Šta pošto neko iz vlasti dođe na Prajd?

Verovali ili ne, za pojedine pripadnike tzv. građanske orijentacije, koja danas – ako je suditi po Vesni Pešić i njenim izlivima brige da neko ne smeni tradicionalne nosioce „otmenosti“ – sve više tone u kulturno-klasni fašizam, pitanje predočeno u naslovu predstavlja par excellence histerično pitanje. Kao odgovor, već su preventivno naznačene strategije kako se ponašati ukoliko do održavanja Parade ponosa dođe, a zajedničko u njima je tendencija da se ta manifestacija politički iskoristi, uopšti u sveukupno nezadovoljstvo situacijom u zemlji i poprimi obrise protesta protiv aktuelne vlasti – iste one koja bi u tom slučaju obezbeđujući skup, paradoksalno, na drugoj strani rizikovala živote organa reda i mira samo da bi joj ta „građanska orijentacija“ pljunula u lice.

Ova histerija koja obuzima naše „otmene“ pripadnike građana, okupljene oko brojnih nevladinih organizacija koje svake godine kao lešinari izrabljuju Prajd zarad sopstvenih političkih ciljeva, naime zastupajući ljudska prava i slobode, nije nikakva novost. Uočeno je već da se ona javlja svaki put kada omraženi pojedinci iz vlasti ostvaruju direktan kontakt sa ugroženim građanima dok im pomažu u elementarnim nepogodama. Šta je to toliko nepodnošljivo u tim slikama o kojima su i pojedini novinari pokušali da teoretišu? Odakle tolika gadljivost prema pripadniku vlasti koji želi da pokaže solidarnost na delu i pokrene druge građane da slede njegov primer? Uobičajen prigovor je da na taj način vlast koristi građane kako bi ubirala jeftine političke poene, pa sve do vulgarnih interpretacija da takvi gestovi ne spadaju u opis posla tih pojedinaca.

Ipak, reč je o jednoj neuporedivo stalnijoj stvari koja se doživljava kao velika i ozbiljna opasnost, možda veća nego sama elementarna nepogoda, a uvid u njenu suštinu postiže se raskrivanjem sledećeg pitanja: šta se sve za te „otmene“ građane ništi u jednoj slici trenutnog pojednačavanja, u iznenadnoj bliskosti države i njenih građana? Zašto je preko pomenutih interpretacija po svaku cenu neophodno čuvati u životu premisu ’država je neprijatelj svojih građana’, bez obzira na različite okolnosti u vremenu i prostoru? Nije teško shvatiti da je upravo ta premisa tzv. građanskoj opciji bila baš ona koka koja je donosila najviše zlatnih jaja, te da je danas, kada postaje sve teže dokazati njeno uporište u stvarnosti, imperativno afirmisati tu premisu mnogo agresivnije i sve manje birati priliku koja to realno opravdava. Bez nje, takođe, „otmeni“ građani više ne bi ni izgledali naročito otmeni, jer se pad u jednu takvu rutinu tretira kao užas nad svim užasima.

Zato tu nije više reč niti o Vučiću, Dačiću, ovom ili onom, koje bi naše plemenite aristokrate najradije u svojim snovima vešale na Terazijama. Sličnu sklonost gađenja prema pojedincima iz vlasti koji su pokušali na svoj način da se približe građanima Peščanik je svojevremeno demonstrirao i prema Đinđićevoj vožnji na biciklijadi, ili isprobavanju električnog trotineta, večeri u studentskoj menzi, vožnji vozom i konačno, povredi noge zadobijenoj igrom u malom fudbalu. Tada, dakle, velike razlike, kada je odnos prema vlasti u pitanju, između buržoaski bogom danih građana i onog kojeg su, zovući ga „grobar“, statusno ponižavali da bi se osećali još „otmenijim“, nije ni bilo. Sada, kada makar imamo predsednika koji deluje u okviru ustavnih ovlašćenja, čini se da su ovi drugi ostali baš tamo gde su i bili 2003. godine. Štampani list Danas koji doživljavaju kao jedan od svojih retkih preostalih kutaka postaje bilten advokata odbrane u slučaju Ćuruvija, dok se na sajtu, ispod nedavnog teksta istoričara Nikole Samardžića bez ikakvih problema objavljuje komentar izvesnog Nenada P. koji kaže da ne bi bila šteta kada bi se nad Vučićem izvršio atentat kakav je onomad izvršen nad Đinđićem.

