Dosije Željko Bodrožić: Kad petnaest krivičnih dela i ponašanje probisveta postanu kvalifikacije za izbor predsednika NUNS-a

Neretko se dešava da ličnosti koje upoznajemo nisu ni približno onakve kakve nam se spolja i na prvi pogled predstavljaju. Među njima su takođe neretko oni kod kojih je to spolja-iznutra poistovećeno sa ovde-tamo, koji svoju nagonsku prirodu nemaju potrebu da kriju i kontrolišu tamo gde se osećaju najlagodnije, u svom nativnom okruženju, a kada se nađu negde gde su pod budnim okom bitnih ljudi, čine sve da se to ne provali i ne prepozna. Nisam ni slutio koliko sam jednog takvog pre nepune dve godine precizno pogodio tekstom „Narkomani i alkoholičari novinarstva“. Željko Bodrožić napravio je kardinalnu grešku, tražeći od mene, svog bivšeg sugrađanina, da na sudu u Beogradu dokazujem ono što o njemu znaju svi u Kikindi, projektujući iz ličnosti na poznanije prava da to što važi na jednom mestu ne mora nužno da važi i na drugom, gde ga oni bitni isključivo znaju i uvažavaju kao predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Zbog toga sam rešio da pred najširom javnošću testiram i maksimalno opteretim tu njegovu hipotezu i, kao što sam najavio u odgovoru na tužbu, sastavim svojevrsni dosije o njemu koji će za ’tamo’ biti sasvim očekivan, ali za ’ovde’ zbog svoje sadržine delovati zapanjivo šokantan. Jer Bodrožić je prvu i jedinu tužbu u svom životu podneo jedino i isključivo iz straha da oni koji su glasali za njega da simbolizuje prvog među najboljima, da bude uzor za sve članove udruženja, neko na koga bi novinari trebalo da se ugledaju, da oni koji su mu poklonili poverenje da neće kao njegov prethodnik na kraju učiniti najviše štete upravo sopstvenom udruženju – ne saznaju za ono ’tamo’. Zato se ovim tekstom obraćam pre svega njima, zarad njih, njihovog integriteta, budućnosti i opstanka, i uzdam da će u onome što sledi prepoznati nemali javni interes da preispitaju istinitost svih iznetih navoda.

Njegova svetla preteča

Još od izbora Slaviše Lekića za predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije postalo je očigledno da se za tu vodeću upravljačku funkciju biraju oni koji su veoma daleko od najboljih među članovima. Lekić, čiji je magazin „Status“ odavno prestao da izlazi, nije već duže vreme radio ni u jednom mediju, a osim snimanja video radova za potrebe TV N1 i njenog vlasnika radi pritiska na aktuelnu vlast i poslovne dobiti, najviše je zapravo bio poznat po hejterskim, vulgarnim, mizoginim i prostačkim postovima na Tviteru. Zbog te činjenice, mnogim poštenim i časnim novinarima tog 26. marta 2017. godine nije bilo jasno kako čovek sa takvim „ugledom“ u javnom prostoru može da bude izabran za predsednika NUNS-a i da nastupa u njihovo ime. Neki od njih bili su ubeđeni da mu je funkcija poverena baš kao nagrada za takav gerilski aktivizam, dok su drugi bili stava da su mu je dali kako bi mu se pomoglo da se izbori sa zdravstvenim problemima uzrokovanim alkoholizmom.

Oni treći, pak, pozivali su se na njegove veze sa bivšim gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom, koji se baš te godine vratio u politiku i sa kojim je Lekić u bliskom poznanstvu još od 2004. godine, kada mu je zajedno sa Miroslavom Miškovićem preko reklama pomagao u finansiranju i distribuciji „Statusa“. Poznato je da su ova dvojica 2007. vršili pritisak na uređivačku politiku tog mesečnika jer su Lekića naterali da izbaci informaciju da je premijer Zoran Đinđić 2001. godine pisao krivičnu tužbu protiv Đilasa, a po kazni za neposlušnost u narednom broju ga primorali da objavi ekskluzivan intervju sa Milkom Forcan, tadašnjom potpredsednicom Delta holdinga. Tokom 2010, gradonačelnik Beograda će u vreme seče 400 stabala platana u Bulevaru kralja Aleksandra namestiti bivšoj Lekićevoj supruzi Bojani i njenoj PR agenciji Brendon posao „kriznog menadžmenta“, dok će se Slaviša u odjavnim špicama svojih filmova – u vreme vlasti vojvođanskog premijera Bojana Pajtića puštanih na RTV, a od 2014. na TV N1 – redovno zahvaljivati Đilasovoj firmi Dajrekt medija, barem jedanput fiktivno prodatoj, koja je od 2018. u formalnom vlasništvu Junajted grupe Dragana Šolaka.

Konkurišući za serijal „Pad haških begunaca“, koji je emitovan januara i februara 2015. na TV Prva, Lekić i njegova produkcija „Status tim“ praktično su prevarili Evropsku komisiju za 109.000 evra. Jer umesto da, kao što je predstavljeno, taj projekat „sačuva sećanje na strahote koje su počinjene u ime Srbije“ i „doprinese razvijanju kritičkog razmišljanja o zločinima i izbegavanju odgovornosti“, služio je pretežno za glorifikaciju službi bezbednosti u vreme vlasti Borisa Tadića, posebno njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića, a potom, po toj liniji i kroz brojne tribine, za diskvalifikaciju sistema bezbednosti aktuelne vlasti. Krajem iste godine, 7. decembra, u tadašnjem nedeljniku „Newsweek“, u intervjuu pod nazivom „Slaviša Lekić Vučiću: Gospodaru, vežite džukele!“ izigravaće žrtvu i državnog neprjatelja broj jedan koji je praćen na ulici, tobože primoran da hitno beži iz Srbije od Vučićevog režima, pa čak i da promeni broj mobilnog telefona da ne bi prošao kao Slavko Ćuruvija... U holivudskom nadahnuću, međutim, otkriće nehotice i da svoje filmove dogovara, sklapa i montira zajedno sa programskim direktorom TV N1 Jugoslavom Ćosićem, čovekom koji je 10. septembra 2019, pak, uoči snimanja svoje emisije „Pressing“ na istoj televiziji uhvaćen u konzumiranju alkohola, a ubrzo i javno osramoćen kao alkoholičar koji se lažno izdaje za profesionalca, i čije posrnulo ponašanje kulminira 28. oktobra 2020. u emisiji „Oko“ na Radio-televiziji Srbije.

Lekićev tim, koji se sada predstavlja kao JSP produkcija, početkom februara 2020. realizovaće na Ćosićevoj televiziji dvodelnu propagandu „Vladalac“, hejtersku, pristrasnu i, paralelno u samom filmu, od drugih lica komentarisanu biografiju Aleksandra Vučića, koja simbolički dolazi kao odgovor TV N1 i njenog vlasnika na odbijanje Telekomovog brenda Supernova da potpiše nepovoljni ugovor sa Junajted medijom pre nešto više od mesec dana. Režiju za taj film potpisuje Jovana Polić, Lekićeva dugogodišnja saradnica i intimus, koja je provizorno postavljena da bude direktor JSP produkcije, i koja će iste godine, uoči parlamentarnih izbora u junu 2020, pisati za fantomski pamflet „Novine“, koji su besplatno delili i u poštanske sandučiće građanima ubacivali aktivisti tadašnjeg Saveza za Srbiju i koji je mogao elektronski da se preuzme na portalu pod kontrolom Dragana Đilasa i Mlađana Đorđevića, direktno.rs. Sličnu stvar učinio je i sam Lekić, ali dve godine ranije, marta 2018, uoči beogradskih izbora u „Danasovom“ jednokratnom dodatku „Beogradske novine“, u kojem se napadala aktuelna vlast, a uzdizali finansijer Đilas i rezultati u periodu dok je bio gradonačelnik.

