Gde je smisao protesta ljudi koji piju?

Odluka vlasti Beograda kojom se zabranjuje prodaja alkoholnih pića u trgovačkim objektima posle 22 sata, i ograničava rad kafića i klubova, koji se nalaze u okviru stambenih objekata, do ponoći, sa prestankom muzike u 23 sata, stupila je na snagu 11. maja 2011. godine. Sa druge strane, ukoliko ona postoji, pojavili su se protesti mladih građana, koji izražavaju svoj bunt, zabavljajući se satima u parku, radeći ono čega su uplašeni da sada treba da se odreknu – cirkaju do mile volje na javnom mestu. Međutim, da li su ovi skupovi ljudi koji u kontekstu prohibicije prodaje tvrde da "im se ograničavaju slobode i krši Ustav" iole smisleni?

Koliko god se možda slagao i podržavao ovu odluku vlasti, pokušaću stvari da predstavim na što manje ličan način. Nemam nikakav poseban razlog da branim lokalnu vlast, niti sam član neke od političkih partija. Ne poznajem nikoga bitnog, niti imam bilo kakve veze i sa kim ko je neko ili nešto, u tom smislu, u Beogradu. Jedina stvar jeste da ređe konzumiram alkohol, da ga izbegavam, ali nisam ni strejter da ga baš nikad ne okusim, niti verujem u takvu kategoriju. No, i da ga pijem češće, sumnjam da bih sebi ikada dopustio ovakvu vrstu greške u koracima.

Ipak, osećam se izazvan nebulozom koju mladi ljudi, koji navodno "protestuju" po parkovima, dozvoljavaju sebi kao relativno inteligentni i zreli građani ove zemlje. U čemu se ona sastoji? Naime, protestima koji se dešavaju (a nisu nikakvi protesti nego prosta okupljanja i druženja, čega je bilo i ranije) želi se stvoriti utisak da je ono što oni rade u tom trenutku, dakle, to što piju nakon 22 sata na ulicama i u parkovima, na neki način sada zabranjeno, te da tako kontriraju vlastima i suprotstavljaju se njihovoj "besmislenoj" odluci. Oni čak simbolično započinju dešavanje tačno u 22 sata kako bi se svaka konotacija na prohibiciju obesmislila i postala podložna izrugivanju, dok grupa na kojoj se okupljaju na društvenoj mreži nosi više nego udaran naziv 'Ulice i dalje pripadaju nama'. Čak i izveštač ovog portala povodom prethodnog okupljanja u svom tekstu ne uspeva da ne upadne u zamku kada piše: "... aludirajući na činjenicu da je odlukom Skupštine grada od 11. maja moguće popiti piće nakon 10 PM samo u ugostiteljskim objektima." Ovo sve nije ništa drugo nego iluzija i manipulacija. A povrh svega, potpuno je netačno.

Pogledajmo pažljivo na šta se odnosi tzv. prohibicija, kako je, na žalost, postalo normalno zanemarivati drugi deo kompletnog izraza, pa ga više niko ni ne spominje. Odluka se tiče zabrane prodaje alkoholnih pića nakon 22 sata, a to znači da se ona tiče pre svega trgovaca, a ne ljudi koji protestuju (glumataju i uživaju) na ulicama, jer među njima trgovaca nema. Dakle, ukoliko neko treba da protestuje i bude nezadovoljan to na prvom mestu treba da budu trgovci, baš kao što se desilo u Novom Sadu, gde je odluka bila poništena kao protivustavna. No, sa kojim članom Ustava prohibicija nije saglasna, to se nigde ne navodi. U svakom slučaju, strana koja tuži bila je Udruženje građana Društvo trgovaca Novog Sada, a ne ona koja konzumira alkoholna pića, jer ta strana zapravo ni ne postoji u pravnom smislu, kada je reč o odluci jedne vlade koja direktno pada na trgovačke radnje. Dakle, nijedan od onih građana koji "protestuju" po parkovima Beograda u svojstvu nekoga ko pije, ili voli da pije alkoholna pića ni po kom osnovu ne mogu tvrditi da su im ugrožena prava, a naročito ne pravo na slobodu.

