Šta je Jugoslav Ćosić prećutao Olji Bećković?

Teško je objasniti čoveku koga politika ne zanima mnogo koji je tačno razlog periodičnog pojavljivanja u medijima Olje Bećković koja izgovara već potpuno identične rečenice, bezbroj puta ponovljene fraze, izlaže svoja subjektivna uverenja bez ikakvih novih ideja, pa makar one bile skrojene jedino u cilju daljeg manipulisanja. Nije tu više u pitanju ni činjenica koje su svesni bezmalo svi medijski radnici – da dovoljno puta ponovljena laž postaje istina, nego ona nešto manje poznatija, ali ništa manje bitnija – da previše puta ponovljena laž isto tako postaje bespredmetna, izlizana i najzad ogoljena. U okolnostima koje su se prikazale u emisiji „Pressing“ emitovanoj na Badnje veče na kanalu N1 jedinu novost, jedini aspekt koji donosi neki novi sadržaj, sa čim se analitično može izaći predstavljala su neka od postavljenih, ali i pojedina izbegnuta pitanja voditelja Jugoslava Ćosića.

Već na samom početku Ćosić preskače ono što naziva „tehničkim detaljima“ koje smatra manje-više poznatim, da bi pitanjem zašto više nema „Utiska nedelje“ širom otvorio vrata za sve ono što se već toliko puta moglo čuti od osobe sa druge strane: da je emisija „zabranjena“, da je to naložio lično Vučić, da ovako nije bilo ni za vreme „Slobe“, itd. Međutim, tehnički detalji mogli bi biti upravo ono što je od ključnog značaja za javnost, čime je voditelj nagovestio da će se, suprotno onome što stoji u reklami za njegovu emisiju, ipak potruditi da svojoj sagovornici ne oduzima previše daha. Da li je „tehnički detalj“ o tome šta tačno stoji u ugovoru između medijske kuće B92 i PG Mreže zaista toliko irelevantan da Ćosić propusti priliku i sam o tome nešto više da sazna? Da li se ponudom koja je bila upućena Olji Bećković stvarno kršio taj ugovor, kako je odmah protumačeno, ili je u njemu ipak bila ostavljena mogućnost da do toga dođe? I najzad, ukoliko je ipak tačno da je ugovor prekršen, zašto nakon puna tri meseca još uvek nema nikakve tužbe sa strane oštećene? Nijedno od ovih pitanja očigledno se nije uklapalo u koncept „Pressinga“.

Ne želeći da prizna činjenicu da su emisije zabavnog karaktera na kanalu B92 imale veću gledanost od njene, sagovornica potpisana kao „novinarka“, iako i dalje ostaje nepoznato da li se, osim u ulozi voditeljke, ikada pojavila kao autor nekog medijskog priloga, reportaže, teksta ili analize, tvrdila je da joj „ne dopire do mozga“ zašto bi vlasnik, sklanjajući njenu emisiju na drugi kanal i još joj nudeći povećanje plate od 30 odsto, želeo da zarađuje manje. Ono što joj takođe nije doprlo, ali ni voditelju „Pressinga“ jeste pitanje koji to vlasnik diže platu zaposlenom kojeg istovremeno želi da se otarasi? To će biti ujedno i odgovor na pitanje da li gošća makar dopušta mogućnost da je vlasnik želeo da povuče gest koji bi se dopao vlastima i da je u pitanju bila autocenzura a ne nužno cenzura, kada Bećković bude ustvrdila da nema autocenzure bez cenzure, podvlačeći da su i oni koji su pod autocenzurom u stvari ljudi koji se na osnovu njenog primera plaše da sutra ne ostanu bez posla. Tako je krug ponovo zavodljivo zatvoren.

Međutim, Ćosić je na ovaj način ipak uspeo jasno da izvuče makar jednu stvar: njegova sagovornica ni po koju cenu ne želi da prihvati ishod koji bi je eventualno doveo do toga da nije u pravu kada za sve aspekte svoje nevolje optužuje premijera, iako je sve još uvek samo na nivou njene reči protiv njegove. Ona, dakle, ne dozvoljava mogućnost da možda greši u vezi onog u šta, po svakom kriterijumu, ne može da bude apsolutno sigurna. Istovremeno, Olja Bećković priznala je da je namera vlasnika bila da njenu emisiju prebaci na B92 Info što pre, kako bi svojom gledanošću uticala i na gledanost tog kablovskog kanala. Prećutno apsolvirajući ovakav žestoki subjektivizam i neusklađenost, suočavajući je sa ranijim izjavama iz 2012. godine u kojima protivureči samoj sebi u vezi političkih pritisaka, suočavajući je sa tim da je pokušaje političara da utiču na nju smatrala legitimnim i sastavnim delom svog posla, da je istovremeno u svojim emisijama drugima postavljala to pitanje dok je sama krila da je u redovnoj komunikaciji sa Vučićem, Jugoslav Ćosić će u nastavku emisije postaviti nekoliko veoma zanimljivih pitanja.