Dvadesettrećeg novembra 2020. novinarka CINS-a Jovana Tomić otkrila je javnosti da je firma JSP produkcija praktično služila kao svojevrsni protočni bojler koji je SzS-u i njenom osnivaču Đilasu omogućio da političku propagandu za bojkot izbora iste godine u medijima, a posebno na TV N1 i TV Nova S, plasira u vidu reklama po znatno povoljnijim cenama, jer je time izvedeno da njihov naručilac formalno ne bude politička stranka, a zakon na taj način bude izigran. Ovu činjenicu istovremeno su tendenciozno od javnosti krili svi mediji koji su puštali reklame za bojkot, kao što su godinama unazad znali a krili činjenicu da je Đilas i dalje vlasnik Dajrekt medije, uprkos tome što je u istim tim glasilima imao potrebu da izjavljuje da nije.

Nepuna dva meseca pošto je Slaviša Lekić stupio na dužnost predsednika NUNS-a, Branko Gligorić, zastupnik Medija centra, firme koja je jedna od okosnica finansiranja NUNS-a i njena ćerka-firma, potpisao je, radi izmirenja duga koji je ta firma imala prema Gradu Beogradu na ime zakupa prostorija na adresi Terazije 3, ugovor sa Đilasovom firmom Multikom grupa o beskamatnoj pozajmici od 6 miliona dinara. I ovaj podatak u istom maniru držan je u tajnosti više od godinu dana, sve dok ga jedan od novinara NUNS-a, Vladimir Kostić, 4. juna 2018, nedelju dana pošto je Lekić reizabran za predsednika, nije učinio javnim na sajtu „Cenzolovka“. Na vanrednoj skupštini NUNS-a održanoj 20. oktobra te godine, kao i u tekstu koji je Kostić objavio, Lekić je tvrdio da je Gligorić odluku o pozajmici doneo samostalno, da prethodno nije imao saznanja da je Đilas kontaktiran, premda je priznao da Đilasa poznaje i istovremeno podržao Gligorićevu odluku, preispitujući Kostićeve motive za objavljivanje teksta o događaju starom godinu dana.

Kontradiktorno takvim ogradama, članovi Izvršnog odbora NUNS-a svedočili su da ih je Lekić uveravao da Đilas lično garantuje za realizaciju kredita i da zbog toga neće zloupotrebljavati Medija centar, iz čega su izvukli zaključak da je Lekić itekako bio u kontaktu sa Đilasom povodom ovog posla. Detalj koji takođe ne uliva poverenje i zvuči prosto neverovatno tiče se Lekićevih reči izgovorenih na Skupštini da je i sam pre toga pokušavao da reši dugovanja Medija centra, navodno pozivajući u pomoć ljude poput biznismena Stanka Subotića i Nikole Petrovića (koji mu se nisu javili na telefon!), dok mu ni u jednom trenutku nije palo na pamet da je zatraži od Dragana Đilasa koji ga malo-malo, punih trinaest godina, pomaže u privatnim projektima. Umesto toga, Lekić će za „Cenzolovku“ lakonski odgovoriti da nema blizak odnos sa Đilasom i da su se u poslednjih godinu dana videli samo jednom na kafi. „On je takav čovek, ne gaji on baš prijateljstva“, kazao je. Ovaj komentar, međutim, dolazi pošto je ekipa emisije „Paparazzo lov“ na TV Pink u martu iste godine, prateći poznatu pevačicu Vesnu Zmijanac, sasvim slučajno u jednom od lokala lanca „Costa coffee“ na Vračaru, koji se u javnosti takođe dovodi u vezu sa Đilasom, za stolom zatekla upravo njih dvojicu.

Iako je 18. februara 2019. „iz ličnih razloga“ podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika NUNS-a, to ga nije sprečilo da kao i dalje pravni zastupnik u APR-u, veoma diskretno ustupi osnivačka prava nad Medija centrom firmi Demostat, takođe radi izmirenja istih dugova koji su u međuvremenu narasli na 7,5 miliona dinara, budući da je svota od 6 miliona dinara koja je pozajmljena od firme Multikom utrošena za sasvim druge namene od onih za koje je trebalo. Taj potez izazvao je još veću konfuziju i negodovanje među članovima NUNS-a, između ostalog i zbog toga što je ostalo nejasno da li Multikomovu pozajmicu na dan dospeća 10. jula 2020. vraća NUNS ili Demostat. Za šta je tačno utrošen taj Đilasov kredit, da li je i na koji način otplaćen, ni dan-danas nije sasvim poznato. Slaviša Lekić je flagrantno i bez ikakve odgovornosti napustio funkciju predsednika, ostavljajući za sobom jedan od najkontroverznijih izveštaja o radu u istoriji NUNS-a, dok na njegovo mesto dolazi čovek koji je od 2014. do tada obavljao funkciju potpredsednika, koji je 26. marta 2017. kao protivkandidat dobio 68 glasova na Lekićevih 126, a dve godine kasnije, 30. marta 2019, bio jedini kandidat za mesto predsednika NUNS-a sa osvojenih 106 glasova od svega 117 glasača. Ime mu je Željko Bodrožić.

Njegovi mladalački nestašluci

Rođen 1970, od oca Slobodana i majke Perse, Željko Bodrožić je završio Gimnaziju „Dušan Vasiljev“ u Kikindi, upisao tadašnju Višu pedagošku školu u istom mestu, na kojoj nije dao nijedan ispit, i ubrzo digao ruke od formalnog obrazovanja u svom životu. Njegov otac radni vek je proveo u Industrijsko poljoprivrednom preduzeću Banat (IPP Banat), od kojeg je dobio višesobni stan u Svetosavskoj ulici, u popularnom stambeno-komercijalnom kompleksu „Galadska“, u kojem Bodrožić danas živi sa suprugom i sinovima, dok su mu majka i otac prešli u staru porodičnu kuću u obližnjem Ruskom Selu. Slobodan, koji se bavio ugostiteljstvom, bio je politički aktivan i član Građanskog saveza Srbije, a od 1996. do 2000. i opštinski odbornik te stranke, u koju će se kasnije učlaniti i njegov stariji sin Željko. Majka Željka Bodrožića, po zanimanju frizerka, danas je, pak, ponosni član Srpske napredne stranke.

Nezainteresovan za bilo kakvo stručno obrazovanje i usavršavanje, uprkos političkoj obojenosti i pripadnosti Demokratskoj stranci u koju se prvo učlanio, po povratku iz vojske početkom devedesetih Bodrožić počinje da radi u prvom ozbiljnijem glasilu „Kikindske novosti“ koje je moglo da parira opštinskoj „Komuni“ i koje je nezvanično pomagala DS. Da postane novinar pomaže mu, između ostalih i Milan Ivetić, tadašnji dopisnik beogradskih „Večernjih novosti“ iz Kikinde koji svedoči o tome da je Bodrožić već tada, kao adolescent, redovno konzumirao alkohol i drogu, zbog čega je imao velikih problema sa pisanjem novinarskih tekstova. „Mnogo sam mu pomagao, kao mladom čoveku, savetujući ga da se okane droge i okrene zdravom životu i sportu. Čak sam mu u više navrata i tekstove pisao i potpisivao ga samo da bi dobio neki honorar“, priseća se Ivetić, dodajući da mu je Bodrožić zbog toga uvek bio neizmerno zahvalan i nazivao ga najboljim novinarom koga poznaje. Međutim, neće proći ni deset godina da Bodrožić istog novinara ne počne da doživljava kao zakletog neprijatelja, samo iz razloga što ovaj nikada nije želeo da se učlani ni u jednu stranku, smatrajući da je to nepovezivo sa novinarstvom, i pridruži se Bodrožićevim prljavim medijskim blaćenjima i konceptu koji nije imao nikakve veze sa profesionalizmom.

