O hrvatsko-srpskoj medijskoj transverzali

Devetog septembra na stranicama hrvatskog Jutarnjeg lista objavljen je u formi kvaziistraživanja tekst „Industrija mržnje u Srbiji“ sa nadnaslovom „Tabloidi kao izlog Vučićeve Srbije“, koji potpisuje novinar Vlado Vurušić. U dodatku naslova navodi se da su novinari tog tabloida nasumice „izdvojili sto naslovnica srpskih dnevnih novina i analizirali njihovu novinsku scenu“, a odabrani su Informer, Alo, Kurir, Srpski telegraf, Blic i Večernje novosti. Uprkos želji da dominantan deo srpske medijske scene prikaže kao proizvod Vučićeve diktature, njegove opsesivne kontrole, te na kraju predstavi Srbiju kao huškačku mašinu koja je zapravo najveća pretnja po stabilnost regiona i EU integracije, ovaj tekst, kada se čita iz Srbije, međutim, pre bilo kakve poente autora, izneverava njegovu nameru i otkriva nam da bi teško mogao da nastane da svoju skicu ne zasniva na, i ne preuzima već široko dostupne antivučićevske koncepte i formulacije nastale u Srbiji. Štaviše, ovo bi se moglo tretirati kao glavna šema, a Vurušićev tekst samo kao poslednji izdanak u čitavoj dijahroniji jedne visokofunkcionalne prekogranične transverzale negativnog uticaja, koji tamošnji mediji vrše nad građanima Hrvatske po pitanju pogleda na Srbiju i njeno aktuelno rukovodstvo.

Tu dijahroniju, simboličnu istoriju gradnje današnjeg značenja, valjalo bi ocrtati kroz primere. Glavni i odmah nabačeni fantazam u ovom tekstu jeste da Vučić lično preko svoje savetnice za medije Suzane Vasiljević odlučuje o tome koji će sadržaj moći da se pojavi u pobrojanim medijima, što bi značilo da nijedan sadržaj koji u njima vidimo nije objavljen a da prethodno nije dobio odobrenje od nekoga odozgo. To odmah pretpostavlja i susedni fantazam da urednici pre nego što objave svoja izdanja svakodnevno trče u Predsedništvo ili ih pak šalju elektronski Vasiljevićevoj i Vučiću, koji ih zatim odobravaju ili vraćaju na doradu. Koliko god karikaturalno delovali, ovi fantazmi su itekako delatni (’ludo je i baš zato tačno, jer ova vlast je luda’) i nastali su u Srbiji, a ne u Hrvatskoj (i Vurušić kaže da je to „javna tajna u Beogradu“ i tako sam priznaje odakle crpi postavku), i to ne nužno u glavama nekih „maloumnih“, nego upravo onih visokoobrazovanih i naime uglednih. Obično im dva imaga služe kao predložak i asocijativni izvor napajanja: medijska kontrola u periodu bombardovanja 1999, kao i u vremenu vanrednog stanja 2003. godine. Prvi imago je čvrsto u vezi sa Vučićem, dok se u drugom veza do njega danas ostvaruje preko označitelja-posrednika.

Ovi fantazmi ne razlikuju ni kontrolu medija od uticaja na medije, gde pod uticajem mislimo na privilegiju predstavnika vlasti da zbog izvora informacija kojima ih neretko snabdevaju ili finansijskih pogodnosti koje im eventualno pružaju, provuku određeni sadržaj koji je od interesa vlasti u pojedinim medijima. Uticaja je oduvek bilo i biće, te nije nastao od Vučića, a sami novinari ga, bilo u vreme Tadića, Vučića, Koštunice ili Đinđića eufemistično nazivaju – „dobrom saradnjom s vlašću“. Ono čega je takođe bilo ranije i što nema veze s Vučićem, a fantazmi zanemaruju, to su itekako postojane lične nacionalističke sklonosti urednika tabloida poput Vučićevića, Vučelića i njihovih derivata. Oni, za razliku od Rodića i Simonovića, tj. Kurira i Blica, kojima je kredo uvek bio i ostao da što bolje unovče članke i ništa drugo – od kada postoje na medijskoj sceni i bez obzira na to ko je na vlasti, makar prividno pokazuju konstantu u odnosu prema Hrvatima, Albancima, Bošnjacima, Crnogorcima i ostalima, tj. političkim rukovodstvima država u regionu.

