Strah od istine

Kako se datum beogradske gej-parade (20.09.2009.) sve više bliži, tako i glasovi koji zagovaraju stavove za i protiv ovog događaja postaju sve glasniji. Zanimljivo je da je Belgrade Pride jedan od onih događaja koji dele društvo na strane koje nemaju dodirnih tačaka, i da su oni sa ravnodušnim stavom u vezi LGBT-populacije, kao i u vezi osoba koje je podržavaju u svojim nastojanjima, vrlo retki. Pa čak i takvi koji se osećaju ravnodušnim, u stvari su samo prividno spokojni. U tom smislu, ova tema ulazi u krug onih koje daju dobar primer za to koliko su krhka sva nastojanja da jedna zajednica građana sa određenom nacionalnom i verskom pripadnošću zauzme jasan stav po svim pitanjima koja bi mogla da ugroze integritet društva.

Međutim, stav po pitanju gej-parade i LGBT-populacije u ovoj zemlji nije ni blizu jasan, kako kod ljudi koji ne žele da učestvuju u ovom događaju, tako i kod onih koji taj dan željno iščekuju iz ovih ili onih razloga. Jasan stav ne znači ovde imati bilo kakvo mišljenje, već stav koji drugim ljudima može pomoći u formiranju njihovog stava, koji neće biti zasnovan prosto na mnjenju ili mišljenju većine, nego na razmišljanju i uključivanju mozga svakog od nas pojedinačno. U tom pohodu izmene svesti ljudi, najuputnije je krenuti od analize upravo onih „ravnodušnih“ glasova, koji su nam možda i najbliži, ili koje smo nekada i sami delili pre nego što smo se obojili ratničkim bojama, pa postepeno prema onima koji za sebe tvrde da imaju „čvrst“ stav poput nadignutog penisa. Izložimo i objasnimo zato neke od najčešćih tvrdnji.

„Nemam ništa protiv njih, samo neka ne ubeđuju mene u bilo šta i ne igraju mi pod prozorom.“

Možda se čini da ovde nema nikakvog dubljeg odnosa prema fenomenu o kom je reč, ali to je samo varka. Jer postoje barem dve opasnosti: jedna je da sam ja nesiguran u to kako ću se snaći sa pričom da je homo-, trans- ili biseksualnost normalna stvar, što bi moglo da dovede u pitanje zasnovanost moje seksualnosti, ili kako se kaže još, mog seksualnog izbora ili opredeljenosti. Druga opasnost po zagovornika ovog stava jeste da se ja ne osećam dobro kada su ti i takvi ljudi u mojoj blizini, i to bez obzira šta ja mislim o njima, oni me svojim stavom i ponašanjem nekako ugrožavaju. Oni idu protiv svega što ja znam ili sam učio. Ok je da postoje, ali neka budu na nekom drugom mestu (čitaj: van dometa mojih očiju) i sl.

Tu se nadovezuje još jedno vrlo zastupljeno mišljenje, licemerno-demokratično i kukavičko, koje otprilike glasi ovako:

„Borba za ljudska prava je ok, ali gej-parada je sve samo ne to; ona je provokacija prema heteroseksualcima, tj. normalnima, i to ponašanjem, odećom koju nose. Zašto i nama heteroseksualcima ne bi bilo dozvoljeno da se kresnemo na ulici? Ono što radimo i sa kim smo u spavaćoj sobi treba da bude privatna stvar svakog čoveka.“

Uočljivo je da ovde nije čak više ni reč o zaziranju od drugačije seksualne opredeljenosti, već o strahu od preterane afirmacije seksa i seksualnosti uopšte, jer, kako se kaže, „seks je privatna stvar“. Ovako u suštini govore svi oni koji se još manje snalaze sa temom porekla homofobije, pa u nastojanju da je izbegnu, i pokažu se politički korektnim, igraju na kartu stida svakog od nas kada je seksualnost u pitanju. Ali, svako od nas ujedno i mrzi taj stid koji ima, zar ne? Naročito LGBT populacija koja inače oseća da mora da krije i da se stidi zagrljaja na ulici, poljupca, držanja za ruke... Svega što je normalno za heteroseksualce, a najčešće i oprošteno pripadnicama ženskog pola. I kome je onda ta sloboda u stanju neravnopravnosti najviše potrebna, ko se oseća najviše isfrustriran? I zašto se čudimo izraženom seksualnom naboju na ovakvim događajima? Nije neobično da se to naziva ponosom, ali se to ne čini samo za homoseksualnu, već za celokupnu seksualnu populaciju u smislu oslobađanja od tabua i obijanja ključaonice iza koje smo navikli da slušamo samo nepovezano dahtanje.

