Fenomen medijskog releja: Iz Srbije, preko Hrvatske, do Evrope i nazad

Apstrakt: Primarni cilj i tema ovog rada bili su da se ispita specifičnost negativnog odnosa hrvatskih medija prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, ali i Srbiji kao državi u celini. To znači da akcenat nije stavljen na pojave koje se mogu naći „sa obe strane vatre“, nego se tragalo za svim onim faktorima prisutnim u odnosu hrvatskih medija prema Srbiji kojih ili apsolutno nema ili pak nisu u dovoljnoj meri razvijeni kada je reč o tome kako srpski mediji tretiraju Hrvatsku. U tom smislu su naznačene brojne manifestacije tog odnosa, počev od brojnosti priloga, njihovog uredničkog tretmana (rubrike, prelom, naslovi), preko raspona tematskog karaktera i pojedinosti kojima se bave, i najzad do tipičnog sadržaja koji boji tonalitet velike većine hrvatskih priloga. Analizom njihovog sadržaja, međutim, utvrđeno je ne samo to da su kvalitativne razlike i te kako prisutne, već i da je akcenat tog sadržaja o predsedniku Vučiću i Srbiji u Hrvatskoj isti kao u medijima koji operišu na teritoriji Srbije u vlasništvu regionalne Junajted korporacije. Od te tačke se u radu razmatra tema uloge i moći Junajted korporacije u formiranju javnog mnjenja u regionu i uz brojne primere opisuju mehanizmi poslovno-političke dobiti u preuzimanju i minimalnom preoblikovanju priloga njenih medija od hrvatskih novinara, a zatim vraćanju tako preoblikovanih „sa kamatom“ ponovo nazad u Srbiju, u iste medije od kojih su prilozi i potekli. Ovim je na primeru Junajted korporacije ustanovljen dobro poznati fenomen tzv. medijskog releja i utvrđeno da ta korporacija, osim u regionu, pokušava istu vrstu negativnih priloga iz Srbije na volšeban način da plasira i u reprezentativne zemlje Evropske unije. Otkriveno je da Junajted korporacija i te priloge, preko pojedinih domaćih novinskih agencija, na sličan način vraća nazad i, uz saučešće nekoliko nemoralnih pojedinaca, predstavlja kao odraz mišljenja tamošnjih novinara, medija i javnosti uopšte. U okolnostima u kojima jedna korporacija u ovakvoj meri želi da dominira tržištem informacija, postavlja se pitanje da li je uticaj koji politika i političari imaju na medije još uvek dovoljan da u potpunosti determiniše pojave opisane u ovom radu ili sa tim uticajem od sada, pa nadalje i ubuduće u istu ravan treba staviti i volju Junajted korporacije da preko medija upravlja politikom i političarima, te tako utaba teren za neometano ostvarivanje interesa u svakoj od država u kojima posluje.

Ključne reči: hrvatski mediji, Junajted korporacija, medijski relej

„Povremeno je u (podgoričkom, prim.aut.) Danu bilo više informacija iz Srbije nego iz Crne Gore. To je klasična uloga medijskog ’releja’ koji prenosi tuđe tekstove ili spinuje različite informacije koje moraju da ugledaju svetlost dana na raznim mestima kako bi posle zajedno bili citirani kao jedinstvena, ’objektivna’ slika onoga što se dešavalo“.

Bratska hajka; Crna Gora – jedna osporavana državnost, Centar za bezbednost i toleranciju, Beograd, 2013, str. 159.

relej (francuski relais):

1) u tehnici: automatski aparat koji iz vlastitog izvora, kad na njega deluje zvučni ili svetlosni signal, osigurava i izvršava potrebne priključke i prekide u električnim vodovima, prenosnik;

2) u tehnici: telekomunikacioni uređaj koji omogućava emisiju na veliku udaljenost prenoseći televizijske i radio signale s jednog predajnika na drugi, repetitor.

Izvor: opsteobrazovanje.in.rs

Hrvatska i Srbija – da li Ana možda zaista voli Milovana?

Kaže se da su stvari u reciprocitetu: onako kako hrvatski mediji udaraju po Srbiji i njenom aktuelnom rukovodstvu, tako i srpski mediji uzvraćaju njima i njihovim, ili obrnuto. U tom smislu, svaki nalaz koji bi ukazivao na pojave koje se obilato pronalaze samo na jednoj strani ili koje su uhodane uz pomoć sredstava čiji se korelati na drugoj strani ne mogu pronaći, značio bi da stvari baš i ne stoje tako, da simetrije u medijskom tretmanu između ove dve države nema, te da je njeno zagovaranje i sâmo jedna relativistička propaganda u korist strane koja pokušava da tlači drugu. Zato ovde neće biti reči o onome što rade i jedni i drugi međusobno, o „narcizmu malih razlika“ oličenom u pukom prepucavanju političara, analitičara i novinara, već samo o onim detaljima koji, kada se stave pod lupu, nemaju svoj analogon ni u jednom od provladinih medija – bilo na Pinku, Happy, Studiju B, u Informeru, Srpskom telegrafu, Alo, ili kojem god drugom glasilu tog tipa. Postoji li takva kvalitativna karakteristika hrvatskih medija? Ima li ih više?

Analiza sadržaja najreprezentativnijih hrvatskih portala i medija u čijem su vlasništvu, među kojima su index.hr, Jutarnji list, Nacional, Večernji list, Slobodna Dalmacija, HRT, 24sata.hr i dnevnik.hr, od februara ove godine naovamo, pokazala je najpre jednu bazičnu osobinu koja se ni na koji način ne može dovesti u pitanje. Za razliku od medija u Srbiji, koji su zbog geopolitike stalno diverzifikovani na razne „frontove“, pa tako od svih svojih suseda mestimično, a neretko i paralelno fokusiraju čas Hrvatsku, čas Crnu Goru, čas situaciju na Kosovu i Metohiji, Bosnu i Hercegovinu, Albaniju i Severnu Makedoniju, ali nijednu suverenu zemlju permanentno u odnosu na sve ostale, hrvatski mediji ubedljivo, a to znači van uporedivih proporcija, najviše prostora konstantno posvećuju, tj. najviše priloga imaju o Srbiji – bilo da je reč o politici ili nekim drugim temama. Ovaj pokazatelj, bez ulaženja u topologiju i tonalitet priloga, nameće pretpostavku nekakve „prirodne“, u smislu značenja Frojdove latentnosti, orijentacije i privrženosti prema Srbiji i svemu što dolazi iz nje, ali dakako još uvek ne spada ni u kakvo otkriće jer je činjenica opšte poznata od ranije. Dolaskom na vlast Aleksandra Vučića, nekog ko se u celokupnoj hrvatskoj javnosti i dalje isključivo percipira kao „bivši radikal“ i „Šešeljev mali“, dakle, kao čisto negativan pojam, ovaj na površini javni, sudeći prema broju medijskih priloga, a ispod ipak zagonetni afinitet prema Srbiji, međutim, veći je nego ikada ranije, pa se postavlja pitanje: Kako to jedna, po svim parametrima negativna intruzija u svetu života koja logično treba da izazove repulziju, zapravo samo pojačava privrženost hrvatskih medija i konzumenata prema Srbiji i bavljenje njom i njenim prilikama?

Ako se analiza sadržaja spusti jednu lestvicu niže na topološki nivo, tj. na nivo raznolikosti tema kojima se u prilozima bave hrvatski novinari, a koji još uvek nije sasvim nivo tonaliteta, dolazi se do lepeze detalja koji su apsolutno neverovatni ako se uzme u obzir da je ipak reč o izveštavanju o unutrašnjim stvarima jedne susedne, a ne o sopstvenoj zemlji. Uočeno je, pritom, da jedan veliki deo ovih tema, iz nekog razloga važnih za Hrvatsku, prikuplja sâma državna novinska agencija HINA, što u značajnoj meri olakšava posao portalima, koji najčešće imaju samo još da začine naslove. Šta je to, dakle, sve tema od opšteg značaja za Hrvatsku i njene građane, kada je u pitanju Srbija i njeno rukovodstvo? Sve što je u vezi sa Vučićem u Hrvatskoj kao da je podignuto na nivo neke planetarno poznate celebriti-zvezde kojoj se kamera trudi ući u svaku poru života, kao što je to slučaj sa holivudskim glumcima ili pop-pevačima u rubrikama za razonodu, pa se tako 11. marta prave naslovi o tome kako se predsednik Srbije zakašljao na konferenciji za novinare i kako svi sumnjaju da je oboleo od korona virusa; tri dana kasnije, da je želeo da „prevari“ Nemačku prilikom nabavke respiratora; zatim 7. aprila kako je dr Branimir Nestorović, kojeg označavaju kao „Vučićevog stručnjaka“, za sebe rekao da je debil i kreten i da su ga kolege lekari prijavili, 2. juna o tome da je lideru SNS zabranjen predizborni spot sa devojčicom kojoj je obećao „da će joj vratiti tatu iz Nemačke“, a da u drugom preti dinosaurusima ako se ne bude glasalo za njega...