U međuvremenu, zabeležen je jedan od prvih Bodrožićevih značajnijih incidenata u javnom prostoru, koji će najaviti njegov sve veći problem sa agresijom i živcima u budućnosti, ali koji istovremeno u sebi već sadrži prepoznatljivu smesu bezobrazluka i delinkvencije koja će biti karakteristična za njega. Zbog odbijanja da izmiruje obaveze plaćanja električne energije, firma „Elektrodistribucija“ poslala je vozilo ispred zgrade u Svetosavskoj da bi u Bodrožićevom stanu isključila struju. Shvativši šta se događa, brzo je istrčao napolje, domogao se kamene kocke koja je oivičavala zeleni prostor, zamahnuo njome i u besu razbio šoferšajbnu na vozilu „Elektrodistribucije“. Pošto je policija izvršila uviđaj, Bodrožić je ubrzo odjurio u prostorije Opštinskog odbora Demokratske stranke i požalio se tadašnjem predsedniku Dušanu Tolickom na to što se dogodilo i zamolio ga da pokuša da izgladi stvari sa policijom. Uprkos tome, 1998. Željko Bodrožić biće prvi put pravosnažno osuđen za krivično delo iz člana 176 KZ R. Srbije Oštećenje tuđe stvari, a iste godine će se upisati i kao član NUNS-a.

Te godine na vlast u Kikindi dolazi koalicija Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine, a redakcija „Kikindskih novosti“ seli se u Dom omladine, čiji je direktor tada Duško Francuski. Glasilo postaje latinično, da bi 9. oktobra 1998. izašao prvi broj „Kikindskih“, kada Bodrožić postaje jedan od osnivača i urednik bez ikakvih stručnih i profesionalnih kvalifikacija za taj posao, isključivo zbog svoje političke podobnosti i sada članstva u LSV. O tome kakve su to novine bile i kako su se pravile, možda najbolje govori podatak da je, pored onih u kojima je bila smeštena redakcija, postojala prostorija koja je služila da bi njeni članovi u nju odlazili i pušili marihuanu. Jedan od njegovih tadašnjih saradnika koji danas radi u drugom mediju potvrdio je da je Bodrožić u periodu do 2004. godine, do kada su tu bile smeštene „Kikindske“, isti prostor koristio da bi konzumirao drogu, ali i da se takođe bavio prodajom, navodeći da je za jedan džoint umeo da traži iznos u vrednosti od današnih deset evra.

Dve godine kasnije, 20. marta 2000, beogradska saobraćajna policija, u sklopu rutinske kontrole na Zrenjaninskom putu, zaustavila je vozilo u kojem se nalazio Željko Bodrožić i prilikom pretresa u prednjem džepu njegove košulje pronašla kesicu marihuane. Da bi izbegao nov krivični progon, na licu mesta se pravdao da drogu nabavlja isključivo za lične potrebe, da je ne prodaje drugima i kao iz topa odao ime Zorana Kočiša, lokalnog kikindskog dilera od kojeg je priznao da je stalno kupuje. Kočiš, kod kojeg su u narednim danima istražni organi pronašli kilogram i po marihuane iz domaćeg zasada, uhapšen je i priveden u Istražni zatvor u Zrenjaninu, a kasnije i osuđen na pet godina robije. Ovu vest, pak, 30. marta 2000. jedva je dočekao da objavi list „Komuna“ i njegov urednik Rajko Popović, nekadašnji predsednik opštine Kikinda i još jedna Bodrožićeva medijska opsesija, koji je u međuvremenu osnivačka prava tih novina, da bi ostale pod kontrolom Socijalističke partije Srbije, sa opštine prebacio na RTS. Na sličan način snalaziće se i „Kikindske“, koje posle Petog oktobra finansira lokalna samouprava, da bi posle promene vlasti 2004. izlazile pet godina u sklopu novosadskog „Dnevnika“, koji je tokom čitavog perioda pod ingerencijom pokrajinske vlasti DS.

Kombinacija klošarsko-novinarske delinkvencije, koju su Bodrožić i njegova redakcija sa uživanjem baštinili u „Kikindskim“, i ozloglašenog Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine, koji je preko prekršajnih sudova omogućavao brzo procesuiranje postupaka po osnovu uvreda i kleveta u medijima, učinila je da taj tabloid za veoma kratko vreme postane najtuženije lokalno glasilo u Srbiji, a da se za njegovog urednika pročuje i piše kao o najtuženijem novinaru u vreme režima Slobodana Miloševića. U roku od godinu dana, samo pomenuti Rajko Popović tužio je Bodrožića dvanaest puta i dobio svaki od tih procesa. „Što nas je Rajo više tužio, to smo se mi s njim i socijalistima više šegačili, jer nam je to bila jedina odbrana“, priča Bodrožić za list „Danas“ 2018, pocrtavajući da mu je glasilo bilo bazirano na opozicionom, a ne novinarskom načelu, što je značilo da je svaki onaj ko je za „Kikindske“ bio politički nepodoban već samim tim zasluživao da se o njemu piše negativno. Negde tada počeo je da shvata da više ne mora da žali što nema fakultetsku diplomu, što ne poseduje nikakvo obrazovanje niti znanje o pojmu šta stvarno znači biti novinar, kad upravo na račun svoje neprofesionalnosti može da igra ulogu najveće profesionalne žrtve među novinarima i da mu se to na kraju isplati.

Jedan slučaj posebno će ga proslaviti u tom smislu. Dmitar Šegrt bio je u svojoj generaciji jedan od najboljih studenata mašinstva u Beogradu, a tokom devedesetih upravljao je poznatom kikindskom fabrikom za proizvodnju cigle i crepa „Toza Marković“. Činjenica što je mimo toga bio i blizak Slobodanu Miloševiću, narodni poslanik, kao i šef SPS-a za Severno-banatski okrug činila ga je savršenom metom za „Kikindske“, koje će ga najviše satanizovati u periodu neposredno posle 5. oktobra 2000. Bio je jedini kikindski privrednik, a uz to iz vlasti, koji je na inicijativu predsednika opštinskog odbora DS Dušana Tolickog, a posredstvom Bodrožićevog uzora u „Kikindskim novostima“ Milana Ivetića, tokom jednog od obilazaka 1993-4. primio tadašnjeg opozicionara Zorana Đinđića i razgovarao sa njim, od kada datira njihovo poznanstvo. Početkom 2001. upravo će ga Đinđić spasiti od odmazde koju je zagovarala grupa predvođena političkim aktivistom u odori novinara željna revanšizma i lustracije (u kojoj su bili i ekstremisti koji su bacili bombu u dvorište Šegrtove kuće), i pozvati ga da zbog svoje stručnosti bude član Ekonomskog saveta pri Vladi Srbije, u kojem je Šegrt bio sve do Đinđićevog ubistva.

U jednoj od post-petooktobarskih akcija, Željko Bodrožić, tada već u trećoj stranci, GSS-u – koji osim što nije razumeo da je politički angažman nespojiv sa novinarstvom, nikada nije čuo ni za poznato etičko načelo po kojem novinari treba da izbegavaju da učestvuju u događajima o kojima izveštavaju – zloupotrebio je zajedno sa svojim istomišljenicima učenike srednjih škola i poveo ih radi masovnosti na plato ispred fabrike „Toza Marković“. Kada je Šegrt izašao da razgovara sa okupljenima, grupa starijih organizatora među kojima je bio i Bodrožić, počela je da ga provocira i da mu preti da će ga iseliti u njegovo rodno Grahovo, na šta je Šegrt odgovorio pokazivanjem srednjeg prsta. Taj momenat ostao je ovekovečen fotografijom koju će Bodrožić i njegov ortak Zoran Milešević, tadašnji vlasnik lokalne VK TV, eksploatisati da bi ilustrovali kako se direktor „Toza Marković“ ponaša prema okupljenoj deci. U to vreme, „Kikindske“, koje su se isticale, a i dan-danas se ističu u ogavnim i po svim kriterijumima degutantnim i neduhovitim fotomontažama, većinom radi diskreditacije i obračunavanja, imaju prelom sa odsečenom Šegrtovom glavom, optužuju ga da je organizovao batinaše da tuku pripadnike „Otpora“, kao i da je firminim novcem kupovao cveće za stranačke skupove.

