Izvor: Noizz

Sva odvratnost naših profesora

„Ona je pre tri godine imala veliki problem u vezi sa doktorskom disertacijom, osporavali su je da je plagijat... Ali je komisija Medicinskog fakulteta gde je polagala, donela odluku da je ona dosta plagirala ali da ima i dosta njenog rada, te je sa 7:1 glasova doktorat ostao“. Ovaj detalj je 17. jula, za novoizabranu predsednicu Evropske komisije i bivšu ministarku odbrane Nemačke Ursulu fon der Lajen, u jutarnjem programu TV N1 izneo pisac Ivan Ivanji, čiji sin, osim što je urednik u Vremenu, piše i antivladine tekstove za berlinski Tagescajtung, koje zatim Dojče vele prenosi nazad u Srbiju bez naznake o tome ko je autor i predstavlja ih kao odraz nemačkog javnog mnjenja. Ali šta nam zbilja govore rečenice o Fon der Lajenovoj? Kako one utiču na argumente koji su se mogli čuti ovih dana, kao i ovih godina u Srbiji da ministri i funkcioneri za koje se uopšte iskaže sumnja da su plagirali naučne radove treba momentalno da podnesu ostavke?

Ključna manipulativna crta teksta koji je na sajtu Peščanika bio objavljen 1. juna 2014. pod tabloidnim naslovom „Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića“, koji je prethodno bio ponuđen Vremenu i NIN-u i kojim je započeta afera „Plagijati“ u Srbiji – bila je upadljivo nastojanje da se po mogućstvu sakrije ili makar ne potencira na koji način su njegovi potpisnici došli do podataka predstavljenih u tekstu. Na taj način je iskorištena činjenica da na fakultetima u Srbiji tada još nisu bili u upotrebi softveri za proveru autentičnosti akademskih radova, te da šira javnost nije ni znala za njihovo postojanje, pa je ovaj tekst mogao biti predstavljen kao „vredan i mukotrpan rad trojice mladih naučnika“ iz Engleske, čija su imena i zvanja ispod teksta navedena kako bi stvar delovala još ubedljivije: dr Uglješa Grušić (docent, Univerzitet u Notingemu), dr Branislav Radeljić (vanredni profesor, Univerzitet Istočni London) i Slobodan Tomić (doktorand, Londonska škola ekonomije i političkih nauka). Oni su, prema rečima Svetlane Lukić, „imali dovoljno hrabrosti, motivacije, a i želje da svoje slobodno vreme posvete čitanju i analizi ove disertacije“.

Vrlo brzo je postalo jasno da su ova lica dala svestan pristanak da im imena budu zloupotrebljena u prevarantske svrhe i da je u projektu pripreme i izrade ovog teksta učesvovao znatno širi krug interesno povezanih ljudi. Jedna od njih je i Anđela Milivojević iz CINS-a koja je imala zadatak da na Odseku za postdipolomske studije Megatrend univerziteta zatraži uvid u Stefanovićevu disertaciju i fotografiše je telefonom stranu po stranu, što je učinila još dva meseca pre objave teksta. I ona je takođe prikrivala planiranu upotrebu softvera, priznavši to u intervjuu za Žurnalist 28. jula 2014, gde je navela da je odbila da odgovori Megatrendovom osoblju zašto fotografiše rad jer „novinar ne mora da odgovara na ta pitanja“. Slike zasebnih stranica Milivojevićeva je onda povezala u jedinstveni PDF dokument i propustila ga kroz alatku OCR prepoznavanja slova kako bi od grafičkog mogao da nastane tekstualni dokument, koji je kao takav spreman za dalju obradu u softveru za proveru autentičnosti akademskih radova i prosleđen naknadno izabranim „naučnicima“.

To praktično znači da je svako sa solidnim znanjem korišćenja računara i programa za obradu teksta, uz posedovanje odgovarajućeg softvera, bio u stanju da reprodukuje ključne delove iz teksta sa Peščanika i da za to uopšte nisu potrebna nikakva akademsko-naučna znanja. Kada se uzme u obzir i detalj da nijedan od potpisnika profesionalno nema ni najmanjih dodirnih tačaka sa naučnom oblašću u kojoj je doktorirao Nebojša Stefanović, dok su predstavljeni kao kompetentni stručnjaci koji analiziraju njegov rad, obmana je još očiglednija. Tek je tadašnji profesor finansija na Evropskoj biznis školi u Visbadenu Raša Karapandža, još jedan „mladi naučnik“, na istom Peščaniku pet nedelja kasnije u tekstu o disertaciji Siniše Malog otvoreno priznao da je koristio nekoliko softvera, od kojih se neki mogu i besplatno preuzeti sa interneta, ali je i on namerno propustio da naglasi ono najvažnije u vezi sa njima i zbog čega je procenjeno da ih u početku kampanje ne treba pominjati.