Famozni označitelj Vučić, objekat izrugivanja koji od pregnantnosti i siline dokazivanja da je takav postaje toliko neizostavan i nezamenljiv za javnost da je samo na korak do prisnosti, na sajtu index.hr uvlači se pod kožu čak i kao glavni akter u rubrici ’sport’, pa 13. maja izlazi članak pod naslovom „Vučić se prije 30 godina tukao s Boysima: Bilo je strašno, jezivo“, a tačno dva meseca kasnije tu je i reakcija bivšeg rukometnog trenera PPD Zagreb na najavu mogućeg karantina „Alo, bre, Vučiću, nisi ti vlasnik mog života!“, preneta pod identičnim naslovom sa srpskog portala direktno.rs koji, za razliku od ostalih onlajn, elektronskih i štampanih medija gde to čine preko poslovnih aranžmana, samo ime kaže – direktno finansiraju i kontrolišu Dragan Đilas i Mlađan Đorđević. Hrvatski mediji prate i svaki detalj u vezi sa slučajem mladog i perspektivnog klerofašiste, čiju su rečenicu „Ćale, ovo je za tebe“ mediji dvojice navedenih opozicionih političara pretvorili u slogan protesta, dok o samim protestima izveštavaju isključivo kroz prizmu policijske represije. Sajt 24sata.hr će 8. jula u prilogu „Žene koje su izvještavale iz pakla Beograda: ’Gutale smo suzavac, ali nismo stale raditi’“ intervjuisati novinarke beogradske redakcije TV N1 i zahvaliti im što postoje, iste one koje su sve do pre intervencije policije kritikovale istu da je ima malo i da nema ko da zaštiti Skupštinu od nasilnih demonstanata koji je kamenuju, a odmah po intervenciji je optuživale za brutalno nasilje nad „golorukim narodom“. Dva dana kasnije, zablistaće nova vest: „Policija ih mlati po ulicama kao da je Milošević ustao iz groba“. Za hrvatske medije, Đilas i Đorđević, zahvaljujući svojim držačima mikrofona TV N1 i TV Nova S, nisu bili ti koji su se nakačili na demonstracije Srđana Noga, koji je svaki dan, mesec dana unazad, na istom mestu, pod vedrim nebom upražnjavao javne molitve terorizmu koji je spremao, nego je bilo obrnuto, pa je Nogo, ta pijavica i „najkorisniji huligan“, zapravo preuzeo protest od te dvojice divnih, mirnih i pristojnih ljudi da bi ga na kraju rasturio. Zvuči poznato?

Isti sajtovi stižu i da se 16. juna bave time šta je robot Ema, kojeg index.hr naziva „većim populistom od Vučića“, odgovorio njemu u Centru za robotiku i veštačku inteligenciju, Slobodna Dalmacija se 18. aprila pita da li je Vučić baš morao „pompezno“ da objavi da je njegov sin zaražen sa COVID-19, a nešto kasnije se komentariše i kako Danilo pravo iz bolesničke postelje odlazi da se druži sa mafijašima. Materijal za sprdnju ne može da zaobiđe ni plakat Turističke organizacije Srbije, kojim se kineski turisti pozivaju da posete Srbiju, pa predsednik u naslovu na 24sata.hr od 15. maja dobija naziv „Kung Fučić“, baš kao ni „bizarni“ i „najluđi“ predizborni skup koji je Vučić održao pred ekranima „sa kojih mu tapše“. „Vučićev doktor“ je ponovo u centru pažnje 26. maja sa naslovom „Imao sam koronu. Ali jeo sam prasetinu i mirisao lavandu“, a ništa ne sprečava ni da test logike prođe prilog od 15. jula u čijem naslovu stoji kako se na demonstracijama u Srbiji skandira „Vučiću, ustašo!“, dok se u samom tekstu tvrdi da se taj isti Vučić „približio svojim političkim uzorima, Vladimiru Putinu, Viktoru Orbanu i Redžepu Tajpu Erdoganu“. Tu je i neizbežno selo Kukolovce u blizini Leskovca koje je ucenilo Vučića da mu neće dati glas na izborima, Jutarnji list na vest od 9. jula da su demonstranti kojim rukovode Đilas i njegovi mediji posedali na tlo i time se suprotstavili huliganima, stavlja nadnaslov „Što će sad Vučić?“, isti medij Novi Pazar naziva „srpskim Bergamom“, dok 24sata.hr 11. februara objavljuje „antologijski video“ na kojem Šešelj i Vučić guraju auto po snegu. Večernji list se 4. marta oduševljava detaljem što Vučiću niko nije rekao da su kamere uključene dok se spremao za obraćanje iz svog kabineta, a za index.hr je 1. maja to pak zamrznuta slika novinara RTS Zorana Stanojevića tokom razgovora sa Vučićem. Nasuprot mediju dnevnik.hr i njuz portalu HRT, čiji su dometi uglavnom nemali broj agencijskih vesti, Večernji list i njegovi novinari 12. jula demonstrirali su dokle je u stanju da ide ovaj specifični afinitet prema Srbiji i formirali prilog na osnovu ličnog nezadovoljstva što je Vučićeva savetnica za medije Suzana Vasiljević našla da, baš na dan kada svet tuguje i ispraća Enija Morikonea, italijanskog kompozitora filmske muzike, objavi kako Vučić u Jelisejskoj palati sa Makronom uživa u muzici francuskog impresioniste Kloda Debisija...

Iz priloženog, a tu se misli baš na ovo mnoštvo nataloženih pojedinosti, koje su samo deo asortimana koje hrvatski mediji u vezi sa Aleksandrom Vučićem smatraju bitnim za svoje javno mnjenje, stiče se utisak da ovakva uređivačka politika, grubo govoreći i bez obzira na to o kakvom se tonalitetu u tekstovima radi, predsednika Srbije kao da simbolički prisvaja za nekog svog građanina, funkcionera koji je izložen kritici javnosti, gradonačelnika, ili prvog čoveka nekakvog svog okruga koji joj baš nije mnogo po volji. Istovremeno, ovo prisvajanje, koje je samo forma već naznačene privrženosti, manifestuje se i kao klasičan mehanizam poricanja koji spolja treba da izgleda apsolutno repulzivno, što se psihološki vidi u potezima urednika kada tekstovi o Srbiji i Vučiću, koji po pravilu spadaju u kategoriju ’regija’, neretko bivaju smeštani u rubriku ’svijet’ – tj. što dalje od Hrvatske. Nasuprot tome, ako Vučić ili neko od ministara u Vladi Srbije ima izjavu o Hrvatskoj ili Hrvatima, ta vest se u izvesnom smislu bez razmišljanja intimizuje, familijarizuje i brzom brzinom „vraća kući“ u rubriku ’Hrvatska’, iako uopšte ne potiče iz te države, kao što je to 25. februara učinio index.hr sa prilogom „Vučić laže Srbima o plaćama Hrvata“ i kao što je to uglavnom činjeno sa svim vestima sličnog tipa.

Odabir naslovnih fotografija u prilozima takođe je veoma indikativan; Vučićeva slika nalazi se na najvećem broju tekstova o Srbiji, a neretko čak i kada on nije tema članka ili se naslov ne odnosi na njega, poput onog „U Srbiji proizvedene rakije s imenima Aleksandra i Andreja Vučića“ od 3. marta u Večernjem listu, „STRUČNJAK UNESCO-a: ’Srbija jedina u Europi uvodila restrikcije da ojača autokratsku vlast’“ 7. jula u Nacionalu ili „Većina građana Srbije ne vjeruje u službene podatke o koronavirusu“ dan ranije na index.hr. Vrlo često, pak, čini se da se u naslovima isforsirano dodaje prisvojni pridev izveden od reči Vučić samo da bi članak imao nekakve veze sa njim i bila stavljena fotografija sa njegovim likom, kao što je između ostalog učinjeno 14. i 27. februara u Nacionalu („Rasizam i šovinizam Vučićeva ministra koji se družio s pripadnicima Zemunskog klana“ i „VUČIĆEV STRUČNJAK: ’Žene, slobodno u šoping u Italiju. Estrogeni definitivno štite žene’“). U neslučajnom biranju fotografija sa izraženim facijalnim ekspresijama prednjači index.hr, koji zatim često iza Vučićevog lika montira pozadinu koja mu odgovara – bez naznake u potpisu da je reč o ilustraciji, dok su među najmanipulativnijima one kojima se menja i dodaje nešto na površini Vučićevog lika – polovični sklop Vučića i Plenkovića u istoj figuri (30. jun), Vučićeve oči u krupnom poluprofilu, dok mu je na staklu naočara dodat odraz scena aktivnosti policije tokom demonstracija (8. jul), pa sve do hrvatske šahovnice koja farba Vučićev crno-beli anfas sa zakrvavljenim očima, koja će poslužiti uz tekst koji propagira Vučićevu opsednutost Hrvatskom (13. jul). Ovakav odraz slike „priraslosti“ i shodno tome „narastajuće zavisnosti“ u medijskom ogledalu Srbije prema Hrvatskoj, međutim, nikada ni izbliza nije zabeležen, što jasno ukazuje da se radi o prvoj kvalitativnoj razlici u ponašanju hrvatskih medija prema Srbiji, u odnosu na ponašanje srpskih medija prema Hrvatskoj. O karakteristici koja probija svaki reciprocitet i simetriju, poput one u poznatom palindromu ’Ana voli Milovana’, fonetsko-označiteljskoj bravuri koja kada se čita unazad ili stavi pred ogledalo ima identičan raspored slova i ne dozvoljava metonimiju. Što se pak njenog značenja (označenog) tiče, u ovom kontekstu slikovito ispada da ista u mnogome nadilazi otrcanu površnost iz stare pesme i signalizira da ’Ana’ možda zaista, istinski voli ’Milovana’ – jače nego što joj to reči dozvoljavaju da izrazi i istovremeno više nego što je to u stanju da prizna.

