Ljiljana Smajlović u sukobu interesa

Priložena dokumentacija predstavlja sled događaja koji opisuje prve probleme u saradnji sa glavnom i odgovornom urednicom „Politike“ Ljiljanom Smajlović, navodi izvore i primere njene novinarske neprofesionalnosti, potom njenu svesnu odluku da prema meni kao svom saradniku nesavesno obavlja urednički posao koji joj pripisuje zakon, da bi taj isti zakon najzad i javno prekršila u svom autorskom tekstu. U ovom sledu radnji, najbitnije, otkriva se i situacija koja jasno ukazuje da je Ljiljana Smajlović, obavljajući istovremeno dužnosti i predsednice Udruženja novinara Srbije, člana Komisije za žalbe Saveta za štampu i predsednice Upravnog odbora Saveta za štampu, u evidentnom sukobu interesa. On se ogleda u tome što osoba koja pored ovih obavlja i funkciju glavne urednice „Politike“ zadobija apsolutnu moć da od Kodeksa novinara Srbije izuzme i imunizuje svoj list. Takođe, nejasno je na koji način Udruženje novinara Srbije može uopšte osuditi bilo kakav sadržaj iz ovog lista kada to istovremeno povlači sa sobom i osudu svoje predsednice, a što se za vreme obavljanja paralelnih funkcija nije nijednom desilo.

Zbog ovakvog odnosa snaga, svestan da u kolopletu nemam nikakvu šansu, radi čiste demonstracije sukoba interesa uputio sam žalbu Savetu za štampu. U mail prepisci koju takođe dostavljam, generalni sekretar tog tela Gordana Novaković najpre nesmotreno tvrdi da žalbu nisam predao po pravilima, iako sam doslovno pratio sve instrukcije, i paralelno me odgovara da odustanem od žalbe misleći da je njen predmet nešto što nije objavljeno. Takođe je već u prvom obraćanju tvrdila da Savet ne odlučuje o eventualnom sukobu interesa, iako je ta tačka deo integralnog teksta Kodeksa novinara Srbije po kojem Savet za štampu deluje i odlučuje. Kada sam je upozorio da me ne odvraća od žalbe na koju imam prava i napomenuo da njeno nesavesno obavljanje posla predstavlja kršenje zakona i tako podleže sudskoj tužbi, optužila me je da joj pretim, iako se istovremeno izvinila što je previdela da sam ipak postupio po pravilima dostavljanja žalbe. Po uzoru na milje ljudi kojima je okružena u Savetu, nastupila je ironično aludirajući na svoje intelektualne kapacitete.

Od tog trenutka, međutim, u prepisci se pojavljuje novi momenat: da moja žalba može da bude odbijena pre nego što uopšte i uđe u proceduru da se razmatra i po njoj odlučuje, iako sam ispoštovao sve formalnosti kako u proceduri tako i u sadržaju žalbe, što je značilo da se odgovaranje i obeshrabljivanje nastavilo. Ispostaviće se da je generalni sekretar tako istovremeno i anticipirao buduću odluku članova Komisije koji su, upravo kako mi je i sugerisano da će da se desi, odbili moju žalbu pod neverovatnim obrazloženjem. Reči kojima se u svom autorskom tekstu Ljiljana Smajlović „svečano zaklinje“ da mi više „ni slovo“ neće objaviti proglašene su više namerom nego sadržajem, čime se ono što je napisano apsurdno izuzima iz definicije sadržaja. No, stvarni razlog „diskvalifikacije“ žalbe jeste to što sam pretio tužbom „članovima samoregulatornog tela“ koji zbog toga smatraju da su pod pritiskom i da „u toj situaciji ne mogu nesmetano ni da raspravljaju, ni da odlučuju“.

Članove ove Komisije čine po dva predstavnika iz UNS-a (Ljiljana Smajlović i Petar Jeremić) i NUNS-a (Tamara Skrozza i Vlado Maraš), tri iz Asocijacije medija (Igor Ćuzović, Zlatko Čobović i Ivan Cvejić), jedan predstavnik Lokal presa (Stojan Marković) i tri predstavnika javnosti (Zoran Ivošević, Božo Prelević i Predrag Azdejković). Najmanje još dva člana Komisije, Zlatko Čobović i Stojan Marković, nalaze se u direktnom sukobu interesa jer su takođe i istaknuti članovi NUNS-a. Marković je i član Nadzornog odbora NUNS-a.

Premda su predstavnici UNS-a i NUNS-a u Komisiji Saveta za štampu u manjini, pravilo prilikom glasanja ovog tela je da barem jedan član iz svakog od ova dva udruženja mora glasati „za“ da bi određena odluka bila doneta. Tako se odluka o žalbi, s obzirom na to da svi iz NUNS-a kao vojska uvek glasaju homogeno, na kraju uvek lomi na odnosu predsednice UNS-a i njenog člana. Na taj način, Smajlović je praktično u stanju da svojim uticajem od etičkog kodeksa, a to znači i od novinarske odgovornosti, zaštiti kako „Politiku“ tako i bilo koga iz nekog drugog medija ko je interesno ili lično povezan sa njom.

Nekadašnji član ovog tela iz Asocijacije medija Tihomir Trišić uhapšen je jula 2014. godine pod sumnjom da je malverzacijama, zajedno sa Draganom Đurićem i Milanom Divljakom, prilikom prodaje đubriva oštetio pančevačku "Azotaru" za 7,5 miliona evra. Trišić je po sopstvenim rečima bio blizak vojnim bezbednosnim službama.

Da bih potvrdio sumnje u postojanje sukoba interesa Ljiljane Smajlović i u drugoj instituciji čiji je predsednik, Udruženju novinara Srbije, uputio sam prijavu Sudu časti, telu koje bi trebalo da bude autonomno. Nakon mesec dana od poslate prijave stigao je odgovor koji je potpisala predsednica Suda časti, novinarka RTS-a Olivera Kovačević. Ovo telo odbilo je da razmatra prijavu po još sažetijem obrazloženju nego što je dao Savet za štampu: odnosi autora ili saradnika i redakcije su autonomni, kao da je u pitanju bio nekakav privatni odnos između mene i glavne urednice, a ne javno objavljena reč.

Ovo nije cenzura

Dopis upućen medijima 4. oktobra 2014. godine, emitovan na TV Pink tokom 4-5. oktobra

Bez ikakvog izbora da izbegnem ovakav način obraćanja, prinuđen sam da iznesem u javnost činjenicu o problemima sa kojima se već mesecima unazad suočavam pri svakom pokušaju da objavim novi autorski tekst u dnevnim listovima „Politika“ i „Danas“.

Problemi su nastali u „Politici“ onog trenutka kada sam, između ostalog, kritikujući neprofesionalni rad voditeljke Olje Bećković, pokušao da objavim tekst „Operacija Cenzura: Dokapitalizacija“ u julu ove godine. Tokom natezanja od dve nedelje, svi delovi teksta koji se odnose na voditeljku „Utiska nedelje“ izbačeni su pod direktivom glavne urednice Ljiljane Smajlović koja se za to, bez ikakvog validnog objašnjenja, opredelila samo iz razloga ličnog prijateljstva sa Oljom Bećković.

Sporne delove uspeo sam ipak mesec dana kasnije da objavim u listu „Danas“ kao zaseban tekst pod nazivom „Izopačeni režim rada“, ali će se ispostaviti da će to biti jedini i poslednji tekst koji će „Danas“ dozvoliti da objavim, uprkos prvobitnom obećanju glavnog urednika Zorana Panovića da sam uvek dobrodošao da pišem za taj list. Objašnjenje zašto „Danas“ više ne želi da objavljuje moje tekstove nikada nije stiglo, a urednik je naprasno prekinuo kontakt sa mnom, iako sam nastavio da mu šaljem tekstove. Na sličan način, svaki kontakt sa mnom prekinula je i Ljiljana Smajlović, da bi se blokada skinula, neverovatnom koincidencijom, tek nakon potpisivanja deklarativnog primirja između Ukrajine i Rusije.