Zbog svega navedenog, Šegrt je parnično tužio Bodrožića i dobio ga sredinom maja 2002. godine prvostepenom presudom u kikindskom sudu, koju je ubrzo potvrdio i Okružni sud u Zrenjaninu. Od te tačke, međutim, slučaj preuzima beogradska nevladina organizacija Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM na čelu sa Biljanom Kovačević Vučo, koja će šest meseci kasnije napisati predstavku Komitetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija, šminkajući Bodrožića pre svega u žrtvu Miloševićevog režima preko visokog funkcionera njegove partije Dmitra Šegrta. Ovo telo pri UN, vođeno negativnim političkim sentimentom prema „balkanskom kasapinu“, dve i po godine kasnije doneće odluku da je Bodrožiću povređeno pravo na slobodu izražavanja i zahtevati od Srbije da mu se izvini i obešteti ga, a slično će 2008. postupiti i Sud u Strazburu. Na taj način, Željko Bodrožić, koji 2009. od režima Borisa Tadića iz budžeta Srbije dobija 10.000 evra, postaje označitelj ne samo „najtuženijeg srpskog novinara“, već i prvog srpskog novinara koji se žalio i dobio državu pred Ujedinjenim nacijama i Strazburom, što se u javnosti dalje tumači kao dokaz da je bio nepravično osuđen i da u onom što je radio u „Kikindskim“ nema ničeg spornog. Ovakav rasplet, dakako, samo mu je učvrstio životnu filozofiju da je novinarski ugled u tranzicionoj Srbiji moguće bez problema graditi uz pomoć neprofesionalnosti i dao mu krila da bez bojazni nastavi da se ponaša kao lokalni probisvet, za čiji se kvalitet novinarstva Beograd garantovano nikada neće ni interesovati.

Njegova provincijalna pokvarenost

Posle izricanja prvostepene presude po tužbi Dmitra Šegrta, Bodrožić je, izašavši iz zgrade kikindskog suda, seo u obližnji kafić „Vožd“ zajedno sa svojim partijskim kolegama iz GSS-a, među kojima je bio i Šandor Melank, tadašnji narodni poslanik koji je tog dana izostao sa sednice Narodne skupštine Srbije. Dvadesetak minuta po završetku suđenja, pored njih je prošao Živojin Brkušanac, jedan od radnika u „Toza Marković“ koje je u znak podrške generalnom direktoru sindikat te firme organizovao da prisustvuju suđenju, kome je Željko Bodrožić, referirajući na presudu, u tom trenutku dobacio: „Jesi li zadovoljan, majmune?“ Brkušanac je bez reakcije produžio dalje, a kada je stigao do ćoška ulice, video je kako Bodrožić, Melank i ostali ustaju i kreću da trče za njim. „Pojurio sam i uleteo u Šahovski klub (lokal u produžetku ulice u firminom vlasništvu, prim.aut.). Bodrožić me je sustigao i iz naleta snažno udario i srušio. Primio sam nekoliko udaraca“, svedočio je nesrećni radnik za te godine osnovani list „Novo vreme“ i dodao da je u prostorijama tom prilikom napadnut i Zoran Sredojev, tadašnji predsednik pomenutog sindikata: „Nismo bili spremni za napad. Bili smo iznenađeni. Ko bi pomislio da tako nešto može da se desi. Brzo su se razbežali posle tuče. Dobio sam udarce po licu, imam i posekotine na rukama. Neverovatno je s koliko mržnje nastupaju prema nama samo zato što smo iz ’Toze’.“

Odmah zatim, u redakciji lista „Kikindske“, sa ambicijom da se bude prvi tumač stvarnosti, time izbegne skandal i po mogućstvu nanese šteta drugoj strani, brže-bolje je sastavljena agencijska vest koja je poslata Beti, gde je stajala potpuno izokrenuta verzija događaja po kojoj je urednik „Kikindskih“ bio taj koji je od strane radnika „Toza Marković“ bio provociran i napadnut, pa stoga i primoran da se brani. Betinu neistinitu vest preneće sutradan dnevne novine „Blic“, „Građanski“, „Dnevnik“ i „Glas“, a posle njih i TV B92, na kojoj će Bodrožić još jednom biti predstavljen kao žrtva bivšeg režima. Koristeći priliku da ponovo kapitalizuje svoje užrtvljavanje, kao da sve ovo nije bilo dovoljno, odjurio je u Beograd da zaokruži prevaru i sazvao konferenciju za štampu u NUNS-ovom Medija centru da tobože potvrdi sve informacije u novinama, koje su u stvari prikriveno potekle upravo iz redakcije kojom on rukovodi! Samo će „Večernje novosti“ od mejnstrim medija izvestiti istinito o čitavom slučaju, a tekst će potpisati njihov dopisnik iz Kikinde Milan Ivetić, nekadašnji Bodrožićev novinarski uzor. Na osnovu prekršajne prijave koju je policija napisala za remećenje javnog reda i mira, Željko Bodrožić je i zbog ovog incidenta kažnjen.

Slična stvar dogodiće se i trinaest godina kasnije, 28. decembra 2015. u 12.45h, kada policija, posle više bezuspešnih pokušaja da mu naplati kaznu zbog vožnje u alkoholisanom stanju, po naredbi Prekršajnog suda u Kikindi bude postupila radi sprovođenja Bodrožića u Okružni zatvor u Zrenjaninu. Pošto je zatečen u tadašnjim prostorijama redakcije „Kikindskih“, na adresi Generala Drapšina 20, i pošto je ustanovljeno da novčanu kaznu nije izmirio, dobrovoljno je pristupio do službenog vozila policije parkiranog ispred ulaza, ali je prilikom uobičajene procedure prema kojoj se licu koje se sprovodi u zatvor stavljaju lisice, odbio naređenje da ispruži ruke i mahinalno krenuo da beži u pravcu obližnje OŠ „Vuk Karadžić“, gde su ga policajci sustigli i silom priveli. Budući da je pružao otpor pri izvršenju naređenja, umesto u zatvor, službena lica odvela su ga u policijsku stanicu kako bi se uzele izjave i napisala krivična prijava, o čemu je dalje izvešten i zamenik tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Kikindi Smiljka Radlović.

Javnost je, pak, o njegovoj verziji događaja, ne pojašnjavajući za koji prekršaj mu je saobraćajna kazna napisana, ponovo izvestio najpre sam Bodrožić, oglašavajući se odmah isto veče na Fejsbuku, gde je upotrebu lisica protumačio kao osvetu policajca o kojem su „Kikindske“ ranije pisale, a svoje bežanje okarakterisao kao „malo brži hod od 20 metara“ posle kojeg je sam stao. Policajce koji su došli da ga privedu prikazao je kao bezosećajne ljude koji nisu imali razumevanja što, ako ga budu odveli u zatvor, neće imati ko da brine o njegovim sinovima jer mu žena nije kod kuće, dok je, uprkos tome što je u prvom delu teksta relativizovao svoj pokušaj bekstva, na kraju ipak priznao da je bežao samo da bi „do kraja ogolio nameru policajaca da ga javno, na sred ulice u centru grada, ponize“. Pozivajući se na reputaciju da je poznati novinar iza kojeg su stale čak i Ujedinjene nacije, Bodrožić je u policijskoj stanici uspeo da se dogovori da odmah plati zaostalu saobraćajnu kaznu od 8.000 dinara i tako izbegne služenje zatvorske kazne, ali ne i krivično delo po članu 23 stav 1 Zakona o javnom redu i miru Ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti, za koje je ubrzo pravosnažno osuđen. Njegov tekst sa Fejsbuka, međutim, preneli su svi mediji u kojima NUNS, koji je zahtevao hitnu istragu, ima uticaj, a na TV N1, zahvaljujući svom dugogodišnjem prijatelju Jugoslavu Ćosiću, dva dana je bio glavna vest u prilozima u kojima je upotreba lisica prilikom naredbe sprovođenja prekršioca na izdržavanje zatvorske kazne predstavljena kao izrazito problematična stvar.

