Izvor: tomjarvis.wordpress.com
Pruga Niš-Beograd brža od pameti Zorana Živkovića
Sledeći niz kauzalnih događaja (train of consequences) govori o tome kakve je radnje bilo neophodno preduzeti da bi se skrenula pažnja javnosti, a zatim i tužilaštva na sebe, u situaciji kada se poseduju informacije od javnog značaja koje mogu da iskompromituju i naruše ugled jednom opozicionarnom političaru. Činjenica da se takva informacija poseduje u samom startu ne znači ništa, pa je u ovom slučaju bilo potrebno da se ona probije nekako izokola, u luku kao afekat; na način što neko nije izdržao da ne napravi nekakvu negativnu reakciju prema meni, sa čim sam i računao.
U toj poziciji, kako se to lepo vidi, bio je dovoljan samo jedan čovek, sticajem okolnosti „dežurni urednik“ FoNeta, lice za čiji je identitet naknadno utvrđeno da glasi Zlatko Čobović, kako bi se ovaj psihički mehanizam nekontrole, u neoduprivoj kivnosti da se neko omalovaži i ponizi, upregao. Na taj način, paradoksalno, gledajući iz pozicije subjekta Čobovića koji je ovde u suštini glavni vršilac radnje, matematička tačka lokalnog maksimuma njegovog delanja, intencije ili cilja koji je želeo da ostvari predstavlja ujedno i tačku lokalnog minimuma, tj. njegovog pada i srozavanja, jer je misleći da ispunjava svoj cilj, u stvari otelotvorio tuđ i u sklopu svog teksta objavio saopštenje koje niko nije želeo da mi objavi, uključujući i njega. Subjekt tako za tili čas prelazi u objekt, u instrument nesvesnog i žrtvu sopstvenog afekta.
Zlatko Čobović, kao visoko rangirani član NUNS-a, nalazi se u sukobu interesa u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, jer pod plaštom Asocijacije medija, radi za ciljeve i interese one organizacije koja već ima svoje sopstvene predstavnike u tom telu.
S kojim pravom Živković vređa porodicu premijera Srbije?
Povodom nečuvenih optužbi koje je lider Nove stranke i poslanik u Narodnoj skupštini Zoran Živković izneo na račun članova porodice premijera Aleksandra Vučića, želeo bih ovim putem javnosti da ukažem na apsolutnu moralnu, a moguće i zakonsku nepodobnost gospodina Živkovića da na ovakav primitivan način zagađuje naš javni i politički prostor.
Pored toga što se na neprimeren, krajnje nemoralan način okoristio novcem građana Srbije u dobro poznatim poslovima oko vinograda, o Živkovićevim moralnim kvalifikacijama da uvredama i lažima napada premijera Srbije i, što je još gore, članove njegove porodice, možda najbolje govori činjenica da je reč o osobi koja se javno i bez trunke ustezanja i griže savesti hvali da je učestvovala u izvršenju najtežih krivičnih dela!
Živkovićev stranački zamenik Vladimir Pavićević, ali i još desetak članova nekadašnjeg organizacionog odbora koji je radio na osnivanju Nove stranke, mogli bi da posvedoče da se Živković, na jednom od sastanaka osnivača Nove stranke, održanom u njenom prvobitnom sedištu u Hilandarskoj ulici u toku februara 2013. godine, otvoreno hvalio kako je u svojoj mladosti, prilikom jednog putovanja vozom od Niša do Beograda zajedno sa svojim društvom iz voza u punoj brzini izbacio stranog državljanina i to samo zato što je govorio engleskim jezikom! Na pitanje njegovih šokiranih stranačkih prijatelja da li je nesrećni čovek preživeo izbacivanje, Živković je lakonski odgovorio da “najverovatnije jeste pošto o tome ništa nije pisalo u novinama narednih dana”.
Iako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da li je Živković tu priču, iz samo njemu znanih razloga, izmislio ili je reč o stvarnom događaju, činjenica je da bi u pitanju moglo biti njegovo učešće u izvršenju jednog od najtežih krivičnih dela, ubistva u pokušaju ili možda čak i ubistva, što bi tužilaštvo podrobno moralo da ispita u odgovarajućem istražnom postupku.
Bez obzira na to da li je u pitanju samo još jedna od uobičajenih Živkovićevih izmišljotina i pokušaj samoreklamiranja po sistemu “čega se pametan stidi time se Živković ponosi”, ili je pak reč o stvarnom događaju, već i sama činjenica da se lider Nove stranke otvoreno hvali svojim učestvovanjem u izvršenju najtežih krivičnih dela ozbiljno ga diskvalifikuje za bilo kakvo dalje bavljenje javnim poslovima, posebno u svojstvu lidera jedne političke stranke i poslanika Narodne skupštine.
Iako mi ne pada na pamet da ustvrdim da je Živković bar u ovom slučaju govorio istinu, ovim putem otvoreno pozivam Republičko javno tužilaštvo i druge nadležne organe da tim povodom otvore istragu. U tom smislu lično sam spreman da sa nadležnim tužilaštvom podelim sva saznanja koja imam o slučaju koji sam izneo u javnost i njegovim potencijalnim svedocima.
Za razliku od Živkovića koji se olako upustio u iznošenje laži, optuživanje pa i izricanje presude Aleksandru Vučiću i članovima njegove porodice, ja ipak očekujem da o “slučaju Živković” konačnu reč daju nadležno tužilaštvo i sud. A na građanima Srbije je da odluče žele li da ih političari neskriveno kaubojskih manira i kriminalnih kvalifikacija ubuduće predstavljaju u najvišem zakonodavnom telu Republike.
Ištvan Kaić,
Saradnik Instituta za javnu politiku
Kako je Ištvan Kaić ispao iz voza
U jesenje popodne, neuobičajeno toplo za ovo doba godine, te subote 25. oktobra na adresu Novinske agencije FoNet stigao je, u 16.16 sati, jedan mejl. Gotovo bezazleno nepismeno naslovljen kao "Saopštenje za javnost povodom Zorana Živkovića", nije nagoveštavao da bi mogao da postane "predmet cenzure". Javnosti se obratio Ištvan Kaić, saradnik Instituta za javnu politiku. Nešto kasnije pokazaće se da pošiljalac nije samo saradnik, već zapravo šest u jedan: građanin), analitičar, autor, filozof, ekonomista i – saradnik.