Isti slučaj ponovio se i sa mojim najnovijim tekstom „Političke igre Olje Bećković“ koji je takođe blokiran u oba medija, jedinim štampanim koji su uopšte želeli nešto ikada da mi objave. Ovoga puta „Politika“ je zabranu teksta objasnila činjenicom da mi je protekle nedelje objavljen tekst o Prajdu, inače takođe radikalno osakaćen, i da ubuduće šaljem tekstove na svakih mesec do mesec i po dana, kao i da je na adresu tog lista stiglo već previše tekstova o tzv. „zabrani“ „Utiska nedelje“. „Politika“ je sve tekstove objavila osim mog, a svaki od njih išao je manje-više u prilog lažima kojima ovih dana javnost obmanjuju Olja Bećković, NUNS, UNS, većina medija, nevladine organizacije i sve opozicione stranke u Srbiji.

Po drugi put, Ljiljana Smajlović ispred profesionalne etike stavila je razloge ličnog poznanstva ne dozvolivši u „Politici“ nijedno disonantno mišljenje o dešavanjima oko Olje Bećković. Štaviše, UNS na čijem je čelu priključilo se aktivnom obmanjivanju javnosti kroz peticiju „Vratite nam Utisak“, doprinoseći dezinformacijama da ovu emisiju neko želi da ukine, a prenebregavajući činjenicu da ta laž potiče upravo od Olje Bećković.

Tekst „Političke igre Olje Bećković“ je konačno objavljen na internet portalu e-novine. Kako, dakle, nazvati to da ljudi poput Olje Bećković bruje o tobožnjoj „Vučićevoj cenzuri“ i praktično se ne skidaju sa medija, dok drugog, koga ti isti proglašavaju „Vučićevim plaćenikom“, zakidaju i u ono malo medija u kojima je do sada imao pristup?

Ištvan Kaić
Saradnik Instituta za javnu politiku

Prljavi dragulj

Autorski tekst objavljen 10. novembra 2014. godine na sajtu Instituta za javnu politiku

Poštovana gospođo Smajlović,

Uoči sednice Odbora za kulturu i informisanje održanoj 6. novembra, kojoj smo oboje prisustvovali i uzeli učešće, u sklopu priloga pod naslovom „Gde cenzuru vidi vlast a gde opozicija“ u listu „Politika“ između ostalog ste izjavili da se nadate da Srpska napredna stranka ima boljeg svedoka od Ištvana Kaića za tvrdnju da „Politika” cenzuriše i zabranjuje drugačija mišljenja. Odgovoriću vam odmah: verujte da nije potreban nijedan drugi svedok da bi pokazao kako danas vodite najstariji dnevni list na Balkanu.

Radi toga da javnost ne bude pogrešno informisana, niti sam ja, kako vaši novinari navode, zatražio pomoć od skupštine, niti je poenta moga slučaja jednostavno to što niste hteli da mi objavite nekoliko tekstova koji su kritikovali ponašanje Olje Bećković, kako pre tako i nakon što je usledila politička kampanja na ličnoj osnovi protiv premijera Srbije. Srpska napredna stranka želela je da ima protivtežu u raspravi na Odboru i ja nisam imao ništa protiv toga da se moj slučaj aktualizuje. Štaviše, želeo sam to svom snagom, kao kada je moje saopštenje povodom toga emitovano 4. i 5. oktobra na TV Pink, koja ga je od svih medija jedino prenela, kada sam gostovao na TV Kopernikus da objasnim zbog čega je taj slučaj važan, ili kada mi ni najmanje nije zasmetalo što su jedan od spornih tekstova objavili e-Novine i Informer. Setićete se, na potpuno isti onaj način na koji mi nije smetalo da se obratim vama koji ste iz svojih razloga u aprilu željno dočekali tekst pod nazivom „Treći metak Branke Prpe“.

Smisao mog slučaja, međutim, nije u tome da se pokaže koliko je apsurdno da se ja kome ste objavili „više od stotinu hiljada slovnih znakova“ i sedam članaka za osam meseci, žalim na cenzuru, kako to vi i vaši novinari predstavljate, nego da u vašem mediju indikativno niste dozvolili (još uvek) nijedno mišljenje suprotstavljeno političkoj kampanji Olje Bećković. Za to vreme objavili ste na desetine tekstova u kojima se spominju ona i „Utisak nedelje“ od kojih su bezmalo svi išli u korist kampanji kojoj ste se pridružili, da biste potom u to jednoumlje uvukli i Udruženje novinara Srbije na čijem ste takođe čelu. Na taj način jasno ste zloupotrebili kako „Politiku“ i svoju funkciju glavne urednice, tako i čitavo novinarsko udruženje, a „najviše standarde profesionalnog novinarstva“ kojima se toliko hvalite konačno ste, naočigled svih, bacili u zapećak samo radi nastavka negovanja bliskih odnosa sa vašom prijateljicom Oljom Bećković. Siguran sam da shvatate da i oni koji nemaju veze sa novinarstvom znaju da lični odnosi sa nekom osobom ne smeju da stoje na putu profesionalizmu. Vi ste to izneverili pokazujući svoju prvu slabu tačku.

Zbog toga je jasno da uopšte u pitanju nije karakter mog teksta, da li vam se dopao ili ne, nego to što nije bilo nijednog kritičkog osvrta koji bi osudio očiglednu manipulaciju i ličan obračun Olje Bećković sa premijerom Srbije. Ne samo što ga nije bilo u vašem listu, već ni u listovima pod manje-više direktnim uticajem i kontrolom NUNS-a, kojima često oponirate, što vam u ovom slučaju ni najmanje nije smetalo. Umesto toga, zaputili ste se istom stazom kao NUNS i vaša bliska prijateljica – lično ste stali na njenu stranu, a od „Politike“ ste u ovom, kao i u slučajevima neprimerene i krajnje neukusne demonstracije vaše lične putinofilije, napravili bilten sopstvenih ili vama bliskih stavova, gde niko nije mogao da dobije prostor da kaže bilo šta drugačije.

Nakon što mi je vaš urednik obrazložio da moj tekst neće biti objavljen zbog toga što je već previše tekstova stiglo na istu temu, odgovorio sam mu da se nadam da je makar jedan od tih kritičan prema glavnom propagatoru, kako bih razumeo razloge tog odbijanja. Ali nije bilo nijednog, gospođo Smajlović. I ne samo to, tokom cele iduće nedelje izlazili su tekstovi o istoj temi među kojima takođe nije bilo nijednog koji bi odudarao od vašeg privatnog stava o toj temi. Tokom čitave te nedelje držali ste u svojim novinama karikaturu Olje Bećković preko čijih usta prelazi crni flaster sa profilom premijera Srbije na kraju. Da li se to može nazvati profesionalnošću ili je reč o jednostavnom dokazivanju prijateljstva, ne samo prema ćerki nego i prema ocu, jednom režiseru, a potom i „laktašu“ iz Republike Srpske – čitavoj zaostavštini za vas nikad prežaljene nacionalističke dogme? Da li je moguće da vam je lično prijateljstvo važnije od toga da se vama povereni „dragulj u kruni novinarstva“, kako ste se izrazili na sednici Odbora, na delu pokaže kao običan falsifikat – bižuterija i to ona od koje se na koži dobijaju razni osipi?

To je, međutim, tek polovina problema. Svoju slabost niste iskazali samo u slučajevima ekstremne naklonjenosti prema ličnim prijateljstvima ili ideološkoj identifikaciji u kojoj se pronalazite, već i u slučajevima ekstremne mržnje i neprijateljstva koje u poslednje vreme otvoreno demonstrirate prema Vladimiru Popoviću, direktoru Instituta za javnu politiku, pa i samom Institutu čiji sam i ja saradnik. U nekoliko vaših poslednjih tekstova konstantno se bavite i difamirate istu ličnost iz razloga koji na prvi pogled nisu sasvim očigledni, budući da lično niste prozvani niti od strane te osobe, niti od Instituta. Šta vam, dakle, tu smeta? Povod da ga ponovo spomenete bila je njegova izjava koju je dao Tanjugu u vezi Nikole Sandulovića i njegove diverzije tokom premijerovog predavanja u Londonu. Zatim ste i vi u autorskom tekstu posvedočili o svojim iskustvima sa Sandulovićem, da bi vam kao tema vašeg sledećeg teksta poslužila namera da dovedete u pitanje Popovićev integritet i legitimitet njegovih izjava koje daje javnosti. Da li je ceo problem samo u tome što su Popovića povodom londonskog incidenta zvali iz Tanjuga a vas nisu? Da li je to bio razlog da mu se denuncira svako pravo da nešto kaže o ljudima koji se lažno predstavljaju kao savetnici Zorana Đinđića?