Odluka time uopšte ne dotiče konzumenta, u smislu da ga organi na bilo koji način mogu krivično-pravno goniti. Drugim rečima, ukoliko odemo u prodavnicu nakon 22 sata i želimo da kupimo alkohol, naša kupovina, pa čak i da nam prodavac to omogući, ne potpada pod sankciju, jer nije u pitanju prohibicija kupovine, već prodaje, a to znači da odgovara isključivo onaj koji je robu prodao u nedozvoljeno vreme, a da konzumator slobodno izlazi na ulicu i pije gde god poželi. Kakvog onda smisla uopšte ima grupa i naziv 'Ulice i dalje pripadaju nama'? Nikakve, osim da se proda magla. Pogledajmo takođe kako su formulisane kazne i za koga: "Za nepoštovanje ove obaveze propisane su kazne u iznosu od 50.000 do 1.000.000 dinara za pravna lica, za odgovorno lice u pravnom licu u iznosu od 2.500 do 75.000 dinara, a za preduzetnike od 5.000 do 250.000 dinara." Dakle, opet nema kazne za stranu koja kupuje, ili je uspela da kupi piće. Pa, ko im onda zabranjuje cirkanje na javnim mestima posle 22 sata? Apsolutno niko.

Reč je prosto o tome da će nabavka alkoholnih pića od tog vremena (osim u kafićima) postati otežana, ili gotovo nemoguća, i to je ono što iritira mlade ljude, a ovo se svodi na čisto subjektivan osećaj neslobode i ni na šta drugo, što znači da je pravno potpuno neutemeljeno, nasuprot onome što učesnici skupova pokušavaju da istaknu. Ili, kako bi se arbitrarno reklo, oni nemaju nikakav slučaj. Za razliku od Novog Sada, u Beogradu se, kada su trgovci u pitanju, niko ne buni protiv prohibicije koja se odnosi upravo na njih. Štaviše, trgovci je ovde potpuno podržavaju, što je gradska vlast utvrdila još pre donošenja ovakve odluke. Time je jedina strana koja bi realno pretila da poništi odluku vlasti (uz, sasvim izvesno, malu pomoć sudija), sasvim suprotno, zdušno za stvar koja muči i ne ide u prilog organizatorima uličnih skupova.

Zato, da bi cirkanje do kasno u noć uspelo, potrebno je samo pripremiti se na vreme, obezbediti dovoljne količine alkohola, onoliko koliko se misli da se može popiti. No, da li mera i alkohol mogu ići zajedno? Da li uopšte trezvenost operacije planiranja i alkohol mogu ići zajedno? Verujem da mogu. Verujem i u to da mnogim ljudima na tim skupovima uopšte nije potrebno neograničeno konzumiranje alkohola, i da dobar deo njih zna koliko može i koliko želi da popije. Zato mogu odgovorno da tvrdim da najveći broj njih same te skupove tek negde u pozadini doživljava kao protestne, kako i sami shvataju da ni u jednom trenutku njih konkretno ništa ne ograničava, niti im iko išta zabranjuje.

Delimično poređenje možemo izvršiti sa zabranom prodaje alkohola i cigareta maloletnim licima. I u ovom slučaju otkrićemo da se prohibicija takođe odnosi samo na prodaju, a da nigde ne stoji da je maloletnim licima zabranjeno da puše ili piju. Ne, jedino, ukoliko to žele, moraju iznaći drugi način kako bi im to postalo moguće, jer odluka tek na posredan način (dakle, ne direktno sankcijama) želi da utiče na njih da to ne rade, ili makar da upotrebu tih sredstava smanje. Isto tako, punoletni, nakon 22 sata imaju izbor ili da se prethodno dobro snabdeju pićem i nose ga sa sobom, ili da svrate u kafić ili klub i piju po višim cenama. Dakle, ista stvar, indirektna motivacija na ekonomskom planu da se trošak koji izaziva konzumiranje balansira ili smanji. Međutim, kako se u to onda uklapa da se i istim tim kafićima ograničava radno vreme, i da se muzika gasi u 23 sata?

Sada dolazimo do prave stvari, do same suštine odluke koja je doneta. Mehanizam kojim deluje potpuno je zadivljujući, a prva polovina njegovog delovanja opisana je gore. Drugi deo je u sebi perfidno još suroviji, ali je to, verujem, pravi način kada su u pitanju ovakve stvari. Naime, način na koji se ova odluka, kao i skorašnji Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, ponašaju jeste da u izvesnom smislu ignorišu želje i potrebe tih građana (pušača i konzumenata alkohola) koje je zavisnost ili prosto navika učinila da ih imaju. Zakoni ih nekako zanemaruju, u smislu da se ne donose direktno zbog njih, ali na kraju sav teret dispozicija ipak oseća baš taj deo populacije, zbog kojih se u prvu ruku to ne čini. Pogledajmo samo kako je sasvim namerno i precizno formulisan naziv navedenog Zakona. Zbog čega on nije nazvan jednostavnije, npr. Zakon o zabrani pušenja na javnim mestima (kako se često interpretirao od strane ugroženih)? Odjednom, pojavljuju se neki novi, neki drugi, koji su istinski sve vreme bili ugrožavani od strane ovih, a da su ovi o tome najmanje vodili računa i morali da misle. Dakle, oni su nasamareni uz pomoć onih koji naizgled najmanje učestvuju u njihovim porocima! To je ono što izaziva najveći revolt, pa i ovaj, nazovi protest ljudi koji piju i banče po parkovima: kako zakon može da bude toliko ignorantan i da ga baš briga za nešto što se zove pravo pušača kao normalnog čoveka, pravo nekoga ko pije kao normalnog čoveka, itd.?