Druga kvalitativna razlika već se nazire između redova i probija se kao tema unutar teme koja treba rapidno da preuzme primat nad ovom koja je služila samo da je uvede, a tiče se toga da, ne samo što je sva topologija u ovim hrvatskim prilozima o Srbiji već 99 odsto oblikom i sadržajem prethodno prisutna u medijima TV N1, TV Nova S, na njihovim portalima, te brendirana kao ’Made in Serbia’ sa pečatom Junajted korporacije, regionalne, svegutajuće imperije Dragana Šolaka, Đilasovog poslovnog partnera, nego je to do te mere identično sažvakano, fino usitnjeno i na slamčicu pripremljeno i otpremljeno hrvatskim novinarima do usta kao da su invalidi, da komotno mogu samo da interesno-poslovno prepisuju i ništa drugo ne rade. Sve to u kompletu sa unapred preporučenom galerijom prijateljskih sagovornika na platnom spisku istog tog Đilasa, spremnih da se odazovu susedima kad god je potrebno i ponove sve što su pre toga izjavili za srpske medije. Gde je, dakle, reciprocitet ovome u Hrvatskoj za srpske novinare i urednike? Postoji li, analogno tome, neka medijska korporacija koja će Draganu Vučićeviću, Milanu Lađeviću, Goranu Gmitriću, Milomiru Mariću, Ivani Vučićević i sličnima iz te ekipe, preko granice da izblendira sadržaj o Hrvatskoj i hrvatskim političarima, da izoštri odgovarajuće aspekte, odradi svu neophodnu manipulaciju i servira materijal na tacni, u smislu: izvol’te, birajte iz repozitorijuma i krenite u hiperprodukciju tekstova o unutrašnjim stvarima vašeg suseda, koje se, uzgred budi rečeno, vaše države uopšte ne tiču? Sad se stiže na teren fenomena medijskog releja, kako je o njemu pisao pokojni Velimir Ćurgus-Kazimir, koji u mnogome određuju procesna dinamika i mehanizmi kretanja – odašiljanja, transmisije, amplifikacije signala sve dok ne dođe do povratka informacija potom tendenciozno transkribovanih u „inostrane“ – a uz to i svi akteri u lancu koji to omogućavaju, što u analizi sadržaja iziskuje silazak na nivo tonaliteta i njegovu sondažu ili rudarenje u prljavštini.

Tri lica ljubavničke opsesije Vučićem

Njihova imena su: Gordan Duhaček, Vlado Vurušić i Davor Pašalić. Ni za jednog od ove trojice ne može se reći da pišu čiste vesti ili pak kolumne u kojima iznose svoje stavove, već pre spadaju u onu vrstu komandosa koji su novinarstvo kao profesiju odavno otpisali, čvrsto ga razdvojivši od etičkih načela i kodeksa. Mogu se smatrati tipičnim serijalnim „odrađivačima posla“, pa su njihovi tekstovi zapravo samo kolekcije prokrijumčarenih, već postojećih konstrukcija koje se subjektivno pakuju u celinu, u formi nečega što na kraju treba da izgleda kao objektivna analiza sastavljena od skupa više vesti, što je najgora kombinacija i faktički nasilje nad novinarstvom. Takav postupak u Srbiji odnedavno je postao zaštitni znak preko noći proglašenih novinara portala nova.rs, ali je i ustaljena klasika za štancere u nedeljnicima Vreme, NIN i ostalim, čiji se sadržaj tekstova, bez ikakve novíne, praktično još u toku nedelje može pročitati u drugim glasilima. Sva trojica imaju identičnu funkciju u različitim medijima – da u proseku na svakih sedam do deset dana naprave miks od onoga što im je već dostupno iz gore navedenog asortimana, koristeći već otkultivisane koncepte manipulacija ili interpretacije koje su pre toga u Srbiji umesto njih pripremili novinari TV N1, TV Nova S, direktno.rs, Danasa i sličnih. U tom prikupljanju, slaganju i spajanju, za razliku od kolega koje koriste isključivo copy-paste tehniku i rade još manje, sastoji im se čitav posao, pa ovo tako ispada vrhunac uloženog truda, što će se ispostaviti kao sasvim dovoljno da se usluga vrati.

U vreme kada opozicioni političari i analitičari u Srbiji počinju da nabacuju kako Vučić u stvari uživa u vanrednom stanju, Duhaček, četrdesetogodišnji LGBT-delinkvent, višestruki prestupnik pred zakonom u Hrvatskoj, anarhista sa srcem nacionaliste, neostvaren u svojoj profesiji, na sajtu index.hr 25. marta objavljuje tekst „Pandemija se u našem susjedstvu pretvara u diktaturu. To se ne smije dogoditi kod nas“, u kojem nabraja primere Mađarske, Srbije, Poljske i Izraela, a za deo o Srbiji stavlja međunaslov „Srbija: Ostvarenje diktatorskih snova Aleksandra Vučića“. Već 8. aprila će da objavi prilog zbog kojeg će dobiti svojih pet minuta slave u Srbiji – „Vučić u pandemiji koronavirusa Srbiju vodi u propast“, u kojem će sabrati već poznate okosnice: famoznu pres konferenciju Vučića od 26. februara, suđenja preko skajpa, hapšenje njegove koleginice delinkventkinje Ane Lalić, i završiti ga parafrazom teze koja takođe već uveliko cirkuliše u propagandi Đilasu naklonjenih medija – da je za Srbiju Vučić mnogo veća pretnja od korone, što će posle biti izvarirano u slogan „Vučić – kovid Srbije“ ili u verziji prostog Florijana Bibera „Vučiću, viruse“.

Premda u sebi ne sadrži baš ništa originalno, portal nova.rs između ostalih dan kasnije preuzima tekst Duhačeka i tako vraća sopstveni materijal nazad u Srbiju, predstavljajući ga kao plod rada hrvatskog novinara koji je „analizirao situaciju“ i nekom neverovatnom koincidencijom došao do zaključka do kojih su došli i svi androidi Junajted korporacije u Srbiji. Od trenutka kada predsednik Srbije bude javno prokomentarisao Duhačekove jeftine trikove, rođena je još jedna zvezda po dobrom starom uhodanom šablonu po kojem delinkventi kao pečurke posle kiše izniču u novinarske veličine (videti pod Stevan Dojčinović). Novinar nova.rs Vojislav Milovančević odmah 11. aprila zove za komentar Duhačeka koji će Vučića proglasiti ludakom, a zatim ga izjednačiti sa onim koji ga najviše frustrira u Hrvatskoj – premijerom Andrejem Plenkovićem; naslov priloga je „Poludeo bih da Vučića slušam svaki dan“. Tekst sadrži oskarovske reči glumca Duhačeka: „Čitaoci Indexa iz Srbije su konstatovali da je to prvi članak koji su pročitali o ponašanju vlasti u Srbiji tokom pandemije koronavirusa koji kritički realno analizira i sažima stanje stvari, te da su prvi put mogli pročitati ono što oni vide i misle o Vučiću i njegovom upravljanju ovom krizom“, a imao je i unikatno objašnjenje zašto je njegov tekst postao toliko popularan u Srbiji: „Vučić kontroliše većinu medija, a one koje ne kontroliše konstantno napada, pa je bio potreban news portal iz susedne države da napiše ono što je svima jasno ako prate događanja u Srbiji.“ Tako je, dakle, hrvatski prihvatač medijskog sadržaja, šraf u službi talasne mehanike, cigla koja želi da postane nešto iz filma „Nepristojna ponuda“, bez problema dosegao i visine prosvetitelja javnosti u Srbiji.