Utilitarizaciju ovog koncepta, koji su Vučićevi neistomišljenici u Srbiji iskonstruisali i forsiraju protiv njega, Jutarnji list, koji inače od svih hrvatskih listova prednjači u negativnoj kampanji protiv vodećeg srpskog državnika, provodio je i uoči parlamentarnih izbora u Hrvatskoj 2015. godine. I tada se 7. oktobra pojavio tekst čudne sadržine za hrvatsko područje autorke Snježane Pavić, pod naslovom „POUKE IZ DEMOKRACIJE NA PRIMJERU IZ BLISKOG SUSJEDSTVA Što se dogodi kad s gnušanjem odbijete glasati za manje zlo“, koji u krajnjem rezignirano gleda na posledice akcije „beli listići“ tokom izbora u Srbiji 2012, koja je pomogla dolazak Srpske napredne stranke na vlast. Iako se u prvom delu teksta kritikuje Tadić, isti prilog završava se tvrdnjom da, zbog kontrole medija koju je uspostavio Vučić, sada mnogi žale za tim što je došlo do smene vlasti i da Tadića „prave od blata“.

Iako je poenta članka za konzumente u Hrvatskoj bila da odgovori na pitanje kako je moguće da u jednom danu svi srpski tabloidi na naslovnicama imaju Zorana Milanovića označenog kao „ustašu“, kojeg je ovaj tabloid podržavao u kampanji, antivučićevski konstrukti ponovo su bili samo prekopirani iz Srbije, a tekst je dva dana kasnije u Srbiju preneo Blic, pokušavajući naslovom „’Lepi Boris, srpska barbika, svima je išao na živce’“ da poturi sadržaj sasvim drugačije poente. Saradnja i razmena sadržaja između Blica i Jutarnjeg je stalna, pa tako sedam godina kasnije, 31. jula, Jutarnji prenosi iz Blica tekst o tzv. paradajz turistima iz Srbije koji naime početkom i krajem sezone tegle džakove paprike i paradajza u Grčku i tamo od istih spremaju zimnicu i prave ajvar da ne bi trošili svoju struju. Međutim, kada ovakvu glupost prenese medij zemlje koja je zbog izlaska na more popularna turistička destinacija, članak dobija sasvim drugu konotaciju jer ono što je u Blicu stajalo kao neka vrsta zanimljivosti, sada u Jutarnjem služi za ismevanje i omalovažavanje srpskih turista, što znači da isti sadržaj ima sasvim drugu upotrebu i time okupira različito mesto u jeziku.

Samo pet dana posle teksta Pavićeve, koja je kao sredstvo do mete koristila „Vučićeve tabloide“, Jutarnji je učinio nešto što se ne pamti da je ijedan tabloid u Srbiji ikada učinio. Novinari ovog tabloida zaputili su se u rodno selo Vučićevog oca, razgovarali sa meštanima i prebrojavali grobove ne bi li proverili da li su pojedini članovi njegove porodice zaista pobijeni u Drugom svetskom ratu od strane pripadnika tadašnje NDH, kako Vučić tvrdi. Tako 12. oktobra 2015. nastaje prilog „JUTARNJI RAZOTKRIVA VUČIĆEV MIT Posjetili smo selo srpskog premijera: ’Ustaše nisu ubile baš nikoga iz njegove obitelji!’“, sa nadnaslovom „Laže li čelnik Srbije?“, koji potpisuje novinar Mario Pušić. Pošto je Vučić detaljno naveo imena pobijene rodbine, Jutarnji je dva dana kasnije morao da prizna da je „dio Vučićeve obitelji, nažalost, stradao u ustaškim pogromima“, sa dodatkom da ipak nisu svi, što inače nikada niko nije ni tvrdio. I sve to pod ogavnim, relativizujućim naslovom „Nema zločina koji se može opravdati drugim zločinom“.