Istovremeno, vaši novinari rade paralelno sa vama i objavljuju tekst „Fabrikovanje Đinđićevih savetnika“, gde se u istom nizu objavljuju slike Zorana Janjuševića, Vladimira Popovića i Branka Raduna, gde se po ko zna koji put citiraju više puta dokazane laži tadašnjeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija i ponovo reaktiviraju delovi iz post-atentatske hajke prema najbližim Đinđićevim saradnicima nastale u kuhinji Aleksandra Tijanića, ali i Marijane Milosavljević, još jedne vama bliske prijateljice. Sve to bio je samo uvod u ono što ćete posle toga napisati u maniru zločinačko-medijskog udruženja čije ste stavove delili, i sa kojim se i danas, čak kada više nema Koštunice i DSS-a, po meni nerazumljivom automatizmu identifikujete.

Tako ste u tekstu „Politika laži i video-klip“ ponovo izneli niz zlonamernih insinuacija, poluinformacija i neistina na račun Popovića, od kojih se mnogi navodi mogu proveriti pažljivim pregledom Popovićevih intervjua dostupnim na internetu. Insinuirali ste da iza dezinformacije objavljene tokom vanrednog stanja da će Tijanić biti uhapšen stoji upravo Popović, što je potpuna neistina jer je taj tekst na svoju ruku plasirao upravo tadašnji urednik „Politike“ Milan Mišić, kolega kojeg ste kasnije zamenili na toj funkciji. Tu informaciju, koja se npr. pojavljuje u 38. minutu prvog dela Popovićevog intervjua za crnogorsku TV Atlas, mogli ste, bez obzira da li se slažete sa njom ili ne, da navedete u cilju barem prividne objektivnosti, ali to niste učinili. Na taj način, umesto da shvatite da je na principima tabloidnog novinarstva, koje toliko spominjete, doktorirao vaš pokojni učitelj kojeg se ni danas ne odričete, uspeli ste da ustanovite ono što je vaša štićenica Olja Bećković sve vreme bezuspešno jurila tokom svoje za sada poslednje emisije „Utisak nedelje“ – da je Popović, kao nekadašnji navodni cenzor u vreme vanrednog stanja, a sada kao saradnik premijera Srbije kroz instituciju Instituta za javnu politiku, jedan od glavnih uzročnika aktuelnih slučajeva „cenzure“. Odavde bi mogao da sledi i maliciozan zaključak zbog čega ja, kako se to pitanje već u širim krugovima postavlja, toliko uporno pišem o temama o kojima pišem.

Kao instrument za to vrlo često, baš kao što ste učinili i na sednici Odbora, upotrebljavate onu drugu, možda još poznatiju priču koja prati vaš objekat prezira, a to je epizoda sa Gordanom Sušom. Uočićete vrlo brzo da postoji neverovatna analogija tog slučaja sa onim što u poslednje vreme u vezi premijera iznosi vaša prijateljica Bećković – obe su, kada su se našle u nevolji, zloupotrebile blisku komunikaciju sa dotadašnjim prijateljima i okrivile ih za ono što im se dešava (Primetite da i naši međusobni odnosi, a naročito komunikacija koju smo imali u vezi slučaja Ćuruvija, takođe ima potencijala za ovo). Indikativno je, takođe, i to da vas nikada nije zanimalo Popovićevo objašnjenje tog „incidenta“ i da ste po merilima „profesionalnog“ novinarstva sami imali unapred formiran stav po tom pitanju, baš kao i povodom Montgomerijeve interpretacije zbog čega je „Beba Popović otišao iz Đinđićevog kabineta“.

U intervjuu iz maja 2004. godine, na pitanje novinara da li je pretio Suši, Popović kaže da je to bio „običan razgovor između ljudi koji se poznaju“. Suša je tada u svojoj emisiji postavila upravo tijanićevsko pitanje, da li je to što je Popović za vreme akcije „Sablja“ novinarima saopštavao rezultate istrage bilo legalno? Dalje prenosim navode Popovića: „S obzirom da smo joj pet dana pre toga i Žarko Korać i ja dali odgovor na to pitanje, pozvao sam je i pitao da mi kaže šta joj nije jasno. Počela je da mi objašnjava kako nije imala lošu nameru i da je njen zadatak da svaku stvar istraži do poslednjeg detalja i da to objasni građanima ove zemlje. ’S obzirom da si tako istinoljubiva, mogla bi onda da kažeš građanima ove države kako si, kao nezavisni novinar, u ovih nekoliko godina uspela da kupiš stanove ćerkama. Zašto onda ne kažeš nešto i o ulozi svoga oca, Šilje Mihajlovića, u srpskom novinarstvu?’ – pitao sam je. Vrlo nerazumljivim govorom počela je da me optužuje, vređa, psuje, a onda smo se dotakli teme njenog postavljenja na mesto glavnog i odgovornog urednika RTS, jer je bila ubeđena da iza toga što nije dobila tu funkciju ja stojim. Rekao sam da to nije tačno i da to nisu dozvolili novinari RTS – njeni prijatelji – koji su insistirali da ona to mesto ne dobije. Kazali su – Gordana Suša je dobra, ali ona ima problem s alkoholom! Nastavila je da se svađa, a onda je ćerka uzela telefon i rekla da mama nije u stanju da razgovara. Tu se završila sva priča. Niti sam ja nju psovao, niti pretio, niti upotrebljavao DB dosijee. Samo sam rekao istinu.“

Zamolio bih vas sada, gospođo Smajlović, da dobro razmislite o paralelama i postavite sebi pitanje: nije li manir u kojem teče Popovićev razgovor sa Sušom u odnosu na sve ono što će Suša nakon tog poziva napraviti u principu formalno identičan donedavno bliskoj prijateljskoj vezi vaše štićenice sa Aleksandrom Vučićem – koju Olja Bećković, što se vidi po prirodi poruka koje navodi, a o čemu postoje i potvrde od strane premijera, tendenciozno prećutkuje u intervjuu datom „Istinomeru“ – i svoj zloupotrebi i besu koji je ustremila na njega nakon nezadovoljstva što su vlasnici B92 želeli da izmeste „Utisak nedelje“ na informativni kanal? Zapitajte se vi lično da li ste ikada ranije iskoristili bliske odnose sa nekom bitnom osobom tako što ste zloupotrebili njenu naklonost i neposrednost u trenutku kada vam se to učinilo isplativim? Ili još bolje, da li ste se ikada našli u situaciji da budete zatečeni i razočarani zbog toga što neki vaši raniji poznanici protiv vas koriste određeni sadržaj koji ste im ispričali u poverenju i izvlače ga iz konkteksta?

Nakon vašeg teksta odgovorio vam je istoričar Nikola Samardžić, kojeg ste, nezadovoljni što vam Vladimir Popović lično nije odgovorio, nazvali njegovim „dronom“. Tekst sa sajta Instituta ipak ste preneli u vašem listu, izopačavajući originalan naslov, a uz to ne tražeći dozvolu ni od autora ni od Instituta da ga prenesete. Čineći to, u štampanom izdanju selektivno ste redukovali Samardžićev odgovor i cenzurisali sve delove koji se odnose na vas, vaš list ili udruženje novinara na čijem ste čelu, tj. ukupno 423 reči iz originalnog teksta. Kada su vas kontaktirali advokati Instituta tražeći izvinjenje pod pretnjom tužbe, odbili ste, ali ste sa svog sajta, gde je već počela difamacija Samardžića i Popovića u vidu komentara grupe čitalaca koje kultivišete godinama, istih onih koje huškate na difamiranje mene kao saradnika Instituta ili na osnovu nacionalnog porekla mog imena, brzo povukli tekst. Nije li i ovo eklatantan primer u kojem ste ugled čitavog lista „Politika“ i zaposlenih u njemu stavili pod znak pitanja samo zbog vašeg privatnog hira i animoziteta prema direktoru Instituta? Nije li to čista zloupotreba položaja i gaženje profesionalnih kodeksa u još uvek javnom preduzeću? Da li je to bio glavni razlog zbog kojeg ste me ubeđivali kako je po mene bolje da se ne povezujem sa ljudima kao što su Vladimir Popović ili Petar Luković? To bi bila vaša druga slaba tačka.