Tri dana kasnije će na index.hr, kao naivno magare, tekst slavodobitno da posveti reakcijama na samog sebe, a već 18. aprila stiže i nastavak članka u kvaziautorskom stilu. Duhaček će 8. jula da vrati uslugu Milovančeviću time što će ga učiniti sagovornikom u svom tekstu o demonstracijama, dok će u nekoliko u međuvremenu objavljenih štanc-priloga za omiljenog sagovornika nimalo slučajno odabrati Darija Hajrića, hipstera iz Srbije koji ima dovoljno nesrpsko ime i prezime, ne zbog tobože širom regiona prepoznatljive sposobnosti sociološkog analiziranja koju ovaj ni nema, već da bi čitaoce po nacionalističkom ključu što bolje ubedio u ono što piše i prenosi. Kao prikriveni nacionalista koji je navukao XXL-veličinu helanki, Duhaček mrzi Plenkovića, a predsednika Srbije koristi i kao strašilo za ocrnjivanje u naslovu od 30. juna „Plenković je jučer dokazao da se pretvara u Vučića. To je jako loše za Hrvatsku“. Ova praksa je i redovan rekvizit izborne kampanje, kada Vučić mahom služi za obračun sa političarima iz HDZ-a i tako se dodatno gazi: jedanaest dana ranije, na sajtu 24sata.hr osvanuo je prilog „Kolinda, izdajnice, ne videh te da si taj srednjak uputila Vučiću“, 28. juna „Vučićev najdraži ’lekar’ ubio je kampanju Plenkovića i HDZ-a“, dok nedeljnik Nacional u međuvremenu šara napisima poput „Zoran Maraš: ’Ponekad se pitam kakav nam je predsjednik, kada ga hvale Vučić i Dodik’“ i „Možemo: HDZ nas čini ’saučesnicima režima zlotvora Vučića’“. Kao pravi prototip umišljenog novinara koji je kao pojava rezultirao samo zahvaljujući međudržavnom releju Junajted korporacije, elementu koji se nametnuo kao neizbežna magistrala za svekoliko tumačenje srpske stvarnosti, Gordan Duhaček će, sa zakašnjenjem od čitava četiri meseca, 9. jula otkriti da je u Srbiji naručen i snimljen propagandni program te iste Junajted korporacije pod nazivom „Vladalac“ i iz čiste obesti potpisati tekst u kojem gotovo da nema nijedne njegove reči pored prekopiranog sinopsisa koji mu je uručen iz Beograda.

Ono što Duhaček izigrava na index.hr, to dvadeset godina stariji i iskusniji Vurušić sa znatno većom učestalošću već duže vremena obavlja u Jutarnjem listu, s tim što mu rad, za razliku od čisto tabloidnog i neozbiljnog kolege kojem je merilo svih merila nova.rs, opasno nalikuje delovanjima stranih službi koje se, umesto na spoljnu politiku sopstvene zemlje, fokusiraju isključivo na spoljnu politiku zemlje koja nije njihova na način kao da to jeste. Baš nalik Vurušiću koji u poslednje vreme ništa drugo i ne radi, te prividno odaje utisak da ni o čemu drugom ništa ni ne zna, osim o fudbalu o čemu je iz hobija pisao knjige, iako se do pre samo godinu dana opsesivno bavio uglavnom Vučićevom „medijskom mašinerijom“, kada je takođe povlačio podatke iz repozitorijuma Junajted korporacije u maniru biranja oružja i municije iz arsenala u zidnoj vitrini. Zadatak medijskog atentatora-veterana, kome je omiljeni sagovornik Andrej Nikolaidis iz Crne Gore, jeste da Vučića kao označitelja drži u stalnoj genealoškoj i time determinističkoj vezi sa radikalskom prošlošću i tako obesmisli i negira njegovu aktuelnu proevropsku politiku, koja nije ništa drugo do gluma. Otud u inače ekstenzivnim naslovima Vurušićevih tekstova, koji često idu i do tri puna reda, česta upotreba sarkazama o mučeništvu, bezumlju, propadanju i ratnim porazima, a konstantne su i stereotipne aluzije na devedesete, te komparacije sa Slobodanom Miloševićem, naročito kada je reč o dvoličnom ponašanju zapadnih zemalja koje su ga jednom uzimale za „faktor stabilnosti na Balkanu“, iz čega sledi da ciljna grupa za koju piše ovaj „novinar u civilu“ nisu nužno samo građani Hrvatske, već i oni vodećih zemalja EU. Za Vurušića je Vučić lik koji je uvek već prekoračio tu crtu i postao faktor nestabilnosti na Balkanu, što treba čitati kao kontekstualnu negaciju nekadašnjeg Miloševićevog statusa i kao „kraj igre“ kojoj, stoga, uskoro sledi čitav dalji resantiman – sve ono što je krajem prošlog veka usledilo i „balkanskom kasapinu“.

Samim tim što je proglašen faktorom nestabilnosti, predsednik Srbije je pretnja čitavom regionu, pa predstavlja opasnost i za Hrvatsku, te je izazivač i potpirivač svih problema u drugim državama regiona, pre svega u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji. Kada je o Kosovu i Metohiji reč, Vučić simulira pregovore i nema iskrenu nameru da uspostavi bilo kakav dijalog, nego samo gleda kako da što duže ostane na vlasti, pa Vurušić, stvaralački ograničen po formuli ’više od vesti, a manje od kolumne’, tako sugestivno šalje poruku zapadnim zemljama da se Vučić sve vreme kocka i suptilno ucenjuje EU, što su takođe prepisivački narativi koji stižu pravo sa releja Junajted korporacije. Naslovi koji se penušaju kao zubne paste u ustima, uostalom, govore sami za sebe: „VUČIĆ NAS VRAĆA U DEVEDESETE Prateći medije u Srbiji koji stoje iza Vučićeva režima, čini se da je Balkan na rubu rata, a Srbija mučenička žrtva“ (22. februar), „ZAŠTO SE VUČIĆ TAKO UPORNO DODVORAVA KINI? I Moskva i Bruxelles ga upozoravaju da mu sjedenje na više stolica nije pametno“ (5. april), „PRIVATNI SHOW ALEKSANDRA VUČIĆA Pojavljuje se na svim televizijama i glumi mučenika, a mediji stoje na braniku 'oca nacije'“ (16. april), „VUČIĆ U CRNOJ GORI PROVODI SCENARIJ IZ 90-ih: Jasno je da je Kosovo davno izgubio pa se pred izbore uputio na možda i posljednji bezumni juriš“ (30. maj), „VUČIĆ ĆE PREMOĆNO POBIJEDITI NA IZBORIMA U SRBIJI, ALI NEMA RAZLOGA ZA SLAVLJE Kosovo je izgubio, u Crnoj Gori propao, a ni Moskvi više nije drag...“ (10. jun), „Ovako nešto nije uspjelo ni Miloševiću, ali Vučića bi ipak jedna činjenica trebala brinuti“ (22. jun), „Urušavanje srpskog društva traje više od 40 godina. Je li sada došlo na rub kolapsa?“ (27. jun), „Pozadina nastavka pregovora o Kosovu: Na Vučićev užas Bruxelles ovaj put ima jasan cilj“ (17. jul)... Neki od ovih tekstova u Srbiju će se vratiti ponovo putem sajta nova.rs, ali i pljuvačke platforme direktno.rs, na kojoj se, zajedno sa tim, sasvim komotno objavljuju i tekstovi Antonija Kovačevića, Đorđevićevog čoveka sa trenutnim prebivalištem u Čikagu, koji premijerku Srbije Anu Brnabić, želeći da je omalovaži, 22. juna naziva „gej osobom hrvatske narodnosti“.

Kao što je spoljnopolitički komentator države kojoj ne pripada (oksimoron) napravio do sad neviđeni presedan i u prilogu od 12. jula jednog od svojih pet srpskih sagovornika iz eskort paketa Junajted korporacije, predsednika NUNS-a Željka Bodrožića nazvao intelektualcem, tako i Davor Pašalić iz Nacionala prenosi u Hrvatsku dobro etablirane laži iz Srbije, poput one da je Vučić tvrdio da konzumiranje alkoholnih pića leči koronu ili da je tokom vanrednog stanja želeo da blokira društvene mreže, misleći da ga u Srbiji niko neće kontrolisati i obratiti pažnju na to šta piše. Jedino što ga odvaja od Duhačeka i Vurušića jeste činjenica da, dok ova dvojica delaju iz Zagreba, Pašalić pak operiše direktno iz Beograda, što situaciju sa njim čini posebno zanimljivom. Davor je prelomio da će da pređe u subverzivce onog momenta kada je 1. jula 2014, u kasnim večernjim satima, uz uvrede na nacionalnoj osnovi, na ulici opljačkan i pretučen od napadača koji do današnjeg dana nisu privedeni pravdi, za šta intimno krivi predsednika Srbije. Budući da se u to vreme najbliži saradnici ubijenog Ive Pukanića, sinonima za najveće novinarsko podzemlje Hrvatske, spremaju da ponovo preuzmu nedeljnik Nacional, za Pašalića se otvara idealna prilika da preko dodatne tezge napakosti srpskom režimu, pa odlučuje da postane dopisnik medija kojem se divio još od duvanske afere i zadrži paralelno sa tim svoj cover posao urednika u beogradskoj novinskoj agenciji FoNet. Zbog toga, do danas nije sa sigurnošću ustanovljeno da li je mržnja koju ispoljava u svojim prilozima o Vučiću zaista rezultat autohtonog patološkog osećaja koji prema njemu gaji, ili je pak u pitanju stalna potreba da se napadnim preterivanjima dodvori i dokazuje zagrebačkoj redakciji, te pokaže dostojnim i ne manje vrednim Hrvatom, iako je ostao da živi i prima platu(e) u Srbiji.

