Znaju oni dobro šta je paralelna policijska struktura

Ubrzo po osvajanju apsolutne vlasti, u Demokratskoj stranci su se iskristalisala dva centra moći, vremenom sve više antagona, ali ništa manje jedan od drugog korumpirana. Prvi je vodio tadašnji predsednik Srbije i DS Boris Tadić, koji je jedva dočekao kraj kohabitacije sa Koštunicom da potpuno preuzme ministarstva sile (policiju, pravosuđe, vojsku), kao i Bezbednosno informativnu agenciju. Drugim centrom, u čijem je fokusu bila moć prevashodno oličena u ličnom bogaćenju, upravljao je Dragan Đilas, koji se, posle one ministra za Nacionalni investicioni plan, domogao još lukrativnije funkcije gradonačelnika Beograda.

Biznismen Đilas je, udruživši se sa već favorizovanim tajkunima, pre svega Bekom i Miškovićem, preko potplaćenih ministara „žario i palio“ u resorima trgovine, telekomunikacija, privrede i ekonomije. Boksovao je podobne im propise i zakone, omogućavao sebi i saradnicima bogougodne poslove. Vršio je pritisak na svaki od tih resora da se služe uslugama njegove Dajrekt medije i Multikom grupe, počev od kupovine najobičnijeg štampanog i potrošnog materijala, pa sve do ustupanja medijskog prostora i reklamiranja.

Tadić je za to vreme radio nešto drugo. Kako je želeo da umanji ulogu i moć koalicionog partnera u Vladi i lidera Socijalističke partije Srbije, ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, oformio je paralelnu ili zaobilaznu obaveštajnu strukturu kojom je upravljao preko svog šefa kabineta, Miodraga Rakića. Ovome su, kao koordinatoru bezbednosnih službi, pored ministarke pravde Snežane Malović i njenog državnog sekretara Slobodana Homena, te predsednice Vrhovnog suda Nate Mesarović, dalje direktno odgovarali direktor BIA Saša Vukadinović, tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević i njegov zamenik Saša Ivanić, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, direktor policije Milorad Veljović, kao i načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović. Ali su i primali naređenja o kojima Dačić ništa nije znao.

Oba centra moći, kao poslednju kariku u lancu, imala su svoju produženu ruku u medijima. Tako se među privilegovanim novinarima izoštrila podela na tajkunske, čiji je glavni zadatak bio da osiguraju biznis interese svojih gazda i po narudžbini blate ili ucenjuju njihove konkurente, i na policijsko-obaveštajne, tzv. udbaške, debeovske novinare, koje su službe bezbednosti koristile kao „poštanske sandučiće“. Zato su i jedni i drugi raspolagali izvorima do kojih ostali nisu mogli da dođu, verovali im, iako u potpunosti nisu mogli da provere njihove informacije, pasivno pristajući da im, zarad senzacionalizma i publiciteta, isti izgrađuju karijere.

Imali su ih u najvećem broju medija, ali su kao ispomoć Tadićevom paraobaveštajnom centru prednjačili urednici Veselin Simonović i Veran Matić, Blic i B92, te novinari Tamara Marković Subota, Vuk Cvijić, Tanja Nikolić Đaković, Jelena Veljković, Senka Vlatković i drugi. Direktna veza sa policijom i tužilaštvom uspostavljena je preko sekretarki UKP i TOK, Marije Nenić i Jasmine Čolak, koje su se takođe odrekle novinarstva da bi radile službeni PR. Blagoslov je „pao“ i na novinare kao što su Vojislav Tufegdžić i Ratko Femić (Novi magazin), Branka Stanković (Insajder), Stevan Dojčinović i Branko Čečen (CINS), Slobodan Georgijev (BIRN), Miloš Vasić i Damir Kalember (Vreme), Dorotea Čarnić (Politika), Vuk Jeremić (Danas)...

Đilas je koristio Željka Mitrovića i Pink, u kojem je do skora imao vlasništvo, a u Blicu je uticao na novinare Željku Jevtić, Lanu Gedošević, Natašu Latković i Svetomira Marjanovića. U Javnom medijskom servisu Srbije, iza leđa Tadiću, ostvario je tajno i izdašno partnerstvo sa Aleksandrom Tijanićem, kojem je davao proviziju od posla sa reklamnim sekundama. Preko Beka je imao pristup Novostima i Manji Vukotiću, dok je sa Miškovićem stajao iza lista Press u kojem su radili Miša Brkić, Veljko Lalić, Dragan Vučićević, Đoko Kesić i drugi. Press je otud, kada je Đilas postao gradonačelnik, po potrebi služio i za napade na suparnički centar moći, dok je ovaj uzvraćao preko Kurira, koji je, tokom hapšenja Radisava Rodića zbog neizmirenih obaveza, po Tadićevom nalogu uzurpirao Homen.

Tadićeve izvršne poluge, Milović i Ivanić, nisu samo davale pristup poverljivim, operativnim podacima iz istraga, već ujedno i uputstva kako politizovati, politički nadograditi slučajeve o kojima su novinari izveštavali. Tako je Šarića, uvaženog srpskog investitora iz vremena kohabitacije, najednom trebalo u medijima predstaviti isključivo kao švercera crnogorskog porekla kojeg štiti Tadićev regionalni neprijatelj Milo Đukanović i istovremeno ugovarati sa njim predaju pod uslovom da kaže da je za tog Đukanovića, a po mogućstvu i Dačića, švercovao kokain. Jociću su, iako je u Zagrebu već bio oslobođen za to krivično delo, u Srbiji pokušali da sude za ubistvo hrvatskog novinara Pukanića, uz nagovor da kaže da mu je to naložio da uradi Subotić, dugogodišnji finansijer Đukanovićeve DPS i Đinđićeve DS. A ozloglašeni Subotić je, najzad, bio ta tačka ukrštanja koja je mogla da pomrsi konce i Tadiću, i Beku i Miškoviću, jer su se protivzakonito dokopali njegovih miliona – prvi kada je izvlačio gotovinu iz Fonda za razvoj demokratije, a druga dvojica od sredstava kojima je WAZ trebalo da kupi Novosti.

U strahu da se ne otkrije ova serija zloupotreba, Tadić je sve više srljao u korupciju. Njegova paraslužba, potpomognuta sudijama, paranoično je prisluškivala sve koji bi mogli da otkriju ili naslute njeno postojanje, počev od ministra i koalicionog partnera Ivice Dačića, te njegovog savetnika Dragana Markovića Markonija, preko Gorana Vesića, Bratislava Dikića i Vladimira Đukanovića do Nikolića i Vučića, pa čak i uglednih radnika iz kulture i sporta, u koje je sumnjao da su deo nekakve zavere protiv njega. Počeo je da nosi i vatreno oružje u svojim daleko čuvenim privatnim posetama...

Deset godina kasnije, Boris Tadić će i dalje tvrditi da su mu za silazak sa vlasti krivi ne Dragan Đilas, kojem je omogućio da postane to što danas jeste, već „Subotić i Đukanović koji su stajali iza belih listića“. A većini pomenutih novinara delovaće smešno i neuverljivo da postoji nešto što se zove paralelna policijska struktura, koja je ovog puta prisluškivala samog predsednika, takođe nagovarala osumnjičene na lažne iskaze i želela politički da nadogradi, iskoristi i kapitalizuje otkrivanje „najveće plantaže marihuane u ovom delu Evrope“ Vučiću na štetu.

(informer.rs, 29.10.2021.)