N1 i Nova S u Srbiji nisu mediji nego platforme za pružanje audio-vizuelnih medijskih usluga

Zašto prekogranične televizije ne bi trebalo da postanu nacionalni emiteri u zemljama u kojima reemituju program.

Naslov koji ste pročitali pravna je činjenica koja već osam godina proizvodi kontroverzne posledice u našem javnom prostoru. O kakvim je posledicama reč? Šta podrazumeva pojam medija, a šta pružaoca medijskih usluga u legislativi Republike Srbije? Koji domaći zakon štiti pojedinca od sadržaja koji proizvode televizije N1 i Nova S i kako da eventualno potražite zaštitu na sudu? Da li N1 i Nova S mogu da konkurišu za nacionalnu frekvenciju? Da li su N1 i Nova S ravnopravni u odnosu na medije registrovane u Srbiji, te ko im je i zbog čega omogućio status kakav imaju, pitanja su na koja ću pokušati da pružim odgovore.

Registar medija i posledice

Izabrali smo da razliku između medija i pružaoca medijskih usluga u pravnom smislu reči pokažemo objašnjavajući pravna određenja Registra medija i Registra medijskih usluga.

Registar medija je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima (u daljem tekstu, ZJIM), gde zauzima neočekivano bitno mesto u definisanju pojma medija. Tako se u IV delu, podnaslovu Pojam medija, član 29, stav 2, kaže: „Pod medijem se u smislu ovog zakona naročito podrazumevaju dnevne i periodične novine, servis novinske agencije, radio-program i televizijski program i elektronska izdanja tih medija, kao i samostalna elektronska izdanja (uređivački oblikovane internet stranice ili internet portali), a koji su registrovani u Registru medija (kurzivi i podvlačenja, moji), u skladu sa ovim zakonom.“ U narednom, članu 30, stav 2, dodaje se: „Mediji, u smislu ovog zakona nisu: platforme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom.“

Iz ova dva člana proizilazi da je registracija u Registru medija, čiju evidenciju vodi Agencija za privredne registre (APR), isključivi uslov da se određeno sredstvo javnog informisanja (širi pojam od medija) zakonski okvalifikuje kao medij i potpadne pod pravnu nadležnost ZJIM. To nas dovodi do sledećeg apsurda: možete da imate na stotine i hiljade zaposlenih, ne znam koliko studija za snimanje, najsavremeniju opremu, višemilionski osnivački kapital, neviđenu logistiku koju ni Javni servis ne može da dostigne, sve sa privrednim društvom registrovanim za proizvodnju programa – ukoliko niste registrovani u Registru medija, to jednostavno, u pravnom smislu, nije medij i zakoni Srbije vas kao medij ne prepoznaju. S druge strane, jedan najobičniji privatni blog, gde jednom mesečno objavljujete razmišljanja o hrani koju ste pojeli ili biste želeli da pojedete, za koji ste iskoristili npr. neki već postojeći wordpress tamplet, može bez problema da postane medij ako se registruje u Registru medija.

Pitanje zašto je zakonodavac našao za shodno da uvede ovakvu eksternu odrednicu, uslovljavačku klauzulu da bi definisao pojam medija, zašto se nije zadovoljio supstancijalnijim određenjima i vrstama sredstava za informisanje, za sad ostavljamo po strani, ali se već tu čini da je načinjen nekakav ustupak. Šta se onda, pitamo se, neregistrovanjem gubi, a šta dobija? Podnaslov Posledice neupisivanja, član 44, stav 1: „Izdavaču medija koji nije upisan u Registar, Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, ne može sufinansirati projekte niti na drugi način dodeljivati državnu pomoć.“ Dalje, stav 2: „Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, ne mogu se oglašavati niti koristiti druge usluge medija iz stava 1. ovog člana.“