Bilo kako bilo, neke od prvih poena dobiće pošto bude udesio intervju sa svojim inače bliskim prijateljem Slavišom Lekićem 17. novembra 2015. pod naslovom „Vučić je opasniji od Miloševića iako još ne ubija“, a sve povodom knjige u kojoj se Lekić lažno predstavio kao autor. S obzirom na pitanja koja mu je Pašalić postavljao, od kojih je svako prštalo od preforsiranog sadizma, razgovor između dvojice političkih i metodoloških istomišljenika je više ličio na oralno-analno nadopunjavanje (poza 69), poput onih koje u Srbiji sa svojim sagovornicima najčešće vode Božo Koprivica i Ranko Pivljanin, i kojima više priliči ćošak neke zadimljene kafane nego novinarska kancelarija. Zato će centrala u Zagrebu 5. marta 2020. dati zeleno svetlo Davoru da sa istim Lekićem ponovi erotizaciju u govoru koju u njima izaziva označitelj Vučić, ovoga puta povodom propagandističkog filma „Vladalac“, čiji je Lekić takođe samo formalno autor, gde će glavna teza biti da je današnji Vučić mnogo bliži radikalskom nego onom reformisanom iz 2012. U svojim brifing-prilozima, koji su identično koncipirani kao i Duhačekovi i Vurušićevi, Pašalić Vučića obično čašćava ortodoksnim etiketama kojima ga optužuje za rasizam i šovinizam, diktakturu i represiju zato što je u vanrednom stanju uveo policijski čas, da ga je zatim ukinuo kad je uvideo da mu je zbog toga opala popularnost, da mu je korona virus prepreka do apsolutne vlasti (šta god to značilo), te laže da je predsednik Srbije u bilo kom trenutku zvanično proglasio pobedu nad istim. Tekstovi Davora Pašalića ipak se ne vraćaju nazad u Srbiju, jer bi se srpske novinske agencije koje tesno sarađuju sa Junajted korporacijom time stavile u nezavidan položaj da moraju da učestvuju u radnji vrhunske perverzije i, zašto da ne, čistog medijskog kriminala: da uzmu nešto što je napisao njihov kolega koji sedi do njih, da mu zatim obrišu ime kako bi sakrili da je on autor i, konačno, da isti tekst posle toga neometano prenesu kao materijal iz inostranstva, uz obavezan prefiks u naslovu „Nacional: ...“ i upotrebu natuknica u tekstu poput „kako piše hrvatski Nacional...“ ili „...zaključuje Nacional“, na osnovu kojih čitaoci u Srbiji onda treba da budu ubeđeni da je tekst odraz hrvatskog javnog mnjenja i da ga je pisao neko iz Hrvatske – em potpuno samostalno, tj. bez doturene sisaljke releja Junajted korporacije, em neko bez ikakvih dodirnih tačaka sa Srbijom. Ali baš ovako opisani zločin slučaj je sa nekim drugim ljudima.

Kaži mi kaži, kako da te zovem, kakvo ime da ti dam...

U dokolici novogodišnjih praznika 2016. godine, novinar Politike Aleksandar Apostolovski zapazio je da se pojavljuju, u najmanju ruku, čudni tekstovi na blog-sajtu britanskog Gardijana koje potpisuje izvesni ’Aleks Eror’, rođen 1989, čiji su roditelji vrlo brzo po njegovom rođenju napustili Srbiju i tako ga kao malog unesrećili. Ne bi to, međutim, Apostolovskom zapalo za oko, da iste tekstove, doduše nepotpisane, nije najpre uočio na web platformi TV N1, sa naslovima koji su počinjali sa „Gardijan: ...“ i u kojima su se pominjali i intervjuisali nekakvi efemerni likovi, poznati samo u pojedinim medijima domaće javnosti, baš onim koji su te tekstove prenosili bez ’Erorovog’ imena, koji se u međuvremenu ponovo doselio u Srbiju. Dve godine kasnije, 9. marta 2018, ’Erorove’ „analize“ iz Beograda preći će i Atlantski okean, da bi sletele pravo u sekciju ’argument’ američke agencije Foreign Policy. U Srbiju će ga ekspresno, dan kasnije nazad dovući FoNet, obrisati kao gumicom ime autora, a dalje ga preuzeti neizbežna Junajted korporacija i njena TV N1 naslovom „FP: Kako je Vučić postao omiljeni evropski autokrata“ ili Danas – „Forejn Polisi: Vučić gazi po evropskim vrednostima“. Posle kraće pauze, lutajuća paradigma zvana ’Eror’ koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, mladić kojeg niko u javnosti ne zna ni kako izgleda, ukazaće se ponovo u Gardijanu 18. decembra 2018, a nedelju dana kasnije zadatak da prenese njegov uradak „Ko lomi ukrase po Beogradu – organizovani huligani ili nezadovoljni građani?“, uz obavezno brisanje imena autora, dobiće još jedan uposlenik Junajted korporacije, android Adam Santovac, takođe sa TV N1. Glavna teza u tekstu, koji Santovac u svom uvodniku naziva „izveštajem“, treba da opravda vandalske postupke građana koji idu Beogradom i uništavaju novogodišnje ukrase, besni zbog količine novca koju gradska vlast troši na njih, slično kao što će se nasilje huligana ispred i upad u Skupštinu Srbije dve godine posle toga od iste Junajted korporacije pravdati nezadovoljstvom i „logičnom posledicom osmogodišnje vladavine Aleksandra Vučića“.

Sve i da ’Aleks Eror’ funkcioniše samo kao špijunska šifra, poput onog ’Filip Švarm’ koju nosi novi neformalni glodur Vremena Damir Kalember, pa ne mora da brine za brisanje imena niti ličnog integriteta sve dok novac u Srbiji kaplje, pitanje od milion dolara glasi: Šta je onda Milica Čubrilo-Filipović, bivša ministarka za dijasporu ispred Demokratske stranke od 2007 do 2008. u vladi Vojislava Koštunice, a odmah posle toga i ambasadorka Srbije u Tunisu? Osoba koja igra ’Erorovu’ ulogu u frankofonim medijima Figaro i Courrier des Balkans, za čije je tekstove i sklanjanje identiteta specijalno zadužena agencija Beta na čelu sa Draganom Janjićem, praktično još jedna podružnica, poput FoNeta, u vazalnom odnosu prema Junajted korporaciji? Milica, isto kao i Davor Pašalić, ima privatni razlog zašto je kivna na Vučića, pa tako u Danasovom prilogu od 3. oktobra 2017. sebe proglašava nepodobnom po aktuelni režim jer, uprkos predlogu Ambasade Tunisa, nije imenovana za počasnog konzula te zemlje u Beogradu, pa od trenutka kada Vučić postaje predsednik Srbije, počinje da se odaje lepoti poroka, koji je u svakoj drugoj delatnosti krivično kažnjiv – osim u novinarstvu i osim u Srbiji. I tako, dok u urbanim srpskim tabloidima pristaje na lepršave intervjue, obogaćene fotografijama iz lične i porodične arhive, u kojima govori o svojim puteševstijima po svetu, ispunjenom životu i neiscrpnoj ljubavi prema Africi, za pariški Figaro iz svog stana u Beogradu baca isti onaj otrov kao i Pašalić za hrvatski Nacional – štancuje i kompilira priloge protiv Vučića koje joj je sažvakala Junajted korporacija, kako bi kanalisala svu svoju ozlojeđenost.

