Gad kojeg ne zovemo tako

Šta su klešta simptoma? To je kad se ono što si stvarno rekao ne podudara ili čak okreće protiv onog što si možda imao nameru da kažeš, pa ispada da nisi ni mogao drugačije da kažeš. Dok se ispred Predsedništva branio zbog privođenja nekih od svojih najbližih saradnika iz Dajrekt medije i RTS-a i pičkasto nabrajao kuće na Bežanijskoj kosi, ugrađivanja u poslove, letove privatnim avionima, školarine u stranim školama i proslave u Italiji, Dragan Đilas je dodao nešto što (ni)je morao. „U to vreme je generalni direktor bio Aleksandar Tijanić i ovo što se sada dešava, dešava se i njemu, nažalost, koji je preminuo.“

Prave razmere Đilasove patologije, nažalost, nisam jasno pojmio sve dok 18. decembra 2017, odmah pošto je ozvaničio svoj ponovni ulazak u politiku, nije u „Pressingu“, dok je ovaj samo ćutao i gutao knedle, gledao Ćosića pravo u oči i iznedrio da nije imao nikakve veze sa tabloidom Press, kao i da je ponosan na ono što je radio s Romima u Beogradu. U vezi s Pressom mu nije smetalo kako ga je, zajedno s Miškovićem, a preko Lalića, Brkića, Vučićevića i ostalih koristio kada je trebalo podrivati Tadića, a ovaj preko Kurira u kojem je sedeo Homen to isto činio njemu. Ma jok, već to što je Press nakon izbora 2012. propao, a nijedna kompanija ne propada dok je on njen suvlasnik, jer on „zna da radi taj posao“. Za Miškovića je, naravno, dodao da nema kontakte s njim.

Tada sam shvatio da o poreklu vrste Dragana Đilasa postoji samo jedna teorija, za razliku od npr. njegovog omiljenog urednika Draže Petrovića, o kome u čaršiji cirkulišu barem tri. Prva je da mu je neko već u ranoj mladosti, dok je bio beba, a nisu Raja ili Aleksandar Rodić, šapnuo i obmanuo ga da je svaka upotreba metonimije duhovita (ono kad reči isto ili slično zvuče, a uz minimalnu izmenu slova ili u drugom kontekstu znače nešto sasvim drugo, pa je kao smešno kad stoje blizu). Druga je da je negde kasnije u životu, ali već totalno navaren čitao Frojdovu knjigu „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ i shvatio je preozbiljno, dok su po trećoj teoriji i prva i druga tačne. Đilasova maksima povratka u politiku deluje, međutim, u odnosu na ovo mnogo radikalnije i glasi: Negiraj sve loše u vezi sebe, a ono što je najočiglednije negiraj najviše! Ekscesivno laganje je jedini način da se činjenice preokrenu u suprotno!

Kako se ophodio u mesecima pre saslušanja njegovih „partnera u zločinu“? Novi talas samodegradacije zapljusnuo ga je 6. juna u Vremenu, kada je o svom odnosu prema medijima dok je bio gradonačelnik progovorio tako da je i Radmilu Markoviću koji ga je intervjuisao bilo neprijatno, pa je ovaj, kroz sugestije, čak pokušao da mu ukaže da bi u vezi sa tim trebalo manje da laže. Ali nema stajanja, Đilas je zanet ulogom žrtve odjednom počeo da se žali na tretman koji je na B92 imao kod Ćosića, Trninićeve i Bećkovićeve (od kojih su svi bili bliski DS, a neki čak i na njenim platnim spiskovima), pa kod Rade Đurić u „Beogradskoj hronici“, da bi najzad dodao kako je samo jednom godišnje mogao da dobije gostovanje na Studiju B, hvaleći usput omiljene mu novinarke Maju Nikolić i Danijelu Šegan. Premda je trebalo da se odnosi na nekog drugog, naslov će interesantno glasiti „O čemu pričaš, čoveče“. Opet klešta simptoma.