Po završetku jednog od ročišta u pomenutom postupku, aktuelni predsednik NUNS-a požurio je prvi da izađe iz sudnice, pa prilikom izlaska uočio ključ u spoljnoj bravi vrata, zatim zaključao sudiju Smilju Radin Sarić i Šegrtovog advokata Slavka Kolarskog i pobegao, smejući se i ostavljajući prisutne u neverici. Samo zbog klijenta kojeg je branio, Kolarski je tokom, a i posle postupka takođe bio česta Bodrožićeva medijska meta, te predmet izrugivanja i uvreda, zbog čega ga je i on više puta tužio, a kada se saznalo za verodostojnu verziju vesti koja se o događaju u šahovskom klubu pojavila u „Večernjim novostima“, urednik „Kikindskih“ ostrvljuje se na svog nekadašnjeg učitelja, kojem „izdaju“ nikada neće moći da oprosti. Do današnjeg dana, u tom lokalnom tabloidu objavljeno je više od 500 priloga, tekstova, fotomontaža na račun Milana Ivetića, kojeg će iz pakosti oslovljavati sa „Zlivetić“ i pretvoriti ga u svoju ličnu frustraciju, osećajući da njegovo prisustvo kikindskoj javnosti neprestano ukazuje na to šta jeste a šta nije profesionalno novinarstvo.

Zato mu neće biti dovoljno što ga proganja u novinama, nego će Ivetića provocirati i vređati kad god ga bude video, a svojim saradnicima iz redakcije takođe naložiti isto – da se ponašaju kao da imaju nešto lično protiv njega. Žutu minutu Bodrožić je doživeo tokom 2004, kada je iz nepoznatih razloga upao u nekadašnju Zemljoradničku zadrugu „Kikinda“, gde su bile prostorije građanskog lista „Novo vreme“ koji je Ivetić pokrenuo, i u prisustvu dve službenice, vičući tražio svoju opsesiju i pretio da će baciti bombu na njega, a onda i na sebe. Godinu dana kasnije, 5. jula 2005. u 14.54h, na elektronsku adresu „Novog vremena“ poslaće poruku sledeće eksplicitne sadržine: „Milane Ivetiću, puši kurac! A kad ideš sa tom guzatom narikačom u Kaštel da se parite, onda nadoknadi cuflanje.“ Na pitanje sudije, zašto je tako nešto napisao kolegi, Bodrožić je odgovorio ovim rečima: „Ne znam šta mi je bilo, voleo bih da se nikada nije rodio!“ Napravio je uoči lokalnih izbora 2004. i incident ispred prostorija tadašnjeg Informativnog centra Kikinda, gde su se „Kikindske“ preselile posle Doma omladine, a iste godine, u Sportskoj hali „Jezero“, za vreme rukometne utakmice napao je verbalno i fizički nasrnuo na tadašnjeg dopisnika „Sportskog žurnala“ Dejana Panića. U oba slučaja policija je morala da interveniše prekršajnim prijavama, koje su rezultirale novim osuđujućim presudama protiv aktuelnog predsednika NUNS-a. Nekoliko godina kasnije, pobiće se i sa zakupcem kikindske diskoteke u Dositejevoj ulici...

Praksa slanja uvredljivih poruka novinarima nastaviće se, a Nedeljko Kolunžija, dopisnik lista „Blic“ iz Čoke, po Bodrožićevom mišljenju, zaslužio je jednu takvu samo zbog toga što je u prilogu iz ekonomske rubrike, pišući o nesuglasicama poslovodstva i sindikata u padejskoj fabrici „Menta“, dao prostora njenom tadašnjem direktoru koji je pre petooktobarskih promena bio član Jugoslovenske levice. Urednik „Kikindskih“ najpre je napisao negativan tekst o Kolundžijinom prilogu, a kada mu je ovaj poslao demanti, umesto da ga objavi, napisao je Kolundžiji, koji nikada nije bio član ni JUL-a ni SPS-a, pismo koje odiše ponajviše političkom mržnjom, revanšizmom i lustracionim težnjama: „Nedeljko, Neđo, Neđice, vole čokanski, kako bi bilo da se ti egzibicionisti napušiš kurca, umesto što morališeš i držiš profesionalne lekcije? Ne samo kikindski i čokanski, već i drugi atari severnog Banata finansirali su (nažalost) tvoje dupelizačke i fašističke izdrkotine u pisanom obliku i umesto da danas tek retko napišeš neko pismo iz neke bajbokane gde ti je, prevarantu jedan i mesto, ti se i dalje izdrkavaš u listu čiji urednici očigledno ne znaju kakva si ti espeesovsko-julovska džukeletina. Džukeletina koja nije marila da čokanske krave ne lipsaju i crknu, već je kao i svaka profiterska funjara tražila dal’ julovsku, dal’ espeesovu, dal’ neku drugu naci-guzicu u koju bi se uvalila i uživala. Zato, vuci se u vražju mater, sve sa svojom ružnom prošlošću i sadašnjošću, sa svim svojim naci-kolegama, lopinama i kretenima i tvojim drkadžijskim reagovanjem. A kad dođem u Čoku, javiću ti se, ne brini.“

Svoj odnos prema finansijskim obavezama aktuelni predsednik NUNS-a nije oslikavao samo kroz povremeno neplaćanje režijskih troškova za stan u „Galadskoj“ ili u čestom izbegavanju izmirivanja više desetina krivičnih, prekršajnih i parničnih kazni, nego je to isto primenjivao, relativno uspešnije, i na poslovnom planu. Posle privatizacije Javnog preduzeća Informativni centar Kikinda u leto 2007. u Generala Drapšina 20, „Kikindske“ su postale podzakupac prostora u kojem je nekada bilo smešteno lokalno glasilo „Komuna“, gde su makar zvanično, prema impresumu, ostale sve do 2019, kada se sele u Generala Drapšina 30 i počinju da izlaze kao podlistak beogradskog opozicionog lista „Danas“. Osim što su od početka neredovno izmirivale troškove zakupnine, poslednjih nekoliko godina prekinule su to sasvim, da bi dug samo za 2016. iznosio više od 1,1 miliona dinara, a Informativni centar Kikinda već naredne godine ušao u proces likvidacije, zbog čega potraživanja od „Kikindskih“ nikada nisu naplaćena.

Željko Bodrožić 28. decembra 2009. osniva privredno društvo TNT - novine i magazini (po motivima prevarantske grupe iz stripa „Alan Ford“) na adresi Generala Drapšina 20, koje se upisuje kao izdavač novina „Kikindske“, sa njim kao jedinim članom, a već nepune četiri godine posle toga, 22. oktobra 2013, račun ove firme biće blokiran po osnovu prinudne naplate, između ostalog i zbog neizmirenih obaveza prema državi po rešenju Poreske uprave Kikinda. I dok u beogradskim medijima u kojima NUNS ima uticaj bude optuživao poreske kontrolore da su politički instruisani lokalnom vlašću Srpske napredne stranke, koja mu se navodno sveti baš kao što će mu se svetiti policajac koji će prilikom opisanog privođenja pokušati da mu stavi lisice, ni u jednom trenutku ne negirajući dugove, dva meseca kasnije, 17. decembra 2013, u tajnosti, na ime oca Slobodana, na istoj adresi Generala Drapšina 20, osniva drugu firmu sada pod nazivom Partizanska štampa - novine i magazini, u kojoj ponovo sebe postavlja za direktora. Tu firmu zatim upisuje kao novog izdavača „Kikindskih“, a staru TNT, čiji se dug 2015. penje na oko 3 miliona dinara, polako pušta u prinudnu likvidaciju, ne bi li na taj način izbegao plaćanje zaostalih dugova što prema državi, što prema privatnim poveriocima. Tako pre i posle datuma osnivanja nove firme, 13. decembra 2013. izlazi poslednji broj „Kikindskih“ (788) sa impresumom u kojem je kao izdavač naznačena TNT, a sedam dana posle toga, 20. decembra, prvi broj „Kikindskih“ (789) u kojem je u svojstvu izdavača potpisana firma Partizanska štampa. Nakon tri meseca, Bodrožić će avanzovati u potpredsednika NUNS-a.