"U prilogu vam šaljem saopštenje vezano za jučerašnji presedan Zorana Živkovića, predsednika Nove stranke, u skupštini Srbije", napisao je Kaić u propratnom tekstu. U atačmentu naslov bez znaka pitanja: "S kojim pravom Živković vređa porodicu premijera Srbije". Potom sledi tekst koji doslovno glasi:
(navodi se čitav tekst "S kojim pravom Živković vređa porodicu premijera Srbije")
PITANJA I ODGOVOR: Urednički posao je, pored ostalog, da pažljivo pročita sve što stigne u redakciju. Da u obilju pošte, tekstova, informacija, ali i brojnih mentalno literarnih izlučevina u formi kojekakvih saopštenja, reagovanja, upozorenja, pozivnica, reklama, selektuje bitno od nebitnog. Znaju to novinari i urednici. Tako je i dežurni urednik u FoNetu tog 25. oktobra pročitao i sastav koji je Kaić poslao. U skladu sa standardima novinarske profesije, a zbog toga što se saopštenje tiče premijera, odlučio je da od pošiljaoca zatraži par objašnjenja, ali istovremeno, i da ga obavesti o jednoj notornoj činjenici, bez obzira na sadržaj poruke koja je primljena. Nekoliko nepoznanica je, naime, imao ovaj tekst. Evo ih redom.
Kaić se potpisao kao saradnik Instituta za javnu politiku. Da li je to što je poslao, tako potpisano, iako nije bilo na memorandumu Instituta, zvanično saopštenje i stav Instituta? Značajno pitanje. Jer, autoritet pojedinca ili institucije koja stoji iza saopštenja, utiče na to da li će saopštenje biti objavljeno, a tekst može da napiše, i potpiše, i osoba zaposlena u toj instituciji, makar bila i saradnik. Čak, i po cenu da su tema i sadržaj bizarni.
Dalje, da li je, s obzirom na temu i sadržaj, Kaić sročio proglas za javnost u ime premijera Vučića ili ga je premijer ovlastio da reaguje i napiše saopštenje? Zašto je to važno? Poznato je da premijer mnogo radi, da ima mnogo obaveza... Da su i on i njegova porodica izloženi napadima, na šta često ukazuje, ali zbog zauzetosti neke stvari i ne može da postigne, pa možda i da reaguje u pravom trenutku, gde bi želeo i kako bi želeo. Zbog svega toga moguće je da bi ovlastio nekog da reaguje ovako. U tom slučaju saopštenje bi trebalo da bude objavljeno, jer je premijer funkcija od autoriteta u ovoj državi, njegova reč je važna, makar i iz usta posrednika. Nužno je međutim da pisac, koji je, i ako je, ovlašćenjem postao premijerov čovek od ove vrste poverenja, to i naglasi.
U skladu sa standardima profesije, a da bi odlučio da li će emitovati saopštenje, dežurni urednik je zatražio da mu Kaić pojasni ove stvari, obavestivši ga, istovremeno, da se pisma čitalaca ne objavljuju. Mejl glasi doslovno:
"Poštovani,
S obzirom da Vi niste pomenuti u izlaganju poslanika Zorana Živkovića u Skupštini Srbije, niti u odgovoru premijera Aleksandra Vučića – niste naveli u kom svojstvu ste se oglasili saopštenjem koje ste nam poslali.
Da li u ime tog Instituta za javnu politiku, kao saradnik, kako ste se predstavili i potpisali, da li po ovlaštenju premijera Aleksandra Vučića, kao njegov zastupnik, ili kao građanin koji je pratio TV prenos zasedanja Skupštine.
Ukoliko ste saopštenje napisali kao saradnik pomenutog Instituta, kao stav tog Instituta, čiji ste saradnik, kako ste se predstavili, potrebno je da naglasite da je reč o zvaničnom reagovanju/stavu Instituta za javnu politiku.
Ako ste saopštenje sastavili po ovlašćenju premijera Aleksandra Vučića, kao njegov zastupnik, sami ili uz njegovu pomoć, potrebno je, takođe, da naglasite da ste ovlašćeni da napišete saopštenje, ko Vas je ovlastio, i da dostavite kopiju ovlašćenja, radi autentičnosti.
Ako ste saopštenje sastavili kao građanin koji je pratio TV prenos skupštinskog zasedanja, pa je tim povodom izneo svoj stav i komentar događaja, obaveštavamo Vas da Novinska agencija FoNet nema rubriku ‘pisma čitalaca’.
Srdačno, dežurni urednik."
Mejl je poslat sa adrese Agencije. Pristup elektronskoj adresi, u svakoj agenciji, ne samo u FoNetu, nema svako. Sa te adrese poštu može da pošalje samo urednik. U svakoj agenciji, kao i u svakoj ozbiljnoj novinskoj kući, postoji raspored rada novinara i urednika, pa je, tako, poznato koji je urednik, i kada bio u smeni u proteklih godinu dana. Dežurni urednik nije, prema tome, imaginarni pojam. Nije pseudonim iza koga se "krije" neko ili nešto. U rutinskim pismima, kakvo je bilo ovo, u kojima su zatražene dodatne informacije, kako bi bila doneta odluka o objavljivanju, ili u kojem je poslata informacija, nisu nužni, niti bitni podaci urednika, ali su, rečeno je, uvek na raspolaganju. To nije tajna.
Desetak minuta kasnije na e-mail redakcije stigao je sledeći odgovor:
"Poštovani ‘dežurni uredniče’,
Oglasio sam se u svojstvu građana, analitičara, autora, filozofa, ekonomiste, saradnika Instituta, kako god želite. Stavovi izraženi u saopštenju su stavovi čoveka koji se potpisao, čoveka koji za razliku od vas ima svoje ime i prezime. Ali umesto da ispitujete mene koji sam javna ličnost (to tvrde oni koji brane one koji me pljuju na društvenim mrežama, a ja im verujem), ovim odgovorom ste pokazali da vas uopštene zanima sadržaj koji sam izneo samo zato što dolazi od mene. Vaš degradirajući stav u finalu vašeg maila posebno je zanimljiv i zbog toga ću učiniti sve da vaše pismo obelodanim javno. Zaslužili ste to svojom neprofesionalnošću, na čemu vam iskreno čestitam jer potvrđujete sve o čemu pišem i govorim.
Pozdrav,
Ištvan Kaić"
Proizilazi, prema tome, da saopštenje nije zvaničan stav Instituta za javnu politiku o dijalogu premijera Aleksandra Vučića i narodnog poslanika Zorana Živkovića u Skupštini. Nije, takođe, sastavljeno ni u ime, niti po ovlašćenju premijera. Sročio ga je sam Kaić u svim svojim funkcijama, plus kao javna ličnost. Iako to o javnoj ličnosti nije najsrećnije objasnio. Dakle, jedan od mnogo građana u ovoj zemlji, koji su – možda ne baš sve u jedan, kao Kaić – ali i analitičari, i filozofi, i ekonomisti, i saradnici i javne ličnosti.