Samo dva dana kasnije, dobiće „megaekskluzivan“ prostor za autorski tekst u rođendanskom dodatku Danasa kao političar koji najviše pomaže ovom tabloidu. Nastaviće tamo gde je stao u Vremenu, tvrdeći ovoga puta (spremite se sad) da u Danasu nema nijednog pozitivnog teksta o njemu i da se taj list prema njemu ponaša baš onako kao nekada B92, Studio B, RTS... A ponaša se tako da je Draži četniku, elementarno glupom prema tri navedene teorije, palo na pamet da radi Đilasove neizmerne ljubavi zloupotrebi najpre svoju, a potom i decu ranog školskog i predškolskog uzrasta drugih zaposlenih u Danasu. Tako je jedino svoj i Đilasov tekst opremio dečijim crtežima, kako bi sve izgledalo lepršavo, u bojama, nevino, čedno i happy, a optužbe o „Đilasovom smešnotiražnom tabloidu“ bile gurnute u besmisao. To je kao kad Kesić predloži Stevanu Dojčinoviću da dođe u njegovu kvazikomičnu emisiju i natakne na glavu kačket sa natpisom „narkoman“, pa će svi da se smeju i valjda više niko neće pomisliti da je uistinu upravo to – narkoman.

Tužilaštvo za organizovani kriminal otvorilo je istragu protiv četvoro lica zbog sumnje da su oštetila RTS za 688 miliona dinara u proteklih više od deset godina. I to Milice Đuričić Janjić, nekadašnje direktorke marketinga RTS, Mirjane Katanić, šefice Odeljenja marketnških projekata u RTS, Jovana Stojanovića, aktuelnog direktora Dajrekt medije, kao i njegove prethodnice Jadranke Drinić, Đilasove desne ruke. Drinićeva, koja je pobegla u Ameriku i ispisala se iz zastupništva Dajrekt medije samo nepune tri nedelje pre nego što će je tražiti istražni organi, predstavlja sponu saradnje između svoja dva Dragana, Đilasa i Šolaka, jer je istovremeno suvlasnica Šolakove malteške firme preko kojih su se obavljali poslovi kupovine Pink korporacije u regionu. Pojedinim medijima zaprećeno je kada su prvi put objavili njenu fotografiju u javnosti.

Onako kako je poturio svoje najbliže saradnike, poput Aleksandra Bjelića da potpisuje poslove za rekonstrukciju Bulevara kralja Aleksandra, kojeg tužilaštvo takođe tereti za proneveru novca na račun gradskog budžeta, tako je, po svemu sudeći, učinio i u ovom slučaju prilikom potpisivanja štetnih ugovora po RTS o finansiranju prenosa Lige šampiona, Lige Evrope, kao i emitovanja serija „Nepobedivo srce“ i „Moj rođak sa sela 2“, te dodatnog popusta na sekunde koji potom nije obračunat. Kada se ovo ima u vidu, postaju jasniji i skorašnji sukobi oko nerealne ponude emitovanja sličnih programa od strane Šolakove Junajted medije i RTS-a, kao i transferi serija sa RTS-a na NovuS, koje produciraju kako Junajted medija tako i Dajrekt medija. Postoje osnovane sumnje da je ova druga do sada već dva puta fingirano prodavana, najpre 2014, a zatim 2018, i da je ona još uvek u nekoj vrsti zavisnog statusa prema Multikom grupi, u kakvom je godinama bila, a čiji je vlasnik i direktor i dalje Dragan Đilas. Oba puta, Dajrekt medija je prodavana firmama u evropskim ofšor zonama, oba puta kada je Đilasu to i politički odgovaralo, pa je teško ući u trag stvarnom vlasniku, baš kao što je u ofšor zoni registrovana i firma vlasnica TV N1.

