Dupli čizburger duginih boja: Porodična šetnja vs. Parada ponosa

Svako ko u ovom podnaslovu vidi dva ravnopravna, legitimna i samostalna entiteta u uzajamnom sukobu u velikoj je zabludi. U njemu postoji i oduvek je postojao samo jedan entitet nad kojim se parazitira – Parada ponosa. Ovaj drugi, po prirodi nastanka, nema svoj pravi entitet, jer postoji i živi samo zahvaljujući, i od kad je Parade ponosa. Da su u pitanju dva ravnopravna i legitimna entiteta pomislili bismo da se u Porodičnoj šetnji afirmišu vrednosti koje su potpuno suprotne onima za koje se zalažu učesnici Parade ponosa. Ali parazit ne može da afirmiše nikakve vrednosti, jer ne postoji sam za sebe, jer sve do čega mu je stalo jeste samo da siše krv svom domaćinu bez kog ne bi bio ništa. Na kraju, parazit svakako umire i nestaje. Pitanje glasi samo da li će to učiniti zajedno sa domaćinom ili pre njega?

Ako bude umro zajedno sa njim, on je ispunio svoju svrhu postojanja. Ako ne, on mora ubrzo nestati onako kako virus nestaje iz organizma – antitelima koja proizvodi samo postojanje našeg tela, u ovom slučaju, Parade ponosa. Virus zvan Porodična šetnja, nazovimo ga "smrad" u našem telu, pod najezdom našeg odbrambenog sistema prinuđen je da mutira, da menja svoj oblik, što je znak da naše telo utiče na njega i ugrožava njegovo postojanje.

Porodična šetnja "mutirala" je svake godine do sad, i to u jasnom smeru. Godine 2009. kada je prvi put održana, oformljena je kao hitan, alarmantan, paničarski odgovor unapred planiranoj Paradi ponosa. Svoj strah od homoseksualaca i paranoju od sveopštih orgija, topova spermi koja pršti ulicama Beograda i razmazuje se po licima čestitih Beograđana, umotali su u foliju tzv. porodičnih vrednosti. Na taj način su nam tačno prikazali čega se boje i zašto su tu. Regrutovana su deca, bake, deke, unučići, mlade mame, trudnice... Kao da je to na neki način sve suprotno od našeg tela, kao da naše telo nema nikakvu dodirnu tačku i nije sposobno da deli te iste porodične vrednosti. To je bila prva pojava ovog virusa.

Naše telo se razbolelo i dobilo temperaturu – Parada je zabranjena. Ono je izgubilo svoju prirodnu boju i, za tili čas, svi mi koji smo njegov deo postali smo anti-porodični ljudi. Naše telo se razbolelo, a to znači da smo viđeni u svetlu koje nije naša prava priroda. "Zamislite da moja deca jednog dana zbog ovih postanu homoseksualci? Šta ću onda ja da radim? Pa ja želim da imam unuke...", bila je jedna od ključnih izjava po kojoj se moglo videti kako virus nastupa. Virus je zapravo bio u tome da preokrene celokupnu situaciju – da sebe učini realnim i punopravnim entitetom, a od nas napravi parazite koji napadaju njega, koje treba zgaziti i eliminisati da bi nacija opstala, bila zdrava, razmnožavala se, itd.

Sledeće, godine 2010, Porodična šetnja je mutirala i to pod jednim jedinim faktorom – pod najavom da će Parade ponosa ovoga puta sigurno biti. Podrška organa vlasti, pod indirektnim pritiskom civilizovanog sveta, značila je da će virus sada naići na otpor, na borbu našeg tela. A naša borba protiv virusa sastojala se samo u tome da se Parada ponosa održi. Trebalo je pokazati da telo živi, da nije mrtvo, i već to je u neku ruku bilo dovoljno. U čemu se sastojala mutacija virusa na ovu najavu?