Dakle, gubi se pomoć od države, nema mogućnosti za konkurisanje, projektno sufinansiranje i nema reklama od bilo kog državnog organa ili javnog preduzeća. Ali zato se oslobađate svega na šta bi vas ZJIM u suprotnom obavezao. Pođimo od najosnovnijeg: oslobađate se obaveze da objavite impresum, ime glavnog i odgovornog urednika, te imena drugih odgovornih lica (članovi 34-36), tako da onaj ko se oseti oštećen vašim objavama ne može nikoga da odredi kao odgovornog. Jeste da time distributer ima pravo da vas ne distribuira (član 57), ali to ne treba da vas brine ako imate sopstvenog distributera, idealno kablovsku mrežu u zajedničkom vlasništvu. Ne odgovarate ni kad objavite poverljive informacije o ličnosti, a niste u obavezi drugima da objavite ni odgovor na informaciju ili ispravku informacije, ukoliko ste ih povredili ili izrekli neistinu.

Budući da sve vreme u podtekstu opisujemo status televizija N1 i Nova S u domaćem zakonodavstvu, stavimo se sad nakratko u poziciju oštećenog i procenimo mogućnosti vaše pravne zaštite, pod osnovanom pretpostavkom da nemate sredstva da pokrenete arbitražu u inostranstvu, preciznije Luksemburgu, gde su N1 i Nova S registrovane kao mediji. Koji vas zakon štiti u Srbiji? Ako pokrenete proces pred nekim od viših sudova pozivajući se na ZJIM, advokati Junajted medije (najčešće iz kancelarija Tomanović i Živković/Samardžić) spremno će se pozvati na tzv. prigovor nedostatka pasivne legitimacije (član 103), na to da N1 i Nova S ne prolaze definiciju medija koju nalaže ZJIM (članovi 29 i 30), vaša tužba će u startu biti odbijena, platićete svima troškove, a vi nećete dobiti apsolutno ništa. Sve to samo na osnovu jednog naizgled sitnog detalja – zato što N1 i Nova S nisu registrovane u Registru medija.

Preostaju vam osnovni sudovi i Zakon o obligacionim odnosima (u daljem tekstu, ZOO) ili Krivični zakonik (KZ), ali tek tu vam slede komplikacije. Najpre, za razliku od ZJIM, kod ova dva zakona teret dokazivanja je na onom ko tuži, a to ste vi, što vam u znatnoj meri otežava šanse za uspeh. U slučaju da tužite po ZOO i tražite nadoknadu nematerijalne štete (članovi 154, 199 i 200), vaš zadatak se sastoji u tri stvari koje morate da dokažete. Prvo, da je fizičko lice koje ste tužili izvršilo radnju; drugo, da vam je naneta nematerijalna šteta po osnovu povrede ugleda i časti, koju je po ZOO značajnije teže dokazati nego materijalnu; treće, da tu štetu koju trpite povežete sa radnjom koju je učinio tuženi i dokažete da je ona rezultat isključivo ili pretežno te njegove radnje zbog koje ste ga tužili, a ne nekih drugih radnji.

Novinar koji je autor spornog televizijskog priloga uvek može da tvrdi da prilog u celosti ili u delu nije nastao njegovom nego krivicom urednika (za koga pak ne znate ko je jer nema impresuma), a urednik da tvrdi da nije imao ništa s tim. Tada bi trebalo da uključite član 206, stav 4: „Kad je nesumnjivo da je štetu prouzrokovalo neko od dva ili više određenih lica koja su na neki način međusobno povezana, a ne može se utvrditi koje je od njih štetu prouzrokovalo, ta lica odgovaraju solidarno“, ali onda morate svako lice imenom i prezimenom da navedete u tužbi.

Upravo to, međutim, nećete moći da uradite pošto podaci o neposrednim urednicima nisu javno dostupni kako u slučaju N1, tako i u slučaju Nove S. Sajt TV N1 ima kvaziimpresum koji pokušava da vas ubedi da je o tome, da se prilog o vama nađe u programu, odlučivao urednički kolegijum u Luksemburgu, bord direktora od kojih nijedan nije srpskog porekla, dok TV Nova S nema čak ni to, jer umesto sajta poseduje samo mrtav link sa veb-stranice matične kuće Junajted medije. Zato ne treba da čudi izjava Jugoslava Ćosića na sudu po tužbi protiv Kurira, kada je pod zakletvom tvrdio da ne zna ko uređuje televiziju N1 čiji je bio „programski direktor“. Za njega, baš kao i danas za „njuz direktora“ Igora Božića, nijednim zakonom u Srbiji ne možemo dokazati da su odgovorni za bilo šta, osim eventualno ako određenu radnju nisu lično izvršili.