Ono što u Srbiji „glupi i neobrazovani plebs“ nije znao i na čiju su zbunjenost i povodljivost računali naši časni profesori jeste da rezultati softvera za proveru autentičnosti nigde u svetu – ponovimo to – nigde u svetu ne mogu dati definitivan odgovor da li je neki rad plagijat ili ne. Oni mogu dati informacije o prepisanim ili sličnim, tj. plagiranim delovima, ali ne mogu doneti procenu u kojoj meri takvi rezultati utiču na verodostojnost, naučnost i originalnost kompletnog rada ili da li je na osnovu takvih nalaza opravdano ili ne oduzeti nekome titulu, a rad u celosti proglasiti ništavnim.

Ovo je isprva prećutano upravo zato da bi se, ono što inače treba da ostane ili makar dobije epilog u akademskim krugovima, bez komplikovanja odmah prenelo na javno mnjenje i medijsku sferu kao unapred „dokazani plagijat“, u kojoj je potencirana jedna jedina i pritom lažna teza – da prisustvo plagiranih delova, ili štaviše već jednog softverskog rezultata, automatski po definiciji znači da je rad plagijat i da samim tim više nije potrebno procenjivati njegovu autentičnost. Sve to čak ne računajući da u naučnoj sferi postoje iskazi, definicije, postulati, podele ili fakti koji se u literaturi prosto ne izražavaju na drastično različite načine i već ponavljaju kao činjenice bez ikakvog citiranja kod mnoštva autora, što softver takođe nije u stanju da razdvoji. On je samo pomoćno sredstvo, alatka sa komparativnim algoritmom koja pomaže pri odluci koju na kraju mora da donese čovek, onaj koji upravo ima u vidu sva ograničenja softvera. Zašto se onda taj sled ne poštuje?

Kolovođa medijskog nasilja, po kojem nema razlike između pojma plagiranog dela teksta i plagijata kao karaktera rada u celosti, tada je bila profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, čije je prizemne, uličarskim žargonom začinjene tekstove u Politici odobravala na to još uvek ponosna Ljiljana Smajlović. Popovićeva je u svojoj razjarenosti i samoživosti npr. dokazivala plagijate fotografijama na Fejsbuku i zahtevala televizijske duele kako bi ponižavala svoje mete, dok je ulogu u aferi isplatila i Nagradom „Osvajanje slobode“. U stopu je prateći, odmah iza nje izdvajala se i profesorka prava u penziji Vesna Rakić-Vodinelić, koja je Stefanovićev rad nehotice označila kao „medijski dokazan plagijat“, čega bi se postideo i student prve godine na Pravnom fakultetu. Ovo lice nedavno je svoje zanimanje prekvalifikovalo u pesnikinju treće dobi i svojevrsnog narodnog pevača, kada je na sajtu Peščanika napisala dve pesme, parodirajući kosovski ciklus – jednu posvećenu Bratislavu Gašiću, a drugu Aleksandru Vučiću.

Osim njih dve, u obmanjivanju javnosti sa akademskim „šmekom“ učestvovali su i Zoran Ivošević, Srbijanka Turajlić, Jovo Bakić, Biljana Stojković, Milovan Šuvakov, Vida Petrović-Škero, Dejan Popović, Boris Begović, Ksenija Petovar, Ilija Vujačić, Ivo Visković, Đorđe Pavićević, Snježana Milivojević, Trivo Inđić, Miljana Radivojević, Marko Milanović, Miljenko Dereta i mnogi drugi. Za neke od njih hakovanim mejlovima kasnije je utvrđeno da su bili u čvršćoj lukrativnoj i organizacionoj vezi, sa namerom da nanesu štetu Megatrend univerzitetu, spuste njegovu cenu na tržištu, a zatim pronađu kupca i pripoje ga nekim od postojećih privatnih univerziteta. Svi oni, budući da je ovde pre svega reč o medijskom delovanju, mogu se smatrati čistim uzurpatorima akademskog zvanja koje se zatim koristi zarad uticaja, obmanjivanja i trovanja javnog mnjenja, te počiniocima medijskih atentata čiji su primer sledili ili su ih, s obzirom na tzv. akademski autoritet, kao pokriće eksploatisali brojni opozicioni političari i novinari.