Pet godina kasnije, isti ciklus se ponavlja. Usled identične prakse poslovanja „Kikindskih“, 14. januara 2019, zbog ukupnog duga od 1,2 miliona dinara, od čega samo na ime poreskih obaveza 255.000 dinara, blokiran je sada i račun firme Partizanska štampa i od tada više nikada nije odblokiran. Poslednji broj „Kikindskih“ (1032), u čijem impresumu za izdavača slovi Partizanska štampa, izlazi 28. decembra 2018, nepunih mesec dana posle toga, 21. januara 2019, mediji objavljuju vest da „Kikindske“ počinju da izlaze kao dodatak petkom u okviru lista „Danas“ koji izdaje preduzeće Dan Graf, da bi se 1. februara 2019. novi broj „Kikindskih“ (1033) najzad pojavio u najavljenom aranžmanu. Isključivo radi eskiviranja obaveza, Bodrožić je ovim, bez većih problema, uspeo da gurne i drugu firmu u smeru prinudne likvidacije, dok mu u pomoć pritiče ni manje ni više nego beogradski medij u nemilosti Dragana Šolaka i Dragana Đilasa. Neće proći ni dva meseca dok velikodušnu uslugu ne krene da vraća i sa pozicije predsednika NUNS-a, a slučaj „Kikindske“ biće pretvoren u primer kako se Vučićev režim preko poreskih organa, uz još dva slučaja – „Kurira“ i „Vranjskih“ – razračunava sa „nezavisnim medijima koji samo časno i pošteno rade svoj posao“.

Sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine i Željko Bodrožić zaključili su 14. maja 2013. ugovor o sufinansiranju kojim se iz pokrajinskog budžeta firmi TNT - novine i magazini dodeljuje 700.000 dinara da do kraja te godine realizuje projekat „Kikindske na mađarskom“, kao i 24. oktobra iste godine ugovor u vrednosti od 300.000 dinara radi priređivanja specijalnog izdanja „Kikindskih“ povodom obeležavanja godišnjice izlaska tog lista. Usled nepoštovanja rokova, Sektor za budžetsku kontrolu Sekretarijata za finansije pokrenuo je postupak kontrole, koji je najpre Bodrožić sprečavao, da bi zbog toga usledila tužba Pravobranilaštva AP Vojvodine protiv njega. Budući da se nije pojavljivao na ročištima, Bodrožić je kao zastupnik firme TNT i ovaj spor izgubio, u međuvremenu je utvrđeno da je više od polovine dobijenih sredstava potrošio nenamenski, dok je tekstove koje je trebalo da objavljuje na mađarskom jeziku u stvari preuzimao iz drugih medija i predstavljao ih kao svoje. Iznos koji mu je sud pravosnažnom presudom od 14. jula 2016. naložio da vrati u pokrajinski budžet takođe nikada nije uplaćen, kako je firma TNT već tada bila u blokadi, a 2019. prinudno likvidirana i obrisana iz registra. Preuzimanje tekstova sa tuđih sajtova i novina postaće redovna praksa tabloida „Kikindske“, koja se nekada penje i do jedne trećine štampanog fonda.

Slična stvar desiće se i 2016. kad Partizanska štampa - novine i magazini bude dobila 800.000 dinara od Ministarstva kulture Republike Srbije za projekat „Vojvođanske u Kikindskim“. Privredni sud u Beogradu je povodom ovog slučaja takođe doneo presudu da se sredstva vrate u budžet jer firma „nije ispunila obavezu dostavljanja narativnog i finansijskog izveštaja“, dok se njen direktor pravdao da projekat nije realizovan zbog poplave u redakciji. „Imali smo poplavu, jer je pukla cev u zgradi u kojoj je redakcija ’Kikindskih’. Selili smo se i nismo uspeli da dovršimo projekat. Iz tih razloga nismo se prijavljivali na sledećim konkursima“, izjavio je Bodrožić Udruženju novinara Srbije.

Na evidenciji Policijske uprave Kikinda, do današnjeg dana, počevši od 1998, lice Bodrožić Željko, od oca Slobodana i majke Perse, na aktuelnim funkcijama predsednika NUNS-a i urednika lokalnih novina „Kikindske“, ima ukupno petnaest (brojem: 15) krivičnih dela za koja je pravosnažno osuđen, od kojih je ono počinjeno 1998. iz člana 176 KZ R. Srbije, jedno iz 2016. na osnovu člana 23 Zakona o javnom redu i miru, kao i druga krivična dela iz članova 93 KZ RS, 170 i 171 Krivičnog zakonika, za koja je uvek kažnjavan novčanim iznosima (9 uvreda, 3 klevete i 1 poreska utaja). Osim toga, ovo lice ima i brojne prekršajne kazne.

Njegove neutoljive ambicije

Bodrožićeve pseudonovinarske aktivnosti ne mogu se razumeti bez njegovog političkog angažmana, koji je od početka njegove karijere u senci svega što radi i koji spada u njegovu primarnu ambiciju. Sledeći detalji, međutim, pokazuju dodatno da kod njega novinarstvo nije tek neki formalni okvir za bavljenje politikom i ostvarivanje političkih ciljeva, već pre iznuđeno rešenje, pa možda čak i intimna frustracija koja mu od starta ne ide od ruke, jer mu politički angažman ni u jednoj od stranaka u kojima je bio nikada, ili gotovo nikada nije doneo nikakvo napredovanje. Tek iz ove vizure naslućuje se u koliko veliku aporiju i lični problem ga je zapravo dovelo imenovanje na mesto predsednika NUNS-a, budući da profesija koju je izabran da simbolizuje, prema odredbama Kodeksa novinara Srbije, odeljak 3 tačka 6, isključuje svako participiranje u političkim kampanjama, što ga dalje čini nekom vrstom abominacije, hodajuće karikature sebe samog.

Kada je o političkim strankama reč, aktuelni predsednik NUNS-a bio je član Demokratske stranke (DS), Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Građanskog saveza Srbije (GSS), Liberalno demokratske partije (LDP), Pokreta slobodnih građana (PSG), a danas je veoma blizak Stranci slobode i pravde (SSP), opozicionoj stranci koja je bila glavni inicijator bojkota parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. godine. Tokom svoje bogate političke obojenosti, na parlamentarnim izborima 2003. bio je predložen za narodnog poslanika kao 111. na listi „Demokratska stranka - Boris Tadić“, a godinu dana kasnije, u Kikindi je kao čovek bez više ili visoke stručne spreme bio kandidat za predsednika opštine po predlogu Građanskog saveza Srbije. Onda, na parlamentarnim izborima 2007, ime mu se našlo kao 33. na listi „Liberalno demokratska partija - Građanski savez Srbije - Socijaldemokratska unija - Liga socijaldemokrata Vojvodine - Čedomir Jovanović“, a za odbornika u Skupštini opštine Kikinda predložili su ga u dva navrata, na lokalnim izborima 2008. i 2012. godine. Prvi put bio je 2. na listi „Liberalno demokratska partija - Čedomir Jovanović“, a drugi put 5. na listi „Preokret Liberalno demokratska partija, Srpski pokret obnove, Vojvođanska partija - Paja Francuski“. Poslednji put, za narodnog poslanika bio je predložen kao 82. na listi „Čedomir Jovanović - LDP, BDZS, SDU“ na parlamentarnim izborima 2014. godine.

