Vanlicemerni dodatak biografiji Dragoljuba Žarkovića

„Pokušaj sa mnom tvoje trikove, matora veštice“, reče Pol. „Gde ti je gom džabar? Odvaži se da pogledaš tamo gde ne smeš! Ugledaćeš me kako te gledam odande!“ ... „Sećam se tvog gom džabara“, reče Pol. „A sad ti upamti moje oružje. Ne zaboravi nikad da te mogu ubiti jednom jedinom rečju!“
Herbert, F., Dina, Familet, Beograd, 2003., str. 390-391.

Kad sam video da je u oskudnoj biografiji Dragoljuba Žarkovića morao da se nađe podatak da je 2016. objavio „’Naprednu knjigu’ sa podnaslovom ’Godine uspona Aleksandra Vučića’“, bilo mi je jasno kako su novinari Vremena želeli da prikažu i eksploatišu smrt njihovog urednika, a ne bi me nimalo iznenadilo i da im je pokojnik to lično naložio tako da urade. Drugo što sam pomislio bilo je, da li je ovo jedina knjiga, koja nije ništa drugo do zbirka njegovih kolumni od Vučićevog dolaska na vlast, koju je taj čovek za života objavio i da je od svih etapa u novinarstvu kroz koje je prošao, smatrao da je baš ova posebno vredna objavljivanja? I proverio sam odmah – to je zaista jedina knjiga, pa makar recikliranih tekstova, koju je ikada objavio. Ako je tačno, kako mi danas njegovi savremenici pod nos naturaju, da treba da ga uvažavam makar zbog zasluga u vreme ratova devedesetih, zašto, dakle, nikada nije imao potrebu ništa da objavi iz tog vremena i da se tako biografski profiliše? Zašto je i sama smrt sedamdestogodišnjeg čoveka morala biti označena kao antivučićevska?

Žarkovićeva kvaziknjiga bila je samo jedna u nizu propagandnih strategija kojima se, zbog Vučićevih neskrivenih ambicija da u istoriji ostane upamćen po nečemu dobrom i velikom što je uradio za Srbiju, pokušavalo napakostiti i budućim naraštajima pokazati da je u stvari obrnuto. Prema stavu da knjige žive duže od novinskih tekstova, lansiran je trend podvala u kojima će u istom povezu biti ukoričeni već objavljeni uratci protiv Vučića, te upakovani kao istorijski relevantan dokument, uz obavezan naslov koji bi targetirao omalovažavanu metu.

Osim Žarkovićevog, pojavio se tako bio još bizarniji primer izvesnog Srđana Škora, novinara do tada nepoznatog široj javnosti, od kojeg je NUNS na čelu sa Vukašinom Obradovićem, Žarkovićevim kolegom iz Ekspres politike, najpre isfabrikovao slučaj cenzure, otvorio mu blog na kojem će pisati bljuvotine o Vučiću i prepričavati sadržaje iz Brkićevog Tabloida, a onda, u roku od godinu dana, od istih sastavio knjigu pod nazivom „Vučić i cenzura“ i obezbedio mu propagandnu promociju širom Srbije. Ova NUNS-ova debeljuškasta maskota cenzure koja je članica UNS-a uskoro je, pored Tatjane Vojtehovski, avanzovala kao plaćena, nestranačka pudlica u protestnom štabu Đilasovog Saveza za Srbiju. U istom smislu i negde u isto vreme izlazi i kvaziknjiga ironičnog naziva „Svaka čast, Vučiću!“ Slaviše Lekića, koji iako potpisan kao autor knjige, nije čak ni to nego u najboljem slučaju priređivač, budući da se knjiga sastojala samo iz Vučićevih citata sakupljenih iz raznih perioda i tendenciozno raspoređenih tako da se čitaocu učine apsurdnim. Predgovor mu piše Teofil Pančić, nadrifilozof bez završenog fakulteta, takođe novinar Žarkovićevog Vremena, a tu je i posveta: „Tviterašima Srbije (ne i SNS ’botovima’ i sličnim skotovima).“