Da je CINS bio umešan u čitav posao, prema neformalnom svedočenju bivšeg komandanta Žandarmerije Bratislava Dikića od 22. juna 2014, znao je i tadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović koji je tom informacijom ucenjivao ministra unutrašnjih poslova, zabrinut zbog obelodanjivanja kontroverzne uloge UKP-a tokom istrage i potrage za Darkom Šarićem, te Milovićevih veza u brojnim novinarskim redakcijama koje je koristio u nezakonite svrhe. Na mestu glavnog urednika CINS-a tada se nalazi Stevan Dojčinović, pored Vuka Z. Cvijića, jedan od Milovićevih najbližih, najlojalnijih i zahvaljujući tome najkorumpiranijih novinara u Srbiji; šef UKP-a smenjen je istog meseca kada je pušten i pomenuti tekst na sajtu Peščanika o Stefanovićevom doktoratu. Dojčinović će početkom 2015. dobiti novac za pokretanje specijalne osvetničke ćelije protiv aktuelne vlasti pod nazivom KRIK, dok će Cvijić biti premešten iz Blica u NIN, zbog višemilionske tužbe koju je protiv Švajcarsko-nemačkog vlasničkog konzorcijuma, većinom baš zbog njegovih tekstova, pokrenuo i dobio Stanko Subotić.

Posle tri stručne komisije, koje su povodom doktorskog rada Nebojše Stefanovića zasedale na Megatrendu, sastavljene i od profesora sa mešovitih univerziteta, a najzad i isključivo sa Univerziteta u Beogradu, zaključeno je da su sve radnje u vezi s prijavom, pripremom i odbranom navedene doktorske disertacije bile u skladu sa zakonom i akademskom praksom, dok njegova naučna autentičnost nije osporavana. Deo ostrašćenih medija i javnih ličnosti koji su vodili kampanju i hajku protiv Stefanovića digli su ruke, jer su u međuvremenu zaključili da su uspeli da prokažu kako ministra, tako i Megatrend koji se sada vodi kao metafora za ekskluzivnu proizvodnju naprednjaka.

Ozbiljan problem pojavio se nenadano pet godina kasnije, kada je druga po redu komisija na Fakultetu organizacionih nauka došla do zaključka da je disertacija Siniše Malog problematična u oko 7 odsto celokupnog rada, tj. da sadrži plagirane delove, ali da oni kao takvi konkretno ne utiču bitno na autentičnost i ne kompromituju vrednost njegovog naučnog rada. Značaj ovakve odluke sa medijskog aspekta je u tome što se ispostavlja da najednom upravo ona preti da razotkrije otpočetka potiskivanu suštinu u vezi sa softverom za proveru autentičnosti – da mogu postojati plagirani delovi a da se sam rad ne proglasi plagijatom, kao što je to svuda u svetu, pa i kod novoizabrane predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen – i time poremeti čitavu logiku kampanje koja se vodi još od 2014, prikaže je kao apsurdnu, a njen deklarativan moto o „akademskoj čestitosti“ baci pravo u blato licemerja i odvratnosti. To je alarmiralo većinu pomenutih učesnika da se još jednom vrate na „mesto zločina“, s tim što ovoga puta isturenu poziciju još ekstremnijeg kolovođe od Danice Popović dobija politikant iz redova akademaca, za koga je doduše malo ko u javnosti čuo u vreme kada je afera „Plagijati“ bila započela.

Prvi nastupi akademika Dušana Teodorovića na ovu temu datiraju od aprila 2016, sa mesta predsednika Odbora SANU za visoko obrazovanje, ali i istaknutog člana Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića, u tom periodu najozbiljnije opozicione grupacije. U roku od dva meseca, TV N1 citiraće svojim naslovima Teodorovića da je disertacija Malog najpre „strašan plagijat“, a ubrzo posle toga i „bezočan plagijat“. Paralelno s tim, otvoreno napada vlast sve neodmerenijim rečnikom u sve arogantnijim i živčanijim nastupima punim suvišnih gestikulacija, kako bi stvorio efekat ozbiljnosti i naočitosti, ali ipak ostaje upamćen po izjavi za istu televiziju jutro nakon beogradskih izbora 2018. kada je ustvrdio da su ih naprednjaci dobili zahvaljujući „paštetama sa likom Aleksandra Vučića koje su delili“. Odnedavno, angažovan je i kao lobista N1 i SBB-a, pozivajući građane da raskinu ugovor sa Telekomom svuda gde je to moguće i pređu u firmu koja je monopolista na tržištu kablovskih operatera.