Hrvatsko-srpska medijska transverzala ne odlikuje se samo preuzimanjem već kreiranih celina, kontekstualnih blokova koje je pre toga neko u Srbiji pažljivo izbrusio, nego neretko i aktivnim učestvovanjem javnih ličnosti iz Srbije, a među njima i veoma opskurnih medijskih aktera koji u hrvatskim medijima dobijaju mogućnost da u vezi s Vučićem izjave ono što im nikada ne bi palo na pamet da izjave u nekom iole afirmisanom srpskom glasilu. Na taj način uspostavlja se tzv. win-win kombinacija jer osim što profitira hrvatski medij zbog vazda aktuelne teme satanizacije Vučića, profitira i onaj ko je izjavu dao pošto će ga antivučićevski deo srpskih medija preneti u stilu „mediji u regionu pišu“. Setimo se samo intervjua koji je Slobodnoj Dalmaciji 25. januara 2014, u jeku izborne kampanje u Srbiji, dala rođena Splićanka i bivša direktorka Arhiva Beograda Branka Prpa, pod nazivom „Aleksandar Vučić sudjelovao je u ubojstvu Slavka Ćuruvije“.

Osam dana nakon što je izazvao incident i pokušao da prekine Vučićevo predavanje na Londonskoj školi ekonomije, isti medij, 4. novembra 2014, objavio je i intervju sa čovekom kriminalne prošlosti koji se lažno predstavlja kao nekadašnji Đinđićev blizak saradnik i savetnik, Nikolom Sandulovićem. Sandulović je po boravku u Londonu preko Fejsbuka objavio da sumnja da je praćen, da bi zatim sa ćerkom ekspresno otputovao u Split i tamo iznajmio stan, o čemu, između ostalog za Dalmaciju govori pod naslovom „Vučić je naručio moje ubojstvo, dokaze sam predao splitskoj policiji“. U intervjuu je tvrdio da je snimio razgovor sa operativcem BIA koji mu je saopštio da Vučić želi da ga likvidira i da će dokaze o tome predati „Njemcima, Amerikancima i cijeloj Evropskoj uniji“. Sa njim razgovara novinar Vinko Vukotić, koji Vučića u pitanjima slobodno opisuje kao „notornog šešeljevca“.

Po istoj matrici ugovorene obostrane koristi, za nedeljnik Nacional intervju će 17. novembra 2015. dati Slaviša Lekić, koji će godinu i po dana kasnije biti izglasan za predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Povod za intervju je knjiga citata „Svaka čast Vučiću“ koje je sakupio o vodećem srpskom državniku, o Vučiću između ostalog govori kao o neuspešnom huliganu koji u hijerarhiji navijača Crvene zvezde nije uspeo da se probije do prvog ešalona, pa je rešio da leči komplekse onim što trenutno radi i što će tek raditi. Razgovor sa njim vodi Davor Pašalić, u to vreme urednik u beogradskoj novinskoj agenciji FoNet, koji u pitanjima Lekiću provlači tvrdnje da za Vučića koncept istine i laži ne postoji, da je Vučić „želio biti veći zločinac od službeno najvećih“, „veći šovinist od Šešelja“ i „veći huškač od nekadašnjeg direktora Radio televizije Srbije Milorada Vučelića“. Pašalić se podsmevao Vučićevim rečima da je izjava o sto muslimana iz 1995. izvučena iz konteksta, što je dvadeset godina kasnije, ne želeći to, praktično dokazala i TV N1.

Hrvatski tabloid Nacional je u Srbiji poznatiji iz perioda prvih godina novog milenijuma, kada je pod patronatom njegovog tadašnjeg urednika Ive Pukanića, počev od 15. aprila 2001. i teksta „Glavni mafijaški bos Balkana“, naredne 42 nedelje za račun Tvornice duhana Rovinj u vlasništvu Japan tobako internešenela vodio kampanju kriminalizacije tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića i premijera Srbije Zorana Đinđića, predstavljajući ih kao lopove i ubice u popularnoj „duvanskoj aferi“. Tada je bolje nego ikada ranije uočena transverzala autsorsinga, prenošenja tekstova iz Hrvatske u Srbiju i Crnu Goru, čiji se sadržaji odnose i potiču iz zemalja-žrtava. Četrnaest godina kasnije, u istom mediju koji ponovo vode Pukanićevi najbliži saradnici, intervju sa Lekićem dobija naziv „Vučić je opasniji od Miloševića iako još ne ubija“, pa tako u naslovima sva tri pomenuta intervjua figurira imenica „ubojstvo“ ili glagol „ubiti“ iz kojeg je ta imenica izvedena, te Vučić kao bukvalan ili potencijalan subjekat-protagonista. Važno je razumeti da nijedan od ovih priloga nije rezultat samo želja intervjuisanih ličnosti iz Srbije, nego pre izuzetnog poklapanja njihovih želja sa afinitetima hrvatskih novinara i urednika prema zajedničkoj meti – Vučiću.