Crpljenje državnih resursa na osnovu pozicije moći najpre ministra, a potom i gradonačelnika iz firmi kao što su RTS, Studio B, Telekom i drugih bila je glavna Đilasova politička ambicija, što nam govori da je zapravo reč o kriptopolitici radi uspešnijeg poslovanja i da govorimo o gadu koji je političku moć najpre poslovno izgradio, a onda te poslove eksponencijalno uvećao zahvaljujući učešću u politici, nazivajući to svojim umećem (Šolak za njega tvrdi da je budala kad je reč o politici). Glavni primer koji je donekle pao u zaborav, na kojem se tačno vidi ispumpavanje i prisila ne samo pomenutih firmi, već i državnih organa, institucija, kulturnih ustanova i drugih, pocrtao je Savet za borbu protiv korupcije u svom izveštaju iz 2011. na stranici 29, gde se navodi slučaj Multikomove firme za štampanje Big print.

Prema podacima koje je Savet dobio od Trezora NBS, Big print je ostvarila direktnu poslovnu saradnju sa državnim institucijama, pa i onim koje se finansiraju iz budžeta grada Beograda. Njeni klijenti između ostalih su bili: Skupština grada Beograda, gradska opština Novi Beograd, većina beogradskih pozorišta (Atelje 212, Zvezdara teatar, Beogradsko dramsko pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište,...), Turistička organizacija grada Beograda, Biblioteka grada Beograda, Kulturni centar grada Beograda, Dom omladine, Dom zdravlja Rakovica, Istorijski muzej, Pedagoški muzej, Narodni muzej, Muzej istorije Jugoslavije i Srpska akademija nauka i umetnosti. Uprkos tome što se jasno vidi da mehanizam poslovne prisile, u kojoj klijentima nije bila dozvoljena saradnja sa konkurentima, vodi u sukob interesa i zloupotrebu službenog položaja, Đilas zbog toga ni dan-danas nije odgovarao.

Tako je 28. avgusta isti obmanjivač došao u poziciju da ispred Predsedništva mora da maše papirima koje je preko veze dobio iz RTS-a, a samo se dan ranije kao „tajfun“ bio zaleteo u Blicu i pod tačkom tri tvrdio kako nikada nije bio pod državnom jaslom, tj. da njegove firme nikada nisu imale državne klijente, najavljujući tužbu protiv Vladimira Đukanovića. Mehanizam tužbi protiv neistomišljenika takođe je razrađen tako što ih on i TV N1, Danas i ostali mediji na koje vrši uticaj predstavljaju kao da su podignute zbog „brojnih laži i kleveta“, a ne na ime povrede ugleda i časti, budući da je osnov kleveta izbačen iz zakonodavstva još 2012. Četrdeset dana pre toga, 18. jula u Vremenu, Đilas je u tekstu pod naslovom „Anatomija jedne hajke“, koji je ukrao od Šekija Radončića, patio od nešto blaže varijante metastaze laži i napisao da njegove firme nisu imale nijednog državnog klijenta pre 2004. kada je ušao u politiku.

Ni to, naravno, nije tačno jer je još tokom 2001. vlada Zorana Đinđića došla do saznanja da Đilas, koji u to vreme nema nikakve veze ni sa Đinđićem ni sa DS, vrši iznude i reketira neke beogradske firme u ime Đinđića, zbog čega je Goran Vesić podneo krivičnu prijavu protiv njega. Prvi je u javnost ovu informaciju pokušao da iznese Đinđićev šef Biroa za komunikacije sa medijima Vladimir Popović maja 2007. u intervjuu za mesečnik Status, ali je urednik tog glasila Slaviša Lekić taj deo izbacio, naknadno potvrdivši da mu je Đilas pretio da će Multikom povući sve reklame iz Statusa i tako ugasiti list. Zbog istog intervjua ucenio ga je bio i Mišković, pa je tadašnja potpredsednica Delta holdinga Milka Forcan morala da dobije junsku naslovnicu. Lekić je, međutim, već tada vrlo blizak sa Đilasom, kao i njegova bivša žena Bojana, čijoj će firmi Brendon Đilas nameštati i bogato plaćati poslove tokom kampanje za seču platana na Bulevaru, za koje je uzgred lagao da je na osnovu analize Šumarskog fakulteta dobio dozvolu da ih sve poseče.