Ukoliko se pak odlučite da umesto fizičkih lica po ZOO tužite pravno lice (član 170), tj. preduzeća registrovana u Beogradu kao privredna društva za delatnost proizvodnju i emitovanje televizijskog programa – u slučaju TV N1 firmu Adria News d.o.o., a u slučaju TV Nova S firmu Nova S televizija d.o.o. – rizikujete da vam nadoknada, u slučaju da se presuda donese u vašu korist, nikada ne bude isplaćena, jer ove firme posluju bez dobiti i služe samo za isplaćivanje plata zaposlenih od donacija koje, ispumpavanjem novca od korisnika SBB, strani vlasnik vraća u Srbiju.

Možete pokušati i da preko Krivičnog zakonika, po članu 170, podignete privatnu tužbu za krivično delo uvreda, ali vas tu čeka ozbiljna ograda, stav 4, po kojem se učinilac neće kazniti „ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.“ Čak i ako uspete da dokažete objektivno postojanje krivičnog dela, novčanu kaznu okrivljeni isplaćuje u budžet Republike Srbije, a ne vama, mada vam je posle lakše da protiv njega dobijete parnicu.

Sve navedeno do sad jasno ukazuje na to da se televizijama poput N1 i Nove S, kojima malo znači državna pomoć, projektno sufinansiranje ili oglašavanje javnih preduzeća, tj. koje imaju razrađenu privatnu, multinacionalnu logistiku, čitavu mrežu firmi u poslovnom sistemu koje im pomažu u pribavljanju sredstava, a naročito prvobitnu kablovsku platformu SBB koja donosi najveće prihode, CAS mediju i Dajrekt mediju za trgovinu reklamnim prostorom – ne samo ne isplati registracija u Registru medija, već da time obezbeđuju i značajnu prednost po pitanju pravnih radnji koje bi se eventualno preduzimale protiv njih u odnosu na registrovane medije.

Registar medijskih usluga i posledice

Sad kad smo ustanovili šta televizije N1 i Nova S nisu, a definitivno prema ZJIM nisu mediji, te kakve sve pravne posledice iz toga mogu proisteći, vreme je da ispitamo šta te televizije po zakonu jesu.

Protivno značenju koje ima u jeziku i govoru, videli smo da se zakonodavac založio da pojam medija neprirodno ograniči i delimično obesmisli. Tako su N1 i Novoj S širom otvorena vrata za izbegavanje obaveza i odgovornosti koje ZJIM propisuje medijima. No, ako ste iznenađeni kako ih je flagrantno mimoišao kompletan ZJIM, spremite se da otkrijete kakve je tek benefite ovim televizijama zakonodavac omogućio Zakonom o elektronskim medijima (u daljem tekstu, ZEM) nauštrb ostalih pružaoca medijskih usluga. Od ovog pojma stići ćemo dalje do Registra medijskih usluga, a potom i do aktuelnog javnog konkursa za dodelu nacionalne frekvencije.

Pružalac medijskih usluga, za razliku od medija, podrazumeva fizičko ili pravno lice, pojedinca ili privredno društvo, „koje ima uređivačku odgovornost za izbor audio-vizuelnog sadržaja audio-vizuelne medijske usluge, odnosno audio sadržaja medijske usluge radija i koje određuje način organizacije sadržaja“ (član 4, stav 1, tačka 6). Pod izrazom elektronski medij, u smislu ovog zakona, misli se na „program, odnosno programski sadržaj radija i televizije, kao i programski sadržaj dostupan na zahtev putem mreža elektronskih komunikacija i sadržaj elektronskog izdanja“ (tačka 1). Laički govoreći, dakle, pojam medija ovde jednostavno označava samo ono što se pušta u etar.