Zbog svega navedenog, mišljenja sam da ste, iskazanim slabostima lične prirode, potpuno iskompromitovali radno mesto glavne urednice najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, te da zbog takvih postupaka i ponašanja niste dostojni da vodite ono što smatrate svojim privatnim draguljem na kruni koju, ipak, niste sami sebi stavili na glavu. Zato sam sasvim siguran da upravo preko „mog slučaja“ najšira javnost može jasno i do u detalje da uvidi razmere grešaka koje ste svojom voljom odabrali da činite i kojima, čini se, nepovratno gubite „Politiku“.

Ljiljana Smajlović vs. Ljiljana Smajlović

Pismo poslato predsednici UNS-a 2. decembra 2014. godine, bez odgovora

Poštovana,

U vezi sa nametnutim aktuelnim pitanjem cenzure u Srbiji, upućujem vam ovaj dopis kako bih vas informisao o skandaloznom stepenu neprofesionalnosti koji u mom slučaju nastavlja da demonstrira još uvek aktuelna glavna i odgovorna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović.

Kao što sam to već nedavno obrazložio u svom otvorenom pismu objavljenom na sajtu Instituta za javnu politiku, gospođa Smajlović iz „Politike“ svoju „profesionalnost“ nastavlja upadljivo da kompromituje nipodaštavajući je zarad isticanja ličnih i privatnih, kako pozitivnih tako i negativnih osećanja prema pojedinim licima. Takvo emotivno, nezrelo i ponašanje nedostojno funkcije koju obavlja prvi put prema meni je demonstrirala kada sam se tekstom u rubirici „Pogledi“ usprotivio njenom tumačenju ukrajinske krize i kada sam, zbog uvreda objavljenih na moj račun, zapretio da ću podneti tužbu protiv tog lista. Drugi put neprofesionalnost je istakla kada nije dozvolila nijedno disonantno mišljenje koje ne bi išlo u korist političkoj kampanji njene prisne prijateljice Olje Bećković. Istovremeno, po ko zna koji put, „Politikina“ Ljiljana Smajlović je pronalazila povod da u svojim, ali i preko tekstova svojih novinara, opanjkava, širi neistine i iznova plasira već oborene spekulacije u vezi Vladimira Popovića, direktora Instituta čiji sam saradnik, indirektno pokušavajući da na taj način i mene diskredituje.

Nakon otvorenog pisma u kojem sam ukazao na nedopustivost i nedostojnost takvog ponašanja, u glasilu koje je u značajnoj meri još uvek u vlasništvu države, umesto da prihvati svoje očigledne nedostatke i poradi na njihovom otklanjanju, gospođa Smajlović iz „Politike“ ponovo je prema meni primenila isti aršin – totalno je izignorisala obimnu ekskluzivnu analizu medijskih manipulacija tokom majskih poplava koju sam joj poslao i na kojoj sam mesecima radio. Suprotno opisu svoga posla, urednica me, ne odgovarajući na poruke i pozive, nije udostojila čak ni odgovora da li je rad uopšte pročitala, a kamoli da li bi ga objavila i šta misli o radu koji je iziskivao tako ogroman trud. Zbog toga smatram da sam i u ovom slučaju, poput onih na koje sam još ranije ukazivao, izložen besprizornoj, lično i politički motivisanoj blokadi. Kao autor, građanin i poreski obveznik države koja plaća radno mesto „Politikine“ gospođe Smajlović, ovaj postupak doživljavam kao diskriminatorski i ponižavajući.

Budući da se u javnosti više puta predstavljala kao osoba koja i sama želi da dobije odgovor na pitanje „ko obara sajtove?“, iz odluke urednice Smajlović da ignoriše tekst koji joj upravo te odgovore daje, ne preostaje mi ništa drugo nego da zaključim da razlozi za ovakvo ponašanje mogu biti samo lične prirode i da predstavljaju neku vrstu privatne osvete zbog otvorenog pisma koje sam napisao, između ostalog, i kao reakciju na dezinformacije koje su ona i list „Politika“ proizvodili u okviru nedavnog javnog slušanja na sednici Odbora za kulturu i informisanje.

Zato bih svoj apel iz prethodnog pisma ovoga puta još jasnije ponovio: Svi oni koji su, bilo direktno ili indirektno, doprineli tome da ovakva Ljiljana Smajlović obavlja funkciju glavnog i odgovornog urednika „Politike“ trebalo bi tu odluku pod hitno da preispitaju zbog najočiglednijeg kršenja profesionalnih standarda i novinarskih kodeksa, zloupotrebe službenog položaja koja rezultira prikrivanjem informacija od javnog značaja i upadljivo poražavajuće nesposobnosti ovog lica da poslovno odvoji od privatnog i ličnog. Vas, kao uvaženu predsednicu Udruženja novinara Srbije, u nadi da nećete podleći sličnim iskušenjima, najlepše molim da mi u ovome pružite podršku.

Sa uvažavanjem,
Ištvan Kaić

Molba "Politici"

Pismo poslato direktorima Politike 5. decembra 2014. godine, bez odgovora

Poštovani,

Kao autor i saradnik lista „Politika“, obraćam Vam se u vezi sa serijalom „Operacija Cenzura“, čija su mi tri nastavka objavljena u rubrici „Pogledi“.

Dana 25. novembra uredno sam poslao četvrti nastavak pod naslovom „Poplave, grupna psihologija i analiza ega“ koji sam još ranije bio najavio i prethodno dogovorio sa glavnom i odgovornom urednicom Ljiljanom Smajlović. Do današnjeg dana gospođa Smajlović nije mi odgovorila, niti se obazirala na pozive i poruke u kojima sam joj skretao pažnju na nekorektno ponašanje prouzrokovano takvom ignoracijom. Napomenuo bih da je slično ponašanje već ispoljavala u toku leta kada je povod bio jedan drugi tekst, da bi nakon više od dva meseca ponovo uspostavila kontakt sa mnom.

Ocenjujući da to što čini spada u domen ličnog a ne profesionalnog odnosa, obraćam Vam se u svojstvu lica koje smatra da je zbog ponašanja gospođe Smajlović oštećeno i da, u skladu sa kodeksom novinara, polaže pravom na odgovor i obrazloženje iz kojih razloga nije uzvratila bilo kakvom reakcijom na obimnu studiju koja, između ostalog:

• - otkriva zloupotrebe u tumačenju Zakona o vanrednim situacijama od strane medija „Vreme“, „Peščanik“, „Radio Slobodna Evropa“ i drugih, usmerene protiv Vlade Srbije;
• - pokazuje kako su u cilju manipulisanja interpretirane otvorene sednice za javnost Republičkog štaba za vanredne situacije i solidarnost na koju je pozvala Vlada Srbije;
• - objašnjava na koji način su se afirmisale neproverene informacije sa društvenih mreža u cilju dizanja panike, mržnje i besa prema Vladi Srbije i otkriva ulogu koju su u tome imali lažna glasila i blogovi;
• - razjašnjava kako su „obarani“ sajtovi Teleprompter, Druga strana i Blic blog;
• - otkriva vezu peticije „U lice cenzuri“ sa institucijama kao što su OEBS, Zaštitnik građana, Poverenik za informacije, i organizacijama kao što su Kuća ljudskih prava, Šer fondacija, NUNS i drugih;
• - pocrtava odgovornost kompanije Ringier Aksel Springer za nesprečavanje protoka dezinformacija i zadržavanje informacija od javnog značaja;
• - objašnjava kako je falsifikovan i reinterpretiran apel gradonačelnika Beograda Siniše Malog sa namerom da bude pozvan na odgovornost zbog broja stradalih u Obrenovcu;
• - opisuje na koji je način i iz kojih medija i institucija vođena kampanja protiv reakcije nadležnih organa MUP povodom širenja panike na društvenim mrežama i kako se ona nastavlja i dan-danas.

Radi poštovanja etičkih normi, molio bih Vas da razgovarate sa Ljiljanom Smajlović kako bi mi se uputio odgovor povodom autorskog teksta koji sam joj poslao, uz obrazloženje zbog čega, kao glavna i odgovorna urednica lista za koji pišem, odbija da komunicira sa mnom.

Srdačno,
Ištvan Kaić
Saradnik Instituta za javnu politiku

Žalba Savetu za štampu

Predmet ove žalbe je tekst „Mnogo se izvinjavamo“ koji je objavljen 24. decembra u listu Politika autorke Ljiljane Smajlović. U tekstu se nalazi sledeći pasus: „Lično se izvinjavam Ištvanu Kaiću što sam mu objavila samo 100.000 slovnih znakova, a on je hteo još. Svečano obećavam da više neću ni slova. Ujedno se izvinjavam i Kaićevom društvu u Institutu za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića.“ Smatram da rečenica autorke, koja je ujedno i glavna urednica ovog lista, „Svečano obećavam da više neću ni slova“ krši profesionalne norme jednog urednika time što izražava sud koji je uzrokovan isključivo ličnim animozitetom prema meni.

