Crtež, znak muke i poraza

Poništavanje glasačkih listića nije ništa novo. To se zove poništen listić. Ljudi izlaze na birališta, potpisuju se da su izašli, a onda u svojoj kabini precrtavaju listić. Računaju, niko neće moći ništa da im kaže – izašli su, izvršili su "građansku dužnost", a to što su poništili ostaje njihova stvar. Neće time naljutiti nikog "odozgore", čak i ako njihov život konkretno zavisi od nekog politički obojenog.

Ideja "belih“ listića potiče od jednog relativno uskog broja ljudi koji su bivši glasači proevropskih opcija. Zato se ta kampanja i obraća tom određenom broju ljudi. I te kako politički svesnim. Zbog toga su najljući protivnici "belih“ listića proevropske partije. "Beli“ listići mogu da postanu razlog zašto je tim partijama malo falilo da formiraju vladu ili da dobiju predsednika. "Beli“ listići mogu da budu ono odlučujuće na dosadašnjim izborima koje je ovoga puta izostalo i povuklo se.

Ali zaboravljamo: "beli“ listići su takođe poništeni listići. Dok "beli“ listići spadaju u ovogodišnju akciju, poništeni listići su godinama unazad praksa na izborima. "Beli“ listići neminovno će se uliti u poništene, nevažaće listiće. Biće to skup ljudi koji ne žele da glasaju ni za koga, a koji su izvršili svoju "građansku dužnost".

Postoji zajednički sadržalac u ovim dvema grupama. To je razlog zbog kog se listić poništava - nemati ništa zajedničko. To je zajednička odrednica. Udaljenost, nemogućnost identifikacije, razočarenje. Izopačenje svega na sceni, nemogućnost da se bilo kome veruje. Listić se ne poništava iz nekakvog pozitivnog uverenja i ubeđenja u budućnost. Listić se poništava zbog negativnih posledica koje već postoje. Iz nemogućnosti da bilo šta bude drugačije.

Svest da moj glas ne može ništa da promeni vrhunac je razuma u odnosu na politiku oko mene. Defetizam je realnost koja ne dolazi od mene. Defetizam je nešto što pada na mene zbog nekog drugog. Jedino što mogu da učinim tada je to da pokažem drugom šta je ono što pravi od mene. Drugi neće znati da sam to baš ja, jer sam na spisku glasalih. Zato će to moći da bude potencijalno svako. A možda je potrebno da drugi pomisle da je konačno potencijalno svako nezainteresovan za njihovu politiku.

Ljudi koji poništavaju listiće ne žele i ne mogu ništa da postignu. Njihov rezon ne ide dalje. Nema zadnjih misli i kalkulacija. Oni žele da reflektuju. Da postave ogledalo i kažu: to si ti. Nema nikakvih konkretnih ciljeva, agendi. Ne moram da znam šta hoću. Dovoljno je da znam šta neću. Neću da doprinosim nikome. Apstinent kaže: ne zanima me. Poništeni listići govore: više me ne zanima, nemam ništa zajedničko. U nekoj drugoj situaciji možda bih doprineo. Ali to podrazumeva manje defetizma od drugih u meni. Ako mi neko izvuče defetizam, ja ću da glasam.

Drugi su učinili da budem ovakav. To je moja, a ujedno i njihova istina. Samo to je istina čitavog političkog života i ništa drugo. Prihvatiti poraz danas čini glasača da bude na zemlji. A poraz je to što nemam za koga da glasam. Svi koji se nalaze na listi učinili su da glasanje dovedu do apsurda. Zato niko nema prava da prebacuje nečije prihvatanje poraza. Glasati danas znači tražiti da se prati iluzija. To zna svako, pa i oni koji u to ne žele da veruju. Na tome se danas zasniva moral. Izdržati u tome da mislimo da je iluzija stvarnost. Što dublje podržavamo iluziju, to je stvarnost jača, a mi moralniji.

U poništenim listićima nema nikakvog morala. Moral je sa druge strane. Moral je prazan ponos. Zbog toga baš oni koji ne mogu da se odvoje od iluzije smatraju da akcija "belih“ listića igra na kartu moralne superiornosti. Moral ih vezuje da moraju da glasaju za nekog. To je ono što ih samo još drži da zaokruže neki broj. Moral im se javlja u formi savesti što i oni najradije ne bi glasali ni za koga. Što znaju da zaokružuju prazno, a ipak zaokružuju. Ali, odvajanje od iluzije nije moral. Odvajanje od iluzije je svest o porazu. U tome nikakvog ponosa nema.

Nema glasača koji poništava listić, a da je na to ponosan. Crteži na listiću nisu izraz ponosa. Nema morala u crtežima. Crtež je znak muke i poraza. U crtežu je sva muka, u smešnom je žalost. Kao kada se smejemo od muke. Umesto da plačemo. Jer plač je ispucan odavno. Plače se još samo kad se i dalje ne veruje u to šta se dešava. Iz neverice. U porazu pak nema neverice, ima samo prihvatanja. Poništavanje listića je prihvatanje stvarnosti koja po definici neće iluziju, iako je takva samo poraz. "Moralna gromada", to govore oni koji glasaju onima koji precrtavaju, jer misle da neko time postaje moralniji od njih. Ali treba ih umiriti - u crtanju nema morala.

"Beli“ listići treba da znaju da su poništeni listići. Da ih ima mnogo više nego samo "belih“ listića. I da će se priključiti njima u jednu veliku "koaliciju". Poraz je jači od svih partija. Precrtavanje listića je glasanje za to da naš poraz bude ono što je jedino istina. Poraženom ništa drugo nije važnije. Bez obzira što zna.

(e-novine, 5.05.2012.)