Kada je Žarković umro, Lekić je na toj društvenoj mreži, gde godinama objavljuje prostačke uvrede na račun drugih, registrovan kao @micin_taja bez da mu je palo na pamet da time ujedno bruka i sramoti svoje rođeno dete, napisao u stilu mudraca da je otišao poslednji novinar. Mislio je valjda u sebi – taj je uspeo ono što ja još uvek nisam (ali ima nade!) – da se ubije alkoholom. Mučno je bilo gledati ispijenog Žarkovića već 24. marta 2015, kada ga je programski direktor TV N1 Jugoslav Ćosić ugostio u „Pressingu“, kako jedva drži glavu na ramenima, naslanja je na ruku, ponire pogledom negde iza i zapliće jezikom, neretko dodajući „jeb...“, „jeb...“ na kraju rečenica. To, očigledno, Ćosiću nije smetalo da ga ponovo pozove godinu dana kasnije, 3. maja 2016, i iskoristi ga da u istom studiju reklamira svoju „Naprednu knjigu“ usred izborne tišine uoči ponovljenih parlamentarnih izbora na petnaest biračkih mesta, posle čega će grupacija DSS-Dveri sa 0,04 odsto premašiti cenzus, ući u skupštinu, a Vlah Vukadinović konačno dosanjati san narodnog poslanika. Iako je REM utvrdio da je ovim postupkom prekršila zakon, TV N1 nije snosila nikakve posledice jer ne podleže zakonima Srbije.

Pored žestokih kratkih pića, Ćosić i Žarković imali su takođe još nešto zajedničko – krvoločnost, što ide ruku podruku sa alkoholom. Obojica su, uprkos tome što su zamoljeni da poštede Vučića detalja koji se pre svega tiču njegove porodice, u ovome videli isključivo priliku za sebe i svoju promociju. Prvi je 28. septembra 2014. do besvesti emitovao i nudio drugim redakcijama snimak brutalnog uličnog prebijanja Andreja Vučića, nazivajući to javnim interesom, dok je drugi godinu dana ranije, vođen apetitom za senzacionalističkim ekskluzivama stečenim u Ekspres politici, u jednoj od tada najgledanijih političkih emisija obelodanio da se Vučić za relativno kratko vreme razveo od jedne i oženio drugom ženom, te da je zamolio urednike medija da o tome ne izveštavaju, jer je želeo privatnost. Ovo mu je bio krunski dokaz za postojanje autocenzure u Srbiji, što su drugi dalje koristili da izjednače sa cenzurom.

Iako iz biografije koju su fingirali njegovi apostoli može da se zaključi da je Dragoljub Žarković osnovao nedeljnik Vreme, to ipak nije učinio on već grupa intelektualaca predvođena poznatim advokatom Srđom Popovićem, čiji je kapital bio osnivački. U intervjuu koji je vodio sa studentkinjom iz Slovenije 3. jula 2003, a koji je dve godine kasnije objavljen u časopisu Hereticus, Žarković je kao jedan od dva razloga osnivanja naveo lično bogaćenje. Tu je priznao i da njegov list u vreme vlasti Slobodana Miloševića nije bio objektivan i nepristrasan, te takvo ponašanje uporedio sa ježom koji pušta bodlje kad se oseti ugroženim. „Jež ne vidi kada pusti bodlje. Tako smo se i mi našli u situaciji da smo branili jednu... Ne bih rekao da smo dogmatski počeli da branimo jednu vrstu politike, ali smo sigurno bili saterani u jednu vrstu ćoška iz kojeg smo imali jednu malo neobičnu percepciju stvarnosti i ne verujem da smo zbog toga uspeli da sve okolnosti, sve društvene tokove, a posebno ono što se događa u okruženju, u svetu, da sagledamo kada govorimo o medijima na kvalitetan način“, priznao je naknadno. Popoviću nikada neće oprostiti što je krajem devedesetih otišao za Ameriku i prepustio vlasništvo novinarima, od kada datira neprestani animozitet redakcije Vremena prema njemu, a kasnije i prema Peščaniku, čiji je ovaj bio finansijer. Obesmišljavao je zajedno sa svojim novinarom Damirom Kalemberom, kojeg je uzeo pod skute i omogućio mu da se u javnosti lažno predstavlja kao „Filip Švarm“, svaku Popovićevu aktivnost kao advokata porodice Đinđić u nastojanju da se otkrije politička pozadina atentata i utvrdi odgovornost svih u oružanoj pobuni JSO novembra 2001.