Da bi se učinio žrtvom i tako još više skrenuo pažnju na sebe, Teodorović je kao časni akademski građanin u saradnji sa Danasom 9. jula 2016. pokušao od sebe da napravi slučaj ličnog progona jer su organi reda i mira „pokušali da ga privedu“ uz nalog sudije za prekršaje. Malo dalje u tekstu Teodorović je naveo da su ga „pre tri ili četiri meseca saobraćajni policajci u Mladenovcu zaustavili zbog prekoračenja brzine od 15 kilometara i napisali mu kaznu“, što je bilo dovoljno da naslov priloga glasi „Neko se sveti akademiku Teodoroviću?“.

Bio je među prvima koji je 2017. napustio Pokret slobodnih građana nezadovoljan ponašanjem lidera i svojom ulogom u tom političkom kolektivu, da bi godinu dana kasnije već postao jedan od najvatrenijih i najekstremnijih govornika na protestima „1od5miliona“, zalažući se za prekid dijaloga s vlašću i bojkot parlamenta. Glavni motiv na protestima mu je upravo priča o plagijatima pomoću koje forsira kulturfašističku segregaciju, gde su malovredni „drugi“ uvek oni koji su deo vladajuće garniture ili glasaju za njih. U svojim gostovanjima i intervjuima, od samog starta i bez ikakvog uvoda nastupa ostrašćeno i već u prvim rečenicama, poput Jove Bakića, izgovara niz uvreda i izraza omalovažavanja na račun predsednika Srbije i njegovih saradnika, pregnantno ih kriminalizujući.

Licemer kakav jeste, upravo će on biti taj koji će za sve što konstantno čini Vučiću optužiti njega da je svojim tekstom „Elita i plebs“ u Politici učinio drugima, pokrećući peticiju protiv govora mržnje. Pre toga pokretao je peticiju za smenu Muamera Zukorlića sa mesta predsednika Odbora za obrazovanje i nauku Skupštine Srbije kao „deo borbe za evropsku i bolju Srbiju“, a početkom 2018. skupljao je potpise za pokretanje etičkog postupka protiv mentora Siniše Malog sa FON-a, profesora Ondreja Jaška, kojeg je proganjao i praktično mu pretio nezadovoljan radom prve komisije, kao i ostalih članova akademske zajednice koji su bili zaduženi za odbranu disertacije Malog.

Pokušaj Teodorovića da svoje agresivno ponašanje institucionalizuje u tobožnju borbu za akademsku čestitost nije prošao nezapaženo jer je postajao sve opsesivniji. Akademik ne samo što je vršio javni pritisak, preteći kolegama sa državnog FON-a, nego je 2. juna, besan zbog poslednje odluke komisije koju je potvrdilo i nastavno-naučno veće tog fakulteta što oko 7 odsto plagiranog sadržaja nije dovelo do poništavanja naučnog zvanja, u intervjuu za emisiju „Most“ na Radiju Slobodna Evropa, zapretio da će pokrenuti postupak da se tom fakultetu oduzme akreditacija kako za doktorske, tako i za master i osnovne studije. Potom je izvređao i omalovažio više od osamdeset članova nastavno-naučnog veća FON-a, navodeći da „ti ljudi ne bi mogli da budu profesori univerziteta ni na jednoj pristojnoj školi u razvijenim zemljama“ – samo zbog toga što nisu dozvolili da pobedi manipulacija iz 2014, po kojoj je nalaz softvera „po difoltu“ dokaz za plagijat i/ili razlog za poništavanje zvanja.