Kada se pod ove činjenice podvede sadržaj štiva naslovljenog sa "Saopštenje za javnost povodom Zorana Živkovića", odluka dežurnog urednika, budući da je reč o mejlu, bila je – Recycle Bin.
Ovo su činjenice. To je istina. I tu bi došla tačka, ali…
ZBOG ČEGA RECYCLE BIN: Ovo saopštenje bi bilo samo jedan od mnogih priloga s kojima se redakcije svakodnevno suočavaju, a koji ne zadovoljavaju novinarske, agencijske, literarne, vremenske, stilske, logičke, profesionalne kriterijume da bi bili objavljeni. Što, opet, novinari i urednici dobro znaju, da tom saopštenju, post festum, nije data politička dimenzija koju nema, niti zaslužuje, i da mu nije prilepljena etiketa "cenzurisano".
Što je napisao u svom poslednjem mejlu, Kaić je i učinio. Već sutradan, u nedelju 26. oktobra, novinarskom udruženju prijavio je "slučaj cenzure" zbog koje je "javnost ostala uskraćena za informaciju od javnog značaja". Sujeta je zadovoljena. Nema veze. Ali je onda, uoči sednice Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije, 6. novembra, u medijima ponovljeno kako je "Kaić prijavio i cenzuru koju je doživeo od agencije FoNet, koja je odbila da objavi njegovo pismo protesta protiv Zorana Živkovića, a u zaštitu porodice Aleksandra Vučića". Ozbiljna kvalifikacija u koju bi neupućeni, a takvih je u ovoj zemlji priličan broj, mogli i da poveruju.
E, pa, da ne bi više puta ponovljena laž polako, po proverenom receptu, postala istina. Put pismenog sastava ("informacije od javnog značaja za koju je javnost ostala uskraćena") koji je agenciji dostavio Kaić, a završio je u Recycle Bin, zaslužuje dodatnu pažnju i analizu.
Prvo, ako ne kao građanin, ono svakako kao analitičar, autor, filozof, ekonomista i saradnik, pa još i – kako se predstavio – javna ličnost, Kaić bi morao da zna da novinske agencije ne objavljuju pisma čitalaca, njihove komentare, odjeke i reagovanja. Izuzetno, aktuelna događanja agencijski komentarišu priznati i poznati stručnjaci iz pojedinih oblasti, ljudi od profesionalnog integriteta. Eksperti, dakle. Javne ličnosti. Ne "javne ličnosti" zbog sopstvenog verovanja da su to.
Morao bi, takođe, da zna da agencije prenose informacije o aktuelnim događajima. O onome što se dogodilo danas, ili se danas događa, da najavljuju ono što će se dogoditi sutra, ili u bliskoj budućnosti. Ne bave se onim što je prošlo juče, pre godinu i osam meseci, ili pre tridesetak godina.
Ali, dobro. Možda Kaić to zaista ne zna, što nije veliki greh. Naučiće. Nevolja je što nedostatke svog pismenog rada, zbog kojih nije dobio prelaznu ocenu u jednoj agenciji, pripisuje političkoj "cenzuri".
Liči to na objašnjenje čoveka koji muca kako nije prošao kao sportski TV komentator, jer nije imao vezu. Može biti da je "Saopštenje za javnost povodom Zorana Živkovića" moglo da prođe u nekim novinama koje imaju rubrike "pisma čitalaca", "lični stav", "iz mog ugla", "odjeci i reagovanja". Ali, ne može biti da novinska agencija bude posrednik i da listove koji imaju ove rubrike snabdeva materijalom – pismima čitalaca. Taj posao se završava (ili ne) bez posrednika – direktno.
Kaić je, kako se čini, pre svega i isključivo željan publiciteta po svaku cenu, i svuda. To je cilj. A kad mu ne uspe da ga dobije, poziva se na "cenzuru". Možda i nije loša taktika, jer i to pozivanje obezbeđuje nekakav, kakav-takav publicitet.
IZ DRUGE RUKE: Šta je to za šta Kaić tvrdi da je bilo "predmet cenzure", o čemu, naravno, nema govora? On se u saopštenju bavi događajem koji su gledaoci TV prenosa iz Skupštine Srbije mogli da vide dan ranije. Koji su preneli svi mediji. To, dakle, što se desilo nije ni novo, niti nepoznato. No, on u svom saopštenju ističe najpre događaj iz februara 2013. godine – od pre godinu i osam meseci! I to šalje novinskoj agenciji očekujući da ta "aktuelna" informacija bude objavljena. Štaviše, Kaić i nije bio svedok tog "aktuelnog" događaja koji gotovo detaljno opisuje u svom saopštenju. Takva svedočenja se, inače, pred sudom zovu "svedočenja iz druge ruke", i gotovo i da nemaju pravnu snagu. Znači, em "aktuelno", em "pouzdano", iz druge ruke. I tako spakovano, objaviti zdravo za gotovo!
Šta je Kaić čekao godinu i osam meseci? Da li je ljubomorno čuvao tajnu čekajući pravi trenutak da je otkrije? Ili je, u roku od 24 sata, postao svedok iz druge ruke – između petka, kada je vođena rasprava u Skupštini, i subote, kada je FoNetu poslao mejl? Šta bi radio da, kojim slučajem, Živković i Vučić nisu imali dijalog u Skupštini kakav su imali? Da li bi i dalje nastavio da ćuti o eventualno počinjenom, jednom od najtežih krivičnih dela i da čeka priliku da svoje saznanje obelodani? Iako ova pitanja nemaju direktne veze sa etiketom o "cenzurisanju", logična su u odnosu na njegovu tvrdnju dežurnom uredniku:"… ovim odgovorom ste pokazali da vas uopšte ne zanima sadržaj koji sam izneo samo zato što dolazi od mene".
I onda – vrh! To i takvo "svedočenje iz druge ruke" o događaju od pre godinu dana i osam meseci, odnosi se na događaj od pre tridesetak godina ("otvoreno se hvalio kako je u svojoj ranoj mladosti, prilikom jednog putovanja vozom od Niša do Beograda zajedno sa svojim društvom iz voza u punoj brzini izbacio stranog državljanina i to samo zato što je govorio engleskim jezikom")!
Pri kraju sledi apsolutno haotični logičko-pravni zaključak: "Iako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da li je Živković tu priču, iz samo njemu znanih razloga, izmislio ili je reč o stvarnom događaju, činjenica je da bi u pitanju moglo biti njegovo učešće u izvršenju jednog od najtežih krivičnih dela, ubistva u pokušaju ili možda čak i ubistva, što bi tužilaštvo podrobno moralo da ispita u odgovarajućem istražnom postupku." Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi, ali bi moglo da bude učešće u jednom od najtežih krivičnih dela?!
