Izvor: orange.rs

Sanjao sam noćas da me nema

Sanjam jedan san otkad sam izgubio izbore, od one večeri kada sam morao da izađem pred kamere i čestitam Nikoliću. Kad sam pokušao da budem tvrd, pravo muško, i sa uživanjem opširno odgovarao novinarima na pitanja. Kada sam rekao svima šta mislim o srpskoj javnosti, medijima, intelektualcima... Kako su me svi veoma razočarali, mene, njihovog intelektualnog sina. I to da bih bio dobar analitičar. Zašto me to brine?

Pa, u globalu, ja ne pamtim šta sanjam i uglavnom mi je tako bilo tokom čitavog života. I sasvim sam lepo živeo bez toga da o tome vodim računa. Ionako su snovi samo besmislice, a one koji su pokušavali da proniknu u njih uvek sam smatrao običnim budalama. Neka se drugi bave snovima, za mene je stvarnost, govorio sam. I ako nekad nešto sanjam, naučili su me da je to najbolje što pre zaboraviti, jer java ne može da čeka. Praksis filozofija mojih duhovnih učitelja ne sme da ima nikakve veze sa neozbiljnošću. Ali ovaj san se ponavlja, uznemirava me, i ja više ne znam kako da ga se otarasim.

Na fakultetu se kroz maglu sećam nečega o tumačenjima snova, ali Frojda, profesora Huga Klajna i psihoanalizu nikada nisam zaista voleo. Koleginice na mom smeru, a bog mi je svedok koliko ih je bilo zgodnih na psihologiji, takođe ga nisu podnosile, ali su se iz nekog čudnog razloga interesovale za momke koje je više zanimala klinika, pa i Frojd. To je bio način da se izgleda ozbiljno. Vrlo često bih samo držao neku njegovu knjigu u rukama, praveći se da je čitam, a one bi odmah reagovale i prilazile mi da me pitaju šta će mi to, istovremeno se osmehujući.

Zato sam mislio da je dobro da budem klinički psiholog, iako nikakve veze u životu nikada nisam imao sa klinikom, ni pre a ni posle studija. Jednom sam posle po istom principu, da bih se još više dopao kao predsednik republike, izmislio da sam magistrirao, i to ne slučajno sa temom „Subverzivnost u segmentu seksualnosti“. Međutim, kad smo kao prave demokrate rešili da se obrušimo na diplomu Nikolića, savetovali su me da se na neko vreme uzdržim od toga.

Iskreno, nikada mi nije bilo jasno zašto se takva seksualno isfrustrirana figura kakva je Frojd nalazi u krugu najznačajnijih ličnosti na svetu. Potajno su mi više odgovarali poštovaoci Froma ili Junga, ali to nikada nikom nisam priznao. No, ja sam u očima drugih izgrađivao imidž i zato sam se trudio da na sav glas vičem kako se kliničar i psihoanalitičar bez prakse ne može biti. To sam slušao od mojih učitelja, kao nekakvu svetu stvar, pa sam samo kao ploča ponavljao. Profesori Jerotić i slični njemu, ti onto-teo-psiho mutanti, znaju da sam u pravu. Ali, istina je da u tome nikada nisam ništa razumeo, niti me je išta tu stvarno privlačilo.

A sada me stiže briga, i ovih dana preturam po knjigama, koje su sve što imam u svom životu, brišem prašinu sa Frojdovog kompleta i čitam ne bih li pronašao odgovore zašto sanjam san koji sanjam. Pokušao sam sa autoanalizom na kojoj se tu insistira, ali ne ide, nisam ja za te stvari. Da li možda znam nekoga ko bi mogao da mi pomogne i protumači mi san, pitao sam se.

Setim se istog trenutka svog prijatelja, vernog psihijatra i psihologa, a pre svega pouzdanog demokratu i istaknutog stručnjaka u polju anti-terorizma, koga drugog do mog Žarka Trebješanina. Taj se razume u psihoanalizu, pisao je predgovore i pogovore gde god je stizao, udžbenike, a i sređivao sam mu gostovanja u tv emislijama, vestima, dnevnicima, sigurno će me saslušati. Inače, u poverenju, perfidno je uvek pljuckao po Frojdu, terajući na Jungovu stranu, zbog čega sam i ostao u dobrim odnosima sa njim. On me naravno odmah primi preko reda, posadi u fotelju i ja mu ispričam svoj san.

Nalazim se u nekoj svečanoj sali, atmosfera je kao na prijemu, proslavi. Liči mi na ambasadu kod Meri Vorlik, ali ima i neke elemente skupštinske sale za proslave. Ili je to bilo kad nas je Čeda Jovanović, posle dugo vremena, mene i Ivicu Dačića pozvao na prijem i izljubio... nisam siguran. Uglavnom, osećam se čudno jer nemam na sebi nikakvu odeću, dakle mislim da sam potpuno go! No, iznenađenje je što ljudi na prijemu izgleda da to uopšte ne primećuju i za njih je sve u najboljem redu. U pozadini čujem muziku sa rečima: bejbi, bejbi, zatvori oči sada... stiže poljubac...