Povežimo sada navedene tvrdnje. Odakle strah za sopstvenu seksualnost kada vidimo one, kako volimo da kažemo, drugačije? Zašto bi se rušio moj integritet izbora, ako je neko drugi izabrao nešto drugo? Nije li to kao, ja više volim ukus čokolade, a ti vanile? Uzmi ti vanilu, pošto je više voliš, a ja ću čokoladu. Zašto se onda ljutimo kada svako dobija ono što hoće? Zapravo, tome što mi i jesmo povezani i to ne smemo da negiramo. Strah od preispitivanja moje opredeljenosti i onoga šta je dovelo do nje jeste deo naše ljudskosti, i on se svodi na to da je linija između hetero- i homoseksualnosti mnogo tanja nego što to volimo da tvrdimo u našem želim-biti-odrastao životu. Odatle osećaj da ako potvrdimo ravnopravnost i homoseksualnost kao prirodu u psiho-fizičkom razvoju svakog čoveka, unižavamo u sebi sve što smo kroz ceo dosadašnji život u smislu svog ega izgradili.

Ali, u ovoj ideji leži snaga čoveka i seksualnosti kao njegovog izvornog pokretača. I zato je u drugom primeru podvučen opšti kontekst, kao mesto gde prestaju razlike između nas. Jer je svaka infantilnost u suštini bipolarna i čovek u svom daljem razvoju isforsira jednu od karakteristika za svoju dominantnu, dok drugu nikad u potpunosti ne napušta, ili čak obe paralelno razvija, ili obe ruinira u samodovoljnosti... Poznati francuski psihoanalitičar Žak Lakan govorio je da ni sam seksualni odnos između dve osobe ne bi bio moguć da u njemu zapravo ne učestvuju četiri pola koja se komešaju u postelji, dva sa jedne i dva sa druge; fantazija i zamišljanje sa ženske, i strast ili nagon za akvizicijom sa muške strane, naravno, sve u jednoj ličnosti. Takođe, priča da opravdamo postojanje homoseksualaca kroz tezu da su ti ljudi takvi rođeni, i da je time samo stvar dogovora da li ćemo ih nazvati greškom prirode ili ne, samo je pokušaj da opet, ne te ljude, nego sada svoju ljudskost udaljimo od istine.

Dakle, samo ovako možemo razgovarati o razumevanju i uključivanju mozga, a izvikana borba za ljudska prava mora da se temelji na ovaj način, a ne najpre u političkoj konotaciji. Svako mora da zna istinu o sebi, a nju najbolje vidi kroz istinu o postojanju ljudi koji relativišu pojam seksualnog izbora. Zato je i sigurnosna teza o tome da heteroseksualac ne može jednog dana biti bi- ili homoseksualac, ili da ovaj ne može biti hetero- ili bi-, ili trans- sasvim deplasirana, ali se jako dobro prima u Srbiji, koja najpre pita: „A, je l' može ta bolest da pređe na mene?“ Treba sasvim otvoreno odgovoriti: „Uvek je bila u nama, ali ta bolest smo mi sami.“ Čak i sama LGBT populacija često ima reaktivnu potrebu da se odvoji ovim stavom od svih koji je ugrožavaju, ali je takav stav sasvim pogrešan i samo doprinosi još većem razdoru.

U istom smislu, sada su jasnije i izjave tipa:

„To su bolesni ljudi (a možda nisu ni ljudi), i njima nije mesto na ulici nego u bolnicama.“

Stav u zagradi je posebno zanimljiv jer ukazuje na kompletnu opasnost po integraciju jedne ličnosti i svega što ona predstavlja. Zato je rat za homofobiju i 'smrt pederima' u suštini jedan ego-rat, rat da potvrdim sebe u neznanju kako sam nastao ili nastala. Rat da se akceptira ono što smatram da treba da budem, a ne ono što zaista jesam.