Nijedan od navedenih podataka ne može se pronaći u zvaničnoj biografiji Željka Bodrožića ne toliko zbog toga što bi se time otkrio angažman koji je u raskoraku sa novinarstvom, nego mnogo više zato što skupa pokazuju da ni u jednoj prilici nije uspeo da bude izabran i zato što jasno svedoče o njegovoj gubitničkoj političkoj istoriji. U kampanji za predsedničke izbore 2017. obavljao je PR delatnosti i bio kikindski portparol u štabu PSG, koji je tada predvodio Saša Janković, slično kao njegov kolega Dragan Janjić u Beogradu, a prisutni tvrde da je duboko i do poslednjeg momenta verovao da će Janković pobediti Vučića i da je veoma loše podneo vesti o prvim preliminarnim rezultatima. Na istim izborima, na predlog poslaničke grupe Demokratska stranka bio je i član Radnog tela Republičke izborne komisije u Kikindi, a od 2019, kada su „Kikindske“ počele da izlaze kao podlistak „Danasa“ i kada je izabran na mesto predsednika NUNS-a, stavlja se potpuno na raspolaganje Stranci slobode i pravde Dragana Đilasa, te svoj tabloid pretvara u propagandni bilten u korist ideje bojkota predstojećih izbora, objavljujući reklame koje je dobio posredstvom JSP produkcije Slaviše Lekića. Jedna od tih, štampana na strani 4 u izdanju od 5. juna 2020. „Kikindskih“, koristila je sliku tročlane porodice sa zaštitnim maskama na ulici, ispod koje je stajao logo bojkota i napis „Sačuvajte zdravlje svoje porodice“, čime je direktno vršena politička zloupotreba pandemijske situacije.

Zbog svoje gotovo dvodecenijske lojalnosti politici, za vreme vlasti Demokratske stranke od 2008. do 2012. dobio je kao plen na upravljanje Omladinski fudbalski klub „Kikinda“ i postao njegov predsednik. Rezultati koje je ostavio iza svog mandata govore o tome da je klub praktično doveden do ruba propasti, jer je u tom periodu po bodovima dospeo na dno Srpske lige „Vojvodina“, da bi na kraju i ispao iz nje, što se nikada pre toga nije dogodilo. Trošenje novčanih sredstava koje je dobio od Pokrajine radi obeležavanja jubileja 100 godina od osnivanja kluba nikada nije opravdao, da bi pare u međuvremenu pokušao da prikupi preko neformalnog „Kluba prijatelja OFK Kikinde“, iz kojeg je igračima bez računovodstvenog evidentiranja isplaćivao mizerne svote, a onda deo trošio za privatne potrebe. Rečenicu na koju je malo ko obratio pažnju, a koja možda najbolje objašnjava njegov odnos prema ovoj funkciji, ali i svom gradu i državi, izgovorio je na vanrednoj sednici Skupštine NUNS-a 20. oktobra 2018, pokušavajući da opravda pozajmicu koju je Medija centar godinu dana ranije uzeo od Đilasove Multikom grupe. „Ono što je problem je to što mi živimo u septičkoj jami, a u septičkoj jami kada hoćeš da budeš demokratičan, etičan, ispravan... ti na kraju ispadneš glup. Moje tri godine u OFK Kikinda su dokazale da ja ne mogu u jednoj kloaci, WC-u da budem normalan i pošten“, priznao je implicitno svoje nezakonite radnje Bodrožić, koji je kao predsednik kluba ostavio iza sebe dug od preko 150.000 evra.

Utvrđeno je i da posebno teško podnosi periode kada na vlasti nije garnitura bliska partijama u kojima je bio ili u kojoj trenutno jeste, a osim sa novinarima, kojima se uglavnom obraća iz političke a ne novinarske pozicije, u konflikt je ulazio i sa političarima koje je doživljavao i doživljava kao čisto političke protivnike i konkurente. U nastojanju da održi i po mogućstvu unovči ulogu profesionalne medijske žrtve koju je od njega svojevremeno još YUCOM napravio, imao je klošarski običaj da provocira incidente na otvorenom tako što bi, ako bi ugledao nekog od protivničkih funkcionera, prešao ulicu, prikrao mu se i hodajući iza njega počeo da mu dobacuje i da ga vređa izvesno vreme, nadajući se da će ovaj nasrnuti na njega i udariti ga. Upravo to je pokušao 24. aprila 2018. oko 13.30h sa članom Gradskog veća iz SNS Milivojem Linjačkim, kome je konkretno rekao da je đubre, debeli majmun, opsovao mu majku i poručio mu da mogu da se jebu on i svi ostali rukovodioci grada, a zatim se brzo vratio na drugu stranu ulice i otišao svojim poslom.

Isto veče, oko 18.30h, na raskrsnici ulica Trg srpskih dobrovoljaca i Generala Drapšina, Bodrožić susreće i tadašnjeg odbornika SNS Petera Palatinuša, koji se nešto ranije zbog degutantne fotomontaže u „Kikindskim“ žalio Savetu za štampu, u čijoj Komisiji za žalbe takođe preovlađuju novinari NUNS-a. Prišavši mu, prema zabeležbi policijskog službenika, izustio je sledeće reči: „Ko si ti da pišeš saopštenja o meni, govno, loš si čovek, ko si ti, da li si ti Pavle Markov (tadašnji predsednik opštine, prim.aut.), Milenko Jovanov, ti si niko i ništa, ko si ti da pišeš Savetu za štampu, ti si šešeljevac i Mađar koji slabo zna srpski i to što napišeš napišeš pogrešno. Ja ću te proganjati celog života i kad god se sretnemo, ja ću ti dobacivati pogrdne reči, ti si se zaposlio preko stranke, pa si zaposlio i brata. Da sam petnaest godina mlađi, ja bih tebe i tvog brata vukao po trgu!“ Aktuelni predsednik NUNS-a, koji je ovom radnjom učinio prekršaj Vređanje iz člana 9 stav 1 Zakona o javnom redu i miru, Palatinuša je napao i 2004, kada je na vlast u Kikindi došla Srpska radikalna stranka, a predsednik opštine postao Branislav Blažić, i upavši u prostorije Doma omladine, pretio da će ga ubrzo, čim njegovi budu ponovo uzeli vlast, izbaciti iz te ustanove. Pomenuti Blažić će inače, pored navedenih, takođe postati Bodrožićeva stalna meta, još jedna neizlečiva opsesija, kojeg će uz saučesništvo Marije Srdić iz DS na Fejsbuku ismevati dok ovaj 2020. bude umirao u kovid-bolnici.

Već jedva sposoban da usled političke frustracije kontroliše svoje ponašanje, Bodrožić, koji se inače od početka svoje karijere predstavlja kao antifašista, borac za ljudska prava i baštinilac evropskih vrednosti, doživeće 20. juna 2018, samo dva meseca posle uličnih vređanja, slom živaca na svečanoj dodeli priznanja „Evropska zastava časti“ koje je gradu Kikindi dodelila Parlamentarna skupština Saveta Evrope. Dok je u velikoj skupštinskoj sali Gradske kuće počasni član Parlamentarne skupštine, Nemac Erih Fric, govorio o prekograničnim projektima kojima najveći grad na severu Banata gradi mostove ka Mađarskoj i Rumuniji, Bodrožić je u svojstvu novinara-izveštača bio van sebe što Evropska unija odaje priznanje lokalnoj naprednjačkoj vlasti, pa je krenuo nekulturno da dobacuje iz publike i ometa govor gosta iz Nemačke. Ne mogavši više da izdrži, političar-gubitnik u odori novinara u jednom trenutku je, naočigled zabezeknutih zvanica, demonstrativno ustao i zalupivši vrata napustio salu, da bi odmah u hodniku ispružio visoko ruku i uzviknuo: „Hajl Hitler!“ Posle pola sata vratiće se u istu salu i zaputiti prema švedskom stolu, kao da se ništa nije dogodilo.