Poseban zamah u novijoj istoriji hrvatsko-srpska medijska transverzala dobija puštanjem u rad regionalne TV N1, koja od samog početka neće raditi na „pomirenju u regionu“, kako obmanjuje svoje zapadne investitore, već će kablom upravo širiti antivučićevske stavove preko čitavog regiona i omogućavati da se negativni stavovi o Vučiću iz regiona brže prenesu nazad u Srbiju. Tako je nedavno otkriveno da televizija, koja je na dan Vučićevog odlaska u memorijalni centar „Potočari“ u studiju u Beogradu ugostila Đorđa Vukadinovića, čoveka koji je taj događaj tumačio kao ponižavanje Srbije, istovremeno hrvatskoj publici akciju „Oluja“ predstavlja kao oslobodilačku. Inače poznata po prenapadnom umetanju navodnika i kritizerstvu u svojim prilozima, time je jedan u najmanju ruku polemičan događaj, propagandistički, u korist hrvatskih vlasti, prikazala jednodimenzionalno.

Već je iz navedenog jasno da je u hrvatskom (medijskom) diskursu Vučić neodvojiv od – da ne kažemo, nepojmljiv bez – Šešelja i to je glavna jezička stvar, džak za udaranje. Neizostavno se kaže, „Šešeljev mali“, „Šešeljev potrčko“, „mali od Šešelja“, „šešeljevac“, „šegrt“, „četnik“ i tome slično, od kojih svako označeno ima svog referenta u ratnim devedesetim, koje za Hrvatsku pak simbolizuju novi početak državne nezavisnosti i čine znak pozitivne identifikacije. To je vrlo dobro znala i urednica Peščanika Svetlana Lukić kada je, u periodu dok je namerno oklevala da pređe na novi server i osposobi za rad svoj napadnuti sajt, 25. juna 2014, u intervjuu za hrvatski portal H-alter pričala kako Vučića krasi „šešeljevski šarm“, te da je „iskustvo u satiranju medija sticao dok je bio Miloševićev ministar informisanja“. „Sada kada nije samo mali od palube nego kapetan, samo mu nebo može biti granica“, dodala je ona, što je bilo sasvim dovoljno da naslov glasi „Od malog od palube do kapetana s pikom na medije“.

Pet godina posle toga, Zoran Milanović, predsednički kandidat SDP-a u novoj izbornoj kampanji koja je u toku, Vučića će 24. avgusta 2019. optužiti za širenje mržnje posle napada na Srbe koji su u kafiću kod Knina navijali za fudbalere Zvezde: „Sad vidimo da se u to uključio i Aleksandar Vučić, mali od Šešelja.“ Kolumnista Večernjeg lista Zvonimir Despot 5. septembra započeće svoj tekst ovakvim pasusom: „Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, inače šegrt četničkih vojvoda Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, svake godine za godišnjicu operacije Oluja pokaže svoje pravo lice, ono četničko, kakvo je pokazao i tijekom svog poznatog govora u Glini za vrijeme okupacije kad je govorio o svojim mokrim snovima o stvaranju velike Srbije. Tako on stalno ima mokre snove kad je u pitanju Oluja koja je njemu i svima njegovima i njemu sličnima jednom zauvijek razbila te njihove mokre snove.“