Da je Kaić nekim nesrećnim slučajem i novinar, pored svega što je već, ovakav tekst bi, u iole pristojnom listu, bio odmah bačen u korpu (Recycle Bin). Onda bi on, kao u neka zdravija vremena za novinarstvo, kada su novinari bili obrazovani, a ne edukovani (jer, danas su mnogi edukovani, ali nemaju ni obrazovanja, niti znanja, a vaspitanje je mislena imenica), izvadio zgužvani papir iz đubreta, razvio ga i potrudio se da popravi ono što je napisao i kako je napisao. Da pronađe svedoke, ljude koji će da potvrde da li je i ako jeste šta je rečeno pre godinu dana i osam meseci. A potom i da li se i šta dogodilo ne "u ranoj mladosti" pre oko tridesetak godina, nego ako se dogodilo – tačno kada se dogodilo. To se danas zove istraživačko novinarstvo, i taj posao je dug i mukotrpan. Ne može da bude odrađen jednim lakonskim, loše sročenim "saopštenjem za javnost".
"Informacija od javnog značaja koja je uskraćena javnosti" završila je u korpi za otpatke ne zbog toga na koga se odnosi. Ne iz nekakvih političkih razloga i "cenzure" kako je umislio Kaić. Otišla je u đubre zbog toga kako je sastavljena, zbog svedočenja iz druge ruke, tajminga (pre godinu i osam meseci i tridesetak godina), zbog nagađanja (niko ne može da tvrdi, ali moglo bi da bude).
Ali, Kaić nije novinar. Kako je očito da bi želeo nešto da otkrije, da istraži, prava adresa nije novinska agencija. Da li je poslanik Živković u ranoj mladosti "učestvovao u izvršenju jednog od najtežih krivičnih dela, ubistva u pokušaju ili možda čak i ubistva", posao je za tužilaštvo. Ono što je izvesno jeste da u oktobru ove godine Ištvan Kaić, etiketirajući Novinsku agenciju FoNet za "cenzurisanje", nije počinio silovanje istine u pokušaju. On je silovao istinu.
(Zlatko Čobović, Vreme, 13.11.2014.)
Zašto mediji ćute o Živkoviću?
Poštovani, obraćam vam se povodom navoda u tekstu "Kako je Ištvan Kaić ispao iz voza", koji je objavljen u prethodnom broju "Vremena". Ostavljajući po strani sva relativizovanja izneta u tekstu autora Zlatka Čobovića, želeo bih da reagujem povodom saopštenja koje se našlo u sklopu tog teksta i koje ujedno smatram njegovim najzanimljivijim i najvažnijim delom. Budući da je Kaiću u samom tekstu prebačeno da iznosi informacije iz druge ruke, pročitavši sporno saopštenje, rešio sam da vam se obratim u svojstvu neposrednog svedoka događaja koji je opisan u Kaićevom dopisu medijima.
Smatrajući da su posredno pribavljeni navodi Ištvana Kaića, uprkos njihovom neshvatljivom odbacivanju od strane dežurnog urednika agencije Fonet Zlatka Čobovića, od izuzetne važnosti i javnog značaja, želeo bih ovom prilikom da, kao neko ko je prisustvovao pomenutom sastanku u Hilandarskoj ulici, potvrdim tačnost iznetih navoda. Naime, kao član Inicijativnog odbora za osnivanje Nove stranke zadužen za komunikaciju sa medijima, prisustvovao sam većini sastanaka tog tela koje je operativno rukovodilo procesom formiranja stranačke infrastrukture sve do njene Osnivačke skupštine održane u aprilu 2013. godine.
Po završetku jednog od redovnih sastanaka, koji su se uglavnom održavali jednom nedeljno, u neformalnom razgovoru Živkovića sa ostalim članovima Odbora, lider Nove stranke detaljno je opisao događaj koji je pomenut u Kaićevom saopštenju. O Živkovićevom hvalisanju da je učestvovao u izvršenju teškog krivičnog dela mogu da posvedoče i ostali prisutni članovi među kojima je, između ostalih, bio i Vladimir Pavićević, koji je odmah pored mene sedeo iza Živkovića i koji je na njegove skandalozne reči reagovao zaleđenim pogledom koji je uputio ka meni i sleganjem ramena u neverici. Iako se većina prisutnih kasnije gotovo jednoglasno saglasila da su reči lidera-osnivača stranke bile skandalozne i užasavajuće, na moju veliku žalost i razočaranje, bio sam jedini član koji je, između ostalog i zbog toga, već u trenutku osnivanja stranke istupio iz njenog članstva.
Iako su u pitanju bile samo Živkovićeve reči kojima se hvalio da je učestvovao u izvršenju krivičnog dela ubistva ili ubistva u pokušaju, u pitanju je događaj koji bi, bez obzira na protok vremena, svakako trebalo da bude predmet interesovanja Republičkog javnog tužilaštva koje bi u istrazi trebalo da ustanovi da li je Živković lagao ili je zaista učestvovao u izvršenju tog zločina. Takva reakcija je neophodna utoliko pre ukoliko se u vidu ima okolnost da su informacije potekle od samog Živkovića u vidu samooptužbi, a ne od nekog trećeg lica. Bez obzira na rezultate te istrage, već sada sa sigurnošću možemo da tvrdimo da se u Narodnoj skupštini nalazi poslanik koji čak i u svojim zrelim godinama izbacivanje ljudi iz voza u punoj brzini smatra vidom mladalačkog nestašluka i zabave!
Protok vremena i "neaktuelnost" tog događaja, na koje se Čobović, kao dežurni urednik agencije Fonet, neprofesionalno pozvao u pokušaju da opravda svoje odbijanje da javnost upozna sa informacijom koju je Kaić obelodanio, teško da mogu biti prihvaćeni kao ozbiljan argument. Već samo saznanje da se lider jedne opozicione stranke po kuloarima otvoreno hvali mogućim saučesništvom u ubistvu ili "samo" ubistvu u pokušaju, ozbiljna je moralna prepreka da takav čovek igra bilo kakvu ulogu u javnom životu zemlje, a naročito da obavlja funkciju narodnog poslanika.
Da protok vremena u ovom slučaju ne sme da igra baš nikakvu ulogu, svedoči i dobro poznati slučaj nekadašnjeg ministra policije Dragana Jočića za koga se, dosta godina kasnije, saznalo da je u mladosti bio hapšen zbog provale i obijanja trafika. Optužbe koje je na svoj račun izrekao Zoran Živković daleko su ozbiljnije od onih koje su teretile Jočića, što čitavom ovom slučaju daje dodatnu težinu. Upravo zbog svesti o težini Živkovićevih samooptužbi smatrao sam svojom dužnošću da reagujem na njihovo javno objavljivanje koje je na neshvatljiv način ostalo bez odjeka u široj javnosti.
