Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
Krivična prijava protiv Sandokana (umetničko ime: Kokan) Mladenovića Izvor: mojnovisad.com
Facebook Twitter Google
22.09.2015 / Komentari

Krivična prijava protiv Sandokana (umetničko ime: Kokan) Mladenovića

Integralni tekst krivične prijave protiv Sandokana Mladenovića od 22. septembra 2015. godine.

VIŠEM JAVNOM TUŽILAŠTVU U BEOGRADU

 Savska 17a

Na osnovu člana 280 i 281 Zakonika o krivičnom postupku, podnosim

 

KRIVIČNU PRIJAVU

Protiv:

SANDOKANA MLADENOVIĆA, Beograd, pozorišnog reditelja;

VLADIMIRA BULATOVIĆA, ODGOVORNOG UREDNIKA PORTALA „MOJNOVISAD.COM“, Novi Sad, ul. Slobodana Selenića 46;

IZDAVAČA „KATAPULT KONSALTING DOO“ iz Subotice, ul. Karađorđev put 44a, MB: 20179821;

- Zbog krivičnog dela Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja iz člana 309. st. 1. Krivičnog zakonika.        

 

OBRAZLOŽENJE

Budući da Više javno tužilaštvo u Beogradu nije reagovalo po službenoj dužnosti nakon odbacivanja prijave koju je protiv Sandokana Mladenovića podneo Zoran Đuričić, na osnovu člana 317. KZ Izazivanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti, i nije podnelo novu prijavu po odgovarajućem članu 309. st. 1. KZ Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, to činim ja, u svojstvu građanina-pojedinca. Predmet prijave je novinarski prilog, tekst-intervju srpskog reditelja Sandokana (Kokana) Mladenovića pod nazivom „Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, ’90-te su došle na naplatu“, koji je 5. jula 2015. godine objavio portal mojnovisad.com.

Mladenović je u tekstu, između ostalog, izneo sledeće navode: „Ja, kako god to bilo ružno da se kaže, patim što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija. Mislim da je toliko zlo moralo da bude ugušeno u krvi. I mislim da nam se krv približava, u svakom smislu.“ Intervju se završava sledećim pitanjem novinara i odgovorom Mladenovića: „Mislite li da će nam se ta krv desiti? - Ne mislim, nadam se da hoće.“ Navodi se nalaze na samom kraju intervjua, iz kojih se, potom, uzimaju delovi rečenice i stavljaju u naslov kompletnog intervjua, u kojem pretežno nije reč o tome, nego o kulturi i pozorišnom radu reditelja, što ukazuje na jasnu nameru urednika da se tekst politički lansira i iskoristi, i to upravo putem navoda koji pozivaju na nasilnu promenu ustavnog uređenja iz člana 309. st. 1. (Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina). Argumentacija koja sledi identična je onoj iz krivične prijave koju sam podneo protiv Vesne Rakić Vodinelić 15. septembra 2015. godine.

Ovim rečenicama Sandokan Mladenović nedvosmisleno stavlja javnosti do znanja da pati što toliko zlo (a misli se na antidemokratske snage na vlasti do 5. oktobra 2000., tj. pripadnike i visoke funkcionere političkih stranaka SPS, SRS i JUL) nije „ugušeno u krvi“, dakle, pobijeno. Međutim, kontekst u sklopu kojeg Mladenović iznosi citirane navode odnosi se na aktuelnu vlast, tj. na tada visoke funkcionere SPS i SRS, a danas SPS i SNS – dakle, vladajuće koalicije: „E, takav neki polusvet, koji je mnogo vidljiviji u kulturi, čini naš javni život, takav polusvet odlučuje o svemu u našoj državi. Neki polupismeni ljudi, ljudi koji se 'telepromptuju', voze se 'vazduplohovima', neki nišči duhom su postali najvažniji ljudi naše zemlje. I ta zemlja to trpi.“ Iz ovih navoda proizilazi zaključak da Mladenović pati za tim što današnji vinovnici vlasti, koji su i pre 5. oktobra 2000. godine imali manje-više prominentnu ulogu u državnoj politici – a to su premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić – u revoluciji koja, po njegovom mišljenju, nije trebalo da bude mirna, nisu bili „ugušeni u krvi“.