Ovaj lični animozitet prouzrokovan je situacijom u kojoj je gospođa Smajlović takođe kršila profesionalne standarde i kodekse novinarstva, ne dozvolivši da se pojavi nijedan tekst koji bi kritikovao političku kampanju koju je vodila Olja Bećković, inače njena bliska prijateljica, što znači da je i ovu odluku bila donela na ličnoj bazi. Takođe, u seriji svojih tekstova, baš kao i u tekstu koji je predmet ove žalbe, autorka se opsesivno i neprestano, gotovo fanatički bavila direktorom Instituta za javnu politiku, Vladimirom Popovićem, svuda ga umetala, opanjkavala i iznosila laži o njemu, što je drugi posredan razlog njenog animoziteta prema meni. Ovaj detalj opet govori da ovo lice donosi odluke na ličnoj bazi, samo ovoga puta uzrokovano negativnom, a ne emocijom bliskosti kao u slučaju sa nekadašnjom voditeljkom „Utiska nedelje“. Sve ove elemente detaljnije sam obrazložio i argumentovano prezentovao u svom tekstu „Prljavi dragulj“, objavljenom 10. novembra na sajtu Instituta za javnu politiku, čiji link vam dostavljam u prilogu ove žalbe.

Postoji još svežiji razlog koji smatram da je usko povezan sa rečima koje mi u predmetu žalbe upućuje glavna urednica Politike. Dana 25. novembra poslao sam joj po ranijem dogovoru četvrti nastavak svog serijala Operacija Cenzura pod nazivom „Poplave, grupna psihologija i analiza ega“, smatrajući da će profesionalne razloge za eventualno objavljivanje jednog takvog bitnog teksta staviti ispred ličnog animoziteta, na koji privatno svakako ima pravo i zbog kojeg ne mogu da je krivim. Ali ni ovoga puta to nije bio slučaj i gospođa Smajlović još jednom je pokazala koliko ne vlada profesionalnim standardima i koliko lako sebi dopušta da bude izbačena iz takta. Kršeći elementarne etičke kodekse, ona je prestala da komunicira sa mnom, ne odgovorivši mi ni na pitanje koje sam jedino tražio od nje kao urednice – da li je pročitala tekst koji sam joj poslao.

Ne znajući šta da radim, obratio sam se Udruženju novinara Srbije kojim takođe predsedava Ljiljana Smajlović, namerno pokušavajući da joj ukažem da bi trebalo da povede računa o formalnim dužnostima koje obavlja, i tako apsurdno tražeći zaštitu od nje same. Pošto ni tad nije reagovala, ispostavilo se da sam za tren oka uspeo da dokažem da je gospođa Smajlović i u sukobu interesa u moralnom smislu jer nije u stanju da odlukom koju je donela kao urednica Politike ne kompromituje i funkciju predsednice UNS-a i time odvoji jednu funkciju od druge. Sledeće što sam učinio jeste da sam uputio molbu njenim direktorkama u Politici, Mirjani Glišić Simić i Nini Samardžić, izveštavajući ih o celokupnoj situaciji i moleći ih da razgovaraju sa gospođom Smajlović da mi uputi bilo kakav odgovor kako bih znao šta mi je činiti sa tekstom. Ni to nije pomoglo, a tekst o poplavama, makar u skraćenom izdanju kao odlomak nisam uspeo da objavim ni u jednom štampanom mediju. U celosti, objavljen je 15. decembra na internet portalu e-novine.

Što se tiče tvrdnje da mi je objavljeno 100.000 slovnih karaktera, ona je samo delimično tačna. Ovu nepotpunu informaciju gospođa Smajlović prvi put je iznela na sednici Odbora za kulturu i informisanje održanoj 6. novembra, čiji link vam takođe dostavljam, a koju su nakon toga preneli i mediji. Zato sam dužan da obavestim članove Saveta o sledećim činjenicama. Od 8. aprila do 26. septembra u Politici mi je objavljeno osam tekstova, od kojih tri teksta predstavljaju kraće odgovore. Podatak u vezi 100.000 karaktera, tačnije 127.047 karaktera zajedno sa praznim poljima kad se sve sabere, važi samo za online izdanje tog lista, ali ne i za štampano. Svaki tekst u štampanom izdanju bio je prilagođen obimu koji je diktirao fizički prostor koji zauzima rubrika „Pogledi“ u kojoj su tekstovi izlazili, a to znači 7.000 karaktera po tekstu ili manje. Ovakav pokušaj manipulacije slovnim karakterima na internetu, koji listu ne donose nikakve dodatne troškove od strane glavne urednice smatram u najmanju ruku neprimerenim.

Zbog svega navedenog smatram da rečenica „Svečano obećavam da više neću ni slova“ predstavlja samo veliku kulminaciju čitavog ovog niza događaja zbog čega sam bio u nuždi da ih navedem, a radi što boljeg razumevanja razloga zbog kojih podnosim žalbu i njene opravdanosti. Takva rečenica ne može ni na koji način u profesionalnom smislu biti pravdana motivom broja karaktera u objavljenim tekstovima, kako to autorka očekuje. Smatram da je ovakav vid komunikacije koju je ovom rečenicom demonstrirala Ljiljana Smajlović etički neprihvatljiv kada su ozbiljni mediji u pitanju, a posebno kada je reč o najstarijem dnevnom listu na Balkanu, zbog čega tražim da Savet javno osudi ovakvo ponašanje i proglasi ga neetičnim.

Iz celog teksta, pored svih navedenih lica, ja sam dobio počasno mesto najvećeg neprijatelja, zajedno sa Vladimirom Popovićem, a pomenuta rečenica direktan je izliv lične mržnje i pakosti. Najvažnije od svega, ova rečenica konačno, bez trunke srama, šalje jasnu poruku javnosti i predstavlja dokaz cenzure koja se nada mnom sprovodi već duže vreme i koja ovde važi i za budućnost – meni kao autoru koji se inače bavim temom cenzure u Srbiji, šta god da napišem i čime god se bavio, ako se pita Ljiljana Smajlović, više ne treba dati javnog prostora. Molio bih Savet da mi odgovori na jednostavno pitanje: da li ovakav stav može biti tretiran kao profesionalan?

Delovi Kodeksa novinara koji su po mom sudu dovedeni u pitanje ponašanjem Ljiljane Smajlović, kako urednice Politike tako i predsednice UNS-a, između ostalog su delovi o Sprečavanju korupcije i sukoba interesa (tačka 4. zbog korišćenja autorskog teksta u svrhu privatnih interesa – ospoljavanja pristrasne, emotivne i neetične reakcije koja osuđuje autora-saradnika lista na permanentnu buduću cenzuru; tačka 5. zbog neobavljanja dužnosti i nereagovanja po funkciji predsednice novinarskog udruženja na neetično ponašanje urednice lista u uslovima kada je u pitanju jedna ista osoba). Predlažem da Savet proglasi lice odgovornim po obe tačke, ili prema drugim uopštenim načelima profesionalnog i etičkog ponašanja, kao lice koje se ponelo neetično i koje u skladu sa ličnim interesima nije reagovalo na kršenje kodeksa, tj. kao lice koje se bez dileme nalazi u sukobu interesa. Predlažem da se lice takođe proglasi odgovornim za neetičnost u izjavi „Svečano obećavam da više neću ni slova“ i time za uskraćivanje prava na slobodu izražavanja na neograničeno vreme u budućnosti.

U Beogradu,
25. decembra 2014.
Ištvan Kaić

Upozorenje predsednici UNS-a

Dopis upućen Udruženju novinara Srbije nakon podnošenja žalbe 26. decembra 2014. godine, bez odgovora

Poštovana gospođo Smajlović,

Obraćam vam se kao predsednici Udruženja novinara Srbije sa namerom da vam skrenem pažnju na tekst „Mnogo se izvinjavamo“ objavljen 24. decembra u Politici, čiji je autor glavna urednica tog lista, Ljiljana Smajlović.