S poštovanjem,
Marko Matić
Dežurna služba
Dežurna služba za zaštitu Lika, Dela i – naročito – Porodice Aleksandra Vučića zaista je budna i „grize“ (kako se nekada opisivala marljivost milicajaca). Zato ih pohvaljujem, nagrađujem, odlikujem i unapređujem.
Slučaj kojim ćemo se pozabaviti proistekao je iz jedne naizgled polemike. Naime, Pišta (tepanje za Ištvana, kod nas u Banatu, a i inače po Panoniji) Kaić bio se jako najedio na dežurnog urednika agencije Fonet, Zlatka Čobovića, jer da Zlatko nije hteo da pusti u agencijski servis neko njegovo saopštenje, poslato u lično ime i bez dogovora sa agencijom. Zlatko je Pišti uredno odgovorio da agencije nemaju rubriku Odjeci i reagovanja, i da pisma čitalaca ne objavljuju (pogotovo ako nisu reakcija ili demanti na neku agencijsku vest, dodajemo). Pišta se strašno uvredio, pa je Fonet tužio NUNS-u i ne znam više kome (a nije ni važno), jer da je tema njegove intervencije mnogo važna, budući se odnosi na odbranu Premijerove porodice, a Fonet to ignoriše i tu nisu čista posla.
Odbrana Premijera i Porodice, kao što znamo, imperativ je novinarske profesije, a i inače. U ovom slučaju reč je o tvrdnjama narodnih poslanika Nove stranke Zorana Živkovića i Vladimira Pavićevića, izrečenim u Narodnoj skupštini: da se na ime Premijerovog brata Andreja (onog što ima problema sa džandarima) vodi izvesna firma. Zoke i Vlada (ajde i njima da tepamo) pozvali su se na dokumenta iz APR, ali i na Premijerovu izjavu iz 2008. (kad se još premišljao hoće li ući u Srpsku naprednu stranku i još nije bio Premijer), da će se već nekako snaći u životu, pa makar radio u firmi svog brata, koja – sada čujemo – u stvari ne postoji, mada se i dalje javlja u APR i nije odjavljena, mada je osnovana na „krađi identiteta“ Andreja Vučića, kako se tvrdi.
Vratimo se slučaju samome: umesto da razmatra upravno-pravna pitanja oko toga postoji li ta firma i čija je zapravo, Pišta Kaić oborio se na Zorana Živkovića, koji da je sumnjiv za teško krivično delo ubistva ili ubistva u pokušaju. Pišta je, naime, načuo da je Zoke jednom pomenuo neku avanturu iz rane mladosti u kojoj su on i drugari iz voza izbacili nekoga ko je govorio engleski. Ta izjava da se desila aprila 2013, na nekom sastanku oko osnivanja Nove stranke, negde u Hilandarskoj ulici. Iz te okolnosti Pišta izvlači zaključak da takvom čoveku nije mesto u Narodnoj skupštini, nego u krivičnom postupku itd, sve veoma indignirano, pa takvo saopštenje šalje Fonetu. Onda je užasnut jer agencija neće da objavi njegovo saopštenje, pisano u lično ime, a na osnovu užasnutosti. O firmi Andreja Vučića nema dalje ništa.
No, to nije sve: kad je Zlatko Čobović iz Foneta opisao taj događaj u Vremenu, pojavljuje se i Marko Matić iz E-novina pismom čitaoca istom nedeljniku. Jeste, kaže Marko, da je Pišta za taj slučaj doznao „iz druge ruke“, ali da je on, Marko, tamo bio prisutan i da je sve istina; to jest da je Zoke to izjavio. Je li Marko bio „druga ruka“ ovde nije bitno. Marko postupak dežurnog urednika naziva „neshvatljivim“, jer da je reč o navodima Ištvana Kaića koji su „od izuzetne važnosti i javnog značaja“ itd. Ni tu nema ni reči o Andreju Vučiću i o tome ima li neka firma čiji bi on vlasnik bio.
Sve to liči na Nušića: „A za njegovu tetku da mi se kaže od čega živi“. U odbrani Lika, Dela i Porodice, Dežurna služba ne stidi se ničega. Nije, naime, meritum spora to šta je Zoke negde rekao, nego je meritum spora to da li Andrej Vučić ima ili nema neku firmu; od toga je počelo, da bi završilo izbacivanjem iz voza pre mnogo godina. Taj se postupak u polemikama inače zove podvala putem zamena teze. Ima tu još jedna neprijatnost: Marko Matić, naime, užasava se nad Živkovićevom navodnom izjavom da je nekada davno nekoga izbacio iz voza, jer da je to strašno krivično delo po kome Tužilaštvo treba da postupi. Pritom priznaje da je toj izjavi svedočio još aprila 2013, ali nije nikome ništa prijavio; to se zove prikrivanje saznanja o izvršenom krivičnom delu. Sada su se, dakle, Marko i Pišta prisetili da šta je Zoke pre godinu i po dana pričao u društvu. Da li bi se bili prisetili da Zoke i Vlada nisu pomenuli Porodicu u Skupštini? Malo mnogo meseci je proteklo od tog kobnog sastanka u Hilandarskoj; koliko im je trebalo da progovore?
Zoke Živković odbija i da komentariše celu priču. Znam čoveka od 1996. i nikada mi nije izgledao kao neko ko bi nekoga bacao iz voza; ipak, mladost-ludost, ko zna kakav je bio u neutvrđeno vreme na neutvrđenom mestu. Ako istraga pokaže da je zaista nekog bacio iz voza – dobro. Ali to ne rešava ključno pitanje: ima li Andrej Vučić firmu na svoje ime, pa makar i na kradeni identitet; i zašto nije firmu ugasio kad je saznao da je osnovana putem krađe identiteta? Nikakvo bacanje iz voza ne pruža odgovor na to, ključno, pitanje.
„Da je porodica dobra, i Bog bi je imao“, govorio je jedan zagrebački advokat svojevremeno, verovatno nadahnut melanholičnim iskustvima iz oblasti porodičnog prava. Izuzetak koji potvrđuje pravilo: Bog je imao vanbračnog sina, pa je iz toga ispala komplikacija koja se vuče preko dve hiljade godina. Aleksandru Vučiću skretana je pažnja u više navrata da Porodicu drži izvan poslova i politike, ali on to ne ume. Tu mu Dežurna služba pomoći ne može: u cara Trajana su kozje uši i tome je tako.
(Miloš Vasić, Autonomija.info, 24.11.2014.)