Samo šest dana pre ubistva premijera Zorana Đinđića, Žarković je, verujući da je cinizam upravo srazmeran inteligenciji, objavio degutantnu naslovnu stranu „Temelji nove države“ u kontekstu novostvorene državne zajednice Srbija i Crna Gora, na koju je uz fotografiju Đinđića kako sa štakom i nogom u gipsu silazi iz aviona nadovezao drugu na kojoj je Milo Đukanović s ortopedskom kragnom oko vrata. Trinaest godina kasnije, kako atrofija mozga koji nagriza alkohol napreduje, metode posprdnog ponižavanja su još ogoljenije, pa će se na naslovnoj od 31. marta 2016. pojaviti natpis „Čučavac turneja“ sa Vučićem koji otvara vrata nekog od zapuštenih školskih WC-a. Mera srljanja u pakost koja otkriva šuplju pamet posebno je vidljiva u broju od 17. avgusta 2017. kada su kako na koricama, tako i unutar u tekstu greškom stavljene slike pogrešnog Maksa Vebera uz naslov „Mustra za Srbina budućnosti“. Tekst piše Jovana Gligorijević, kvazifeministkinja koja je već posle prvog semestra studiranja napustila, slično kao i Pančić Filološki, Odeljenje za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

U međuvremenu, Žarković je napravio klozetski nedeljnik novinara-srednjoškolaca i otvorio vrata širom i levima i desnima, svim propalitetima koji imaju nešto da kažu protiv Vučića i vlasti, a posebno aferaškom novinarstvu i srpskom ogranku organizacije BIRN, na čijem čelu sedi ni manje ni više nego njegova ćerka Dragana Žarković-Obradović. Time Vreme postaje „sigurna kuća“ za njenog vernog saradnika, nesuđenog urednika Sportskog žurnala i huligana sa tribina Slobodana Georgijeva, koji je svoj zanat ispekao još 2003. kada je popularizovao crnogorsku aferu „Moldavka S. Č.“, a Ljiljanu Raičević koja je instruisala dotičnu da svedoči o tome kako su je Stanko Subotić i Đukanović vodili na Sveti Stefan i tamo je drogirali i silovali – zajedno sa Žarkovićem proglasio za „ličnost godine“. Ovaj prašinar, koji nas u pokušaju da produži život aferi „Jovanjica“, nizom isforsiranih tekstova, iz nedelje u nedelju ubeđuje da je Andreja Vučića u čitavoj stvari prvo pomenuo Nebojša Stefanović a ne Miroslav Aleksić iz Narodne stranke, autor je nekih od najsramnijih afera poput „Tamnave“, lažnih ugovora sa Etihadom, a jedan je i od onih koji su specijalno zaduženi za kriminalizaciju Vučićevog sina Danila.

Uprkos tome što je Žarković dobio višestruko veći udeo u vlasništvu od drugih novinara, glavni razlog besa prema Srđi Popoviću bio je taj što je njegovo povlačenje značilo pre svega odsustvo stabilnog izvora finansiranja. Zbog toga se posle petooktobarskih promena, naročito po povratku Milana Beka u Srbiju 2003, Žarković sve više oslanja na neke od najvećih nosilaca krupnog kapitala u zemlji, a posebno na svog prijatelja Miroslava Miškovića i njegov Delta holding. Dok je redakciji rečeno da ćuti i negira ovu zavisnost pod alibijem da je Vreme „u vlasništvu novinara“, počeo je da se uvećava broj ne samo PR tekstova o Miškovićevoj i Bekovoj poslovnoj imperiji, već i onih u kojima su se podržavali političari poput Predraga Bubala, Mlađana Dinkića, Božidara Đelića i Slobodana Milosavljevića, od kojih je zavisila stopa profita Miškovićevih kompanija. Istovremeno su se napadali njihovi poslovni konkurenti u raznim privatizacijama i prodajama, od Zastave, Beopetrola i duvanskih industrija, preko Nacionalne štedionice i prodaje Delta banke, privatizacije Robne kuće Beograd, kompanije Novosti, Luke Beograd, firmi Knjaz Miloš, C marketa..., pa čak i bivši saradnici poput potpredsednice Milke Forcan koja je 2010. napustila korporaciju.