Kako bi se izvršio pritisak na drugu komisiju i poručilo šta može da se desi svakome ko bude pogrešno glasao, pet meseci pre donete odluke, 3. januara, u Teodorovićevom omiljenom dnevnom listu Danas – zbog kojeg je, prema sopstvenom priznanju, spreman da bojkotuje kafiće i ne kafeniše u njima ako ga nemaju – pojavio se tekst pisan po metodologiji šalter-organizacija KRIK, CINS i BIRN „Mentoru Siniše Malog i saradnicima 2.000.000 dinara od Kontrole letenja“, premda o Malom u prilogu uopšte nije reč niti se bilo gde pominje. U njemu se otvoreno aludira da je Ondrej Jaško samo zbog toga što je dozvolio Malom da doktorira dobio protivuslugu od državne kompanije SMATSA, posao u izradi predloga novih akata o organizaciji i sistematizaciji poslova, pri čemu su, prema demantiju uprave Kontrole letenja, iznosi u tekstu potpuno netačno predstavljeni i višestruko uvećani. Taj list je uz Blic u isto vreme spekulisao o tome da li će Dušan Teodorović biti kandidat Saveza za Srbiju na sledećim predsedničkim izborima, na taj način ga još jače politički profilišući, a sam akademik već uveliko daje svoje „ekspertsko“ mišljenje po svim političkim pitanjima.

U saradnji sa Rašom Karapandžom i Dubravkom Stojanović sa Filozofskog fakulteta, Teodorović je podneo žalbu na odluku FON-a Senatu Univerziteta, dok je istovremeno ona ismejavana od strane niza istih onih medijskih trovača i atentatora iz 2014, pa je tako penzionerka Vesna Rakić-Vodinelić, uz Srbijanku Turajlić, postavila pitanje kakav je to doktor Siniša Mali od 93 procenata, ciljajući na apsurd postojanja kvantitativnog limita u udelu plagiranog sadržaja prema kojem bi se odlučivalo da li je moguće zadržati disertaciju ili ne. Čini se da je na ovakav pokušaj nastavka manipulacije nad upotrebom softvera, u moru sličnih pritisaka, najtačnije odgovorila ni manje ni više nego sama rektorka Univerzuteta u Beogradu, Ivanka Popović. Ona je 11. maja nedvosmisleno rekla: „Limit ne može biti kvantitativno propisan jer su moguće vrlo različite interpretacije konteksta zašto je tekst prepisan. Na mentoru i komisiji koja analizira nalaz softvera za proveru originalnosti teksta je da utvrdi da li je razlog preuzimanja teksta opravdan ili ne.“ Tako je inicijalna teza zavođenja masa Danice Popović stara pet godina, ali i samih autora tekstova u službi gotovih dokaza, jednim udarcem razneta u paramparčad.

Nekoliko profesora, iz protesta što Senat nije utvrdio da je disertacija Malog plagijat i momentalno je poništio, podnelo je ostavku na funkcije u raznim telima Univerziteta, a među njima i Ognjen Radonjić, još jedan agitator koji se „proslavio“ rečenicom da medijske hajke može da vodi jedino vlast. Aprila 2019. Dušan Teodorović postao je neka vrsta frontmena u salonskoj grupi intelektualaca koja sebe naziva „Samoodbranom“, a među čijim su članovima većinom oni poznati po ekstremističkim, agresivnim i nasilničkim momentima retaliacije, ili pak sadizmu koji krijumčare u formi umetnosti karikature. Cilj ove grupe ljudi nehotice je možda najbolje 4. jula u Vremenu izrazila nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije i osoba koja je sa te pozicije jedino Srđi Popoviću, advokatu porodice Đinđić, odlukom od 23. aprila 2007, zabranila televizijski prenos završnih reči iz Specijalnog suda sa procesa za ubistvo premijera – Vida Petrović-Škero – da svojim autoritetom podstaknu mlade ljude „koji će hteti i biti spremni da se bore, pa glavom kroz zid“.

Ići „glavom kroz zid“ stazama servirane manipulacije o tome na koji način se dokazuje plagijat dok se onaj koji to prosipa nalazi dovoljno daleko od borbenih linija, upravo je ono što je svih ovih godina aferi „Plagijati“ davalo krila. Profesorsko huškanje studenata protiv vlasti zarad koristi tih istih profesora i uloga „topovskog mesa“ oduvek je bila prva lekcija o akademskom razočarenju koju student uči na svojoj koži. Jedna je stvar svakako sačekati i uvažiti odluke nadležnih o vrednosti i autentičnosti nečije disertacije, složili se mi intimno sa njom ili ne. Pravo pitanje, međutim, glasi: Zašto bismo se zbog te stvari pravili da ne umemo da je razdvojimo od manipulacije samo zato što protuve koje tu manipulaciju sprovode u ovom slučaju nose akademsku mantiju?

(Republika.rs, 01.08.2019.)