Ispostaviće se da današnji premijer, ali ne samo on, veoma dugo unazad kontaktira sa gošćom, još iz vremena „dok je bio pionir“ i da odatle dolazi da je odnos vremenom postao bliskiji i da se prešlo na „ti“. Međutim, u daljem izlaganju ističe se da su svi koji su zbog takvog odnosa sa njom pomislili da je ona njihov prijatelj i da će zbog njih drugačije da se ponaša u emisiji prevarili. Po ovoj logici, da je menadžment b92 predložio izmeštanje emisije u vreme vladavine nekog drugog, taj drugi mogao bi biti okrivljen pod identičnim ubeđenjem koje gošća ima i danas. No, već sledećeg trena ona se ograđuje od takve mogućnosti, tvrdeći kako je nijedan političar nikada ranije nije zvao osim Vučića (!).

Kao ključni dokaz premijerovog pritiska koristi se već spomenuti primer sa bivšim ministrom privrede Sašom Radulovićem, koji je trebalo da gostuje u emisiji početkom 2014. godine u kojoj bi podneo ostavku na to mesto, što je već prethodno bio dogovorio sa voditeljkom. U najmanju ruku neverovatno je da Ćosiću, iskusnom novinaru, budući da je sam postavio ovo pitanje, ni u jednom trenutku nije palo na pamet da pita kakva posla ima jedan ministar u vladi da dolazi u popularnu emisiju da bi podneo ostavku? Otkad se ostavka člana vlade podnosi u emisiji „Utisak nedelje“ a ne premijeru i vladi pismenim putem u samoj Vladi? Kakav to ministar uopšte radi i iz kojih pobuda, osim ako čin svoje ostavke već unapred nije želeo da ispolitizuje i to na takav prizeman način koji krši zakone zemlje koju kao ministar predstavlja? Ovaj deo se potpuno prećutkuje, a zatim sledi simplifikovana priča kako je premijer zbog toga „bio van sebe“, sprečio Radulovićevo gostovanje i preduhitrio ga raspisujući vanredne parlamentarne izbore. Tako se Vučić navodno nametnuo da bude gost umesto ovoga, da bi se proizveo zaključak kako je pritisnuo Olju Bećković. Ali kako je mogao da „bude van sebe“, osim ako mu Radulović već nije bio saopštio šta namerava da učini, što je praktično predstavljalo ucenu? Zar time Vučić nije imao svako pravo da takav bezobrazluk spreči?

Ćosić bi morao da zna i to da Raduloviću nije prvi put da bude učesnik u subverzivnim aktivnostima od kojih pojedina spadaju i u krivična dela, kao kada je novembra 2013. godine umešao prste u hakovanje mail prepiske agencije SIEPA ili kada je, odlazeći sa svoje funkcije iz sefa svog ministarstva pokušao da ukrade poverljive ugovore. Tako je „ugovor sa Etihadom“ protivzakonito uspeo da prosledi Slobodanu Georgijevu, istraživaču BIRN mreže koju vodi Gordana Igrić i čija organizacija služi za pranje enormnih svota donatorskog novca, dok se paralelno, kao lider pokreta Dosta je bilo, u istoj toj emisiji „Utisak nedelje“ više puta lažno predstavljao kao čovek koji mora da čuva državnu tajnu. Georgijev je takođe i novinar nedeljnika Vreme, čija je bivša novinarka Tamara Nikčević nedavno praktično potvrdila reči premijera Vučića da je taj list pod tajkunskom kontrolom, što utiče na Dragoljuba Žarkovića i na uređivačku politiku tog lista.

BIRN i njihova partnerska reketaška organizacija CINS, koja je samo podružnica regionalne i u Srbiji manje poznate organizacije OCCRP specijalizovane za različite ucene pod plaštom „istraživačkog novinarstva“, nadriekonomski novinari poput Mijata Lakićevića i Miše Brkića sve vreme su vodili kampanju o štetnosti tog ugovora da bi se zatim ispostavilo da analizirani dokument uopšte ne predstavlja validan ugovor sa Etihadom već neku od početnih verzija njegovog nacrta. Nakon konferencije za medije u Vladi koja je razotkrila interesni rad ovih povezanih manipulativnih tela koja se finansiraju iz fondova Evropske unije, istovremeno ih zloupotrebljavajući, Georgijevu je u očajničkom nastojanju da sakrije blamažu još jedino bilo preostalo ono što valjda uvek pali – da iz besa premijera nazove „šešeljevcem“ a njegov nastup „radikalskim“, uz uvrede primerene jednom običnom uličaru.