Setimo se samo perioda uoči stupanja na snagu tog Zakona, povika o diskriminaciji pušača, o nehumanom zakonu koji (evo ga opet) ugrožava pravo na slobodu, Ustavom zagarantovana prava, itd. Setimo se emisija koje organizuju novinari, koji su i sami pušači, potpuno isparanoisani i zbunjeni, pozivajući goste, takođe pušače, koji bi bili u većini, kako se trude da dokažu da pušenje ne izaziva toliku zavisnost kao što izaziva, da nije toliko štetno po zdravlje kao što jeste, glumci koji ne mogu da zamisle pozorište a da njim ne prodefiluju sa upaljenom cigaretom, ili onog drugog koji izražava brigu svojim gostima kako će se spuštati sa ko zna kog sprata Beograđanke samo da bi zapalio jednu... Ista ta paranoja važi i za besmisao ovog okupljanja u parku povodom odluke koju je donela gradska vlada, samo što je sa pušačke prešla na onu jednog delirijumskog alkoholičara par excellence. Zašto to kažem? Pa, njemu se uporno, u jednom beskrajnom označiteljskom lancu, priviđa da mu je nešto zabranjeno, neko nevidljiv ga stalno ugrožava, neko ko je skriven i ko se nigde ne vidi. Zato on iluzorno vodi svoju bitku na ulicama i zapišava teren, imajući potrebu da se smatra pobednikom i da ulice zove svojim, konstantno organizujući skupove i lažući o zabranama, kako bi svoju promašenost prebacio na drugog. Jer ova odluka u odnosu na pomenuti Zakon koji je kažnjavao i pušača, nikome ne zabranjuje konzumiranje alkohola, ni po pitanju mesta, a ni vremena.

Nevidljivi su u ovom slučaju oni koji nemaju mira od tuđeg konzumiranja alkohola do kasno u noć, od onog uživalačkog 'volim kako me radi'. U toj tački se povezuje i prohibicija vezana za lokale koji su u sastavu stambenih zgrada. Dakle, odluka istim oružjem (bezobzirnošću) vraća onim bezobzirnima. Tu ignorisan i onaj koji ignoriše zamenjuju mesta. Još jednom ponavljam, ona ne zabranjuje alkoholizam (niti je tako nešto moguće), niti se na bilo koji način meša u preference pojedinca u smislu koliko, kad i gde želi da pije. Ona nema ništa protiv ni toga da se radi na propasti svoga zdravlja. Verujem u to da ako neko želi da umre, iz kojih god razloga da je s tim načisto, pa čak i kada ih ni nema, da ga nipošto ne treba osuđivati. Zakon se čak ne vodi nikakvim kulturnim načelima, jer su za njega takva načela proizvoljna, individualna. Potpuno je nebitno da li je etički ili nije glumiti ludilo na ulicama, praviti buku u zgradama, paliti cigarete tokom predavanja na Filozofskom fakultetu i dozvoljavati studentima koji puše da to isto čine, ili sedeti u prvim redovima konferencijske sale i otvoriti, samoživo nasred dokumentarnog filma o ratnim zločinima, limenku piva iz svoje torbe. Sve je to skroz slobodno i individualno dok god ne ugrožava tuđ mir, tj. onog ignorisanog.

Tako odluka gradskih vlasti ignoriše potrebu organizatora da zakonski njihovo okupljanje tretira kao bilo kakav vid protesta. U tom smislu, ti mladi, svršeni i nesvršeni studenti, a bogami, neki od njih i regularno zaposleni, suočeni su sa paradoksom da im ne odgovara upravo to što se nešto ne smatra za zabranjeno, tj. što je (prividno) slobodno. Ako pak govorimo o koristi koju mogu pružiti ovakvi skupovi, onda je to jedino ta u kojoj inspekcija tačno može dobiti pregled koji su trgovački subjekti skloni kršenju zakona i na taj način locirati problematična mesta koja skupovi sami po sebi teže da odaju.

(e-novine, 17.05.2011.)