Ovim zakonom, između ostalog, definišu se uslovi i postupak za izdavanje dozvola za pružanje audio i audio-vizuelnih medijskih usluga. Postupak izdavanja dozvole vrši se putem zahteva ili javnog konkursa (član 77, stav 2 i 3) koji raspisuje Regulatorno telo za elektronske medije (REM), čiji su organizacija i rad takođe definisani. Znači, pošto podnesete zahtev ili ispunite uslove konkursa, REM odlučuje da li će da vam izda dozvolu ili odobrenje kao pružaocu medijskih usluga, tj. ako su konkretno televizije u pitanju, kao pružaocu audio-vizuelnih medijskih usluga. Sva fizička ili pravna lica koja dobiju dozvolu ili odobrenje za pružanje audio medijskih usluga ili audio-vizuelnih medijskih usluga upisuju se u Registar medijskih usluga, o čijoj se evidenciji stara REM (član 22, stav 1, tačka 7). Registar medijskih usluga javno je dostupan na sajtu regulatora.

Ako nam se nakratko čini da se ovde može povući analogija sa ZJIM, u kojem to da li ste medij zavisi od toga da li ste se registrovali u Registru medija, u odnosu na ZEM u kojem je to da ste pružalac medijskih usluga u Registru medijskih usluga praćeno dobijanjem dozvole ili odobrenja, uviđamo brzo da osnova za to ipak nema. Najpre, registraciju u prvom slučaju vršite vi, dok u drugom ona dolazi protokolarno sa dozvolom i registruje vas regulator. Prava i obaveze koje vam proističu iz ZEM ne proističu iz registracije nego iz dozvole ili odobrenja, dok u ZJIM proističu isključivo iz registracije. Što se uslova tiče, međutim, dok je zakonodavac u ZJIM registraciju sveo na stvar izbora od koje vam zavisi sve, u ZEM je kategoriju pružalaca medijskih usluga razvodnio i jedne obavezao na stroge tehničke i organizacione uslove za dobijanje dozvole, da bi druge oslobodio pribavljanja dozvole i odobrenja, pa samim tim i evidencije u Registru medijskih usluga.

Da, dobro ste pročitali. ZEM članom 73 daje ovlašćenja za pružanje medijskih usluga pružaocima medijskih usluga na osnovu dozvole, odobrenja, kao i „bez prethodno pribavljenog odobrenja, odnosno dozvole, u skladu sa ovim zakonom“. Odmah u narednom, sudbonosnom članu 74, stav 1, precizira se i kome: „Medijsku uslugu pruža bez prethodno pribavljenog odobrenja, odnosno dozvole: 1) javni medijski servis koji stiče pravo pružanja medijske usluge u skladu sa zakonom koji uređuje rad javnih medijskih servisa i neposredno na osnovu njega; 2) pružalac koji medijske usluge pruža isključivo putem globalne informatičke mreže (Web casting, live streaming i dr.), uz obavezu upisa u Registar medijskih usluga kod Regulatora; 3) pružalac medijske usluge koji reemituje program na teritoriji Republike Srbije, u skladu sa odredbama Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji.“

Jedine televizije čiji se signali u Srbiji formalno-pravno reemituju po pravilima Evropske konvencije o prekograničnim televizijama, a čiji su pružaoci medijskih usluga registrovani kao privredna društva u APR-u, su one iz grupe u vlasništvu Junajted medije, među kojima su N1 i Nova S sa pravnim licima Adria News d.o.o. i Nova S televizija d.o.o. Članom 74, ovim pravnim licima, premda nisu imaoci dozvola, data su sva prava kao i ostalim pružaocima medijskih usluga u Srbiji. No, s obzirom na to da prema Konvenciji odgovaraju stranom regulatoru, u čijem su registru zavedeni, a ne domaćem, REM ih ne evidentira u Registru medijskih usluga, te ima veoma ograničene mogućnosti da prema njima vrši bilo kakvu regulatornu ulogu, ili eventualno sprovede neku meru protiv N1 ili Nove S, ukoliko krše profesionalne norme emitovanja.