Dajrekt medija pomagaće sve Lekićeve video radove, a posebno serijal „Pad haških begunaca“, za koji je Lekić na prevaru dobio novac od Evropske komisije jer je tvrdio da će praviti serijal čiji je cilj suočavanje s prošlošću i zločinima počinjenim u ime srpskog naroda. Umesto toga, napravio je propagandni materijal koji je koristio u kampanji protiv Aleksandra Vučića kao tadašnjeg koordinatora službi bezbednosti, istovremeno abolirajući i uzdižući kabinet Borisa Tadića i njegove najkorumpiranije elemente – Miodraga Rakića, Sašu Vukadinovića, Vladimira Vukčevića, Miljka Radisavljevića i druge. Posebno bizaran momenat tiče se epitafa koji će Lekić smisliti za Rakića, da je „dao celog sebe za bolju Srbiju“, dovodeći širu javnost u zabludu da je Rakić poginuo u nekakvoj državnoj operaciji od značaja za zemlju, a ne da je umro od kancera kada već dugo nije imao nikakvu funkciju.

Da je Lekić Đilasov čovek sa specijalnim zadatkom za stavljanje NUNS-a pod kontrolu ili u dužničko ropstvo, baš kao što je to preko Pajtića i Mileševića Đilas učinio sa DS, bilo je jasno ubrzo pošto je Lekić stupio na mesto predsednika tog kvazinovinarskog udruženja i kada je zbog dugova koje je imao NUNS-ov Medija centar 11. maja 2017. potpisan ugovor o beskamatnoj pozajmici od šest miliona dinara sa Multikomom. Iako je Lekić negirao da je imao bilo kakve veze s tim, ubrzo su mu rizik od političkog uticaja upravo sami članovi spočitali kao jedan od razloga njegove smene. Danas se Đilas preko svog atašea u DS Lutovca sveti članovima koji su učestvovali u izradi spornog izveštaja koji je dospeo u javnost i pokazuje finansijsku zavisnost od Multikoma. Sveti se i preti svima koji su protiv bojkota izbora, posebno Nataši Vučković i Tatjani Macuri, ponižava medij kojem su dale intervjue i potvrdile ono što smo od početka znali, da spontanih građanskih protesta nikada nije bilo i da iza čitave organizacije 1od5miliona od samog starta stoji politika, političari i Đilas, a povrh svega toga – njegovi poslovni interesi.

Čemu, dakle, Tijanić, odsutni označitelj? Želeo je Đilas da se zakloni iza nekoga za koga zna da ga u izopačenom sistemu vrednosti ljudi cene na osnovu glumatanja i samonabeđene „kurčevitosti“. Ali ono što je zaista rekao, što su ga klešta simptoma primorala da kaže, jeste da se kao gad u odnosu na Tijanića razlikuje samo po tome što ovog drugog uglavnom ne zovemo tako. Jer baš kao što on nije živeo od plate gradonačelnika ili ministra i još ju je šatro filantropski donirao, tako ni Tijanić zasigurno nije živeo od plate generalnog direktora RTS-a, pošto je prihode sa strane gomilao neretko dovodeći sebe u sukob interesa i to delom zahvaljujući baš Đilasu, ne hajući ni najmanje za to, ali istovremeno kao najgora kukavica (pičkica) krijući to od drugih. Tako slučaj četvoro osumnjičenih protiv kojih je pokrenuta istraga ne bi ni bio moguć da, kako sa strane Dajrekt medije nije bilo onog koji je ubirao sve plodove potpisanih ugovora, tako isto i sa strane RTS-a nije bilo nekog za koga je saradnja sa Đilasom bila mnogo isplativija od potpisivanja nekoliko pišljivih ugovora koji su po svemu sudeći bili samo kompenzacija.