Umesto da uputi na takve detalje, nekadašnji novinar B92, svojevremeno hrabar da u emisiju iz Ženeve uključi Stanka Subotića i za tili čas raskrinka bezočne laži lidera crnogorskog Pokreta za promjene Nebojše Medojevića, izveo je nebulozan (ili pak ironičan?) zaključak da vanrednih izbora možda ne bi ni bilo da je Saša Radulović nastupio u toj emisiji i da zahvaljujući tome danas imamo Vučića za premijera. Sa druge strane, Ćosić se prisetio momenta kada je njegova gošća bila kritikovana što nije pružila podršku nekim drugim novinarima koji su radili na B92 i njenog odgovora da smatra neprimerenim da se meša u uređivačku politiku te kuće, čime ju je apsolutno zbunio. Iako je bilo očito da je reč o izbacivanju „Retrovizora“ Ljubomira Živkova, na pitanje Olje Bećković na koji događaj tačno misli, ostao je nem. Da li zbog toga što mu nije bilo jasno zašto se njegova koleginica pravi da ne zna o čemu se radi? Ili pak zato što mu je u tom trenutku, naprotiv, postalo kristalno jasno sa kakvim je licemerstvom i dvostrukim aršinima suočen kada je u pitanju ona sama, pa je iz pristojnosti zaćutao da je dodatno ne bi obrukao? U pokušaju da nastavi sa sledećim pitanjem, njegova gošća samo je zabezeknuto ponavljala: „Čekajte, čekajte, šta ste time hteli da kažete?“, i dalje ne shvatajući šta se maločas desilo, te da je tako kako se desilo bilo sasvim dovoljno.

I najzad, poslednji značajan momenat – voditelj se koristi tekstom sa sajta Cenzolovka.rs kako bi, na prvi pogled, još više podupirao teoriju svoje gošće, javno opredeljene za Demokratsku stranku, o sveopštoj cenzuri Aleksandra Vučića. Tekst o kojem je reč objavljen je 29. decembra, dakle, dva dana pre Nove godine pod tendencioznim naslovom „Godina ljubavi“ i predstavlja čistu zloupotrebu medijskog arhiva Ebart sa ciljem da se oponašaju analize koje je vršio direktor arhiva Velimir Ćurgus Kazimir nakon atentata na premijera Zorana Đinđića, u svojoj knjizi „Hajka“ objavljenoj 2009. godine, i najzad u knjizi „Bratska hajka“ iz 2013. u kojoj analizira medijsku hajku na aktuelnog crnogorskog premijera Mila Đukanovića.

Autor ove manipulacije je Perica Gunjić, nekadašnji urednik Plejboja, Glasa javnosti a danas tzv. „istraživač“ organizacije CINS, za kojeg je tri dana uoči izlaska teksta objavljeno da je glavni i odgovorni urednik Cenzolovke, navodno „sajta o slobodi medija“. Ovaj sajt, nakon što je više od pola godine pre toga funkcionisao kao divlji blog bez impressuma, i istovremeno kao projekat Fondacije Slavko Ćuruvija, tek 26. decembra osvanuo je u zvaničnom registru javnih glasila i postao medij u pravnom smislu. Po nastanku, sajt je odavao utisak koliko-toliko nepristrasnog skrininga, svojevrsnog repozitorijuma svih tekstova vezanih za medijsku kampanju o cenzuri, bilo tekstova koji afirmišu ili se bore protiv takve vrste kampanje. Sajt se bavio isključivo prenošenjem, a ne objavljivanjem tekstova kojih nema na drugim sajtovima. Negde od septembra, uređivačka politika i koncept se naprasno menjaju; sajt postaje znatno isprofilisaniji i dominantno posvećen kampanji zagovaranja cenzure, dok retki sadržaji kritični, ili makar rezervisani prema ovoj kampanji prestaju da se prenose, čime počinje da se emituje isključiva, jednostrana i neobjektivna slika o svemu što se na ovu temu piše po medijima.