Sva nemoć, ili ako ćemo slobodnije, ponižavanje REM-a, kada je reč o prekograničnim televizijama, iskazani su u članu 46, stav 2: „Regulator privremeno ograničava slobodu prijema i reemitovanja medijske usluge televizije iz stava 1. ovog člana u slučaju očiglednog, ozbiljnog i teškog kršenja odredbi člana 68. stav 1. ovog zakona, kao i u slučaju podsticanja na mržnju zasnovanu na rasi, polu, verskoj ili nacionalnoj pripadnosti, ponovljenog najmanje dva puta u prethodnih 12 meseci, po pisanom obaveštenju pružaoca usluge, njegove matične države i drugog nadležnog tela, ako je tako predviđeno međunarodnim ugovorom, te ako do rešenja u konsultacijama sa matičnom državom, odnosno drugim nadležnim telom, ne dođe ni u naknadnom roku od 15 dana od obaveštenja, a kršenje navedenih odredbi ovog zakona se nastavi.“ Član 68, stav 1, koji se pominje, odnosi se na zabranu „prikazivanja pornografije, scena brutalnog nasilja i drugih programskih sadržaja koji mogu teško da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika“.

To bez ikakvog karikiranja i preterivanja znači da, ukoliko se stvore uslovi za izricanje sankcija prema N1 ili Novoj S, pre nego što uputite dopis regulatoru u Luksemburgu, vi kao REM prvo morate da sačekate najmanje godinu dana da vidite da li će ove televizije ponoviti emitovanje nekog od zabranjenih sadržaja barem još dva puta, zatim da sačekate još petnaest dana da vidite da li ćete iz Luksemburga dobiti bilo kakav odgovor, pa samo ako odgovor ne stigne ili ne uspete da se dogovorite i samo ako u međuvremenu N1 ili Nova S još koji put emituju nedozvoljeni sadržaj, imate prava da im ograničite slobodu prijema i reemitovanja. Sve ovo rezultat je činjenice da strani regulator zapravo i ne vrši monitoring nad ovim televizijama, koje formalno-pravno emituju program u toj zemlji, nego to činite vi kao domaći regulator koji, umesto da vam je data puna zakonska nadležnost, ovako ne možete da uradite ništa drugo.

Šta je, dakle, učinio naš zakonodavac? Najpre, bez ikakve dileme zaključujemo da je tačku 3 u stavu 1 člana 74 uveo isključivo zbog prekograničnih televizija koje će se osnovati u narednom periodu, zbog N1 i Nove S. Prepisao je iz Konvencije pojam reemitovanja, koji je u članu 4, stav 1, tačka 29, definisan kao „preuzimanje i istovremeno emitovanje kompletnih nepromenjenih audio-vizuelnih usluga komercijalnog ili drugog programskog sadržaja bez menjanja i prekrajanja, ubacivanja bilo kojih drugih sadržaja (prilozi, rubrike, reklame, oglasi, reportaže)“. Rečju „istovremeno“ je relativizovao razliku između emitovanja i reemitovanja, što je prouzrokovalo pravo pravno zamešateljstvo. Preuzimajući obaveze iz Konvencije, suštinski je obesmislio nadležnosti REM-a, prepisao dozvolu za emitovanje iz matične zemlje, izuzeo N1 i Novu S iz Registra medijskih usluga i tako ih zaštitio od svih mogućih sankcija koje drugim pružaocima medijskih usluga prete ako se ne pridržavaju obaveza iz ZEM.

Znači, ne samo što je napravio problem vama kao pojedincu ako se sudite protiv ovih televizija, nego je na sličan način preko ZEM vezao ruke i jednom nezavisnom regulatornom telu čiji je osnivač država i tako posledično ozakonio ono što ovih dana gledamo kao apsurd nad apsurdima.