Sintagma „velikosrpska agresija“, osim što se neizbežno odnosi na devedesete, jedna je od onih koje u Hrvatskoj imaju pridodajuće upotrebno značenje, na koje je Vučić, čini se, pokušao da ukaže Kolindi Grabar-Kitarović. Tamo se ona ne koristi kao samo jedan od nabujalih nacionalizama koji su u bivšim jugoslovenskim republikama doveli do, a zatim i širili rat, nego kao ekskluzivni uzročnik i katalizator rata, pa su tako sve druge negativne pojave u njemu jednim potezom praktično potpale pod odbrambeni i oslobodilački akt, sa čime je na kraju ekvivalizovan i nastanak nezavisne hrvatske države. Međutim, ovakvo ponašanje jezika stavlja ipak hrvatske novinare i političare u nezavidan položaj jer odmah ukalupljuje i polako stereotipizuje svaku reakciju na sve što ima veze sa Srbijom i srpskim rukovodstvom, pogotovo aktuelnim. Tako je rashodovani tenk ispred Marakane ekspresno morao postati tenk iz Vukovara, Pupovčeva reakcija na prebijanje Srba kod Knina spremno je upoređena sa Memorandumom SANU, dok su želja i pokušaj srpske vojne delegacije da prisustvuje komemoraciji žrtvama u Jasenovcu prekodifikovani u „nasilni upad vojske Srbije“ na hrvatsku teritoriju, uz komentar da „nije više 1991.“ Budući da ovo demonstrira svojevrsnu zakočenost koja ne dozvoljava i preprečava svaku mogućnost drugačijeg tumačenja, nikako je drugačije ne možemo razumeti nego kao hendikep koji ponajviše šteti onima koji ga emituju.

Paralelno sa tim hendikepom, sa kojim Srbija ipak mora donekle saosećati, ide pokušaj njegovog nadomešćivanja, pa otud dolaze brojna ponižavanja najvažnijeg srpskog državnika koja su takva da zapravo uvek hoće nešto više reći o uzvišenoj i nedodirljivoj poziciji onog koji ponižavanje upućuje. Zbog toga hrvatski označitelj ’Vučić’ u isto vreme može okupirati imago (označeno) kako nesnosnog straha i opasnosti, tako i imago posve nebitnog, primitivnog neandertalca tek sišlog sa drveta, pred kojim stoje vekovi razvoja dok se ne civilizuje. To je posebno vidljivo u osporavanju rezultata njegove politike koji nisu samo za dobrobit Srbije, nego čitavog regiona, pa tako u Jutarnjem listu i Vurušićevom kvaziistraživanju pomenutom na početku ima mesta i za osporavanje promene klime pojedinih zapadnih sila po pitanju ponovnog otvaranja pitanja Kosova, neprisustvo na varšavskom obeležavanju početka Drugog svetskog rata služi za dokaz da je Srbija u „međunarodnoj poluizolaciji“, dok se nedavna poseta Makrona Srbiji označava kao „ledeni tuš za Vučića“. Sve je više priloga o navodnoj preorijentaciji Srbije ka istočnim savezima iza kojih leži sugestija da nikada ne bismo trebali da budemo deo, niti nam je mesto u EU, kao što Hrvatskoj jeste. Šta je to, ako ne više želja da neandertalac ostane to što jeste nego kritika?

Činjenica da se „Industrija mržnje u Srbiji“ završava indirektnom odbranom čelnika Saveza za Srbiju i navođenjem imena Boška Obradovića, Dragana Đilasa i Vuka Jeremića ne govori samo u prilog tome da je pored materijala i koncepta, tekst koordinisan, kooperisan i savršeno usklađen sa interesima dela srpske opozicije i njenih medija, te da je hrvatsko-srpska transverzala i posle toliko godina, od Pukanića do danas, i dalje dobro podmazana. Ona povrh svega govori o nepopravljivosti cirkularne impotencije hrvatskih novinara i kolumnista, a potom i političara, koji kao da nisu u stanju da upute nijednu reč suvisle i originalne kritike, pa pribegavaju kao u objektno orijentisanom programiranju već postojećim subrutinama, koristeći taj bonus, višak u značenju koji takvi sadržaji promenom medijskog lokaliteta dobijaju. Izgleda tako sasvim očito da čokoladice koje je Grabar-Kitarovićeva decembra 2016. delila deci u Dubrovniku ipak nisu jedini proizvod koji preti opštom zarazom hrvatskih konzumenata, sa potpisom Made in Serbia.

(Informer, 17.09.2019.)