Krivična prijava protiv Vesne Rakić Vodinelić

Integralni tekst krivične prijave protiv Vesne Rakić Vodinelić od 15. septembra 2015. godine.

VIŠEM JAVNOM TUŽILAŠTVU U BEOGRADU

Savska 17a

Na osnovu člana 280 i 281 Zakonika o krivičnom postupku, podnosim

KRIVIČNU PRIJAVU

Protiv:

VESNE RAKIĆ VODINELIĆ, Beograd, ul. Takovska br.22/IV/11 Palilula;

SVETLANE LUKIĆ, GLAVNE I ODGOVORNE UREDNICE WEB PORTALA „PEŠČANIK”, Beograd, ul. Takovska br.22/IV/11 Palilula;

SVETLANE VUKOVIĆ, GLAVNE I ODGOVORNE UREDNICE WEB PORTALA „PEŠČANIK”, Beograd, ul. Takovska br.22/IV/11 Palilula;

UDRUŽENJA GRAĐANA „PEŠČANIK“ iz Beograda, Palilula, ul. Takovska br.22/IV/11, MB: 17646656;

- Zbog krivičnog dela Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja iz člana 309. st. 1. Krivičnog zakonika.

OBRAZLOŽENJE

Predmet prijave je tekst objavljen 14. septembra 2015. godine na web portalu „Peščanik“, autorke Vesne Rakić Vodinelić (u daljem tekstu autorka), profesorke prava u penziji i članice Upravnog odbora udruženja građana „Peščanik“, pod naslovom „Država (to sam ja!) protiv Kokana Mladenovića“. Autorka u tekstu obaveštava javnost da je tekst-intervju srpskog reditelja Kokana Mladenovića pod nazivom „Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, ’90-te su došle na naplatu“, koji je 5. jula 2015. godine objavio portal mojnovisad.com, i koji je predmet krivične prijave Zorana Đuričića, člana sindikata Narodnog pozorišta – pročitala „politički (sa odobravanjem)“. Ovim izrazom autorka je podvukla da se politički slaže i odobrava stavove koje je u pomenutom tekstu izneo Kokan Mladenović, a među kojima su i sledeći navodi koji su predmet krivične prijave Zorana Đurića protiv Mladenovića: „Ja, kako god to bilo ružno da se kaže, patim što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija. Mislim da je toliko zlo moralo da bude ugušeno u krvi. I mislim da nam se krv približava, u svakom smislu.“ Intervju se završava sledećim pitanjem novinara i odgovorom Mladenovića: „Mislite li da će nam se ta krv desiti? - Ne mislim, nadam se da hoće.“

Budući da je izričito navela da politički odobrava ono što je u intervjuu izneo Kokan Mladenović, kao i da je svesna da su ove reči već predmet jedne krivične prijave, neupitno je da se autorka slaže sa navedenim rečenicama Kokana Mladenovića, tj. da i ona pati što toliko zlo (a misli se na antidemokratske snage na vlasti do 5. oktobra 2000., tj. pripadnike i visoke funkcionere političkih stranaka SPS, SRS i JUL) nije „ugušeno u krvi“, dakle, pobijeno. Međutim, kontekst u sklopu kojeg Mladenović iznosi citirane navode odnosi se na aktuelnu vlast, tj. na tada visoke funkcionere SPS i SRS, a danas SPS i SNS – dakle, vladajuće koalicije: „E, takav neki polusvet, koji je mnogo vidljiviji u kulturi, čini naš javni život, takav polusvet odlučuje o svemu u našoj državi. Neki polupismeni ljudi, ljudi koji se 'telepromptuju', voze se 'vazduplohovima', neki nišči duhom su postali najvažniji ljudi naše zemlje. I ta zemlja to trpi.“ Iz ovih navoda proizilazi zaključak da autorka, zajedno sa Mladenovićem, pati za tim što današnji vinovnici vlasti, koji su i pre 5. oktobra 2000. godine imali manje-više prominentnu ulogu u državnoj politici – a to su premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić – u revoluciji koja, po njihovom mišljenju, nije trebalo da bude mirna, nisu bili „ugušeni u krvi“.

Drugi deo Mladenovićevog navoda, koji autorka takođe izričito odobrava, zajedno sa prvim delom zaokružuje krivično delo iz člana 309. stav 1. Krivičnog zakonika Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, i to na sledeći način. Mladenović navodi da se „krv približava“, što može da se protumači na dva načina: ili će građani „ugušiti u krvi“ aktuelnu vlast, tj. pobrojana lica, odn. ubiti predsednika Vlade, potpredsednika Vlade, i predsednika države, ili će, obrnuto, aktuelna vlast „ugušiti u krvi“ građane koji se toj vlasti budu suprotstavili na ulici, u nekoj revoluciji koja se upoređuje sa Petim oktobrom i izjednačava sa njegovim nasilnim dovršenjem. Pošto Mladenović iza navoda da se „krv približava“ dodaje reči „u svakom smislu“, proizilazi da se misli i na jedan i na drugi scenario, tj. na tzv. ili-mi-ili-oni situaciju i da Mladenović, a sa njim i autorka koja to politički odobrava, anticipiraju, dakle, najavljuju, pa samim tim i pozivaju i podstiču neku vrstu sveopšteg „gušenja u krvi“ između vlasti i građana. Štaviše, kako se dodaje – nadaju se da će tako biti. Smatram da je ovim očigledno da je uslov postojanja namere da se ugrozi ustavno uređenje ili bezbednost Srbije kojom se poziva ili podstiče da se silom (ne „mirnom revolucijom“) promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa, iz stava 1. člana 309. Krivičnog zakonika republike Srbije – ispunjen.