Prekogranična televizija sa nacionalnom frekvencijom i ko je kriv za to

Savet Regulatornog tela za elektronske medije, upravni organ tog tela, doneo je 15. aprila 2022. odluku da raspiše Javni konkurs za izdavanje dozvola za pružanje medijske usluge televizijskog emitovanja i medijske usluge radija putem terestričkog digitalnog odnosno analognog prenosa za područje cele Republike Srbije, ili kraće, konkurs za dobijanje nacionalne frekvencije.

Ovim konkursom predviđeno je dodeljivanje po četiri nacionalne frekvencije pružaocima audio medijskih usluga i pružaocima audio-vizuelnih medijskih usluga. Prava da konkurišu imaju sva pravna ili fizička lica koja su u APR-u registrovana za delatnost emitovanja radio-programa (šifra 60.10.) ili proizvodnju i emitovanje televizijskog programa (šifra 60.20), bilo da su prethodno emitovala program ili ne, baš kao i sva lica koja prema članu 73 Zakona o elektronskim medijima već imaju ovlašćenje da pružaju medijske usluge. Podsetimo, tačka 1 stava 1 tog člana daje ovlašćenja za pružanje medijskih usluga i onima koji medijske usluge pružaju „bez prethodno pribavljenog odobrenja, odnosno dozvole, u skladu sa ovim zakonom“. A to znači i onom pružaocu medijskih usluga koji je u tački 3 stava 1, članom 74 definisan kao onaj „koji reemituje program na teritoriji Republike Srbije, u skladu sa odredbama Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji“.

Uslovi javnog konkursa definisani su istim zakonom, kao i Pravilnikom o postupku izdavanja dozvole za pružanje medijske usluge na osnovu sprovedenog javnog konkursa, koji sadrži prijavu za konkurs, spisak potrebne dokumentacije i definisane procedure odlučivanja REM-a. U tekstu javnog konkursa podnosioci prijave razvrstani su u četiri kategorije prema tome da li imaju ili nemaju dozvolu i da li su novoosnovani ili nisu. Podjednako davanje na važnosti onim podnosiocima prijave koji nemaju dozvolu (dve kategorije) kao i onim koji imaju (dve kategorije) takođe govori u prilog tome da imaju identična prava kao i ostali.

Stoga, iz činjenica da su privredna društva Adria News d.o.o. i Nova S televizija d.o.o. registrovana u APR-u sa šifrom delatnosti 60.20 za proizvodnju i emitovanje televizijskog programa, da ih ZEM u članovima 73 i 74 tretira kao ovlašćene pružaoce medijskih usluga, da javni konkurs koji je raspisao REM po istom tom zakonu ni na koji način, ni u jednom delu ne diskriminiše podnosioce prijave koji nemaju prethodno pribavljeno odobrenje ili dozvolu, sledi da ne postoji nikakva načelna zakonska prepreka da prekogranične televizije N1 i Nova S konkurišu na ovom konkursu i da im, ukoliko su priložili dovoljno kvalitetnu dokumentaciju i elaborat, ne bude dozvoljeno da postanu nacionalni emiter, iako formalno nisu emiter već reemiter.

Ovim pobijamo tezu prisutnu u javnosti da N1 i Nova S ne mogu da dobiju nacionalnu frekvenciju jer nisu registrovani u Registru medija ili Registru medijskih usluga. Ujedno, ovo je konačna posledica i poslednji ekser koji je zakonodavac zakucao u kovčeg medijske časti u novijoj istoriji Srbije. Pravni potezi koje smo analizirali ukazuju na to da se glavni motiv zakonodavca – bilo u Zakonu o javnom informisanju i medijima, bilo u Zakonu o elektronskim medijima – uvek vrti oko toga da se kompaniji Junajted medija omogući izbegavanje obaveza i odgovornosti, koje po tim istim zakonima važe za sve ostale medijske kuće i njihove zaposlene. Dok joj je u ZJIM indirektno sugerisao da prosto ignoriše Registar medija ako želi da se zakon ne odnosi na nju, u ZEM se naš zakonodavac više uopšte nije libio da je bez ikakvih skrupula otvoreno favorizuje i da pritom maksimalno otežava kontrolu domaćih institucija, zadržavajući stranu jurisdikciju.