Posebnu ulogu u odbrani Đelića i njegovih više od poslovnih veza u konsultantskoj kući Citadel Žarković je 2003. namenio Tamari Skrozzi, koja će dvanaest godina kasnije, prilikom dodele Nagrade „Jug Grizelj“ za koju nije navedeno zbog kog teksta je dobija, pak izjaviti: „Ako smo ljudi u novinarstvu, onda ćemo se potruditi da naš rad bude ne u službi ove ili one stranke ili tajkuna ili kompanije, već u interesu građana i građanki Srbije. Da li ćemo to nazvati nepristrasnošću, objektivnošću ili nekim drugim izmišljenim imenom, to nije važno, bitno je da budemo pošteni ljudi.“ Slično kao što je njen glavni urednik u pomenutom intervjuu iz 2003. rekao da je Vreme od osnivanja zamišljeno kao „nešto drugo, nešto sasvim novo, nešto što bi služilo isključivo javnom interesu, a ne interesu pojedinih političkih organizacija ili grupa“. Dakle, u istom stilu u kojem će novinar Blica Ranko Pivljanin 6. februara 2020. napisati da je Žarković, umesto za tajkunsko, bio sinonim poštenog novinarstva. Tamara Skrozza, još jedna od srednjoškolki, danas izigrava moralnog sudiju u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, koja u antivučićevskim medijima ne vidi nikakvo kršenje novinarskih kodeksa.

Mimo Žarkovića, Mišković već tada uza sebe ima i čitavu mrežu drugih novinara: Manojla Vukotića u Večernjim novostima, Mijata Lakićevića u Đelićevom Ekonomistu, Slavišu Lekića u Statusu, Nebojšu Spaića u NIN-u, da bi po osnivanju Pressa sa Draganom Đilasom koncentrisao čitavu grupu proverenih kadrova poput Miše Brkića, Veljka Lalića i neizbežnih udarnih pesnica „lepršavog novinarstva“ – Svetomira Marjanovića i Dragana Vučićevića. Dok je ovaj zadnji uglavnom bio zadužen za pritisak na Subotića, figura Marjanovića bila je potpuno univerzalna, pa je služio Miškoviću gde god da je trenutno radio, bilo iz Srpskog Nacionala, Kurira, Pressa ili kasnije Blica. Kad je trebalo za Miškovića i Beka pritiskati male akcionare i Slobodana Radulovića iz C marketa, pisati da njegove ćerke koje žive u Španiji diluju drogu – tu je bio Sveta, zapet kao puška i spreman za tajkuna. Sveta je bio dobro kučence i kada se sa Miškovićem dogovarao da izmisli kako je Čedomir Jovanović, u vreme dok je ovaj 2007. podnosio krivičnu prijavu protiv njega zbog Luke Beograd, bio umešan u njegovu otmicu i delio novčani plen sa pripadnicima Zemunskog klana, da bi se odmah naredni dan medijima obratio i Mišković, tobože šokiran zbog tvrdnji iznetih u članku koji je sam naručio, uz komentar da mu je sad događaj iz 2001. mnogo jasniji. Ili kada je trebalo pisati protiv Vlada Divca i njegovih francuskih partnera koji su hteli da kupe Knjaz Miloš, pa WAZ... Marjanović je 2015. video šansu da propere biografiju i prileteo kabinetu ministarke Zorane Mihajlović, dok je Vučićević već bio blizak Vučiću.

Braneći Miškovićev monopolistički poduhvat objedinjavanja sistema snabdevačkih centara, koji će u vreme vlasti Borisa Tadića biti mnogostruko skuplje prodat belgijskom Delezu (po Žarkoviću nedovoljno, kako ističe u svom izveštaju Baraćeva), i opravdavajući njegove pritiske na Vreme, neformalni PR Žarković je u „Utisku nedelje“ 5. februara 2006. rekao: „I gospodin Mišković je jedan od ljudi koji vodi računa o tome da ono što se u našem poslu zove advertising njegovih kompanija bude prisutan u medijima. To nije, kako da vam kažem, to nije neobično. I Njujork Tajms kad donosi odluku da li će svog najvećeg oglašivača da napadne zbog nekog, on procenjuje koja je mera javnog interesa u tome i neće to da uradi ako nije ugrožen javni interes“, što je u svojoj knjizi „Hajka“ zabeležio Velimir Ćurgus-Kazimir. Žarkovićevo „pošteno novinarstvo“ konačno je zabetonirano kada je uzimanjem kredita od Delta Maksija od 370 hiljada evra, koji je dospeo na naplatu početkom 2012, svoju redakciju gurnuo u dužničko ropstvo, slično kao što je Đilasu pošlo za rukom da učini sa Demokratskom strankom, ili što je Lekiću preko Đilasa zamalo uspelo sa NUNS-om.