Iz neobjašnjivih razloga, autorka tog teksta se u jednoj rečenici svečano zaklinje da mi, doslovce, više ni slova neće objaviti u tom listu. Naime, gospođa Smajlović insinuira da bih zbog 100.000 slovnih karaktera, koliko mi je dozvolila da objavim (ne kaže da se to odnosi samo na online izdanje) trebalo da joj budem zahvalan i da, valjda, zbog toga nikada nije smelo da mi padne na pamet da je kritikujem kada mislim da greši i kada sam sasvim siguran, što pred Savetom za štampu nameravam i da dokažem, da grubo krši profesionalne norme i vodi se ličnim, osvetničkim porivima koji ne bi smeli da utiču na funkciju koju ima u još uvek delom državnoj firmi. Da gospođa Smajlović nepopravivo nije u pravu direktno svedoči takođe i član 4. tačka 1. stav 1. Kodeksa novinara koji je sastavljala zajedno sa prijateljima iz NUNS-a, a koji glasi: "Novinar treba da izvesti urednika ukoliko se njegovi lični, ekonomski, politički i drugi interesi prepliću sa profesionalnim dužnostima."

Umesto da gospođa Smajlović, ponovo to kažem, nauči nešto iz svojih postupaka, ona u tekstu koji, pretpostavljam, piše u svojstvu odlazećeg urednika tog lista, jer ne mogu da razumem da bi u bilo kojoj drugoj situaciji bila tako nešto u stanju nekom da napiše, mene osuđuje na apsolutnu, ad infinitum cenzuru u mediju nad kojim je uspostavila političko-ideološki monopol i jednoumlje. Podsećam da ovakva cezura, kao i oblik u kojem je izneta predstavlja grubu zloupotrebu službenog položaja prema članu 3. (Sprečavanje korupcije i sukoba interesa) tačka 4. Kodeksa jer odražava isključivo lični interes koji je u sukobu sa javnim, kao i da je protivzakonita jer mi uskraćuje pravo na svaku vrstu reakcije ili odgovora na eventualne buduće neistine, laži i uvrede koje se budu iznosile na moj račun u tom listu, na šta imam osnovno pravo po Zakonu o javnom informisanju i medijima.

Od svih lica koje spominje u tekstu, svih koji je na ovaj ili onaj način ljute ili nerviraju, glavna urednica je svoj bes iskalila samo prema meni, prema onome kome jedino i može – jer sam u tom listu želeo i dalje da objavljujem radove koje smatram značajnim za javnost – svom nekadašnjem saradniku. Zbog besa prema svima, ljuta što uskoro odlazi sa funkcije glavne urednice onako kako je i došla, gospođa Smajlović je, zanoseći se, prekršila i tačku 6. pomenutog člana u kojem stoji da "Novinar neguje kulturu i etiku javne reči...", gde novinar stoji u svojstvu autora teksta koji je predmet žalbe pred Savetom za štampu.

Budući da sam vam već jednom skretao pažnju na problematično i, najblaže rečeno, neprofesionalno ponašanje glavne urednice lista Politika, a da vi niste reagovali tom prilikom, prinuđen sam sada da vas upozorim da će, ukoliko ne budete javno osudili ovaj, kako neprofesionalni tako i nezakoniti čin Ljiljane Smajlović kao urednice Politike, ovo pismo biti uvršteno među ostale priloge već predate žalbe i da će vas, na taj način, po izmenjenoj i proširenoj žalbi, ovoga puta sasvim osnovano i zakonski dokazivo teretiti za sukob interesa jer niste u stanju da objektivno donosite odluke i obavljate svoju dužnost ni kao predsednica Udruženja novinara Srbije.

S poštovanjem,
Ištvan Kaić

Delovi prepiske sa generalnim sekretarom Saveta za štampu

Mailovi od 25. decembra 2014. godine

Poštovani gospodine Kaiću,

Primili smo žalbu koju ste podneli na tekst objavljen u listu “Politika”. Da bi Vaša žalba ušla u proceduru pred Savetom za štampu, molim Vas da je uskladite sa našim pravilima.

Najpre, u prilogu su vaši tekstovi, ali ne i tekst na koji se žalite. Molim Vas da dostavite skeniranu kopiju ili link ka tom tekstu. Zatim, Savet za štampu odlučuje o tome da li je medij prekršio Kodeks objavljivanjem određenog sadržaja i ne utvrđuje pojedinačnu odgovornost novinara, odnosno urednika. Takođe, ne bavimo se ponašanjem novinara, njihovim odnosima sa ljudima sa kojima sarađuju, pa ni eventualnim sukobom interesa. O svemu tome odlučuju sudovi časti novinarskih udruženja. Osim toga, već sam Vam jednom prilikom odgovorila da je stvar uređivačke politike medija da li će nešto objaviti ili ne i da Savet za štampu nema nikakvih nadležnosti nad tim.

Dakle, žalbu Savetu, kao i svi ostali građani, možete podneti na list (u ovom slučaju “Politiku”) koji je objavio tekst i na konkretan sadržaj teksta, pa Vas najljubaznije molim da žalbu uskladite sa ovim pravilima. Nakon toga ću Vas obavestiti o daljem postupku.

Unapred hvala.

S poštovanjem,
Gordana Novaković,
generalni sekretar Saveta za štampu

Poštovana,

Izgleda da vi uopšte niste pročitali moju žalbu ili reagujete instruirani pod nečijim pritiskom.

Možete proveriti da sam uredno podneo žalbu preko vaše forme koja se nalazi na vašem sajtu, gde sam popunio sva polja pa i polje za link ka tekstu koji je osnova žalbe. Mail koji sam vam naknadno poslao samo je ispravka nekih grešaka koje su mi se potkrale u tekstu žalbe.

Drugo, predmet žalbe nije neobjavljivanje nekog sadržaja, već konkretan sadržaj koji je objavljen u tekstu navedenog lica. Koje su okolnosti vezane za to što je lice napisalo tako nešto je sasvim nešto drugo i taj niz događaja sam naveo da biste bolje razumeli celu situaciju, a ne u smislu da je neki neobjavljeni sadržaj predmet žalbe. Štaviše, neobjavljene stvari, kao i razni dopisi imaju status priloga. Pročitajte pažljivo žalbu i videćete da tu nikakvih nepravilnosti koje se kose sa vašim procedurama nema. To o čemu govorite spada u objašnjenje a ne u predmet žalbe. Vašu napomenu da neobjavljeni sadržaji ne mogu biti predmet žalbe vrlo dobro sam razumeo još prvi put.

Treće, ličan odnos između urednika i autora uopšte nije predmet ove žalbe, niti može biti, niti ga ja imam sa tim licem, već je to deo iz javno objavljenog teksta, te stoga ne može biti govora ni o kakvom privatnom ili ličnom domenu. Štaviše, ovde je reč o zloupotrebi odgovornog položaja i neobavljanju funkcije zbog lične netrpeljivosti. Dakle, uočite precizno o čemu se tu radi. Tu više ne može biti reči o nečemu o čemu Savet ne bi trebalo da raspravlja.

Četvrto, delovi o sukobu interesa prepisani su upravo iz Kodeksa iz kojeg se tražilo da navedem po kom osnovu podnosim žalbu. Dakle, iz Kodeksa za koji je nadležan Savet. Ni tu niste u pravu kada kažete da to nije u nadležnosti Saveta, jer sve u sklopu Kodeksa jeste u njegovoj nadležnosti, što stoji i na vašem sajtu.

Molim vas da detaljno i sa velikom pažnjom pročitate sve što sam vam poslao i da usvojite žalbu. Sve ostalo što ste napisali nije u skladu sa normama koje podrazumeva vaša uloga u Savetu i može biti predmet sudske tužbe, budući da tvrdite da nešto nisam uradio a jesam, ili da za nešto niste nadležni a jeste.

Srdačno,
Ištvan Kaić
 

Poštovani gospodine Kaiću,

Neću ovoga puta komentarisati insinuacije i optužbe da radim po nečijim instrukcijama (koje zaista ne znam na čemu zasnivate), kao ni pretnje sudskom tužbom (zbog toga što imamo različito viđenje šta je u nadležnosti Saveta i generalnog sekretara?). Priznaću da, zbog ograničenih intelektualnih sposobnosi, nisam razumela šta je bila ideja podnosioca žalbe.

Priznajem takođe grešku i izvinjavam se zbog toga što sam previdela da ste žalbu podneli na sajtu i da ste dostavili link.