Kad atraktivna brineta u šestoj deceniji objavi tekst na sajtu Figaroa, odmah o tome obaveštava Janjića i šalje mu tekst u verziji na srpskom jeziku, kako matori lisac ne bi morao da troši vreme i novac da ga prevodi, pa se zatim dogovaraju da joj obriše ime i doda u tekstu sve neophodne prefikse i natuknice i time učini da joj se tekstovi vizualno ni po čemu ne razlikuju od svih ostalih koje objavljuje francuska redakcija tog lista: „Figaro: ...“, „Kako ocenjuje ugledni francuski list...“, „... zaključuje Figaro“. Pošto taj deo posla završe, prevaranti ga prosleđuju svom matičnjaku Junajted korporaciji i njenim ćerkama-firmama – medijima TV N1 i TV Nova S, koji zatim po strogim pravilima stavljaju priloge na relej neretko uklanjajući i linkove do originalnog teksta da mu nedajbože previše radoznali čitaoci ne uđu u trag i iznenade se kad tamo odmah ispod naslova pročitaju „par Milica Cubrilo“, te shvate da nije reč ni o kakvom objektivnom novinaru već o politički ostrašćenoj članici DS-a. Tako se članci koje je bivša ministarka pisala iz Beograda ponovo transmituju i preuzimaju sada od svih onih u regionu, poput medija u Hrvatskoj, kojima je zgodno da izveste kako se štampa druge najmoćnije države EU navodno okreće protiv Vučića i konačno uviđa njegovo pravo lice, a samo neki od tih repetitorskih paketa glase: „Figaro: Vučić ubedljiv za inostranstvo, mračan u zemlji“ (3. april 2017), „Figaro: Lov na izdajnike poprima novu dimenziju u Srbiji“ (7. decembar 2018), „Francuski mediji: U Srbiji sve veća mobilizacija protiv Vučića“ (7. januar 2019), „Figaro: Vučić poručio da su svi u Srbiji žalosni zbog Notr Dam, tabloidi da je požar božja kazna“ (16. april 2019), „Figaro: Opozicija bojkotuje izbore, odbija da prizna autokratski režim Vučića“ (17. februar 2020), „Figaro: Vučić koristi koronavirus da se predstavi kao ’spasitelj’ nacije“ (12. maj 2020). Mimo ovoga, Milica piše i za opskurni portal Courrier des Balkans, koji je takođe neka vrsta niskobudžetnog pod- ili bolje predreleja, pretpojačivača kao što su to i agencije FoNet i Beta, s tim što zvanično služi da približi frankofonu kulturu zemljama Balkana, a nezvanično da obaveštajno nadzire i nazad u Francusku, Belgiju, Švajcarsku i Luksemburg šalje interesno-parcijalne prikaze o zbivanjima u balkanskim zemaljama, te za tu namenu sa sobom povlači i najamnika Janjića, koji s vremena na vreme tezgari i za italijanski sajt sličnog profila Osservatorio Balcani e Caucaso. U februaru 2018. MUP Srbije odbio je da produži boravišnu vizu uredniku Courrier des Balkans koji je radio na okupljanju i regrutaciji najamnika iz Srbije, izvesnom Filipu Bertinšanu, anonimusu poput ’Aleksa Erora’, jer ga je BIA proglasila „pretnjom javnom redu i nacionalnoj sigurnosti“, ali mu je usled javnih pritisaka Junajted korporacije ona ipak ubrzo odobrena.

Suvišno je reći da tekstovi Milice Čubrilo-Filipović po pravilu i s razlogom nikada ne osvanu na štampanim stranicama Figaroa, kao što ni članci njenog dugogodišnjeg partnera u zločinu Andreja Ivanjija, urednika u Vremenu, nikada nisu uzeli oblik papira u berlinskom Tagescajtungu. U odnosu na bivšu ministarku koja u pomenutim intervjuima ponosno ističe angažman u Figarou, Ivanji svoj dodatni izvor prihoda od javnosti krije kao zmija noge, kao Kalember da mu u ličnoj karti ne piše ’Filip Švarm’, dok mu je dinamika nečasti gotovo potpuno ista kao Miličina, s tim što kod njega ulogu predreleja umesto Bete igra srpska divizija nemačkog medija Deutsche Welle pod upravom ortodoksnog Srbina iz Crne Gore Dragoslava Dedovića, koja je takođe dugo godina vapila da proširi domet, pređe u vazalni odnos i obezbedi sebi snažniji relej korporacijskog ranga. Ivanji uskače sa tezgom tri godine pre Milice, kada Vučić 2014. postaje premijer, i počinje naširoko da piše o navodnom postojanju cenzure u Srbiji, nepostojećem Mercedesu i tsl. Za povlačenje njegovih tekstova iz Nemačke nazad u Srbiju i brisanje imena i linkova do originala zadužena je Dedovićeva desna ruka Nemanja Rujević, koji zatim periodično vrši izbor tekstova „iz nemačke štampe“, ubacuje odgovarajuće natuknice i u okviru te forme krijumčari ilegalca Ivanjija dok obmanjuje čitaoce u Srbiji o navodnim stavovima nemačkog javnog mnjenja i nemačkih novinara, ukoliko već pre toga neko od njegovih kolega tekst obezglavljenog autora nije preneo integralno i zasebno. I u jednom i u drugom slučaju ispunjen je uslov da se prilog kao na roštilju baci i na glavni relej Junajted korporacije, sajtove TV N1 i TV Nova S, koji će Ivanjiju bez Ivanjija omogućiti novo ’putovanje oko sveta’.

Inače lenj po prirodi, Andrej Ivanji je poznat po tome što ga je toliko mrzelo da piše, da je jednom prilikom odlučio da tokom radnog vremena snimi svoje kolege iz redakcije, Slobodana Georgijeva i Jovanu Gligorijević, koja povremeno piše i za vijesti.me, njihove reči montira kao izjave o Vučiću i aktuelnoj situaciji, te tako skocka tekst za berlinski sajt, jer šta Nemce uostalom zanima kako on to radi, kad će tekst svakako biti vraćen i „propran“ u Srbiji, gde treba da odigra mnogo bitniju ulogu zbog koje se na prvom mestu uopšte i piše. Sa druge strane, posebno motivisanim, vrednim i ekspeditivnim pokazao se tokom vanrednog stanja, kada je, kršeći zabranu okupljanja, učestvovao na skupu radi podrške Đilasu, koji je pak veče pre toga inscenirao da su mu verbalno napadnuta maloletna deca. Ivanji se nije dugo zadržao, već je otrčao nazad u redakciju i za Vreme od 7. maja priredio nešto što će ostati zabeleženo kao najpatetičniji članak u istoriji tekstova o Draganu Đilasu, pod nazivom „Suze i otpor jednog oca“. Svoju prijateljicu Milicu zvaće povremeno da piše za Vreme, pa će ona 28. novembra 2019. uraditi intervju sa Aleksandrom Obradovićem iz Krušika, čovekom koji je uhapšen jer je odavao službene i državne tajne stranom državljaninu, i nehotice otkriti da nije reč ni o kakvom „informatičkom ekspertu“, kako su ga na početku predstavljali radi asocijacije na svetski poznate uzbunjivače, već o najobičnijem radniku-komercijalisti. Rujević, čovek koji Ivanjiju završava šljaku oko Tagescajtunga, takođe piše za Vreme, pa i tu reciklira sadržaj koji objavljuje na DW, uključujući sadržaje obezglavljenog Ivanjija. Đavo je bio vruć i ipak je konačno odneo šalu, te isturio nepopravljivi bezobrazluk perverzije kada su 16. jula ove godine Milica Čubrilo-Filipović i Andrej Ivanji uradili joint venture u prilogu Vremena „Laži i frustracije“, u kojem su citirali sami sebe iz članaka koje su 8. i 10. jula objavili na sajtovima Figaroa i Tagescajtunga, bez ikakve naznake da su oni autori tekstova koje citiraju i sa sve natuknicama „francuski Figaro je ocenio...“, „levičarski Tagescajtung iz Berlina piše...“, da bi na kraju tekst potpisali svojim inicijalima „A. I. i M. Č. F.“ U tom trenutku, zajedno sa svima ostalima koji su prethodno navedeni, i oni su svesno, sa namerom prekršili Kodeks novinara Srbije u tački 3. Odeljka pet (Novinarska pažnja) prema kojoj je prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju (u ovom slučaju, prećutkivanje imena autora tekstova koja bi, da su objavljena, mogla da utiču na percepciju čitalaca o člancima) jednako njihovom namernom iskrivljivanju ili iznošenju laži. Tak sada postaje jasno kako je 17. januara Ivanji mogao da ostane živ na mestu, dok je čitav studio TV N1 i sve oko njega propadalo u zemlju kao tokom strašno jakog zemljotresa, kad je izjavio: „Ja nisam pravnik, ali kada sam čitao tačke zakona, tamo piše da niko ne može da podnese prijavu protiv medija koji nešto citira.“

