sa Vladimirom Putinom, KRIK u sklopu ove afere, 7. aprila 2016, u lokalne svrhe objavio prilog pod nazivom „Saradnik Siniše Malog otvara firme u Emiratima“, u kome se ime gradonačelnika Beograda, premda prilog uopšte nije o njemu, navodi čak 18 puta. Iako ga nigde nema u ukradenim dokumentima, dva dana ranije, u prilogu „Najpoznatiji Srbi koji se pojavljuju u ’Panama papers’“ Siniša Mali takođe je u fokusu i navodi se čak 14 puta. Krajem maja 2015. godine, Stevanu Dojčinoviću na aerodromu u Moskvi zabranjen je ulazak u Rusiju kao uposleniku obaveštajne ćelije OCCRP Amerikanca Endrua Salivena, iza koje stoji firma Džurnalism development netvork iz Baltimora, Merilend, SAD; mediji i udruženja tada su Dojčinovića predstavljali kao novinara koji je iz nejasnih razloga odmah prvim narednim letom vraćen u Srbiju.
Drugi mehanizam dizanja kredibiliteta filijalama, kojim se skreće pažnja sa njihove, u osnovi, kriminalne delatnosti, jeste sistem nagrada koje ICIJ i povezane organizacije dodeljuju svojim podružnicama, a koje zatim one koriste da pokažu kako je njihovo istraživačko novinarstvo „prepoznato i u međunarodnim krugovima“. Tako je KRIK jednu od poslednjih nagrada, juna 2017, dobio za objavljenu bazu imovine političara, koja je imala za cilj da, od svih aktera, imovinu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegove porodice rangira kao najveću i insinuira kako je svoju imovinu sakrio na imena članova svoje familije. Istraživačka mreža Antidot, međutim, ubrzo je utvrdila da je KRIK fingirao taj redosled, umanjujući iznos donacija koje je dobila NVO Vuka Jeremića gotovo dva puta, kao i kvadraturu njegovih stambenih kvadrata, ne uračunavši imovinu oca i ne ispitavši nelogičnosti imovnog stanja njegove tašte.[3] U istoj bazi, KRIK je navodio i adrese nekretnina članova šire porodice državnih funkcionera, zbog čega je premijerka Srbije Ana Brnabić izrazila protest zbog neprihvatljivog objavljivanja adresa članova njene porodice koji nisu postavljena lica niti javne ličnosti.[4]
Ni to što je početkom novembra 2017. izvedena repriza afere, preimenovana u ’Rajski papiri’, što su je inicirali do tančina isti akteri (ICIJ, OCCRP i Zidojče cajtung), a zatim lokalizovale njihove podružnice (opet KRIK u Srbiji), kao ni to što su unajmljeni hakeri i u ovom slučaju postupili na identičan način, samo sa agencijama „Appleby“ i „Asiaciti Trust“ sa Bermudskih i Kajmanskih ostrva, ukravši iz baze 13,4 miliona dokumenata i dostavljajući ih ICIJ-u – nije zasmetalo RTS-u da ovom kvaziistraživačkom projektu iznova posveti pažnju i kao prvu vest u „Dnevniku 2“ emituje prilog u trajanju od 9 minuta, targetirajući ministra Nenada Popovića opet na fonu antiruske kampanje. Malo kome je tada još uvek padalo na pamet da javno ustvrdi da po istom obrascu, po kojem na globalnom nivou ICIJ preko OCCRP-a bez svojih kriminalnih saučesnika ne bi mogla da ubere zasluge za „procurele“ papire, ni na lokalnom nivou – uprkos ranijem pisanju i dokazima koje je iznosila beogradska štampa o kontaktima Stevana Dojčinovića sa podzemljem, osuđivanim licima, te zajedničkom radu sa njima na otvaranju prethodnih afera – filijale poput KRIK-a u Srbiji (ili MANS-a u Crnoj Gori) ne mogu da „dođu do podataka“, tj. funkcionišu bez lica koja krše zakone. Poslednjih nekoliko afera koje je ova paraobaveštajna organizacija otvorila svedoče o tome da se njihovi izvori nalaze čak i u institucijama sistema, poput Tužilaštva za organizovani kriminal, MUP-a, Republičkog geodetskog zavoda, Agencije za borbu protiv korupcije i drugih.
Vrhunac paradoksa je to što se odnedavno upravo KRIK bavi i projektom navodnog razotkrivanja medijskih manipulacija i lažnih vesti, čime se samozvano stavlja na mesto moralnog arbitra koji je u stanju da odredi kojim medijima konzumenti mogu verovati, a kojima ne. Ovaj potez predstavlja kulminaciju kamuflaže kako bi od odgovornosti amnestirali najpre delatnost svojih matica, a zatim i svoju sopstvenu, koju eufemizuju imenom: mreža za otkrivanje korupcije i kriminala.
(Politika, 18.01.2018.)