„Jebaćemo im majku sotonsku! Vi niste Srbi! Vi ste sramota za ljudski rod, za pravoslavlje (što mu verovatno dođe na isti rang)! Bog će vas kazniti. Ubij pedera! Da sam muško, išla bih sa navijačima da ih tučem!“

Iako deluje kao najopasniji stav od svih, on pokazuje najveću slabost, a to je da je osoba već svesna tog osećaja ugroženosti, da je ovaj fenomen izjeda iznutra i da ego brže bolje mora da potvrdi svoj integritet nasiljem, tj. mentalnu inervaciju prebaciti u mišićnu, što je agresija u svom čistom obliku, poznata iz psihoanalize kad god osoba čije se nesvesno otključava ne želi da prizna kakvi sadržaji izbijaju na površinu. Svi ti veliki i snažni momci, a i ćerke stasale pored takvih očeva, treba da se sete da smo svi mi, bilo muškarci ili žene prvobitno percipirali majku kao nekog ko nosi falus, i to namenjen samo nama. I da zaćute zauvek.

„Ali ja ne mogu da zamislim da ga primam u guzu. Ne mogu da zamislim da bi moj dečko jednog dana takve stvari mogao da radi sa drugim muškarcem. Nikada se ne bih poljubila sa devojkom, i sl.“

Ove izjave uopšte se ne razlikuju od izjava devičanskih devojčica ili dečaka koji se u još nedovoljno sazreloj seksualnoj funkciji, a saznavši za nju, pribojavaju se kako će sve to jednog dana izgledati, da li će to moći da urade sa suprotnim polom, itd. Onaj prvi osećaj zbog kog još tad znaju da treba jednog dana to da urade, ne dolazi od uživanja, jer takvo uživanje još teško da može da se zamisli, osim kada je u pitanju masturbiranje, već od pritiska Drugih, onih koji su kroz to već prošli, i koje u tom času zbog toga mrzimo. Na kraju, mi to ipak uradimo, jer ego traži svoju potvrdu kod Drugih, a tek možda posle iz razloga ljubavi i pravog uživanja prema partneru.

I sada smo kod prave teme: ljubav. Ljubav je proizvod samo čoveka. Niko drugi je nema. Ona je proizvod i muškog i ženskog surogata u jednoj osobi. Ona je kompleks i ženskih i muških osobina u pojedincu. Ljubav nema granica, i ona je najveće čovekovo dostignuće i njegov smisao postojanja. Najbitnije, prava ljubav, slobodna ljubav (a to je ništa drugo nego ljubav puna svesti o sebi) ne zna za opredeljenje. Ne zna za pol, kao što hiljadama godina unazad nije znala ni za ograničenje tipa: „A šta će mi moji roditelji reći ako saznaju da sam zaljubljen/na u nju/njega?“ Ljubav koja razume fenomen homoseksualnosti mnogo lepše voli nego ona koja to ne razume, jer se u samom pojedincu ona mnogo lepše i slobodnije ispoljava. Zapravo, svi mi to već radimo u svojim spavaćim, i ne samo spavaćim sobama, puštamo da oba pola naše ličnosti izađu na videlo i pruže se prema našem partneru, pa nas posle bude tako stid kad vidimo da drugi nešto slično radi na ulici... Razumevanje homoseksualnosti i njeno prihvatanje u sebe, kao neotuđivi deo svakog čoveka od rođenja, pomaže i heteroseksualcima da budu prisniji i sigurniji u svoju ljubav. U svoje davanje.

„Gej sam (ili nisam gej), došao bih na paradu, razumem paradu, ali se plašim za svoju sigurnost. Još nije vreme da se u Srbiji održi takav događaj.“

Da li je vreme ili ne, nije neko spoljašnje pitanje. Kao i ono o mentalitetu ljudi. Kako se taj mentalitet menja? Tako što će se stvari postepeno menjati u nekom neograničeno dugom vremenu? Same od sebe, ili snažnim događajima koji se dešavaju u vremenu? Takvi događaji imaju moć da formiraju i ubrzavaju vreme, a nosioci tih događaja smo mi, a ne neko drugi, ili neka apstraktna dužina vremena. Samo od nas zavisi šta će nam se događati i da li će naša ljubav, a postepeno i ostale sfere života, postati slobodne. Taj posao niko neće uraditi umesto nas. I u svakoj zemlji ga je svako radio za sebe, i borio se za sebe.

Belgrade Pride je jedan takav događaj koji ima jedinstvenu moć i ekskluzivnu priliku da pokaže da manjina ljudi može da utiče na ličnu ljubavnu svest većine ljudi u zemlji. Bitno je samo akcentovati ga tako da se on vrlo jasno tiče i da postoji zbog te većine. Prava tema svake gej-parade veoma je udaljena od ugroženosti i nasilja. Ali i od politike, koju, nažalost, neminovno u početku dodiruje.

(e-novine, 2.09.2009.)