Za vrlo kratko vreme isti sajt postaje sabirni centar čitavog NVO-opozicionarnog delovanja, a tekstovi sa sajtova kao što su Peščanik, Autonomija, autorski tekstovi vulgarnih i ujedno najpopularnijih kolumnista koji pljuju vlast po ključu autoritarnog, diktatorskog režima koji vraća na scenu „devedesete“ postaju najbrojniji. Konačno, počinju da se prenose tekstovi koji nikakve veze nemaju sa temom cenzure, tekstovi o „crnogorskom kriminalu“, Darku Šariću, srpskom državljaninu koji treba da bude sinonim za spregu crnogorske vlasti i kriminala, da bi na kraju zaposleni u organizacijama CINS i BIRN, kao i OCCRP dobili ekskluzivan prostor da na Cenzolovki objavljuju svoje memoare o tome kako je u Srbiji danas teško biti „istraživački novinar“ sa platom višom od hiljadu evra. Šta se, dakle, krije u tom posve čudnom braku između kampanje kriminalizacije Crne Gore i kampanje o cenzuri u Srbiji? Možda upravo ono što je danas svakom strancu čim siđe sa aviona na aerodromu „Nikola Tesla“ servirano da pročita iz biltena Belgrade Insight, jednog od najstarijih projekata mreže BIRN, pod perom npr. Antonele Rihe, da bi zaključio da je stigao u nedemokratsku zemlju u kojoj je sve samo ne bezbedan i iz koje treba da pobegne glavom bez obzira.

Gunjićev tekst, koji citira Jugoslav Ćosić, izbacuje hit informaciju – u toku 2014. godine premijer je 877 puta stavljen na naslovne strane u dnevnim novinama, samo šest puta u negativnom kontekstu, dok Novak Đoković, Svetlana Ražnatović, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić zajedno imaju manje naslovnih od Vučića. Senzacija! Dokaz za cenzuru! Dokaz za autokratiju i kontrolu nad medijima! Ili bi barem Gunjić i Vukašin Obradović – koji se, imajući potrebu da napravi ravnotežu, dosetio da mu je „ugrožena lična bezbednost“ zato što je neko provalio da ga naročito ne zanimaju pretnje životom Milovana Brkića iz Tabloida premijeru Srbije – rado voleli da je tako. Naime, 877 puta na naslovnoj u ukupno 10 različitih štampanih medija. Već sledeći podatak, da je to isto što i 2,4 puta svakog dana nije niti validan niti merodavan podatak, što zna svaki student koji je na fakultetu imao statistiku. Zašto? Zato što tih 10 novina ne objavljuju te naslovne strane ravnomerno, nego u velikoj verovatnoći samo određenog dana kad i oni drugi mediji, jer se tog dana pojavila vest koja je u vezi sa određenim licem ili temom.

Zašto to Pericu Gunjića ne zanima? Zato što ne mari koliko od tih 877 naslovnih predstavljaju jednu te istu vest prikazanu u tih 10 novina, jer ako bi ga to zanimalo, a što bi tek bio realan podatak koji bi imao statističku relevantnost, morao bi nužno da uvede kategorije ne samo pozitivnog ili negativnog konteksta, koje takođe ne predstavljaju realnu podelu, nego i kategoriju neutralnog, kao što je i Ćurgus Kazimir uvek činio. Takođe, podatak od 877 naslovnica ne znači statistički mnogo dok se ne učini referentnim, tj. ne uporedi sa brojem u prethodnim godinama kada su npr. u pitanju ljudi koji su obavljali istu funkciju, ili bili u približnom rangu popularnosti. Međutim, ovakav prevarantski potez Gunjića, na nivou podmetačine kojom se huškaju široke narodne mase, nije ni namenjen ljudima koji racionalno razmišljaju, već onima kojima je samo bitno da nešto može da se protumači u njihovu korist.

Tako je za autora-diletanta, baš kao i za gošću Jugoslava Ćosića, svaki neutralan članak zapravo izraz „ljubavi“ prema Vučiću, jer o njemu ne bi ni trebalo nikako drugačije pisati nego negativno. A sve što nije negativno, to je, „dabome“, udvoričko. Pa šta onda predstavlja to „dabome“-novinarstvo, kako ga određuje sagovornica „Pressinga“, kada istu tu reč „dabome“ u novogodišnjoj noći na B92 obilato koristi upravo njen obožavalac Zoran Kesić? Onaj isti politikantski komedijaš kojem paralelno sa tim u crnogorskim, nekada suverenističkim a danas pročetničkim listovima Vijesti i Monitor izlaze praznični intervjui u kojima dva premijera, Đukanovića i Vučića optužuje za kritično stanje u medijima i potpuni vrednosni sunovrat? O čemu se onda tu zapravo radi?

Isto važi i za Tamaru Spaić, Nebojšu Spaića, Tamaru Skrozzu koji ne umeju da se bave novinarstvom koje ne bi referiralo na „devedesete“ ili na Borisa Tadića, ali se zato reklamiraju na Cenzolovki i sajtu Advokatske komore Srbije. Nije li to baš taj nakaradni domet današnjeg srpskog, elitnog medijskog polusveta čiju sliku i priliku simbolički predstavlja Olja Bećković?

(prethodno neobjavljeno, 07.01.2015.)