Stati na put Junajted korporaciji

Prethodna eksplikacija pokazala je da je fenomen medijskog releja u slučaju Junajted korporacije, uključujući sve slabije entitete na koje je, ne vlasnički već funkcionalno stavila šapu i praktično ih upregla i multiplikovala im potencijale, iznašao mehanizme ne samo kako da njegove prerađevine nađu plodno tlo u regionu i vrate se nazad sa kamatom koju će pretvoriti u nova semena, što je primerima pokazano dok lišava truda hrvatske novinare i servira im pod nos ono što ne mogu da odbiju – već i da razvije uhodanu mrežu u Srbiji sa potencijalom kako za pritisak na vlast iz inostranstva, tako i makar za kreiranje predstave građanima Srbije da se vlast u inostranstvu percipira negativno. Deluje prosto neverovatno da se takvi efekti mogu postići jednostavnim simuliranjem – uklanjanjem imena domaćih autora – i iz ove tačke postaje jasno zašto je to toliko mala cena (žrtva) za njih u odnosu na ono što se na širem planu time dobija i ostvaruje. Svi čija se imena u tranzitu brišu, u samom startu znaju u čemu učestvuju i kako će im tekstovi biti iskorišteni, ali na to pristaju. Upravo zbog toga, nijedan od njih nikada nije izrazio nikakav protest ili nezadovoljstvo takvim tretmanom, koji na prvi pogled deluje surov po njih same i njihov integritet. Kako drugačije objasniti da jedna bivša ministarka, visoko obrazovana, kulturna i prosvećena antropološkinja može da padne toliko nisko i da, pri tom, nema nikakve primedbe na brisanje svog imena kada njene tekstove prenesu u Srbiju? Pa zaboga, ona je na kraju, zajedno sa komradom Ivanjijem, kao da sa tim nema ni najmanji etički problem, dovedena dotle da je i sama sebi pohitala to da učini jer je tako bolje! Moto postaje: simulirati, simulirati i simulirati...

Naravno, imena stranih novinara, koji su mahom dopisnici stacionirani ili češće borave u Srbiji, poput Andreasa Ernsta, Tomasa Breja, Tomasa Rozera i drugih, iako se hrane u krugovima „nezavisnih“, ne samo što nema razloga skrivati već je to i kontraproduktivno. Ali je zato ime Katarine Subašić, koja radi iz Beograda za agenciju Frans pres, potrebno i te kako sakriti kada 14. jula u novoosnovanoj sekciji AFP činjenice za Srbiju objavi izjavu direktora KC Zemun Dragoša Stojanovića da je tačno da u jednom trenutku u respiratornom centru te bolnice nije bilo slobodnih invazivnih respiratora, ali da to ne znači da je otac klerofašiste koji na protestima uzvikuje „Ćale, ovo je za tebe“ zbog toga i umro, pa onda ipak stavi sasvim suprotan naslov – da bi TV N1 i TV Nova S osam dana kasnije mogle da prenesu sveže retvitovan tekst pod naslovima „AFP: Zemunska bolnica potvrdila – otac Petra Đurića preminuo čekajući respirator“ i „AFP: Bolnica potvrdila – ’ćale’ preminuo čekajući respirator“. U protivnom, stvari bi izgubile smisao i ne bi imale ni približno isti efekat, jer da su se svuda prenosila imena Milice Čubrilo-Filipović ili Andreja Ivanjija, prvoj bi to donelo nepotreban propagandistički renome i učinilo je otvorenim političkim aktivistom, što se samo po sebi kosi sa novinarstvom, dok bi drugi bio razotkriven kao običan tezgaroš i štancer u odnosu na ulogu koju već ima u Srbiji. Upravo zbog toga, nijedan od njih nijednom nije smeo biti pozvan da gostuje na nekoj od Šolakovih televizija ili na bilo kom drugom mediju povodom tekstova koji su im objavljeni u inostranstvu, jer bi njihovi prilozi onda i u Srbiji samim tim poprimili ličan karakter, a magija zavodljive gordosti u natuknicama „Figaro piše...“ ili „... izveštava Tagescajtung“ više ne bi bila moguća; jednim potezom bi nestala, baš kao što je jednim potezom i uvedena.

Junajted korporacija, preko svojih ispostava u Zagrebu kao sastavnih delova releja, drži u Hrvatskoj apsolutni monopol nad informacijama koje se tiču Srbije i to je stvar o kojoj se, nažalost, u Srbiji uopšte ne vodi računa. To je kao zastor (koprena) koji se nametnuo svojom uslužnošću i privlačnim mirisima kojima je obasut, pa sprečava da neki drugi izvor dopre do novinara, što dokazuje činjenica da je rukopis svakog ko želi da piše o Srbiji pre bilo kakvog izbora već obojen konstrukcijama koje je nametnula Junajted korporacija. S druge strane, takva isključivost ne bi bila moguća da u hrvatskim novinarima ujedno ne postoji i kompatibilna vrsta htenja da se učini baš tako. Budući da ta korporacija bilo u Srbiji ili u Hrvatskoj zagovara da u Srbiji predstavlja jedini nezavisni, profesionalni i objektivni izvor informacija, a da se drugi mediji, s obzirom na to da su provladini, takvim ne mogu ni nazvati, tako isto misle i u Hrvatskoj, čime Pink, Informer, Happy i ostali takođe nisu merodavni kao izvori za priloge koje pripremaju, osim kada su predmet kritike. To pokazuje i već letimičan uvid u Tviter aktivnosti Gordana Duhačeka koji, osim što opsesivno tvituje, krsti se i ždere, smeje kao lud na brašno, ismeva svaki pokret koji Vučić napravi i reklamira svoje priloge sa sajta index.hr – svu svoju argumentaciju nepobitno vezuje linkovima do web platformi TV N1 i TV Nova S u Srbiji, na osnovu čega se vidi upravo to snažno pojednačavanje i identifikacija koju je relej izdominirao u glavi delinkventa.

Ali ko bi i mogao da ga krivi za bilo šta, ako se uzme u obzir kakav mu šlagvort Junajted korporacija daje eksproprijacijom hrvatskog materijala u Srbiji, a posebice web tabloid nova.rs i direktno.rs koji je u simbiozi sa ovim? Isti dan kada Duhaček na index.hr bude objavio svoj najpopularniji tekst o Srbiji i Vučiću, portal TV N1 u Srbiji preneće deo intervjua koji je sa hrvatskim epidemiologom Krunoslavom Capkom obavila centrala u Zagrebu, spinujući i delimično mu falsifikujući reči iz komentara o Srbiji. Na pitanje sasvim sugestivnog karaktera, koje u prilogu uopšte nije citirano, u čemu je Srbija pogrešila kada je reč o merama za suzbijanje korona virusa, Capak ni u jednom trenutku, ako se striktno uzmu reči, zapravo nije potvrdio da je Srbija u bilo čemu pogrešila, već se ograničio na konstataciju da mere koje je Srbija uvela ne bi bile primenjive u Hrvatskoj: „Srbija je uvela strože mere od Hrvatske, ali su krenuli oštro vojnim merama koje kod građana mogu da izazovu revolt. Kod nas ja to ne bih nikada preporučio.“ Beogradski N1, međutim, odlučuje da eliminiše Capkovu ogradu da može da govori samo o Hrvatskoj i prilogu daje naslov „Epidemiolog iz Zagreba: Nikad ne bih preporučio vojne mere kakve je uvela Srbija“, dok nova.rs prenosi dalje tako prerađeni prilog, donosi presudu i svojim naslovom stavlja tačku na i: „Hrvatski stručnjak: Srbija pogrešila kad je uvela vojne mere“, što Capak nikada nije izgovorio. Na osnovu vesti od 20. marta iz Jutarnjeg lista da je šeik Muhamed bin Zajed al Nahjan donirao Hrvatskoj značajnu količinu medicinske opreme, Đilasov prljavi projekat direktno.rs odmah je pak našao za shodno da se zapita da li su odnosi između šeika i Srbije zaista toliko prisni koliko Vučić, koji ovoga zove svojim bratom, tvrdi, iako je unapred najavljena pomoć iz UAE avionom u Srbiju stigla već posle nepunih nedelju dana. Na ovaj način će, tokom čitavog trajanja vanrednog stanja, Junajted korporacija sa povezanim medijima nipodaštavati i osporavati napore vlasti da se izbori sa pošašću i voditi kampanju ciljanog unošenja panike i gneva među građane manipulacijom apsolutnim brojevima zaraženih i umrlih, pri čemu će glavni adut biti upravo poređenja sa Hrvatskom, uprkos tome što su stručnjaci više puta naglašavali da se takav način baratanja brojevima koji ne predstavljaju nikakav racio (odnos najmanje dve veličine), uz isključivanje dodatnih faktora koji mogu biti specifični za određenu zemlju, ne može smatrati validnim. Tako 1. aprila na nova.rs nastaje članak „Srbija prva po broju umrlih od koronavirusa u regionu“ koji će biti samo prvi u nizu iz čitave serije tekstova u kojima će se dokazivati da je Srbija, uprkos ili baš zbog mera koje „Vučićev Krizni štab“ preduzima, najgora.