Drugi deo Mladenovićevog navoda, zajedno sa prvim delom zaokružuje krivično delo iz člana 309. stav 1. Krivičnog zakonika Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, i to na sledeći način. Mladenović navodi da se „krv približava“, što može da se protumači na dva načina: ili će građani „ugušiti u krvi“ aktuelnu vlast, tj. pobrojana lica, odn. ubiti predsednika Vlade, potpredsednika Vlade, i predsednika države, ili će, obrnuto, aktuelna vlast „ugušiti u krvi“ građane koji se toj vlasti budu suprotstavili na ulici, u nekoj revoluciji koja se upoređuje sa Petim oktobrom i izjednačava sa njegovim nasilnim dovršenjem. Pošto Mladenović iza navoda da se „krv približava“ dodaje reči „u svakom smislu“, proizilazi da se misli i na jedan i na drugi scenario, tj. na tzv. ili-mi-ili-oni situaciju i da Mladenović, anticipira, dakle, najavljuje, pa samim tim i poziva i podstiče neku vrstu sveopšteg „gušenja u krvi“ između vlasti i građana. Štaviše, kako se dodaje – nada se da će tako biti. Smatram da je ovim očigledno da je uslov postojanja namere da se ugrozi ustavno uređenje ili bezbednost Srbije kojom se poziva ili podstiče da se silom (ne „mirnom revolucijom“) promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa, iz stava 1. člana 309. Krivičnog zakonika republike Srbije – ispunjen.

S obzirom na to da je Mladenović jasno izrazio da pati „što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija“ (što je inače bila zasluga pokojnog premijera Zorana Đinđića), i da referira na konkretan događaj, iz ovog navoda proizilazi da reči koje slede o zlu koje je „moralo da bude ugušeno u krvi“ nisu upotrebljene ni u kakvom metaforičkom smislu, te da ni najava krvi u sledećoj rečenici takođe ne može biti metaforička.

Zbog negodovanja dela javnosti nakon intervjua koji je predmet ove prijave, Mladenović je, govoreći za antivladine medije „Blic“ i TV N1, sa jedne strane, pokušao da se ispravi, navodeći da smatra da se Srbiji „nužno“ sprema nasilna smena vlasti, i istovremeno apostrofirao da bi ponovio sve što je rekao u intervjuu za portal mojnovisad.com. Međutim, reditelj, koji je na taj način pokušao da falsifikuje samog sebe i svoje reči, samo nekoliko minuta kasnije u emisiji „Pressing“ na TV N1 ponovo stavlja u pogon svoj nasilnički govor i u 23. minutu emisije na pitanje koga bi ubacio u neki od rijaliti programa, odgovara da bi ubacio serijskog ubicu Andersa Brejvika, norveškog državljanina koji je iz ideološko-političkih uverenja 22. jula 2011. godine na ostrvu Utoja, nedaleko od Osla, ubio 77 i ranio više od 240 civila, a koji je 24. avgusta 2012. godine osuđen na 21 godinu robije za krivično delo terorizma u sklopu kojeg je optužen za destabilizaciju ili uništavanje osnovnih funkcija društva i širenje straha među stanovništvom – sa jasnom asocijacijom da bi učesnike rijaliti programa trebalo da zadesi ista sudbina kao i Brejvikove žrtve.