Studija izgubljenog slučaja
Tek što sam iz “dobro obaveštenih” izvora saznao da sam perač Šarićevih poslova, suradnik saradnika nekadašnjeg Zemunskog klana, predvodnik i valjda jedini učesnik u kampanji protiv knjige o Šariću, ali i CINS-a, NUNS-a, OCCRP-a, Vanje Ćalović i ostalih balkanskih moralnih veličina, uključujući i njihove kućne ljubimce, iznenada sam dobio obavijest da sam postao i pripadnik Službe. Najnovije uposlenje došlo je kao “logična” posledica toga što sam se usudio da, kao neposredni svedok, reagujem na medijski linč Ištvana Kaića i to samo zbog toga što je imao dovoljno “drskosti” da otkrije moralni sunovrat lidera Nove stranke Zorana Živkovića. Kako se taj Kaićev “ispad” nikako nije mogao uklopiti u postojeću antivučićevsku agendu i skučeni logički okvir dežurnih narikača i kritizera, pojavio se legendarni Miloš Vasić, ponosni vlasnik dragulja u kruni svoje karijere u vidu velike novčane nagrade Bogoljuba Karića, kako bi svoje višemesečne lične fiksacije pretočio u najnoviju studiju slučaja - paranoidnu konstrukciju spletki i intriga iza kojih stoji niko drugi do svemoguća Služba.
Uveliko iz svih vremenskih tokova ispali autor Miškovićevog “Vremena”, koji je svoju analitičarsku karijeru okončao profesionalnim suicidom počinjenim dva dana uoči drugog kruga predsedničkih izbora 2012, kada je “oštricom” svog otupelog misaonog skalpela nasrnuo na sopstveni racio i ničim izazvan, unapred proslavio poraz Tomislava Nikolića, ovoga puta se namerio da raskrinka delovanje Dežurne službe i njenih novih nada. Lično fiksiran na Ištvana Kaića, koji je zbog infantilnih uvreda protiv Vasića podneo tužbu sa pozamašnim odštetnim zahtevom, a vođen svojim zarđalim analitičkim instrumentom, Vasić je iznedrio smehotresnu teoriju o zaveri Službe širokih razmera čiji su glavni izvođači radova ovoga puta bili Kaić, već ranije proglašen za udbaša od strane Vesne Pešić, i moja “službena” malenkost.
Sled činjenica započet Kaićevim saopštenjem i obelodanjivanjem skandalozne epizode iz života Zorana Živkovića koja baca ozbiljnu senku na njegovo celokupno političko delovanje, nastavljen pokajničkom reinterpretacijom tog slučaja od strane dežurnog urednika Foneta Zlatka Čobovića, a potom i mojim ukazivanjem na najvažniji deo nastalog spora, Vasić je zapečatio “pronicljivim” zaključkom da iza svega stoji pokušaj da se iz fokusa javnosti izmesti, još davne 2011. godine razrešeni, slučaj fantomske firme brata aktuelnog premijera Srbije.
Protivno želji zagovornika teorija “ledene” firme, treće lične karte i ostalih instrumenata iz dobro poznatog asortimana prikladnih manipulacija, u javnosti se u nezgodno vreme pojavio i slučaj Zorana Živkovića koji, iako formalno nastao kao derivat njegovog skupštinskog spletkarenja i ponovnog plasiranja već davno razrešenog slučaja, ne stoji ni u kakvoj koliziji, a još manje preklapanju, sa slučajem Vučićevog brata. Ta elementarna i već na prvi pogled jasno vidljiva činjenica, međutim, nije zasmetala autoru u crnoj beretki da novopečene “pripadnike” Službe optuži da su zaverenički, tempiranim lansiranjem slučaja Živković, zapravo imali nameru da iz fokusa javnosti uklone slučaj Vučićevog brata. Pored toga što je u Vasićevoj konstrukciji bez odgovora ostalo pitanje kako je to slučaj Andreja Vučića skinut sa dnevnog reda reakcijama na Kaićevo priopćenje koje su usledile nedeljama kasnije, Vasić je propustio da svoje preostale čitaoce obavesti da se u “slučaju Živković”, pored Andreja Vučića, ne pominju ni slučaj “albanskog” drona, niti rat u Ukrajini, a po svemu sudeći ni problemi klimatskih promena i novih izazova sa kojima se globalno čovečanstvo danas suočava. Tačnije, zaboravio je da ukaže na izuzetnu “nelogičnost” da se u reakciji povodom slučaja Živković zapravo ništa drugo i ne pominje osim samog tog slučaja, što opet nikako ne znači da su sva druga pitanja i dileme tog trentuka nestale sa kugle zemaljske!
Pored Vasićevog lamenta nad otvaranjem neprijatne teme koja odudara od, u kamenu isklesane, antivučićevske agende, posebno se interesantnim čini njegov pokušaj relativizovanja značaja implikacija koje proizilaze iz Živkovićevog "votergejta". Pokušavajući da obesmisli svedočenje koje je otkrilo da se lider parlamentarne Nove stranke rukovodi mentalnim sklopom člana bande iz predgrađa LA, među kojima je hvalisanje počinjenim i nepočinjenim ubistvima stvar prestiža, Vasić je, po ko zna koji put do sada, svojim ličnim frustracijama i fiksacijama podredio ono što predstavlja opšti interes društva.
Podsmevajući se Kaićevom negodovanju zbog ćutanja medija o “slučaju Živković”, a na tragu argumentacije urednika Foneta Zlatka Čobovića, Vasić je objasnio da agencija ne može da prenosi neproverljive informacije. Međutim, u ovom slučaju nije toliko sporna odluka Foneta, koliko neodrživi argumenti dežurnog urednika te agencije o zastarelosti i neaktuelnosti informacije o mogućem ubistvu koje je predsednik jedne stranke, prema sopstvenom priznanju, počinio pre tridesetak godina ili pak informacije o njegovim moralnim svetonazorima u slučaju da je sve to ipak samo izmislio. Fonet je potpuno legitimno mogao da odbije objavu informacije iz mnoštva tehničkih i formalnih razloga, ali nikako zbog njene neaktulenosti i zastarelosti.
Problem je, međutim, najmanje u reakciji Foneta čiji se urednik jedini usudio da Kaiću pošalje odgovor. Prema dokazima koje je Kaić ponudio, njegov dopis o Živkoviću bio je poslat na adrese gotovo svih medija u Srbiji od kojih se nijedan nije zainteresovao niti usudio da bar proveri osnovanost šokantnih saznanja koja su tom prilikom izneta. Tim povodom treba odati svojevrsno priznanje Čoboviću koji je, hteo to ili ne, u svom pokajničkom tekstu u Vremenu zapravo našao način da objavi priču koja mu se u prvom trenutku učinila neaktuelnom.
O stanju u srbijanskim medijima još više govori činjenica da je Kaić svoja saznanja o Živkoviću pokušao da objavi i ranije u dopisima televiziji B92 i listu "Politika" od septembra ove godine, kada je pokušao da upozna javnost sa informacijama do kojih je došao. Iz svega navedenog potpuno je jasno da on nije s namerom čekao povoljan trenutak kako bi medijskom dimnom bombom skrenuo pažnju sa slučaja Vučićevog brata, kako mu to Vasić spočitava, već je na to bio primoran bojkotom koji mu je bio nametnut podjednako od strane opozicionih i provladinih medija. Ironija sudbine je htela da Živkovićevu najmračniju tajnu upravo obelodani antivučićevski usmereni nedeljnik, u kojem je i sam Vasić zaposlen, što potpuno obesmišljava čitavu njegovu konstrukciju o Službi čija nevidljiva ruka stoji iza ovog slučaja.
Ma koliko nelogičnosti i malicioznosti bilo u Vasićevim pendrek-konstrukcijama, moram priznati da se autoru omaklo i jedno posve legitimno pitanje koje se odnosi na moju odluku da svoja saznanja glede Živkovića obelodanim tek sada iako sam, kao jedan od desetak neposrednih svedoka njegovih reči, do njih došao još u martu 2013. godine. Da li sam time, kako Vasić to policijski sugeriše, postao saučesnik u prikrivanju krivičnog dela? Ne mogu, a da ne priznam da sam i sebi isto pitanje postavio mnogo puta od tada, ali i da mi se uvek kao ispravan javljao samo jedan odgovor.
Tada sam, kao uostalom i sada, bio uveren da je Živkovićevo hvalisanje ipak samo proizvod njegovog devijantnog svetonazora i da nema osnova da se poveruje da se ono zasniva na istinitoj priči. Znajući ga kao čoveka sklonog “ribolovačkim pričama”, Živkovićeve reči mi se nijednog trenutka nisu učinile zanimljivim u krivično-pravnom smislu da bih zbog njih otišao u tužilaštvo. Da je u slučaju Živkovića reč o čoveku sklonom da olako i bez nekog posebnog povoda laže i govori besmislice uverili smo se i nedavno tokom sednice skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje kada je za govornicom, ne trepnuvši, izjavio da nikada do tada nije čuo za Ištvana Kaića, iako ga je mesecima pre toga na svom tviter nalogu imenom i prezimenom najprizemnije vređao.
Pored ozbiljnog političkog razmimoilaženja oko strateških opredeljenja Nove stranke, Živkovićevo hvalisanje ubistvom bila je kap koja je prelila čašu zbog koje sam odlučio da projekat nove partije napustim već u trenutku njenog osnivanja. Koliko je nakon njegovih reči naša dalja saradnja za mene bila neprihvatljiva, svedoči i činjenica da sam u gotovo svim privatnim razgovorima sa prijateljima iz Nove stranke tokom njene Osnivačke skupštine posebno ukazivao na taj problem.
Kako sam procenio da nemam dovoljno čvrstih osnova da iniciram istragu tužilaštva i policije, ostala mi je jedino mogućnost da javnost upoznam sa Živkovićevim skarednim shvatanjem morala. Kako sam zbog respektabilnog broja kvalitetnih mladih ljudi u Novoj stranci želeo da ta organizacija, čak i pod privremenim vođstvom takvog lidera, ipak dobije svoju šansu u političkom životu Srbije, uzdržao sam se od postavljanja klipova u točkove stranci u čijem sam stvaranju i sam učestvovao. Priču o Živkoviću nisam želeo da plasiram čak ni onda kada je mene, i što je još gore, moje kolege iz e-novina lider Nove stranke javno prozivao da smo plaćenici Aleksandra Vučića. Koliko sam se neopravdano blagonaklono odnosio prema Novoj stranci svedoči i to što čak ni pred izbore, na koje je Nova išla u koaliciji sa Draganom Đilasom, nisam objavio ni jednu jedinu insajdersku informaciju kojom bih doveo u pitanje kredibilitet i politiku ljudi koji predvode tu partiju.
Ono što nikako nisam mogao da prećutim dogodilo se onog trenutka kada je Čobović objavio sadržaj Kaićevog saopštenja i kada je zbog toga započeo medijski linč Ištvana Kaića i to samo zato što se usudio da iznese istinu koja se nekim interesnim krugovima nije svidela. To je bio trenutak u kojem sam, vođen svojim osećajem za pravdu i elementarnim osećanjem za moralno, poslao reakciju nedeljniku Vreme i kao neposredni svedok potvrdio istinitost Kaićevih navoda. Pri tome ni rečju nisam pomenuo ni Vučića niti njegovog brata niti bilo šta drugo do ono o čemu sam mogao da svedočim iz prve ruke, za šta postoje i odgovarajući dokazi. O istinitosti mojih navoda uostalom svedoče i histerične reakcije samog Živkovića koji je, umesto da potvrdi ili demantuje istinost onoga što mu se pripisuje, na svom tviter nalogu odgovorio bezočnim uvredama na Kaićev i moj račun. Više nego indikativno bilo je i ćutanje Živkovićevih najbližih saradnika koji su mudro procenili da svoj ugled ne treba da žrtvuju u odbrani neodbranjivog ispada lidera svoje stranke. To je možda i naznaka da za ponovno buđenje onih ideja koje su prvobitno bile utkane u temelje Nove stranke možda još uvek ima nade. Naravno, jedino pod uslovom da se ljudi iz Nove otarase Živkovićeve pogubne senke i političkog primitivizma koji je on, svojim stranačkim sledbenicima, nametnuo kao jedinu ideju vodilju i jedini obrazac njihovog političkog delovanja.
(Marko Matić, e-novine, 1.12.2014.)
Dopis zamenika Javnog tužioca
Republika Srbija VIŠE JAVNO TUŽILAŠTVO U BEOGRADU KTR br. 139/15
INSTITUT ZA JAVNU POLITIKU -za saradnika Ištvana Kaića-
Ovo tužilaštvo postupa po Vašoj predstavci koja je elektronskim putem dostavljena Republičkom javnom tužilaštvu u Beogradu dana 25.11.2014.godine, protiv Zorana Živkovića, predsednika ,,Nove stranke“, a u vezi navodnog izbacivanja stranog državljanina iz voza u punoj brzini, koji je saobraćao na relaciji Niš-Beograd, o čemu je navodno pričao prijavljeni u toku februara meseca 2013.godine.