U globalizaciji fantazma kojim se služe. Pored toga što su o nama kao pojedincima halucinirali sve i svašta i uspeli da ubede druge u to, o našim nastranim seksualnim aktivnostima, o tome da smo nekulturni, necivilizovani, prljavi, da se jebemo po ulicama kao primitivci, a sa druge strane istovremeno, da smo vlasnici impozantnih polnih organa, da raspolažemo seksualnim tehnikama o kojima oni ne mogu ni da sanjaju, da se jebemo sa svojim partnerima bolje i duže od njih, da smo lepši, da smo zgodniji, da imamo izvajanija tela, sada je pridodat i onaj kontekst politike i moći. Gejevi više nisu bili opasni samo zbog svoje seksualne orijentacije, zbog seksualnog fantazma šta sve rade u krevetu i van njega, sada su oni to takođe zbog svog uticaja u svetu. Više se ne govori o geju ovom ili onom, nego o jednom apstraktnom, sveprisutnom i svepretećem aparatu moći, aždaji sa hiljadu glava, koja se naziva gej-lobi.

Naime, taj lobi je kriv što vlasti 2010. dozvoljavaju održavanje Parade ponosa i utoliko je to telo potrebnije uništiti, jer su sada ugroženi svi mogući aspekti njihovog identiteta kao naroda – ako gejevi budu vladali njima, izgubiće sve što jesu, njihovo srBstvo, a nagoveštaj te vladavine je održavanje Parade ponosa. Tako virus paniči na naš jednostavan gest da se pridignemo posle temperature i održimo telo u životu.

Način na koji se ovde tretiraju gejevi potpuno je zaverenički i podseća na onaj koji važi za Jevreje, masone i druge tzv. vladare iz senke. Ali kada se zagrebe malo bolje, sve to dođe na isto kao i u prvoj etapi virusa, samo što parazita sada više ne zanima to kako neko kara, već npr. kakve moći ubeđivanja ima. Režim je opet isti: gejevi su u svetu sposobniji, veštiji, elokventniji, obrazovaniji, ali istovremeno zato dvoličniji, licemerniji, podmukliji, gramzivi, prodali bi rođenu majku za novac i uticaj, nemaju dostojanstva, karaktera, itd. U toj atmosferi sveopšte opasnosti od, sada već nevidljivog, protivnika simbolizovanog u našem telu, Paradi ponosa, svi koji su se osećali bojevnicima nacionalizma, prozvanim da brane ni zemlju, ni državu, nego svoj narod, izašli su na ulice u nameri da izujedaju, razlupaju i unište sve što funkcioniše u našem telu. I ostali zabezeknuti.

Šta je bio njihov najveći problem tog dana? Ne to što smo mi napravili jedan krug oko bloka, već što su oni u krstaškom pohodu, da bi odbranili svoj narod naišli na isti taj (policiju) koji im to ne dozvoljava. To je bio šok svakog ko je naseo na priču o ozbiljnoj stvari, o dužnosti koju je sejala crkva. Svi ti bedni likovi u svešteničkim mantijama nisu bili tu da spreče vandalizam prema homoseksualcima, nego da minimiziraju sukobe između (heteroseksualnih) Srba, očeva u policiji i sinova u kapuljačama, što nisu uspeli jer je razočarenje bilo preveliko. Tako je dalje sve ostalo bio njihov poraz: svaka kamenica, svaki razlupani izlog, žardinjera, spaljeni kontejner, polupana vozila, krvava lica – sve je to neumitni znak promašaja, jer ništa od toga nije moglo da dopre do nas, ni mirisom. Sve što su sa svoje strane radili bilo je uzaludno, a to samo znači da je faza širenja virusa u našem telu konačno zaustavljena. On je i dalje tu, ali našem telu više ne može biti gore. Može samo da bude bolje.

Ove godine, najzad, virus mutira na način što polako prihvata da je zaustavljen, da ne može da se širi, da domaćin biva sve bolje i bolje, i zato napada svim sredstvima koja su mu preostala. Ali to su napadi očajnika. Zašto? Zato što ova mutacija potpuno izvrgava sve početne motive i folije. Porodična šetnja više nikakve veze nema sa njenim imenom, sada je to politički protest, drugim rečima, miting, štaviše, akcija za svrgavanje vlasti. Niko više ne odvaja ljude koji organizuju nju od ljudi koji sutradan treba da divljaju ulicama, svi su videli da u zadnjim redovima te iste Porodične šetnje hodaju debili koji pevaju 'ubi pedera!', dok se istovremeno u prvim deca u kolicima zadovoljno smeškaju jer vide drugu decu pored sebe. Treba upitati roditelja koji ipak čuje pesmu iza leđa, pozivanje na linč, kako se oseća dok gura svoje dete? Koliko dugo može odglumiti osmeh na licu u toj bizarnoj povorci? Hoće li mu jednog dana saopštiti da je bilo učesnik te sramne Porodične šetnje?