Pogledam u Vuka Jeremića, on me potpuno normalno pozdravlja dižući čašu šampanjca. Isto tako i Dragan Šutanovac, i moj naslednik Dragan Đilas. Čujem promukao smeh Sonje Liht, ali ne vidim gde je. Tu su neki nepoznati ljudi, neke žene, verovatno supruge, ali ja nijednu ne razaznajem. Mada, sad kad pomislim, i u tome ima nečeg sumnjivog: svi su u nekim grupicama i svi vode neke nevažne priče. Svojom pojavom očekivao sam da će sve te priče prestati i da će se svi okrenuti ka meni, kako to obično biva na proslavama. Ali toga nema, već mi eventualno samo klimnu glavom kad ih pogledam i ništa više.

Zato mi je još više neprijatno i hoću da se sakrijem i pobegnem tako bez odeće za koju samo ja primećujem da mi fali. Dolazim do nekog stola, tu je piće, ali nema nigde šampanjca na koji sam navikao. Ima samo „Gorki list“. Uzimam flašu da sipam, ukus je odvratan. Šaper i Krstić se odjednom pojavljuju kao da su me tražili već neko vreme i ja sa njima odlazim kroz neka vrata. Ispostavlja se da je to izlaz iz zgrade i da smo u nekom dvorištu koje podseća na košarkaški teren. Njih dvojica se oduševljavaju i počinju da igraju basket, ali bez lopte. Izgledaju mi kao da oponašaju igru, ali se ozbiljno unose u nju kao da lopte u stvari i te kako ima. Možda je samo ja ne vidim?

Odmahujem rukom i udaljavam se. Mislim da više nemam problem sa odećom, štaviše u lepom sam odelu i nalazim se u nekakvom voćnjaku. Znam, to je scena koja liči na jednu moju posetu iz predizborne kampanje. Da, tako je, domaćin me vodi kroz baštu i pokazuje mi šta sve ima. Duž staze nas prati vinova loza, vrlo uredno uvezana i održavana. Ne mogu da je ne primetim, a domaćin, videvši to pokazuje mi prstom malo dalje. Međutim, tamo se nalazi deo loze potpuno pobelele valjda od nekih hemikalija, bukvalno kao da je ofarbana krečom! Ja pitam kako se to desilo i šta je to, a on me smiruje i kaže nešto u stilu, sve je u redu, videćeš rodiće, itd. Tad zapažam stvarno lepe velike bele listove.

U susret mi potom dolazi Ivica Dačić, kao nešto, hitno je. Pruža mi koverat na kom nema ničeg napisanog, nalik da je samo upakovano, da se pismo ne bi nosilo u rukama. Otvaram kovertu, unutra je pismo, ali se ispostavlja da je reč o praznom papiru, nigde ne vidim ništa da je napisano. Gledam zbunjeno u Dačića, a on deluje zabrinuto zbog sadržaja koji se po njemu jasno iščitava iz pisma. Ja ne kapiram, i tu se probudim.

Trebješanin me je pažljivo slušao sve vreme. Kad sam završio, očekivao sam od njega nekakvu temeljnu analizu, jer ipak je on, čini mi se, učio i sve ono što je mene mrzelo na fakultetu. Umesto toga, rekao je nešto sasvim neočekivano i iznenađujuće. Rekao mi je da ako želim da prestanem da sanjam ovaj san, da moram da prihvatim poziciju premijera u budućoj vladi. To je jedini način, kaže on. A analiza, pitam. Nije vreme za analize, nego da budemo praktični, nema se vremena, odgovara Žarko samouvereno, pozdravljajući me.

Taj odgovor me nije smirio, pa sam potražio pomoć više sile, otišao sam kod patrijarha Irineja u privatnu posetu, baš kao što smo izdali saopštenje medijima. Mislio sam, Irinej, Jerotić... možda tu postoji neka veza, šansa da dobijem psihološko objašnjenje. I on me je saslušao, ali me je umesto analize uputio na određene molitve da me izaberu za premijera, kad, u koje vreme, u kom položaju da ih vršim, da uplatim nešto novca crkvi, razmenim neke vojnike kod njih, a sveštenike u vojsku, zatim na seksualno uzdržavanje, itd. Pomislio sam odmah, tako mi i treba kad nisam u Frojdovom fazonu, on mi barem ne bi rekao ovo zadnje.

I tako, ne dobivši nikakav odgovor o tome među kakvim ljudima živim, i zašto mi se desilo da me nisu izabrali i treći put, hodao sam ulicama, smušenog lica i lupao glavom. Šta da radim? Gde sam pogrešio? Zašto su me kaznili? Želeo sam samo najbolje, a gle kako mi se vratilo. I to mi je hvala za sve integracije kojima težim. Radio sam sve što rade pravi predsednici, trudio se da izgledam uvek najbolje, kao državnik. Da izgledam da mi je sve jasno, čak i kad mi nije jasno. Da budem duhovit i šmeker. A sad su dobili jednog đilkoša! Neshvatljivo. Nepojmljivo. Lud narod. Kako svi mogu biti toliko puni nerazumevanja, a ja da razumem sve oko sebe, osim ovog glupog sna koji mi ne izbija iz glave?

Praviće oni mene još od blata, ti intelektualci... Tako je, sačekaću malo, a kad se dovoljno njih bude pokajalo što nije glasalo za pravog predsednika, onda ću...? Opet biti onaj stari. Praviću se kao nekad da čitam i razumem Frojda.

(e-novine, 25.05.2012.)