Kad je reč o odlučivanju o sukobu interesa, postoji konkretna odluka Komisija za žalbe o žalbi lista Kurir na Vreme, (možete je naći na našem sajtu) u kojoj se izričito kaže da to izlazi iz okvira nadležnosti Komisije. Kao što sam vam rekla, time se bave sudovi časti novinarskih udruženja.

Da skratim, međutim, polemiku koja nikuda ne vodi, upoznaću članove Komisije sa Vašom žalbom, njihova odluka je i onako konačna.

S poštovanjem,
Gordana Novaković

Poštovana,

U redu, izvinjavam se i ja za eventualne optužbe ili za spominjanje tužbe koju ste protumačili kao pretnju.

Vodite računa da tačka 5. nije jedina tačka po kojoj sam se žalio, već i tačka 4., koja se odnosi na ostvarivanje lične koristi i interesa rečenicom u kojoj vam neko svečano obećava da vam više neće objaviti ni slovo. Sad ja vas pitam, da li ijedan urednik ima pravo da mi zabrani svaki budući tekst? Evo, nađite mi neki osnov za to, pa da formalno i to stavim u žalbu.

Što se tiče vašeg konsultovanja, žalba može da padne odlukom Komisije u procesu većanja, ali ne može da se ne uvaži ako sam je podneo u vezi sa određenim delovima koji su sastavni deo vašeg Kodeksa po kojem odlučujete. Onda ili nešto nije u redu sa vašim Kodeksom, ili sa Savetom. To je osnov za tužbu o kojem sam vam govorio.

pozdrav,
Ištvan

Poštovani,

Prema članu 15. Poslovnika o radu Komisije za žalbe, Komisija ima pravo i da žalbu odbaci, ukoliko je to generalni sekretar propustio da uradi, a ukoliko oceni da ne ispunjava uslove iz člana 3. i 4. Poslovnika. I to se par puta do sada i dogodilo. Kao što se dešavalo i da su tražili da se žalba dopuni ili dodatno objasni. Dakle, mislila sam na tu vrstu konsultacija sa članovima Komisije, na koje, izvinite, imam pravo.

S poštovanjem,
Gordana Novaković

Poštovana,

U vašem prvom mailu tražili ste da dopunim žalbu određenim sadržajima. Sad već govorite o mogućem odbacivanju. Ukoliko do toga dođe, ja ću vas zamoliti da mi napišete imena ljudi koji su takvu odluku doneli, radi daljeg procesuiranja. Pretpostavljam da ta imena nisu tajna, kao i da su članovi Saveta javni. Sa druge strane, od vas očekujem da ukoliko je negde nešto neophodno pojasniti u žalbi da bi ona prošla na to i ukažete sa konkretnim predlozima.

Npr., imate član 4. tačka 1. stav 1. koji glasi: "Novinar treba da izvesti urednika ukoliko se njegovi lični, ekonomski, politički i drugi interesi prepliću sa profesionalnim dužnostima." Pa zar ovo nije dovoljno da žalba prođe?

pozdrav,
Ištvan

Odgovor Saveta za štampu

Mail od 9. januara 2015. godine

Nakon konsultacija sa članovima Komisije za žalbe, obaveštavam Vas da je Komisija odlučila da žalbu ne prihvati. Za odbacivanje žalbe izjasnilo se osam članova Komisije, dva člana se nisu izjasnila, dok je Ljiljana Smajlović bila izuzeta iz konsultacija. Većina članova Komisije smatra da žalbu ne treba prihvatiti jer se ne odnosi na sadržaj teksta već na odluku glavne urednice da ubuduće ne objavljuje Vaše tekstove. Ono što žalbu, po oceni članova Komisije, dodatno diskvalifikuje jeste i način na koji ste se obratili Komisiji. Pretnja tužbom članovima samoregulatornog tela, po njihovom mišljenu, direktan je pritisak na njih i u toj situaciji ne mogu nesmetano ni da raspravljaju, ni da odlučuju.

S poštovanjem,
Gordana Novaković
generalni sekretar Saveta za štampu

Prijava protiv Ljiljane Smajlović Sudu časti

Prijava upućena Sudu časti Udruženja novinara Srbije 18. aprila 2015. godine

Zbog teksta „Mnogo se izvinjavamo“ autora Ljiljane Smajlović (u daljem tekstu autor), koji je objavljen 24. decembra 2014. godine u listu „Politika“ , oštećeno lice Ištvan Kaić, nekadašnji saradnik tog lista u rubrici „Pogledi“ (u daljem tekstu podnosilac prijave) obraća se Sudu časti Udruženja novinara Srbije jer smatra da su u tekstu grubo prekršene pojedine odredbe Kodeksa novinara Srbije, te da su mu time narušena neka od zakonom zagarantovanih prava i da mu je naneta nematerijalna šteta povredom ugleda i časti (nakon teksta podnosilac prijave do datuma ove prijave nije uspeo da objavi nijedan tekst ni u jednom mediju). Predmet prijave su i posledice proizašle iz teksta koje otvaraju pitanja sukoba interesa prijavljenog lica.

Podnosilac prijave smatra da su prekršene sledeće odredbe Kodeksa novinara Srbije:

• Odgovornost novinara: tačka 1. „Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja“, smernica 1. „Novinar treba da izvesti urednika ukoliko se njegovi lični, ekonomski, politički i drugi interesi prepliću sa profesionalnim dužnostima.“

Obrazloženje: 1. Nisu potpuno jasne okolnosti zbog kojih se u svom tekstu autor u pretposlednjem pasusu obraća podnosiocu prijave, niti je jasna veza podnosioca prijave sa ostalim gorepomenutim licima u autorovom tekstu. Budući da je podnosilac prijave od početka pisanja za list „Politika“ vrlo često optuživan da radi po nalogu Vladimira Popovića i Aleksandra Vučića, da svoje tekstove piše iz kabineta Vlade Srbije, da je plaćenik i da radi za službe bezbednosti, podnosilac prijave uviđa postojanje zlonamernosti autora da iskoristi postojeće etikete i dodatno kompromituje njegov lični integritet kao i integritet njegovog rada koji je rezultat isključivo njegovog samostalnog delovanja; 2. Podnosilac prijave smatra da se zlonamernost autora pojačava time što od svih navedenih lica u tekstu prema kojima autor izražava nezadovoljstvo jedino on biva konkretno i javno kažnjen (u smislu lica koje autor od svih pobrojanih jedino ima mogućnost da kazni i koje treba da trpi zbog ostalih gorepomenutih lica) iz razloga koji opet nisu potpuno jasni; 3. Autor kao razlog za kažnjavanje podnosioca prijave navodi njegovu navodnu nezahvalnost brojem objavljenih karaktera tokom sedmomesečne saradnje u internet izdanju tog lista. Budući da zahvalnost implicira da se podnosilac prijave pre svega nalazi u nekakvom ličnom dugu prema autoru, a ne u profesionalnom odnosu, podnosilac prijave zaključuje da je sadržaj pretposlednjeg pasusa u tekstu motivisan ličnim interesima i da na taj način krši navedenu odredbu Kodeksa; 4. Autor se u tekstu od svih spomenutih lica jedino podnosiocu prijave „lično izvinjava“, što mu je, prema uverenju podnosioca prijave, dalo za pravo da ga isto tako lično i kazni, čime je apostrofirao da je u slučaju podnosioca prijave sasvim legitimno voditi se pre svega ličnim motivima, vređajući tako njegov ugled i čast.

• Novinarska pažnja: tačka 1. „Novinar je obavezan da pristupa poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom.“

Obrazloženje: Podnosilac prijave napominje da je obraćanje autora u pretposlednjem pasusu usledilo kao naknadni odgovor na redovni materijal koji je podnosilac prijave bio poslao listu „Politika“ radi objavljivanja. Budući da autor, koji je istovremeno bio i urednik podnosiocu prijave, uprkos brojnim molbama nije ispunio svoju obavezu i u skladu sa profesionalnom dužnošću odgovorio da li će objaviti materijal od javnog značaja, te da je autor nakon dva meseca od primljenog materijala svesno odabrao javnu formu da to učini na način koji povređuje ugled i čast podnosioca prijave, podnosilac prijave smatra da je ovim potvrđeno da se autor vodio ličnim interesima, preciznije ličnom osvetom, nauštrb ispunjavanju profesionalnih normi i da nije pristupio poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom.

