BusPlus hapšenje

Prvi put sam imao problem sa zakonom kada sam kao pešak prešao na crveno. Bilo je to na raskrsnici ulice Dragoslava Srejovića, u blizini studentskog doma „Karaburma“, na putu koji vodi dole do Bulevara despota Stefana, nekada 29. novembra. Ljudi obično tu žure da uhvate neke od međugradskih autobusa koji idu preko Pančevačkog mosta, ili se vraćaju umorni od putovanja pa im nije do čekanja, ukoliko nema vozila. Mene i još jednog nepoznatog momka policija je nakon raskrsnice zaustavila i legitimisala. Tipični srbijanski policajac naslađivao se, prosledivši naša dokumenta kolegi koji je sedeo u pežou da nas proveri.

- Da li ste nekad osuđivani?
- Nismo.

Žurio sam na autobus, a to proveravanje se odužilo. Video sam da policajac nešto prepisuje sa moje lične karte i bilo mi je čudno što im je potrebno toliko vremena da nas provere. Pa i da jesam osuđivan, šta onda? Imam manja prava od onog koji nije? Nisam nikad potpuno razumeo zašto se to pita, hoće li se službeno lice drugačije ponašati prema meni ako jesam? Na kraju, možda je to pitanje koje se prosto u policijskom žargonu prevodi samo kao: da li te možda znam? Nešto slično poput: iz kog si kraja? Desetak minuta je sigurno prošlo, a potom nam je lice vratilo dokumenta i pustilo nas da idemo.

- Pazite kako prelazite ulicu. Sad sam vas pustio, ali sledeći put neću.
- Hvala.

Kiseli osmesi na našim licima. Pitao sam se, gde leži njegova veća moć – u tome da mi napiše kaznu, što je mogao da učini, ili da me po nasumičnom izboru, onako kako mu to trenutak i raspoloženje diktiraju, samo opomene i pusti, kao što je učinio? Devet meseci kasnije, jedno jutro krenuo sam na sajam knjiga, kad me je ispred zgrade dočekao isti onaj pežo. Policajac mi je uručio plavu kovertu i rešenje po kom sam osuđen i kažnjen novčanom kaznom, društveno korisnim radom, ili zatvorom. Nije mi bilo jasno i mislio sam da je neka greška. Nisam imao pojma da se vodi bilo kakav postupak protiv mene.

U rešenju je pisalo da sam na licu mesta odbio da stavim potpis na zapisnik koji je službeno lice sačinilo, ali da to ionako nema veze, pošto je moj identitet utvrđen ličnom kartom sa koje je lice prepisalo sve moje podatke. Takođe je stajalo da se nisam odazvao nekakvom ročištu koje je bilo zakazano par meseci nakon toga, ali da ni to nije obavezno, pošto ima dovoljno dokaza da budem osuđen i kažnjen. Tada sam shvatio da me je policajac prevario, a dilema oko njegove moći sada se činila naivna – on je govorio jedno, a činio drugo. To je ono pravo, slika i prilika srbijanskog autoriteta.

Drugi put je bilo mnogo ozbiljnije, i svi smo otišli korak dalje. Optužen sam da sam pokušao da zavrnem ruku komunalnom policajcu u gradskom saobraćajnom prevozu. A sve je počelo tako što sam ostao kod drugara na Novom Beogradu da prespavam. Sa sobom sam imao telefon, ključeve i nešto novca. Svoju mesečnu, personalizovanu, BusPlus karticu kao i ličnu kartu ostavio sam kod kuće. Sanjam kod njega neku borbu u areni, neprijatelj je nadmoćan, barata nekim mašinerijama. Podseća me malo na „Hunger Games“ trilogiju Suzanne Collins koju završavam. Bude me vrapci koji se skupljaju oko prozora i shvatam da ne mogu dalje da spavam. Šest sati je ujutru, tiho izlazim iz njegovog stana, a sve što želim je da što pre stignem u svoj krevet na Zvezdari i nastavim mirno da spavam.

Ulazim u autobus 65 i dolazi mi pomisao da treba da budem oprezan zbog moguće kontrole u jutarnjim satima. Prolazimo Ušće, ali linija prolazi pored stanice na kojoj je ranije stajala i staje ispred hotela Hajat, gde nikada nije stajala. Tu ulazi nešto manje od deset lica kontrolora privatne firme koja je uvela BusPlus sistem. Uspevam na vreme da izađem napolje i gledam spolja šta se dešava. Autobus stoji kao prikovan dok se nešto što izgleda kao vojnička racija ne sprovede iznutra. Kad oni izađu, više niko ne može da uđe i autobus kreće. Dolazi sledeći i tako sve isto, a linije čekaju jedna za drugom u redu da budu tako klistirane.

Nervira me to što gledam, to ponavljanje, ta nonšalantna militarizacija i agitacija koja tako besprekorno izjutra funkcioniše. Ne znam šta mi je, želim da je razorim, kao da i dalje sanjam, još nisam razbuđen. Kad shvatim da mi je nastavak puta potpuno blokiran, i da neko pokušava da me prinudi da nastavim peške preko mosta, počinjem da se svađam. Odlučujem da sabotiram ceo proces, kao preokret u snu i kao da nikakvih realnih posledica po mene ne može biti.