Ko će sada da spominje gejeve? Pa oni im više i nisu pravi neprijatelji. Sada je to vlast, ali ne samo ona koja omogućava Paradu ponosa, nego i ona koja dozvoljava da se otme Kosovo, ona koja se izvinjava u regionu za zločine za koje su naime drugi krivi, ona koja ekonomiju zemlje baca u depresiju..., dakle, ona koja im je kriva za sve i svašta. U tome je nova mutacija, onaj apstraktan gej-lobi koji se sastojao od tuđih uticaja koji dolaze sa Zapada, od nekud sa strane, sada je postao domicilan – on im se sav sadrži u vladi njihove sopstvene zemlje. Njih tako više ne zanimaju drugi krivci, gejevi su sad samo nebitni pijuni u toj velikoj slagalici, jer svega toga ne bi bilo da vlast nije takva kakva jeste. Treba hitno srušiti vladu, paliti njene institucije, a Paradu ponosa iskoristiti kao paravan. Napada se bukvalno ono što našem telu omogućava čist zrak, a time posredno i mi koji treba da se usled toga ugušimo.

Otud i zajedničko nastupanje sa sindikatom policije iz kog više nije jasno da li je veći problem Parada ponosa ili loši materijalni uslovi i standardi zaposlenih u policiji. Policija je tu priključena ne po liniji homofobije, već na bazi istog onog nezadovoljstva svojim sopstvenim poslodavcima, dakle, opet vlašću. No, pošto se početna suština napada donekle sasvim premešta sa gejeva na vlast, utoliko je veća šansa da homofobija među ljudima koji sve to gledaju sa strane splasne. Da gej populacija bude privhaćena, a da za to ima da zahvali upravo huliganskim budalama koje su se samouništile. Kako? Sav taj prekomerni i pregnantni vandalizam na ulicama, u tom smislu, u toj očiglednosti koliko je drzak, divlji, neartikulisan, štetan, opasan i malouman, udaljava posmatrače tog lošeg teatra od mržnje prema LGBT populaciji, i sve jasnije im upire prstom u ono što je pravi problem, u to ko jeste i ko je oduvek bio uistinu parazit. Posle 2010. sve manje ljudi, kada vidi snimljene huligane u akciji, njihovo ponašanje i njihova dekadentna uverenja, njihov srednji prst koji je manji od makovog zrna, može da tvrdi da su za sve to zapravo krivi gejevi, a da ne shvati da je izmanipulisan. Svima je jasno da naše telo ima najmanje veze sa tim. Dokumentovano krvavo lice huligana, njegova mržnja i ludilo čak i dok ga hapse, ne mogu više da skrenu krivicu ni na koga drugog osim na njega. Zato je i smetala izjava da su to "nečija deca", jer je i to bio pokušaj da se zataška ono što je više nego vidljivo.

Vandalizam će uništiti sam sebe, i preokrenuće svakog protiv njega, a prikriveno uglađena Porodična šetnja potpuno će se stopiti sa njim. Naše telo ove godine pokazuje svoje prve znake oporavka, jer u aktuelnom reklamnom spotu Parade ponosa upravo mi radimo ono što je virus u početku radio nama – prikazujemo eksplicitne slike njihovog prošlogodišnjeg uništavanja, njihovog poraza i iskaljivanja besa zato što su zaustavljeni, i kontrastiramo ih sa nama. Da li to znači da se približava dan kada će naša aktivnost biti smatrana normalnom, a ne njihova, ma kakvi im motivi bili za to što rade? Da će za bolesnog i onog od koga dolazi sve loše, zbog koga se širi zaraza nasilja i agresije, biti konačno proglašen on, a ne mi? Jasno je sledeće: sada mi imamo puno pravo da pozovemo sve one koji mrze huligane i vandalizam nad njihovim gradom da šetaju sa nama. Da nam pomognu da oni koji sami sebi kopaju jamu, taj posao što pre i dovrše.

(e-novine, 30.09.2011.)