Kada ga je Koštunica 2004. nagradio mestom direktora RTS-a zbog nemilosrdne i vulgarne kampanje kriminalizacije koju je vodio protiv Đinđića i njegove vlade, Tijanić je neformalno ostao na mestu njegovog savetnika za medije, uz formalnog potrčka Srđana Đurića. Čitava DSS bolumenta nastavila je da ponavlja rečenične sklopove iz kolumni njegovih tabloida, zaljubljujući se preko sadizma u njih, prepisujući ih u „svojim“ stranačkim saopštenjima, dok je Tijanić trljao ruke, skidao kajmak i prihvatao poslovne ponude sa svih strana, između ostalih i od Delta holdinga za honorare od po milion evra. Baš time se bio hvalio Bodu Hombahu prilikom pregovora sa WAZ-om, ubeđujući ga da slično Miškoviću, i on treba da pristane da za njega fingira mesto svojevrsnog „direktora za korporativni imidž“.

Kako se ophodio prema onima koje je doživljavao kao neprijatelje na poslu, najbolje znaju Goran Gmitrić i Gordana Suša. Prvi je iskusio pretnje da će ga privesti policija ako ne dođe kod Nikitovića u kabinet i primiri se povodom medijskih objava o Tijaniću, dok je drugu polako ali sigurno dovodio do ludila, na kraju joj ne ostavivši izbora nego da sama da otkaz i još više potone u alkohol. Žene koje je zapošljavao uglavnom je nazivao guskama („neke su bile lepe i pametne, a neke samo lepe“), a onda bi ih vezivao žestokim Stokholmskim sindromom za sebe (primer Nataše Miljković). Početkom septembra 2011. umalo nije razrešen sa funkcije zbog rešenja koje je protiv njega podnela Agencija za borbu protiv korupcije jer nije blagovremeno objavio imovinsku kartu, ali se na kraju izvukao zahvaljujući nejasnoj odluci Upravnog suda.

Iz delova drugog izdanja knjige „Kakodalogija“ Ivana Stankovića, vlasnika marketinške agencije Komunis, jasno je da je Aleksandar Tijanić bio u sukobu interesa i zato što je sa Stankovićem inkognito radio politički marketing za stranke raznih boja, a zatim iste spotove pod posebnim uslovima emitovao na RTS-u, kada je sarađivao i sa Dajrekt medijom. Tokom te saradnje proizašao je i čuveni spot Demokratske stranke protiv Tomislava Nikolića iz 2012. sa podeljenim ekranom „nekad-sad“, kako bi se obesmislio politički zaokret SNS-a, gde je ekran „nekad“ prikazan u nijansama sive. Stankovićeva supruga Maja Žeželj bila je u vreme Tijanića glavna prezenterka vesti na RTS-u, da bi nakon njegove smrti spremno prebegla kod Šolaka na trovačnicu N1.

Zna Dragan Đilas i to da predsednik Vučić voli da indignira Tijanića, da je svojevremeno hteo čak i ulicu u Beogradu da mu da, pa je pomislio da će mu, pozivajući se na ovog, zabiti nož u butinu. No, bitnije od tog noža i rane koja će se svakako zaceliti, jeste hoće li Vučić nastaviti to bezrezervno da radi, pogotovo ako istraga bude ukazala i na odgovornost generalnog direktora RTS-a, ili će makar progutati knedlu i usporiti pre nego što svaki sledeći put bude hteo nešto da kaže o Tijaniću. U studiju sa Vericom Bradić u emisiji „Hit tvit“, računalo bi se dvostruko.

(republika.rs, 02.09.2019.)