• Odgovornost novinara: tačka 6. „Novinar neguje kulturu i etiku javne reči, poštuje pravo na odgovor, izvinjenje i ispravku i dužan je da blagovremeno objavi odgovarajuću ispravku.“

Obrazloženje: 1. Reči u pretposlednjem pasusu: „Lično se izvinjavam Ištvanu Kaiću što sam mu objavila samo 100.000 slovnih znakova, a on je hteo još. Svečano obećavam da više neću ni slova“, prema stavu podnosioca prijave nisu u skladu sa negovanjem kulture i etike javne reči. Autor teksta vidno kažnjava podnosioca prijave zbog količine slovnih znakova (u internet izdanju), koju je kao urednik sâm bio odobrio, i na osnovu toga mu zabranjuje svako dalje objavljivanje u tom listu, čime je nejasno na koji se način ovo nepisano pravilo o ograničavanju saradnje zbog količine objavljenih slovnih znakova uklapa u Kodeks novinara Srbije, budući da podnosilac prijave nije potpisao nikakav ugovor o saradnji i da ni za jedan od tih 100.000 znakova nije dobio ni dinara; 2. Podnosilac prijave smatra da autor u svojstvu urednika svakako ima prava da prekine saradnju sa njim, ali ne na način na koji se unižava njegovo dostojanstvo, ugled i čast. Ukoliko prekida saradnju sa njim, podnosilac prijave smatra da je za to potrebno i adekvatno obrazloženje koje bi ostalo u granicama novinarske profesionalnosti i etike, te da ne može biti rezultat upućene argumentovane kritike, a po najmanje ne broja objavljenih slovnih znakova. Na osnovu toga podnosilac prijave zaključuje da poslednje predstavlja samo izgovor umesto razloga koji tendenciozno nije naveden, jer bi navođenje stvarnog razloga učinilo još transparentnijim neprofesionalne i lične motive autora; 3. Obećanje autora da se podnosiocu prijave neće dozvoliti da objavi „ni slova“ više je od običnog prestanka saradnje, jer podrazumeva čak i zabranu da se podnosilac prijave u tom listu oglasi onda kada na to ima zakonsko pravo. Time je autor u svojstvu urednika izrazio nepoštovanje prema članovima 83. i 84. Zakona o javnom informisanju i medijima, i prekršio navedenu tačku Kodeksa koja se odnosi na deo o poštovanju prava na odgovor i ispravku. Podnosilac prijave smatra da su se na taj način samo dodatno učvrstili uslovi za svako buduće kompromitovanje njegovog imena u listu „Politika“.

• Sprečavanje korupcije i sukoba interesa: tačka 5. „Novinar bi trebalo da učini sve da izbegne situacije koje bi mogle da dovedu do sukoba interesa, stvarnog ili prividnog, i koje bi mogle da ga navedu da kompromituje svoj ugled ili ugled profesije. Novinar koji ne može da izbegne sukob interesa dužan je da bez odlaganja o tome obavesti urednika.“

Obrazloženje: 1. Nakon brojnih bezuspešnih pokušaja da ostvari kontakt sa autorom, njegovim tadašnjim urednikom, podnosilac prijave, tražeći zaštitu, pismeno se obratio predsednici Udruženja novinara Srbije i to u dva navrata – prvi put 2. decembra zbog toga što autor odbija da izvršava svoj posao sa profesionalnom pažnjom, ne oglašavajući se povodom poslatog materijala, i drugi put 26. decembra zbog povrede ugleda i časti u tekstu koji je predmet ove prijave. Budući da ni na jedan od dopisa nije dobio nikakav odgovor, kao i zbog činjenice da autor i predsednica UNS-a predstavljaju jednu istu osobu, podnosilac prijave zaključio je da se ovo lice nalazi u sukobu interesa i da funkcija predsednice UNS-a trpi zbog funkcije glavne i odgovorne urednice „Politike“; 2. Obraćajući se 25. decembra Savetu za štampu zbog delova u autorovom tekstu za koje smatra da krše Kodeks novinara Srbije, podnosilac prijave naišao je na nove prepreke. Najpre je odvraćan od toga da podnese žalbu pod obrazloženjem da Savet odlučuje samo o objavljenim medijskim sadržajima, zatim je ubeđivan da nije podneo prijavu po propisanoj proceduri, da bi najzad njegova žalba bila odbijena pre usvajanja zbog toga što su članovi Komisije za žalbe u dogovoru procenili da sporni deo više spada u autorovu nameru nego u sadržaj teksta. Budući da autor i u ovom telu obavlja čak dve značajne funkcije – funkciju člana Komisije za žalbe i funkciju predsednice Upravnog odbora – podnosilac prijave je i u ovom slučaju zaključio da se ovo lice nalazi u sukobu interesa i da i ove funkcije, baš kao u prethodnom slučaju, trpe zbog funkcije glavne i odgovorne urednice „Politike“.

Više informacija o referentnim radnjama vezanim za ovaj slučaj kroz hronološki prikaz može se dobiti uvidom u internet stranicu istvankaic.com/dosijei/155. Sadržaji sa ove stranice ne mogu se smatrati formalnim delom prijave.

Zbog svega navedenog, podnosilac prijave predlaže da Sud časti Udruženja novinara Srbije u skladu sa Statutom izrekne sledeće mere:

• uputi opomenu koju dostavlja članu protiv koga se vodi postupak;
• objavi javnu kritiku autoru i prezentuje je na internet strani UNS-a;
• naloži autoru u svojstvu glavnog urednika da u listu „Politika“ (u štampanom i internet izdanju) u skladu sa Zakonom i Kodeksom novinara prenese opomenu i javnu kritiku koja se odnosi na njega i njegov list;
• naloži autoru da u skladu sa Zakonom i Kodeksom novinara uputi javno izvinjenje (bez upotrebe sarkazma i ironije) podnosiocu prijave u listu „Politika“ (u štampanom i internet izdanju) zbog pretrpljene nematerijalne štete pri nanetoj povredi ugleda i časti;
• naloži autoru da pruži validno, argumentovano objašnjenje za odluku o prekidu saradničkog odnosa sa podnosiocem prijave, ili ako ga nema da mu omogući da nastavi neometano da piše za list „Politika“;
• izvrši istraživanje i raspravi u sklopu pomenute javne kritike da li se autor navedenim radnjama našao u sukobu interesa, i ako jeste da odredi kakve je mere neophodno preduzeti da bi se to sprečilo, kao i da razmotri mogućnost privremenog razrešavanja autora sa funkcije predsednice UNS-a, premda je u ovoj prijavi pokazano da jedina mera koja može da ukloni celokupan problem jeste smena autora sa one funkcije koja je u oba slučaja stavljena ispred svake druge – a to je funkcija glavne urednice „Politike“. Iako Sud časti nije nadležan da autora razreši te funkcije, podnosilac prijave insistira da se ovo nezavisno telo javno odredi prema tome i uputi nadležnima svoje stručno mišljenje.

Sud časti poslednja je instanca kojoj se podnosilac prijave obraća u cilju da izbegne podnošenje tužbe Višem sudu zbog povrede ugleda i časti koju mu je autor naneo. Ukoliko Sud časti ne bude doneo odluku po pitanju ove prijave do isteka zakonskog roka za podnošenje tužbe, ili ukoliko bude doneo odluku koja ne zadovoljava obeštećenje podnosioca prijave, podnosilac prijave iskoristiće svoje pravo i podneti tužbu Višem sudu kojom će od autora i lista „Politika“ zahtevati nadoknadu nematerijalne štete, a Višem javnom tužilaštvu uputiti prijavu po kojoj bi se razmatralo pitanje sukoba interesa ovog lica.

 U Beogradu,
18. aprila 2015.

Odgovor Suda časti

Odgovor Suda časti pristigao 18. maja 2015. godine

SUD ČASTI UNS-a
Sednica održana 11. maja 2015.

Povodom prijave Ištvana Kaića (od 18. 04. 2015.) protiv Ljiljane Smajlović,
Sud časti je doneo odluku da odbaci prijavu.

Obrazloženje: U rečenici iz teksta “ Mnogo se izvinjavamo” autora Ljiljane Smajlović objavljenog u Politici 24.12.2014., na koju se poziva podnosilac prijave ne možemo utvrditi kršenje Kodeksa novinara Srbije. Sud časti ne može ulaziti u odnose autora ili saradnika i redakcije jer su oni autonomni.

Pedsednica Suda časti UNS-a
Olivera Kovačević