Taj poklon zvani Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji N1 i Nova S koristiće kao paravan za samoživost, kao instrument koji dokazuje da im niko ništa ne može dok parazitiraju na legislativi Srbije, sisajući joj krv i uzimajući sve više i više. Tačno je da ih Konvencija obavezuje na profesionalno novinarstvo (apostrofirajući uglavnom najdrastičnije prekršaje poput emitovanja pornografije, nasilja, podsticanja na alkoholizam i narkomaniju maloletnika i sl.), kao i na pravo objavljivanja odgovora (član 8) koje je zajamčeno domaćim ZJIM, ali je isto tako tačno da se, u slučaju oglušivanja o ma koju od obaveza, oštećeni pojedinac ili institucija moraju obratiti regulatoru države ugovornice u kojoj radiodifuzne organizacije emituju (Luksemburg), a ne u kojoj reemituju signal (Srbija). To znači da, ako želite, žalbeni postupak možete da pokrenete isključivo u inostranstvu, zbog čega velika većina oštećenih u startu odustaje od zaštite svojih prava. Jer najgore od svega jeste što je učinjeno da sve bude po zakonu, a istovremeno i hipernemoralno.

Za sve to građani Srbije, a iznad njih Junajted grupa, imaju da zahvale Vladi Republike Srbije na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, Ministarstvu za kulturu i informisanje kao ovlašćenom predlagaču, te Skupštini Srbije koja je izglasala set ovih medijskih zakona u junu i julu 2014. godine. Ovim činom u pogon je svečano pušten ozakonjeni i na reemitovanju zasnovan mehanizam izbegavanja pravnih sankcija i profesionalnih odgovornosti bez kojeg, sada to možemo sa punom izvesnošću da tvrdimo, platforme N1, a kasnije i Nove S, nikada ne bi bilo. Ipak, oni koji navodno ne uređuju program N1, još su tokom eksperimentalne faze rada odlučili da uslugu uzvrate plasiranjem i do u besvest ponavljanjem snimka protivzakonitog prebijanja članova Vučićeve porodice tokom održavanja Parade ponosa, septembra 2014. godine. Bio je to Veliki prasak hladnog tuša.

Za sedam i kusur godina postojanja, ove platforme za pružanje audio-vizuelnih medijskih usluga izrasle su u vazda gladne, krvoločne i sad već nezaustavljive zveri za političko-medijsku borbu u korist svoga vlasnika. Učestali napadi na institucije kao što su REM, Javni servis, Telekom, te na aktuelni režim dobili su obrise sasvim privatnog rata u kojem sve manje konzumenata želi da učestvuje. Sloboda, nezavisnost, profesionalizam i objektivnost nametnuti su kao obavezne marketinške reči za bubanje; reči za spotove, bilborde, priloge o samima sebi... Videli smo kako izgleda kada se osoblje od novinara i spikera, preko snimatelja i prognozera vremena, sve do čistača i vozača primoravaju na potpisivanje papira kojim dokazuju da su slobodomisleći. Dočekali smo konačno i implicitna priznanja najsvežije zaposlenih, Ivane Momčilović Odobašić i Ane Mihajlovski, da je politička opredeljenost uslov da se na N1 i Novoj S dobije posao... Više se ništa ne prepušta riziku.

I dok čekamo tako početak avgusta, kada bi REM trebalo da saopšti rezultate konkursa, imate još malo vremena da se zapitate da li znate ijednu zemlju u Evropi u kojoj je neka prekogranična televizija dobila nacionalnu frekvenciju. Ili, da li ste ikada čuli za nacionalnog emitera kojeg nijedna nacionalna institucija nema nadležnost da kontroliše. Ja nisam.

(Informer, 22-23.07.2022.)