Radi se o sajtu koji, u najgoroj rodićevsko-kurirovskoj tradiciji hiperprodukcije koju realizuje njegova nekadašnja desna ruka Ratko Femić, u najturbulentnijim trenucima po Srbiju dnevno lansira i po pet potpuno izmišljenih, lažnih vesti, nakon kojih ne samo da ne sledi nikakvo izvinjenje, već se nastavlja sa objavljivanjem novih kao da ničeg nije bilo. Novinarka Ana Lalić najpre je 1. aprila lagala da KC Vojvodine nema dovoljno medicinske opreme; tačno mesec dana kasnije uživeće se u ulogu žrtve, izmišljajući da joj je neko probušio gumu na automobilu; potom će je krajem juna redakcija poslati u Tutin i Novi Pazar odakle će da izveštava kako „umiru čitave porodice“ i da manipuliše umrlicama; 9. jula pisaće kako se, dok huligani na ulici uništavaju Gradsku kuću u Novom Sadu, unutra kriju cele jedinice policije, da bi se kasnije ispostavilo da su u njoj boravila dva policajca plus pripadnik obezbeđenja... Tog istog 9 jula, samo u rasponu od 24 sata, na nova.rs osvanuće još četiri apsolutno lažne vesti: „Saznajemo: Policija šalje vodene topove na demonstrante“, „63. padobranska odbila naređenje da izađe na ulice Niša“, „Žandarm tokom protesta zapalio kontejner kao huligan“, kao i vest da su srpski studenti ispred ambasade u Parizu dočekali Vučića porukama „Ti si kovid Srbije“, koja je preuzeta sa TV N1. Ništa od toga, međutim, neće sprečiti tajkunskog glodura Veselina Simonovića da se dan kasnije na TV Nova S požali na druge medije kako ne izveštavaju objektivno i profesionalno kao njegova nova.rs i da po nalogu Dragana Šolaka huška Novaka Đokovića da je Srbija kriva što je oboleo od korona virusa kada je otkazan Adria tur u Zadru i kada je Junajted korporacija, koja je bila jedan od dva glavna privatna sponzora, shvatila da će ostati bez enormnog prihoda od ekskluzivnog prava na prenos celokupnog turnira. Serija izmišljotina počela je da se niže od 17. marta kada je isti sajt objavio da su volonteri vladajuće partije pokrali staricu za 1.000 dinara prilikom odlaska u nabavku, a to prenela TV N1, dok je na dan svečanog otvaranja sajta, 28. februara, glavni prilog bio intervju sa do tada u javnosti neeksponiranim pulmologom Dejanom Žujevićem, budućim kolumnistom, koji je tvrdio da korona virus napada samo siromašne ljude koji ne mogu sebi da priušte zdrav način ishrane, te samim tim jak imunitet. Danas, četiri meseca kasnije, nova.rs je otpad na kojem narativu protiv Vučića doprinose Jelena Tinska, Katarina Ostojić Kaja, Sajsi MC i druge splavarke koje se to trude da ne budu.

Đilasov lobista iz Evropskog parlamenta Tonino Picula, uz ex-novinarku Tanju Fajon koja je tokom vanrednog stanja odigrala ulogu identičnu onoj ex-novinarke Dunje Mijatović 2014. u vreme vanredne situacije uvedene zbog poplava, redovan je kontributor agende Junajted korporacije i ne propušta priliku da u svojim intervjuima pohvali rad medija u njenom vlasništvu, pa tako 9. jula, baš kada nova.rs luduje presićen lažnim vestima, za isti sajt izjavljuje: „Slike nasilja građani Srbije i šire su uopšte imali priliku videti zahvaljujući izveštavanju malobrojnih medija (poput N1 televizije i nova.rs) koji u Srbiji nisu pod kontrolom vlasti, a koji redovno izveštavaju i o razmerama pandemije COVID-19.“ Opet isti dan, dok sasvim slučajno Srbijom bukte nasilne demonstracije ultradesničarskih otpadnika, već godinama izneverenih i gurnutih u zapećak Vučićevim približavanjem društva Evropskoj uniji i voljom da problem Kosova i Metohije reši razgraničenjem, TV N1 iz zagrebačke centrale prenosi izjavu istoričara Hrvoja Klasića koji će reći da je dovoljno svega nekoliko dana boraviti u Beogradu da bi se shvatilo da „osim N1 i svega nekoliko portala, ali zaista samo nekoliko, nema drugih nezavisnih medija“. I dok NVO aktivistkinje iz Zagreba stoje ispred Ambasade Srbije sa transparentima „Ćale, ovo je za tebe“, sa sve aplikacijama za štampu koje su im stigle iz Srbije, Klasić će dodati nešto što priču vraća sasvim na početak ove analize: „Aleksandar Vučić je jedan tako patetičan političar da mi je to nekad neugodno da slušam. Hrvatsko društvo Vučić ne zanima, njime se ne bave ni hrvatski političari ni hrvatski mediji.“ List Danas, pak, u vikend prilogu od 13-14. juna naslovljenom „Jutarnji list: Potreseni smo čudom ’srpsko-vučićevske ekonomije’“ između ostalog prenosi i sledeću izjavu Marka Špoljara, Vurušićevog kolege iz redakcije: „Srbija skoro pa uopće nije tema izborne kampanje. Ne samo za HDZ već i za druge stranke i desne pokrete.“ I dok Duhaček za index.hr 13. jula štancuje novu kompilaciju „Zašto je Vučić toliko opsjednut Hrvatskom?“, opremljenu baš onom montažom Vučića preko čijeg lica ide hrvatska šahovnica kao da mu curi krv iz očiju, Večernji list 26. jula ustupa zavidan prostor intervjuu sa Draganom Đilasom uz naslov „Vučiću su nekada neprijatelji bili narodi u regiji, a sad su to svi u Srbiji koji drugačije misle“. Zaista?

Priroda izroda neoliberalnog kapitalizma, kakva je ova u Junajted korporacije, nije jedina u svetu, ali svuda ima jedan te isti cilj – da ostvari potpunu kontrolu udruživanjem i akvizicijama nad više tržišta istovremeno, sa akcentom na ključno – tržište informacija, preko kojeg će se određivati kojoj zemlji šta o onoj drugoj treba da ode, te na taj način da se utiče na politiku zemalja jednih prema drugima, ali i na unutrašnje stvari svake od zemalja, čijim će se građanima diktirati interpretativni okvir za događaje koji su se desili i time usaditi navika na koji način bi trebalo da tumače i one koji će se tek desiti. Tek poimanjem fenomena medijskog releja postaje nesumljivo da Junajted korporacija već ima takvu poziciju u regionu, kao što ima i ambiciju da ruši i smenjuje vlasti koje stoje na putu njenom jačanju i ekspanziji poslovnih interesa, ali i da postavlja ili podržava one garniture koje joj to omogućavaju i ne ometaju njen rast i razvoj. Zato je pitanje nezavisnosti, objektivnosti i profesionalnosti uređivačkih politika u medijima Junajted korporacije, te samim tim i njenih podružnica, u rangu pravog apsurda jer je već zasnovano u okvirima apsolutne nemogućnosti, što je na svojim leđima najbolje osetio direktor programa TV N1 za Bosnu i Hercegovinu Amir Zukić, žaleći se interno na neizdržive pritiske kojima ga izlaže predsedavajući Upravnog odbora Junajted grupe. Niko, međutim, još uvek javno ne progovara o tome da Junajted korporacija od svojih zaposlenih pravi prvoklasno poslušne androide, kojima se svakodnevno apdejtuje softver za uveravanje da se bave novinarstvom, kako se ide to tog nivoa izrabljivanja da se čak i prezenteri vesti i vremenske prognoze koriste da rade nešto što nikada nisu mislili da će raditi i u javnosti postanu protagonisti političkih izjava koje idu u prilog kompaniji.

Na koji način, dakle, stati na put toj i takvoj Junajted korporaciji? Čini se da ona u Srbiji preko dve stvari postiže ono što na malo kojem drugom mestu može: ne odgovara za kršenje novinarskih načela po Zakonu o javnom informisanju i medijima jer njena glasila nisu upisana u Registar medija, pa su bez ikakve potrebe privilegovana u odnosu na sva ostala koja su upisana; dozvoljeno joj je da bude vlasnik kako medija tako i platformi na kojima se ti mediji emituju. Naredne godine, većina građana Srbije dobiće i treći političko-propagandni kanal ove korporacije, a vodiće ga čovek koji se u životu nije bavio ničim drugim osim aferaškim novinarstvom. Izmena ove dve stvari amandmanima u novom sazivu skupštine, prigodno nazvanim po malteškom državljaninu Draganu Šolaku iz Kragujevca sa boravištem u Švajcarskoj (Šolakovi amandmani), mogla bi da bude početak onoga što se obično naziva savršenom olujom.

neredigovana verzija

(Informer, specijalni dodatak, 15. avgust 2020.)