Paralelno sa afirmacijom Konana Mladenovića kao figure „zdravorazumskog“ otpora prema „strašnoj“ diktatorskoj vlasti Aleksandra Vučića, u javnosti se preko sredstava javnog informisanja u to zvanje krunišu i neke druge, navodno apolitične, figure iz javnog života, poput muzičara Marka Šelića Marčela, glumca Branislava Trifunovića, košarkaškog trenera Duška Vujoševića i sl, najčešće preko medija kao što su „Blic“, „Vreme“ i njima sličnih. Cilj ove kampanje jeste da se stvori utisak u javnosti kako tobože i ljudi koji nemaju veze sa politikom jasno percipiraju tragične posledice vladavine aktuelne vlasti i da se prodre do onog dela građanstva koji ne veruje ni vlastima ni opoziciji. U listu „Blic“ od 6. septembra tako se nalazi rečenica koju izgovara Marčelo, a odnosi se na povezana lica: „Stvar, dakle, stoji ovako: ljudi poput Zoke Kesića, Kokana Mladenovića, Draže Petrovića ili mene predstavljaju ideološku opoziciju, ne političku.“ Da li na istu ideologiju misli i Sandokan Mladenović kada se poziva na Brejvika koji je takođe delovao ideološki?

Mediji, među kojima su prednjačili N1, „Blic“, B92, posebno direktor informativnog programa N1 Jugoslav Ćosić ("BIRN je ozbiljna, ozbiljna organizacija"), i novinarka te televizije Jelena Sotirović, tviter aktivistkinja poznata po vulgarnostima koje piše na toj mreži, ali i kolege reditelji poput Tatjane Mandić Rigonat, pokušali su u medijskoj kampanji da prikažu krivičnu prijavu protiv Mladenovića kao akt vlasti koji guši nekakve umetničke slobode. Mladenović je u jednom trenutku bizarno upoređen sa Đurom Jakšićem, valjda uz naznaku da i Sandokan Mladenović ima pesničku dušu, i da sve što govori nisu zapravo namere nego pesmice. Vesna Rakić Vodinelić kao reakciju na prijavu koju sam podneo protiv nje navela je za antivladin medij N1 „nostalgiju za članom 133.“, reminiscirajući vremena komunizma, iako nije jasno kakve veze ja imam sa tim vremenom, budući da sam rođen 1980. godine, da sam 1990. imao deset godina, i koga je ova presahla manipulacija uopšte trebalo da pogodi. Štaviše, nisam imao pojma ni o kakvom članu 133, niti mogu osećati bilo kakvu nostalgiju za tim s obzirom na svoje godine. Takođe, ove retrogradne strukture, koje to čine već godinama unazad jer ni za šta drugo ne znaju, i koje su ime ali i novac zaradile isključivo na antimiloševićevskom diskursu, a ne na znanju o modernim demokratskim državama, lažno se predstavljajući kao intelektualna elita srpskog društva, ponovo su medijski uvele termin „verbalni delikt“ iz devedesetih kako bi izrelativizovale i ispolitizovale čitav slučaj, dok se pitanje odgovornosti za napisanu ili izgovorenu reč u sredstvima javnog informisanja potpuno gura pod tepih.

 

Predlažem:

Da nadležno javno tužilaštvo preduzme krivično gonjenje prijavljenih i traži da nakon sprovedenog postupka budu oglašeni krivim i osuđeni po zakonu. Smatram da nekome ko je istaknuta javna ličnost i ko radi na razvoju kulturnog ambijenta svoje nacije mora biti skrenuta pažnja da je ponašanje kakvo je demonstrirao i nastavlja da demonstrira Sandokan Mladenović – nedopustivo.

 

Napomena:

Apelujem da se iz postupka razmatranja ove, kao i prethodnih krivičnih prijava koje sam podneo u vezi sa ovim slučajem, izuzme zamenik javnog tužioca Aleksandar Isailović, i to na osnovu sledećih razloga. Ovaj tužilac sasvim transparentno opstruiše istražne radnje u postupku KTR br. 139/15 koji je pokrenut po mojoj prijavi protiv predsednika Nove stranke Zorana Živkovića zbog sumnje da je učestvovao u krivičnom delu ubistva ili pokušaja ubistva, koju sam uputio Republičkom javnom tužiocu preko zvanične mejl adrese 25. oktobra 2014. godine.