Baš kao i prošle godine, i ove se na sajtu Peščanik tema Parade ponosa koristi kao motiv za borbu protiv vlasti i na taj način reinterpretira značenje manifestacije mimo volje i ciljeva njenih organizatora, ili populacije zbog koje se ona prvenstveno održava. Razvijaju se strategije interpretiranja kako svaliti krivicu na državu u oba slučaja – bilo da se Parada održi ili ne. Ako se ne održi, za državu će se, s pravom, po ko zna koji put reći da je poklekla pred huliganima, to je bar lako. Oglasiće se ombudsman Saša Janković, onaj što je svoj licemerni ucenjivački potencijal prema vlastima tokom majskih poplava doveo do savršenstva, nevladine organizacije će alarmirati svoje zapadne finansijere i pobratimske organizacije kao što je OEBS, sve onako kako to već ustaljeno ide. Ali na koji način napasti vlast ako se Parada održi, ili već pre toga, kad se učini da postoje izgledi da će da se održi?

Pa upravo time što će se reći da Parada uz podršku i prisustvo čelnika vlasti i nije prava Parada, da gubi na svom smislu, na sličan način kao što solidarnost političara u nepogodama ne spada u solidarnost, ili kao što ni građanin nije „otmen“ ako ne izražava otpor prema sopstvenoj državi. Time što će se zbog zavisti radije obesmisliti kompletan Prajd, nego dozvoliti da vlast „ubira političke poene“ na događaju koji Peščanik od kad je sveta i veka uzurpira kao „građanski“, iako takav postupak – osnažen donacijama poput onih iz norveške i holandske ambasade, fondacija Hajnrih Bel i NED – blage veze nema sa borbom za prava LGBT populacije.

Sa takvom klauzulom dramska spisateljica Biljana Srbljanović podržala je prošlogodišnju Paradu ponosa, kada je negodovala već zbog glasina da bi tadašnji premijer Ivica Dačić mogao da se nađe u koloni među pripadnicima LGBT populacije, kako bi im pružio podršku. Za tili čas, poznata borkinja za ljudska prava pretvorila se samo u deklarativnu i izjavila da Prajd u prisustvu Dačića ne bi bio pravi Prajd, ne mareći ni najmanje šta bi na to imali da kažu njegovi organizatori čiji je cilj upravo to da budu prepoznati od strane države kao ravnopravni sa ostalim građanima. Štaviše, takvu Paradu nazvala je „lažnom pričom“ kao da Peščanik za koji piše i govori ima neku svoju paralelnu „Paradu ponosa“ koja mu služi samo da se politički obračunava sa vlašću, a ne da LGBT populaciju uvede u regularne tokove institucionalnog i praktičnog uvažavanja.

Sličnu brigu za sopstveni vojni rov ove godine na istom sajtu već su demonstrirali donekle Dejan Ilić, ali ne toliko koliko Stefan Aleksić koji otvoreno govori o Prajdu kao da je nekakav sinonim za Peščanik, takođe apstrahujući taj događaj od njegovih realnih ciljeva i namena i projektujući u njega atribute kakve smatra da zapravo poseduje medij za koji piše – „političku i kritičku oštricu“. Dakle, sve je isto, suština se izopačava prisustvom pojedinaca iz vlasti, a najveća pretnja za demokratiju ove godine je pak kapitalizam, kao da ta dva pojma nužno moraju biti suprotstavljena i kao da socijalizam na bilo koji način podrazumeva tu istu demokratiju. Ilić je, sa druge strane, Paradu ponosa po sopstvenom nahođenju prekrstio u „Paradu građanskog ponosa“, dok obojica žele interesno omasovljenje ovog skupa i implicitno, odn. eksplicitno jedan anti-vladin protest – tj. Prajd po meri Peščanika. Za obojicu je omasovljenje i pretvaranje skupa u nešto sasvim drugo od ideje koju imaju organizatori jedini način da se Vučić napadne i omalovaži ukoliko Prajd ipak bude bio održan.

Ovo nije prvi put da grupa autora sa tog opskurnog portala priziva pregrupisavanje i građanski bunt protiv vlasti nakon izbora 2012. godine. Po povratku sa odmora iz Turske njegove urednice lično su prošle godine izrazile žal za tim što se Srbija ne ugleda na zemlju u kojoj su izbile demonstracije oko jednog parka. Više puta u svojoj radio-emisiji pravljene su paralele između ukrajinskog i bosanskog scenarija u nameri da se građani Srbije podbune protiv nemilosrdne, „autoritarne“ i „nacional-fašističke“ vlasti, kako se izražavao Dejan Ilić. Novinarka Milica Jovanović veliku većinu svojih tekstova uporno završava apelom na buđenje građanstva i masovnu pobunu. Identične tonove koristili su i Dragan Đilas, Bojan Pajtić kao i drugi poslanici Demokratske stranke u skupštini. Danas Peščanik, idejno jezgro promašene opozicione propagande, želi da ispolitizuje ni manje ni više nego Paradu ponosa.

Aleksić je vlastima unapred potpisao testament tvrdeći da je održan Prajd zapravo uzurpiran Prajd, pa tako i eventualno prisustvo političara iz vrha vlasti na tom događaju nužno kompromituje sam taj događaj. Ovim se teži postići pogodak u svakom slučaju – bilo da se Prajd održi ili ne, Peščanik će imati interpretaciju koja mu odgovara, a vlast će biti „kritikovana“. Najvažnije, nijedan od autora u spomenutim diskursima ni najmanje ne vodi računa o ciljevima organizatora koji se prvenstveno obraćaju državi da ih prihvati za ono što jesu. Da li se onda podrška vlasti, koja jeste glavni cilj LGBT populacije, zaista može nazvati uzurpacijom kao što to smatra ovaj ekstremni levičar? Ili je pre uzurpacija bilo ono što je nekolicina anarho-sindikalista demonstrirala na Prajdu 2010. godine noseći natpis „Smrt državi“, dok je ta ista država nedaleko odatle krvlju branila njihovo pravo da šetaju?

Ako bi se uslišile plemenite želje građana sa Peščanika, ove godine, pod uslovom da se Parada ponosa uopšte održi, pored pomenutog transparenta mogli bi se pojaviti isto tako i „Dole radikal Vučić“, „Stop cenzuri“, „Smrt kapitalizmu“, „Protiv paušalnog oporezivanja advokata“, „Plagijatorska vlast“ i tome slično. Predstavnici vlasti, od kojih se trenutno očekuje podrška, bili bi sramotno izviždani i šikanirani od strane onih koji podržavaju Peščanikovu i Paradu srodnih NVO i pojedinaca zaslužnih za propagandu protiv vlasti, dok bi onaj drugi deo sve to samo mirno gledao ili eventualno bezuspešno pokušao da nadjača aplauzom. Malo dalje, ta ista ižviždana država rizikovala bi sukob sa delinkventima u majicama koje izražavaju takođe plemenitu, bratsku ljubav između Rusije i Srbije uz natpise „Vučiću postao si peder“, „Izdali ste Kosovo“, „Ustaše“ i „Bog čuva Putina“.

I ko bi u ovakvoj šizofrenoj slici koja bi u tom slučaju bila poslata u svet zapravo bio poražen, a ko uzurpiran? Jedno je sigurno: nakon toga niko više ne bi verovao organizatorima da žele da organizuju ono što treba da bude Parada ponosa, već bi bili primorani da otvoreno zakazuju skupove protiv vlasti samo zbog nekih tamo koji se pribojavaju da ne izgube svoju „otmenost“.

(delimično objavljeno, Politika, 26.09.2014.)