Laže Dimitrije Boarov u Novom magazinu da je Žarkovićev problem sa Vučićem započeo zbog toga što se glodur Vremena opirao medijskim pritiscima, cenzuri i što se romantično suprotstavio političkom sistemu koji je Vučić navodno preuzeo od Putina. Lažu i ostali licemeri postrojeni da brane Žarkovića: Veselin Simonović, još jedan njegov takmac u ispijanju alkohola, Boško Jakšić, Milan Milošević, Nemanja Rujević, Teofil Pančić, Damir Kalember i mnogi drugi. Problem koji Žarković ima sa Vučićem je mnogo egzaktniji i počinje tačno 12. decembra 2012. – na dan hapšenja Miroslava Miškovića, na dan kada započinje i Miškovićev problem sa Vučićem. Jer Miškovićev problem je i Žarkovićev problem, uvek bio i ostao. To uostalom između redova priznaje i sam arogantni Mišković u tekstu povodom Žarkovićeve smrti u Vremenu, kada navodi da mu je, čim je uhapšen, ovaj pohitao u susret nudeći „prijateljsku pomoć“, što je samo eufemizam za pisanje tekstova u korist utamničenog tajkuna – u zamenu za „skromnu“ novčanu nadoknadu.

I zaista, uređivačka politika Vremena naglo se u narednom periodu zaoštrava, a jež je posle toliko godina ponovo pustio bodlje. I zato je važan banalni detalj o kvaziknjizi u biografiji. Žarković je sve činio da u svom glasilu obesmisli najpre samu optužnicu, a zatim i suđenje Miškoviću, u čemu su mu pripomogli i ostali interesni mediji, poput TV N1 i novinara Nikole Radišića. Od propagande da se Mišković nezakonito drži u pritvoru, pa sve do neuobičajene odbrane sudije Vladimira Vučinića koji u dva navrata pod sumnjivim okolnostima vraća pasoše Miškoviću i daje izjave za medije koje su mu zakonom zabranjene, a koji nekoliko godina kasnije ekspresno postaje opozicini advokat i visoki funkcioner Narodne stranke. Uskoro počinju i napadi BIRN-a u Vremenu, a ataše Georgijev u dosnimljenim epizodama Lekićevog serijala „Mediji u Srbiji: Hronika propadanja“, koje je finansiralo Ministarstvo kulture i informisanja, emitovanim krajem 2015, usred trajanja sudskog postupka lansira tezu da Mišković nije uhapšen na osnovu bilo kakvih dokaza već na osnovu Vučićevog istraživanja javnog mnjenja po kojem bi to bilo popularno da se uradi, što Lekić dalje eksploatiše.

Nisu se, međutim, svi pravili ludi na Žarkovićevo abnormalno favorizovanje uhapšenog Miškovića, a neki su ga se čak i javno odrekli, kao što je to učinila Tamara Nikčević, spoljna saradnica Vremena i novinarka sarajevskih BH Dana. U pismu koje je objavljeno na sajtu Peščanika 4. decembra 2014, jer Vreme nije htelo da ga objavi, za Žarkovića je napisala da „javnost pokušava da ubedi u svoju izvrnutu logiku, u svoj poremećeni vrednosni sistem u kome su tajkuni pošteni, progonjeni i čestiti spasioci društva“, paralelno podvlačeći njegovu netrpeljivost prema tada već pokojnom advokatu i pravom osnivaču Vremena Srđi Popoviću. Iz današnje perspektive jasno je da je Nikčevićeva, tražeći prekid saradnje, možda više nego što je tada znala bila u pravu kada je u čvrstu korelaciju dovela Žarkovićev odnos prema Miškoviću sa jedne, i njegov odnos prema Popoviću sa druge strane, jer se ispostavlja da mržnja prema potonjem nalazi svoje patološko poreklo u svoj submisivnosti i vazalnosti koja je vremenom izrasla prema Miškoviću. Drugim rečima, Žarković je intimno ili podsvesno za sopstveni sunovrat i ljudske i novinarske moralnosti, oličenom u ropstvu prema nezajažljivom tajkunu i onome što je navodno morao da radi da bi preživeo – krivio upravo Popovića, jer da ovaj nije prepustio novinare Vremena samima sebi, ne bi bilo ni njegove životne tragedije. Poslednjih trideset godina Žarkovićevog života upravo ovo je bilo gorivo za alkohol.

Nova ekspanzija Miškovićevog uticaja na medije stupa nakon što mu biva dozvoljeno da se brani sa slobode, a posebno sredinom 2016. kada sa pozicije glodura u Danasu praktično preko noći smenjuje Zorana Panovića i postavlja dotadašnjeg tabloidnog kolumnistu Dražu Petrovića. Da bi to izdejstvovao, nejpre je osigurao uticaj na tzv. grupu obožavatelja jabukovog drveta, tj. na Dušana Mitrovića, Radivoja Cvetićanina i Božidara Andrejića, od kojih je svaki dao svoj doprinos odbrani utamničenog tajkuna. Kada su Dražini kapaciteti prljavog manipulisanja u listu koji je izlazio na dnevnoj bazi došli do izražaja, Mišković je ponovo dobio ono što je nekada imao u Pressu, a fokus sa jedne kafanske redakcije, koja se nekada okupljala u Mišarskoj, polako je prešao na drugu kafansku redakciju koja se okuplja u Alekse Nenadovića, preciznije u kafani „Lovac“ gde započinje svaki radni dan novinara Danasa i u kojoj Draža deli radne zadatke. Pa makar to bilo da se isti Miškovićev tekst „Ne vrede nam zadruge bez znanja“ koji je dan ranije izašao u Vremenu, ponovo objavi naredni dan, 6. marta 2019, u Danasu. Ovom smenom fokusa, Žarković nikada nije potpuno pušten niz vodu, ali je Mišković znao da je dobio novu koku nosilju, kao što je znao da višedecenijsko uništavanje alkoholom ostavlja mnogo kobnije posledice po organizam od Dražinog konzumiranja marihuane iz hobija, koje je čak i njegovo malo dete nacrtalo za Danasov 22. rođendan. Tako je Dragoljub Žarković ispario sam od sebe, a neka se pripremi Miloš Vasić.

Od glavnog urednika Vremena na kraju nije preostalo ništa. Naposletku je živeo kao jedno obično ništa, hodajući ulicom kao bleda utvara i oslanjajući se na tanak ljubičasto-roze štap kupljen kod Kineza. Uprkos tome, oni koji su danas protiv Vučića ipak u javnosti prolaze bolje od onih drugih. Žarković je pisao i govorio najgore gadosti o njemu i nagrađen je Alejom zaslužnih građana. Pa hajde onda svi da budemo kao Žarković, jer to očigledno mora da je nešto dobro i vredno?! Ili da budemo, kao što nam Ljiljana Smajlović poručuje, siledžije, kabadahije i bahati prostaci, da vređamo sve koji nam se ne sviđaju, a žene pogotovo, jer će za to u zemlji Srbiji da se ustanovi nagrada pod našim imenom, kao što je učinjeno sa Tijanićem. Možda i ulicu dobijemo, kako nam najavljuje gradski otac Goran Vesić, jedan od onih koje je ovaj vređao i ponižavao u vreme vlasti Zorana Đinđića. Budimo dakle takvi! A oni koji mi kažu da nisam još naučio? Njima nije palo na pamet da sam još odavno naučio da ne želim da naučim.

P.S. Najveći broj primera iz ovog teksta nalazi se u mojoj knjizi „Ime i manipulacija – kodeks srpskih medija i povezanih grupa 2001–2016“ objavljenoj krajem 2017, čije je delove Slaviša Lekić plagirao, vadio iz konteksta i koristio u obračunu sa nekadašnjim sekretarom Biroa za komunikaciju sa medijima u vladi Zorana Đinđića Vladimirom Popovićem, kroz serijal tekstova pod nazivom „Beba“ objavljenim u Danasu novembra 2019.

(informer.rs, 19.02.2020.)