Svoju žal za neostvarenom političkom moći i uticajem pokušavaće, kao istinski malograđanin, da kompenzuje time što će se od 2014, u lokalnom listu koji vodi sa tiražom od jedva 200 primeraka i zvanično tri novinara, u velikoj meri baviti predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, a nešto kasnije i potpredsednikom SNS, Kikinđaninom Milenkom Jovanovim, i što će prenapadno, u prelom najčešće naslovnih strana, stavljati Vučićeve i Jovanovljeve fotografije ili montaže sa njima, na osnovu kojih pokušava da stvori utisak o nekakvoj naročitoj bitnosti njega lično i „Kikindskih“ na državnom nivou. Uprkos tome što nikada nije zabeležena ni u jednom drugom lokalnom mediju u Srbiji, koji se – kako im samo ime kaže – pre svega bave dešavanjima na lokalu, kontradiktorna praksa „Kikindskih“ biće sve dominantnija od 2019. kada glasilo bude počelo da izlazi u sastavu beogradskog „Danasa“, jer se očigledno pojavila još veća potreba ne samo da se Željko Bodrožić Kikinđanima, koji treba da slede njegov primer, pokaže kao veliki borac protiv Vučića, već i za tim da kontinualno dokazuje lojalnost tajkunskom dvojcu koji mu je pružio utočište posle blokade firme Partizanska štampa.

Zbog toga nije ni čudo što su „Kikindske“ cele 2019. pa sve do polovine 2020. bile toliko otvoreni agitator ideje bojkota izbora i političke grupacije Savez za Srbiju koja ju je afirmisala. A da bi pokazao da je vredan investicije, političar Bodrožić je otišao i korak dalje, pa se, uživljavajući se u ulogu sa kraja devedesetih, ponudio da „Kikindske“ u nekoliko navrata organizuju, a on lično da učestvuje, potpisujući se kao predsednik NUNS-a, u pro-bojkot tribinama po Vojvodini, ne hajući za novinarstvo u čijem Kodeksu, odeljak 1 tačka 2 smernica 4, stoji da je otvoreno zalaganje za jednu političku stranku ili opciju nespojivo sa novinarskom profesijom. Zajedno sa Zoranom Mileševićem, lokalnim hohštaplerom koji ima još manje škole nego on, stvorio je maskote protesta – Jovanu Popović i zrenjaninski dvojac poznatiji kao PUF, koji će sa električnim testerama 16. marta 2019. upasti u zgradu RTS-a. Đilasov saradnik Milešević, pak, na čijoj je VK TV, kao i na mnogim drugim lokalnim televizijama u to vreme, Vojislav Šešelj po povratku iz Haga dobio prostor da Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića naziva svojim saučesnicima u ratnim zločinima, a pokojnog Zorana Đinđića kriminalcem, postao je poznat kada je u jeku izborne kampanje 2014. puštanjem menice pomogao Đilasu da DS padne u vazalni odnos i otera Borisa Tadića iz stranke.

Sa druge strane, onako kako Bodrožić na lokalu uobražava da bistri visoku državnu politiku, tako kad dobije mogućnost da napiše nešto u mejnstrim beogradskim medijima koji se distribuiraju na teritoriji čitave Srbije, ne propušta priliku da, potpuno obrnuto, naruži aktuelne lokalne kikindske vlastodršce i okrivi ih za stvari koje publika u Beogradu sigurno neće proveravati. U tom smislu je, učestvujući u propagandi dezinformisanja tokom trajanja prvog talasa koronavirusa, u periodu od 20. do 26. marta 2020. u čak četiri medija – u „Danasu“, „Novom magazinu“, „Vremenu“ i na TV N1 – od toga u tri zadnja istog dana, pokušao da manipuliše i svesno obmane javnost da je „nulti pacijent“ bila osoba iz Kikinde, falsifikujući značenje tog pojma koji ne podrazumeva nužno prvog realno zaraženog u državi, nego prvog bolnički dijagnostikovanog (pacijent), što je bio Igor Đantar iz Bačke Topole. Ovo je, pak, uradio isključivo da bi izvukao neverovatan zaključak da bi sve u Srbiji u vezi sa pandemijom možda bilo drugačije samo da je lokalna kikindska vlast reagovala pravovremeno, pa je shodno tome istoj natovario odgovornost za obolele i umrle širom države.

Najzad, i nastupe u svojstvu predsednika NUNS-a jedva uspeva da drži pod kontrolom jer izgledaju kao da će ponašanje probisveta svako malo da isklizne napolje. Reagujući na činjenicu što je Vučić zbog pogoršanog zdravstvenog stanja hitno primljen na Vojno-medicinsku akademiju, obradovani Bodrožić je 19. novembra 2019. na TV N1 izneo bizaran predlog da se hitno sazove konferencija za medije na kojoj će urednici „rešetati“ predsednika Srbije „po cenu da mu opet bude loše“. Na promociji u Nišu, 11. januara 2020, još jednom je sebi dao fanatičnog oduška, zapenivši o politici kao borbi na život i smrt: „Ova godina predstavlja ’prekretnicu’ jer bi se trebalo jasno suprotstaviti autoritarnoj, bahatoj i kriminalizovanoj vlasti i biti ’ili pukovnik ili pokojnik’.“ Samo mesec dana kasnije, 17. februara, svoj radikalizam i uličarsku delinkvenciju poistovetiće sa čitavim novinarskim udruženjem koje vodi: „Legitimno je da svako misli da u ovom nenormalnom okruženju (treba) da zadrži ostrvce slobode, navikli smo se na ta ostrvca. Imamo dilemu u NUNS – da li sačuvati te male oaze slobode ili da postanemo slobodno društvo“, izjavivši nešto što se kosi sa stavom 1 člana 2 iz „Osnovnih načela“ važećeg Statuta NUNS-a iz 2017, u kojem se kaže da je ta organizacija, između ostalog, nezavisna od bilo kakvog političkog uticaja. Tako je konačno obesmislio i glavno načelo nezavisnosti, koje je ovo strukovno udruženje, po arhaičnoj zamisli, navodno trebalo da izdvoji od drugih sličnih udruženja...

Posle svega što sam naveo, najozbiljnije pitanje koje lebdi u vazduhu jeste: Da li je Željko Bodrožić u NUNS-u izuzetak ili pravilo? Kako je osoba sa ovakvom biografijom, a ovo je samo jedan njen deo, uopšte mogla da dospe na mesto predsednika NUNS-a? Čini se, na prvi pogled, da postoje samo dva moguća objašnjenja: Ili oni koji su glasali za njega nisu znali ili nisu bili dovoljno obavešteni o onome ’tamo’ koje Bodrožić od njih skriva, ili su, sasvim suprotno od toga, vrlo dobro znali sve o njemu, prozreli ga još davno i baš zbog toga ga postavili jer im takav na tom mestu i treba. Zašto ovo kažem? Nije li njegov prethodnik Slaviša Lekić, koji je takođe opisan u ovom tekstu, izabran na to mesto upravo posle nebrojanih javnih ispada, vulgarizama i prostakluka koje je pisao po Tviteru, dokazujući agilnost sebi i drugima, i to pod nikom u kom je koristio ime sopstvene ćerke? Jeste. Da li mu je taj opskurni angažman na bilo koji način odmogao i umanjio šanse da bude izglasan za predsednika NUNS-a? Nije. Istovremeno, ipak se ne može poreći nezadovoljstvo velikog broja članova stanjem koje je taj Lekić iza sebe ostavio i odlukama koje je donosio u ime udruženja. Zašto su ga onda izabrali? Zašto bi radili na svoju štetu? I zašto bi, posle takvog iskustva, za ime sveta, onda još izabrali nekog ko je po svim kriterijumima gori od njega da ih predstavlja svuda i u svakoj prilici? Zašto su izabrali najgoreg? Da li zato što odluku o tome ko će ih voditi umesto njih još od 2017. donosi neko drugi? Isti oni kojima je danas nesrećni Bodrožić primoran da vazda dokazuje svoju lojalnost? Da li je to treće objašnjenje na gore postavljena pitanja?... Odgovore da daju i odluke da donesu moraće oni sami, ali verovatno ne pre nego što ponovo budu pokušali da raspetljaju zavrzlamu da li mi je i ovaj tekst naložio da napišem Aleksandar Vučić.

(pink.rs, 07.05.2021.)