Ovom prilikom skrećem pažnju da je sajt „Peščanik“, kao medij, i istoimeno udruženje građana koje stoji iza njega, nebrojano puta do sad, bilo tekstovima ili radio emisijama, baratalo ekstremnim, i napisima i izjavama neskrivene mržnje prema vlastima u Srbiji, pozivajući na skorašnje scenarije uličnih prevrata i demonstracija poput onih na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Taj ekstremizam u mržnji, kojim se upadljivo krši Kodeks novinara Srbije, po kojem je „Peščanik“ u novijoj istoriji, posle Petog oktobra, bio poznat za vreme Vlade Zorana Đinđića, a posebno u nekoliko meseci kojima je prethodilo ubistvo premijera, nastavljen je neometano i istim intenzitetom za vreme vlasti Aleksandra Vučića, od aprila 2014. godine, i traje sve do danas. Ovaj sajt poslužio je od tad za lansiranje i raspirivanje brojnih afera, od kojih za pojedine ovo udruženje građana snosi kako moralnu (zbog obmanjivanja građana) tako i krivičnu odgovornost (zbog pasivnog saučestvovanja u visoko-tehnološkom kriminalu) tokom „afere plagijati“. U tom smislu, pozivam tužilaštvo da ispita odgovornost urednica sajta „Peščanik“, Svetlane Lukić i Svetlane Vuković, u objavljivanju ovog teksta i ustanovi u kojoj meri se krivica autorke prenosi i na njih.

Posebnu zabrinutost izražavam zbog okolnosti što je autorka Vesna Rakić Vodinelić bivša renomirana univerzitetska profesorka pravnih nauka koja je, pretpostavlja se, zbog toga svesna da je pozivanje na ubistvo premijera i ostalih visokih zvaničnika ozbiljno krivično delo. Budući da je autorka posebno istakla da politički odobrava navode iz teksta Kokana Mladenovića, i da trenutno obavlja funkciju predsednice Saveta Nove stranke, čiji je predsednik Zoran Živković, nekadašnji premijer Srbije i aktuelni poslanik u Narodnoj skupštini, veoma je uznemirujuća činjenica da autorka najavljuje nasilno svrgavanje aktuelnih čelnika vlasti, a da je istovremeno članica stranke čiji je predsednik bio jedan od bližih saradnika premijera Srbije dr. Zorana Đinđića, brutalno ubijenog u atentatu koji je nad njim izvršen pre više od dvanaest godina.

S obzirom na to da je Mladenović jasno izrazio da pati „što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija“ (što je inače bila zasluga pokojnog premijera), i da referira na konkretan događaj, iz ovog navoda proizilazi da reči koje slede o zlu koje je „moralo da bude ugušeno u krvi“ nisu upotrebljene ni u kakvom metaforičkom smislu, te da ni najava krvi u sledećoj rečenici takođe ne može biti metaforička – pa tako ni autorke. Takođe napominjem da autorka u svom podužem tekstu koji je predmet prijave ni na jednom mestu ne navodi citate iz Mladenovićevog intervjua koji su predmet prijave o kojoj piše, što svedoči o njenim manipulativnim sklonostima i obmanjivanju građana, koje je na sličan način vršila i tokom majskih poplava 2014. godine, selektivno citirajući članove 30. i 31. Zakona o vanrednim situacijama, u cilju da okrivi Vladu Srbije za neblagovremeno proglašavanje vanredne situacije na teritoriji čitave Srbije.

Ovakvom praksom smatram da se na najbolji način staje na put tzv. borcima za ljudska prava koji, zbog svojih zasluga u svrgavanju Miloševićevog režima, smatraju da imaju malo više prava od drugih ljudi, a ovde konkretno – i da ubiju druge ljude – te da su bogom dano bolji od njih. Takvi borci za ljudska prava ne razlikuju se previše od pripadnika fašističkih grupa kao što su Obraz, Naši, 1389 i sličnih; štaviše, ta dva fronta ponovo su se, baš kao i pre više od deset godina, složila da imaju zajedničkog neprijatelja.

Predlažem:

Da nadležno javno tužilaštvo preduzme krivično gonjenje prijavljenih i traži da nakon sprovedenog postupka budu oglašeni krivim i osuđeni po zakonu. Apelujem na tužilaštvo da ne dozvoli da bude zavedeno lažnim autoritetima i, ako mu je tako lakše, zamisli kako bi odlučivalo da je tekst koji je predmet prijave napisao Mladen Obradović ili neko iz njegove ekipe, i procesuira sva navedena lica protiv kojih je ova prijava podneta, jer su pred Zakonom svi – jednaki.

Ovu krivičnu prijavu podnosim samoinicijativno, bez ičijeg nagovora ili konsultacija sa bilo kim, potpuno naprasno i bez predumišljaja, apsolutno rezigniran onim što sam pročitao na sajtu „Peščanik“. Objavljujem je i javno na svom sajtu istvankaic.com. Optužbe da sam deo neke organizovane ćelije protiv „kritičara vlasti“, kao što je to mom imenu pripisivano u ranijim navratima – tretiraće se od sada kao povreda člana 170. Krivičnog zakonika.

Dokazi:

- Link na tekst Vesne Rakić Vodinelić „Država (to sam ja!) protiv Kokana Mladenovića“, http://pescanik.net/drzava-to-sam-ja-protiv-kokana-mladenovica/

- Link na intervju Kokana Mladenovića „Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, ’90-te su došle na naplatu“, http://www.mojnovisad.com/vesti/kokan-mladenovic-ovoliko-zlo-mora-biti-uguseno-u-krvi-90-te-su-dosle-na-naplatu-id2688.html

U Beogradu,
15.09.2015. godine

Podnosilac prijave :
Ištvan Kaić