Prva predstavka od strane Isailovića poslata je poštom na adresu organizacije u kojoj nisam zaposlen 13. januara 2015. godine, i na koju sam uredno odgovorio 30. januara putem istog zvaničnog mejla preko kojeg je čitav postupak započet. Druga predstavka sa identičnim sadržajem stigla je na istu adresu dva meseca kasnije, 9. marta 2015. godine, u kojoj se urgira da pošaljem svoj odgovor i obavestim tužilaštvo šta znam o događaju iz februara 2013. godine kada se Zoran Živković hvalisao pred članovima Inicijativnog odbora Vadimirom Pavićevićem, Latinkom Grbić, Andrejom Stanimirovićem, Ljubomirom Pajovićem, Markom Matićem, Danijelom Čupić, Milošem Zdravkovićem, Stankom Kovačevićem, Aleksandrom Stankovićem i drugima da je izvršio krivično delo ubistva ili pokušaja ubistva. Nakon što sam uspeo da stupim u telefonski kontakt sa tužiocem i rekao mu da sam pre dva meseca odgovorio elektronskim putem, Isailović mi je rekao da bi bilo najbolje da mu odgovor dostavim poštom kao preporučenu pošiljku, što sam i učinio – dakle, po njegovim instrukcijama. Međutim, 25. maja 2015. godine stiže nova, treća po redu, predstavka na identičnu adresu sa potpuno identičnim sadržajem, što me je nateralo da se konsultujem sa svojom advokaticom i lično na pisarnici Višeg javnog tužilaštva na VI spratu Palate pravde predam svoj odgovor, gde mi je rečeno da će dokument u kojem se nalaze detalji o okolnostima koje su tražene, kao i kontakti lica-svedoka koji su prisustvovali događaju iz februara 2013. godine, biti uključen u dokumentaciju. Do dana današnjeg, njedan svedok nije kontaktiran bilo pismenim bilo usmenim putem, što me je navelo na zaključak da tužilac Aleksandar Isailović ne obavlja savesno svoj posao i da opstruira slučaj narodnog poslanika Zorana Živkovića koji se hvalio da je izvršio krivično delo ubistva ili pokušaja ubistva (nije siguran da li je mladić preživeo) u svojoj mladosti.

Aleksandar Isailović, zajedno sa zamenikom specijalnog tužioca za organizovani kriminal Sašom Ivanićem, učestvovao je svojevremeno u radu na slučaju „Kiparskih para“ tokom 2001. godine, koji je iskorišten u propagandne svrhe, a koji nikada nije dobio nikakav epilog. U ovaj slučaj umešani su tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić, koji je medijima predstavljao lažni račun i transakcije, koristeći za to jednu od firmi Stanka Subotića i činjenicu što se njen direktor prezivao Milošević, londonska detektivska agencija FIA, kriminalac Volf Minić, Aleksandar Radović, tadašnji šef Republičke uprave javnih prihoda, kao i tadašnji ambasadori Velike Britanije, Amerike i Francuske u SRJ, Čarls Kraford, Vilijam Montgomeri i Gabijel Keler, respektivno.

Podatke o meri korumpiranosti tužioca Saše Ivanića, njegovim „desnim rukama“ u medijima „Blic“ i B92, organizacijama za tzv. „istraživačko novinarstvo“, kao i njegovoj, ali i umešanosti bivšeg načelnika UKP Rodoljuba Milovića, bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića u kreiranju i recikliranju afera kao što je afera „Banana“, danas sa jasnim motivom da prevagne odluka o novim izborima i da se još na neko vreme odagna reizbor tužilaca, izneću u narednim mesecima. Oni nemaju nikakve veze sa ovom prijavom, koju objavljujem i javno na svom sajtu istvankaic.com.

Dokazi:

- Link na intervju Sandokana Mladenovića „Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, ’90-te su došle na naplatu“, http://www.mojnovisad.com/vesti/kokan-mladenovic-ovoliko-zlo-mora-biti-uguseno-u-krvi-90-te-su-dosle-na-naplatu-id2688.html

 

U Beogradu,                                                                                                
22.09.2015. godine       

Podnosilac prijave:
Ištvan Kaić

 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane