Neka gori Filozofski

Počinjem ovako. Negde u 23-24. minutu razgovora koji je 2. jula upriličen na kanalu Democracy Now, Žižek objašnjava Asanžu svoje viđenje onog što je Wikileaks postigao objavljivanjem tajnih dokumenata i depeša Ministarstva spoljnih poslova SAD: „... Vi radite nešto mnogo radikalnije, i zato je to izazvalo takvu eksploziju negodovanja... 'Buržoaska' ideologija danas ne samo da kontroliše pravila onog šta smete da kažete, nego i ona pravila u vezi s tim kako vam je dozvoljeno da prekršite ono šta smete da kažete. Vi ne samo da kršite pravila, vi menjate sama ona pravila o tome kako nam je dopušteno da ih kršimo. To je možda najvažnija stvar koja se može uraditi.“ Iste ove reči do tančina bi mogle da se upute i studentima koji su blokirali Filozofski fakultet.

„Buržoaska ideologija“ u ovom slučaju predstavlja delovanje Univerziteta i Fakulteta, kršenje pravila o tome šta se sme reći znači protestovati i izražavati nezadovoljstvo studiranjem, a menjati pravila o tome kako nam je dopušteno da ih kršimo znači menjati pravila dosadašnjeg protestovanja. Ali, još nešto mnogo bitnije: sve dosadašnje protestovanje, svi njegovi oblici, nisu ni bili protesti u pravom smislu reči u odnosu na ovaj, već samo nekakva „dozvoljena“ forma protesta koju je pripisao i potpisao sam Univerzitet ili Fakultet. Tu podrazumevam sva ona studentska tela i organe koji bi Zakonom o visokom obrazovanju trebalo da simbolizuju studente u organima upravljanja Fakulteta ili Univerziteta – studenta-prodekana, studentski parlament, studenta-prorektora, razne savete itd. Ovogodišnja blokada bila je zato prvi pravi protest protiv kompletne ideologije visokog obrazovanja.

Počeci novog kvara

Kada su početkom ovog veka na našim fakultetima vođene diskusije i pripremani nacrti pomenutog Zakona i tela koja bi trebalo da zastupaju studente, ceo posao shvatili smo kao šansu koja bi studenskom glasu konačno garantovala legitimnost u zastupanju. To je trebalo da bude kraj dovijanja uprava fakulteta da ne znaju sa kojim od tadašnjih studentskih organizacija treba da razgovaraju, koje zahteve da uvažavaju, itd. Na Filozofskom smo tada formirali provizorno telo (Forum) trudivši se da okupimo manje-više sve, bilo strukovne ili ne-strukovne organizacije koje su delovale, samo iz razloga kako bismo nastupili pod zajedničkim imenom i dali kakav-takav legitimitet Upravi. Uskoro smo dobili i prvog studenta-prodekana, koji je u tom smislu nastupao ispred Foruma, instituciju koja je dosta ranije uspostavljena u odnosu na studentski parlament. Ali, već ta funkcija pokazivala je sve znake razočarenja.

Ispostavilo se da je ona u potpunosti jedna nezavidna funkcija koja ga je rastrzala na dve strane: da zastupa one koji su ga izabrali, dakle nas studente, da poštuje i beskrupulozno prati sva naša istrajavanja i zahteve, a sa druge, da ostane u pristojnom kolegijalnom odnosu prema svima iz Uprave od kojih je primao platu, koji su ga u situacijama kada bi im se previše protivio sabotirali i u najbanalnijim administrativnim stvarima. Ubrzo je postalo jasno da nas je ta funkcija, umesto da nas približi Upravi, zapravo još više udaljavala – ona je napravljena kako bi otuđenje postalo potpuno realno, dok je formalno sve bilo sasvim po pravilu i legitimno. Dečko kog smo izabrali više nije želeo to da bude, nije bio više ni naš ni njihov. Po sličnom režimu funkcionišu i studentski parlamenti, i zato nije ni čudo što obični studenti nemaju poverenja u njih, jer to sve ukupno nije približavanje studentskih zahteva i povećanje njihovog uticaja na odluke Uprave, već pre približavanje studenata pojedinaca Upravi, jedna veštačka institucionalizacija studenta u okvir koji mu po prirodi stvari uopšte ne pripada – u zaposlenog koji nema drugi izbor nego da povlađuje strani koja ga plaća.

Danas, više nego tada, oni koji plaćaju nisu samo nekakva upravna tela fakulteta ili Univerziteta, nego i zastupnici političkih stranaka. Kako godine prolaze, ti predstavnici studenata postaju sve kompromitovaniji u očima populacije od koje su se otuđili, jer su zapravo u mašini koja funkcioniše kao sinonim za laž koja se tretira kao istina. Sve je u najboljem redu, sva su mesta popunjena, ali istovremeno ništa nije u redu i ništa se ne menja. Bolonjska deklaracija je uvedena, a sa druge strane realna nastava na fakultetu zadržava isti onaj arhaični oblik prenosa znanja koji daje ogromna prava profesorima i gotovo ništavna studentima. Deklaracija nije promenila nijednu naviku profesora na Filozofskom, a nova pravila studiranja napravila su među studentima pravu pometnju.

To da mi već godinama kao institucija ne uspevamo da implementiramo Bolonju, tj. da je ona tu samo formalno, nije nikakva tajna. Ona kod nas funkcioniše samo u jednom simulakrumu, kao čista simulacija. Toga su u potpunosti svesni i studentski predstavnici, ali oni su legitiman deo te iste simulacije, oni je takoreći i čine simulativnom, bez obzira koliko bili nezadovoljni njom. Njihovo opiranje liči na ono zaglavljenih insekata u paukovoj mreži, a svo to navodno drmusanje u njoj sve vreme je činilo i činiće pauka samo još sitijim i krupnijim. Sličnu sliku ima u vidu Žižek kada govori o oblicima današnje „bužoaske“ ideologije, kada kaže da je kontrolisan i način kako se mogu kršiti pravila, u ovom slučaju, može izražavati nezadovoljstvo studiranjem. I samo navodno opiranje i kontriranje tzv. legitimnih studentskih predstavnika budi je i još više je čini da postoji. Sve te šetnje koje je organizovao SKONUS tako su samo parodije koje mogu promeniti eventualno fasadu problema. Da se misli da je problem rešen, istovremeno znajući da nije. Bilo je smešno čak i za gledanje, ideologija je toliko jaka da se sa kolonama studenata igrala kao ping-pong lopticom – i Ministarstvo i Univerzitet bez ikakve bojazni po dobro poznatom receptu mogli su servirati jedan te isti odgovor: nismo mi ti koji su nadležni. Sve je izgledalo kao na samom početku, a stanje potpuno isto sa ili bez zvaničnih studentskih tela.

Blokada kao univerzalni odgovor

Da bi blokada nastala, sve ovo moralo je postati više nego očigledno. No, ipak to sve tako izlizano i uvredljivo uopšte nije sprečilo da blokada iznenadi i razjari sve živo oko sebe. Šta se desilo? Blokada je razgolitila sve što se može razgolititi u ovoj državi (jedino je to pored nje uspela još Parada ponosa), to je ono zadivljujuće, i zbog toga toliko držim do paralele sa Asanžom. Ona jednostavno ne pristaje na pravila igre, na sve ono što funkcioniše i što se mulja u spoljnjem svetu. Za početak, negirana su sva studentska tela, ali ne kao studenti i pojedinci, nego kao predstavničke funkcije, postoji samo otvoreni Plenum koji se auto-zastupa. Umesto da predstavnici iza zatvorenih vrata pričaju sa uvek brojnijom Upravom, u blokadi je jedini način komunikacije sa Upravom taj da ona mora slati svoje predstavnike na studentski Plenum, dakle, obrnuto. Ujedno, negirana je i potpuno odbačena dilema ’ko je nadležan?’. To više uopšte nije bitno, niti se može prihvatiti kao bilo čiji argument, jer odgovor glasi: ko god da je, rešite naše probleme, jer samo to može odblokirati fakultet. And nothing else matters. Biti slep za sve što nije ključno, ključ je bio kompletne formule funkcionisanja blokade. To su sve strašni udarci na dosadašnji režim rada, što je konačno ozvaničilo i Upravu i studentske predstavnike da su sve ovo vreme bili besposleni kada je prava briga o studentima u pitanju.

Dalje, predmet blokade bila je nastava i ništa drugo. Šta je to? Još jedno razgolićenje, i to kakvo! Fakultet je pokupio svoj novac, oni koji su morali da plate, platili su. Plaćanje verifikuje simulaciju, i obično to znači da je student neizbežni i bespomoćni deo simulakruma, znanja čiji „kvalitet“ takav kakav se prenosi na času ne služi ničemu. Međutim, baš onda kad je sve ono što potpada pod razloge zašto se uzimaju pare, tj. navodni troškovi nastave, trebalo da nastupi, kad je školska godina trebalo da počne, upravo to je blokirano i zaustavljeno. Dakle, pravo suprotstavljanje u blokadi nije bilo to da se ne daju pare, već reklo bi se potpuno suprotno – sprečiti nekog u onome što mu je uvek bio izgovor i tako ga namerno ostaviti sa svojim plenom (parama) u ruci da ga svi vide kako ne radi ništa dok vreme prolazi. Baš kao što inače nije radio ništa i koristio se novcem za svoje privatne potrebe. Sredstvima simulacije (novcem) studenti su minirali simulaciju.

Kako to izgleda na konkretnom nivou, u samoj „okupiranoj“ zgradi? Profesori kreću na posao, ulaze u zgradu koja treba da im potvrdi tu celokupnu simboličku identifikaciju (mesto u svetu) koja im omogućava da se osećaju kao da žive na sedmom nebu, da dignu noseve, da budu tzv. visoki akademski građani, i ujedno cementira svaku njihovu mogućnost da shvate šta je potrebno onim drugima zahvaljujući kojima imaju platu koliku imaju, studentima koji su, u simulaciji koju izbacuju profesori, primorani da dolaze da ih slušaju kako bi ti imali utisak da su zaista profesori. U tom lepršavom hodu i još lepršavijim mislima odjednom shvataju da ničeg od svega što je bilo prosto prisutno i na šta se nije moralo misliti, više nema. Nema priznavanja ama baš nikakvog autoriteta znanja dok se ne ispune zahtevi. Pa to saznanje mora da strašno boli... Da ono što je uvek bilo ništa odjednom bude nešto?! Hajdegera tu treba preokrenuti u Bodrijara: kako nešto uopšte može prestati da bude ništa – ništa ste oduvek bili misleći da ste nešto. To je ono što dobija dinosaurus (bilo u mladoj ili staroj koži) kada zagazi u fakultet pod blokadom, kada vidi sprejovane natpise, šatore nasred hodnika, đebad na stepeništu, studente opijene od neodustajanja. Čuje neke od Hendriksovih rifova... Unutra je sve slobodno, napolju okolo sve vrvi od besa što je ono u šta niko nije verovao postalo moguće.

Odmah je došla panika i histerija: od Uprave, Rektora, Ministra, fašista, skinhedsa, studenata „koji samo hoće da završe fakultet“, studentskih predstavnika, nacionalističke bagre sa petog sprata... Svi pljuju, svi pokazuju šta im je trn u oku. Blokada je na svaki način pokušana da se diskredituje i odjednom čitav arsenal argumenata kroz istoriju studentske borbe, pa i onaj za koji sam mislio da je zauvek zakopan, ponovo se mobiliše. U tom kratkom ciklusu vređanja sve se ponovilo. Prvo je postavljeno pitanje legitimnosti, pa je vezano sa tim pokušano okrenuti studente protiv samih sebe lažnom blokadom šaltera. Kada je Rektor ubacio ideju marksistički obojenih studenata, pokušao je dovesti u pitanje kompletan smisao blokade i pojedinaca koji je čine. Ako to u stvari nije studentska blokada, onda država odmah mora da interveniše. Rektorovom izjavom poveli su se fašisti svake vrste (pronašavši sebe verovatno u reči "država") svojim nasilničkim ponašanjem i pretnjama na linč. Odjednom, blokirani fakultet sa jedva oko stotinu aktivnih studenata koji održavaju blokadu postali su glavni problem svih ultradesničarskih bandi i njihovih nekad sredovečnih gurua.

Ali to nije iluzija – blokada jeste bio događaj koji se probio svojom neuobičajnošću i radikalnošću. Potamaniti njene učesnike sada znači sprečiti da se Srbija pokrene putem koji joj garantuje iole izvesniji raskid sa prošlošću. Ništa manje fašistički, Uprava je unajmila privatno obezbeđenje koje takođe nije uspelo da razbije studente, one koji su ovu zgradu počeli da doživljavaju kao sopstveni dom, braneći je od svake nepravde. Šta god da se činilo, delovalo je kao da ne može pokolebati blokadu, i kao da samo ide na štetu onima koji hoće da je zaustave. Jer svaka nasilna intervencija samo još više razgolićava one koji su se do sada čuvali da se prikažu samo u lepom svetlu: Rektor Univerziteta biva razotkriven kao notorni fašista, Uprava kao finansijski bahata i nezasita, huligani kao povodljivi i tupavi ’tebra’ istoričari... To je pravi dokaz da je blokada udarila tamo gde treba. „I možda smo sve to ranije i znali kakvi su“, kaže Žižek u razgovoru Asanžu: „Ali, forma u kojoj se sve to jasno stavlja do znanja je bitna. To je kao u priči o carevom novom odelu – mi svi znamo i vidimo da je car go, ali tek onog trenutka kada neko to zaista i kaže stvari počinju da uzimaju novi tok.“

Sada kada je blokada prestala, stvari će sigurno krenuti novim tokom, i to makar u onom smislu u kom će jasno biti vidljivo šta je sve činila ljudima (profesorima, Upravi) za vreme njenog trajanja. No, to je upravo znak njene delatnosti. Ona je delovala na načine koje još ne možemo ni da pobrojimo, a neke stvari sigurno neće ostati iste. Hoće li to biti još gore po naše obrazovanje, ili možda bolje, ostaje da vidimo. Jednu stvar sigurno znam: ovaj vid protesta već sad je postigao nešto što nijedan od vremena vraćene autonomije Univerzitetu naovamo nije. Njegov značaj već sad je mnogo veći od toga koliko će se zahteva koje su izložili studenti zaista ispuniti, a oni su gotovo isti kao i pre desetak godina, kada od implementacije Bolonje još nije bilo ni traga. Ideologija visokog obrazovanja u Srbiji ovom je blokadom žestoko uzdrmana i to niko neće zaboraviti.

Završavam ovako. Prošle srede sam potpisao peticiju da podržavam nešto za šta sam se i sam borio pre desetak godina. Čudno sam se osećao, ponajviše, želeo sam da odam priznanje onima koji su uspeli ono što mi tada nismo. Više nisam student, ne moram više imati nikakva posla sa zgradom u koju sam gledao, ali sam i dalje pun besa. U jednom trenutku nisam znao kuda ću, kao da me je fakultet zarobio pogledom i potpuno me razneo tragom koji je ostavio u meni. Napolju se čula “Let the Sunshine In” a ja sam samo mislio na vatru blokade koja bukti enterijerom te proklete zgrade, kako prži i čisti za sobom sve koji nisu propustili ni poslednji čas tituliranja da nam se poseru po glavi i podsete nas kakvi su. Neka gori Filozofski.

(e-novine, 11.11.2011.)