Radi donošenja odluke po navedenoj predstavci, neophodno je da nam u najkraćem roku dostavite sledeće podatke:
- u kom kontekstu, tačnije kakvoj vrsti razgovora i u kakvom ambijentu je prijavljeni ispričao navedenu priču, ko je sve bio prisutan i može to da potvrdi, na koji vremenski period se priča odnosi, odnosno kada je eventualno došlo do izbacivanja iz voza, zbog čega pomenuti događaj nije ranije prijavljen, te šta je prijavljeni pored iznetog još govorio, da li je iznosio detalje o događaju, ako jeste koje, te sa kim u društvu je preduzeo napred pomenutu radnju.
Zamenik javnog tužioca,
Aleksandar Isailović
(13.1.2015.)
Odgovor tužilaštvu u vezi KTR br. 139/15
Višem javnom tužilaštvu
Savska 17a, Beograd
Predsednik Nove stranke i poslanik u aktuelnom sazivu Narodne skupštine Zoran Živković izrekao je tvrdnje koje su predmet vaše predstavke po završetku jednog od sastanaka Inicijativnog odbora za osnivanje Nove stranke koji se odigrao u zimu 2013. godine u prisustvu više svedoka, u Hilandarskoj ulici gde su tada bile prostorije te stranke. Ovu informaciju dobio sam početkom 2014. godine od Marka Matića (tel. 06********), pomoćnika glavnog urednika portala E-novine, koji je bio član Inicijativnog odbora i neposredni svedok događaja.
U toku 2014. godine pokušao sam nekoliko puta ovu informaciju da objavim u medijima, ali u tome nisam imao uspeha. I Matić i ja smatrali smo da je to veoma važno i da se ta informacija mora pažljivo plasirati kako bi se probila u javnosti i došla do Tužilaštva. Znali smo da smo obojica samo pojedinci, prilično anonimni, i da bi nas bilo ko teško mogao uzeti za ozbiljno.
U međuvremenu, moje ime je nakon određenih publikacija u mejnstrim medijima kao što su „Politika“, „Danas“ i „Informer“, kao i nastupi na televizijama „Pink“ i „Kopernikus“, u toku 2014. godine postalo donekle poznatije i afirmisanije. Iz tog razloga smo rešili da ja budem taj koji će pokušati da plasira tu informaciju u javnost, iako nisam neposredni svedok događaja i da me, ukoliko u tome uspem, Matić podrži tako što će se naknadno javiti kao neposredni svedok da potvrdi moje navode.
Prvi put sam u leto 2014. taj podatak pokušao da dostavim kroz demanti mediju „B92“ jer je napravio prilog pod nazivom „Stav na Tviteru, povod za tužbu“, pogrešno interpretirajući smisao određenih događaja koji su vezani za mene. Taj prilog sa „B92“ prokomentarisao je i Zoran Živković na društvenoj mreži Tviter jednom od svojih karakterističnih prizemnih uvreda. Demanti mi je odbijen, a informacija nije našla put do javnosti. „Politika“ takođe nije želela da objavi moj demanti, ali je glavna urednica ostala zgrožena informacijom koju je u tekstu pročitala i predložila mi da to ubacim u neki svoj budući tekst.
Povod za moju novu reakciju bilo je istupanje Živkovića u Skupštini Srbije krajem oktobra 2014. godine, kada je na osnovu dokazane manipulacije stare dve godine, a čiji su autori bili Boris Tadić i pokojni Miodrag Rakić, optužio brata premijera Aleksandra Vučića, Andreja da ima fantomsku firmu koja je u dugovima, citirajući opskurni blog-sajt Teleprompter, poznat po širenju laži i učestalom kršenju etičkih kodeksa. Tada sam, računajući da je moje ime već medijima poznato, na sve strane kao pojedinac, autor poznatih tekstova, poslao saopštenje u kojem sam izneo sve što znam o događaju iz Hilandarske, pitajući se s kakvim moralnim pravom Živković druge optužuje za kriminalne delatnosti.
Na ovo saopštenje poslato e-mailom jedino mi je odgovorio Zlatko Čobović iz novinske agencije FoNet i član Saveta za štampu ispred Asocijacije medija, predstavljajući se kao „dežurni urednik“, nepotrebno me provocirajući pitanjima da li me je za ovakvo saopštenje ovlastio sam premijer, ili Institut za javnu politiku čiji sam saradnik, iako je bilo jasno da nastupam u svojstvu običnog građanina u slučaju čega mi je rečeno da u toj agenciji ne postoji rubrika „pisma čitalaca“. Budući da je ovakav odgovor bio očigledno ponižavalački, nastavio sam svoju aktivnost na način što sam novinarska udruženja obavestio da FoNet sprečava objavljivanje informacija od javnog značaja.
U novembru sam na predlog Srpske napredne stranke pozvan na javno slušanje u sklopu sednice Odbora za kulturu i informisanje u Skupštini Srbije zbog sve većih i indikativnijih poteškoća da bilo gde, gde sam do tada objavljivao, nastavim da objavljujem tekstove. Uoči same sednice pojavljuje se kompromitujući članak o meni u listu „Danas“ koji pravi veštačku famu oko toga zbog čega sam pozvan na sednicu tog Odbora, u kojem se takođe iznose informacije koje su netačne i koje su namenjene da me zaplaše. Ponovo sam sastavio demanti u kojem sam uzgred spomenuo i epizodu sa FoNetom, što „Danas“ nije objavio, ali su ga objavila oba novinarska udruženja koja su pre toga prenela kompromitujući tekst na svoje portale.
Tek u ovim i ovakvim okolnostima, Čobović 13. novembra u nedeljniku „Vreme“ objavljuje svoj tekst „Kako je Ištvan Kaić ispao iz voza“ sa ciljem da me dodatno oruži, ali u nuždi bez koje to ne bi imalo nikakvog smisla biva prisiljen da integralno u sklopu svog teksta objavi i puni sadržaj mog prvobitnog saopštenja o Zoranu Živkoviću. Tako, konačno i posredno moje saopštenje dospeva u javnost i to preko čoveka koji je, time što nije uspeo da obuzda svoju strast da mi se ne podsmehne, ne omalovaži i ne priključi negativnoj kampanji na sam pomen mog imena, realizovao upravo onu nameru koju smo Matić i ja imali od samog početka. Nakon toga, Matić kao reakciju šalje svoj tekst „Vremenu“ koji biva objavljen u sledećem broju tog nedeljnika, gde detaljno razrađuje i potvrđuje moje navode.
Ovo je odgovor na okolnosti i na to zbog čega se u javnost sa informacijom izašlo tek tad kad se izašlo. Za sve ostalo najbolje je da vam se obrati Marko Matić, koji je više nego voljan da vam odgovori na ostatak vaših zahteva i dostavi vam listu svedoka.
Ištvan Kaić
U Beogradu,
30. januara 2015. godine.