Ulazim u jedan od buseva i odbijam da izađem napolje. Autobus sada ne stoji više zbog njih, nego zbog mene. Ali ja sam samo produžio njihovu radnju, nastavljam je i dovodim do ekstrema tako da to najzad ni njima, agitatorima, ne odgovara. Imam veličanstvenu, doduše nerazbuđenu i možda baš zato uspešnu, želju da budem nečiji problem. Trn u oku. Putnici negoduju, ali ne čujem nijednog da grdi mene, moje uporno sedenje samo kao da ih ohrabruje da izraze svoje nezadovoljstvo novim sistemom kontrole karata. Umesto da mi kažu, dečko, izađi više, svi trpimo zbog tebe, oni govore vozaču: majstore, vozi, ne obraćaj pažnju. Ulazi komunalni policajac i govori mi da izađem. Odbijam i on pokušava da me uhvati i povuče ka sebi.

- Nemoj da me diraš i ostavi me da putujem na miru! Nemaš prava da me diraš!
- Gospodine, moraćemo da zovemo policiju.
- Zovite policiju! Koliko puta treba da vam kažem da neću da izađem? Shvatite to onako kako vam govorim!

Policajac povlači ruke k sebi, a ja i dalje više mislim na svoj krevet nego na bilo šta drugo. Reči su konačno probile onako kako treba. Putnici shvataju da je stvar zablokirana i prelaze u drugu 65-icu, ostajem sam. Sve stoji, kontrolori šetaju ispred i vidim kako me gledaju, smeju mi se. Misle, ludak. Unutra zevam i kroz glavu mi prolazi kompozicija „Civil War“ od Guns ’n’ Roses koje sam samo pre dva dana slušao na EXIT-u. Ta pesma je na tvrđavi podigla žmarce u meni. Mislim da sam svoj zadatak obavio, silazim sa vozila, žena-kontrolor pokušava da mi se ispreči, sklanjam njenu ruku ne baš nežno, kad me dole opkole njih šestoro ne dozvoljavajući mi da se pomerim sa mesta.

- U redu je, sačekaćemo policiju, ali pustite me da se pomerim!
- Ne možete da se pomerite, gospodine, morate ostati u vozilu.

Ali vozilo odlazi tako prazno. Nervoza kipi na sve strane, tenzija raste. Jedino što mi nije zagrađeno je ulica. Teraju me da stojim uz samu ivicu. Možda neko želi da izletim i poginem, da učinim to samovoljno. Iz besa? Zašto ne. Ići do kraja po svaku cenu. Umesto toga, tu se upravo zaustavi neka linija, ne gledam ni koja je, i ja koraknem da uđem i već sam napola unutra. Komunalac pokušava da mi prepreči ruku, ali je sklanjam, opet ne baš nežno (’pokušaj da udariš jednom nekog jačeg od sebe’). Zatim ulazi za mnom i vuče me na dole. Držim se za šipku i ne puštam, vučem na gore kao da je tamo ne znam kakav spas za mene. Vičem da me pusti da uđem u autobus. Čujem jednog od kontrolora da nešto govori, onog što mi se smejao.

- Kako te nije sramota, udario si policajca!
- Nemoj da lažeš, nisam ga udario! Nemoj to da govoriš!

Opirem se još malo, ali ne vredi, on ima barem 105 kila, a ja 75. Najzad osetim da me steže nešto oko članka ruke – lisice. Otpor prestaje i ja mu gotovo slobodno pružam da mi zatvori i drugu ruku. Vezuje me pred svima, ruke iza leđa, i drži me kao zatvorenika desetak minuta ispred stajališta dok se nije dogovorio sa ostalima ko će da nas vozi do policijske stanice. Jutarnje sunce se penje niz moje lice. Trebalo bi da osećam poniženje, ali osećam samo da se po disanju polako smirujemo i on i ja.

- Da li možeš da prestaneš da me držiš za ruku? Sigurno ti neću pobeći sa lisicama.
- Neka.

U stanici saopštavam svoj identitet, i tek tu mi skidaju lisice. Problem sa ključem, sa druge ruke se teško skida. Komunalac se muči. Već na ulazu, tvrdio je da sam pokušao da mu zavrnem ruku. Policajac iz stanice je u čudu: „On tebi?“ Prolazi neko treće uniformisano lice i pita o čemu je reč. „Da ga zatvorimo“, reaguje veselo. „Za takve pamatne građane uvek ima mesta.“ Nisu me zatvorili, ali su me iz kancelarije premestili u hodnik gde sam čekao za stolom i gledao kako doterane službenice za šalterom dolaze na posao. Prolazi vreme i najzad izlazi komunalac da mi pročita izjavu. Nigde ne spominje ništa osim da nisam imao kartu za vožnju. Suludo.

- Imam utisak da si dobar dečko pa ti neću napisati ništa, osim ako ne moram.
- Ako budeš tvrdio da sam pokušao da ti zavrnem ruku, žaliću se.

Ja potpisujem, a on odlazi. Pitam da me odbaci kući, onako uzgred. Zabranjeno mu je to. Kaže da je pitao da li mogu da idem i da su mu rekli da moram još da čekam. Kapiram da sad čekam još zato što nisam imao dokumenta. Ali, tu sedim još dva sata i niko mi se ne obraća. Kao da me nema, a kad ustanem da pitam šta se dešava, oni samo kažu da se vratim na mesto. Krišom pričam preko mobilnog. Najzad, neko dolazi po mene i odlazimo u neku kancelariju na drugom spratu. Već je prošlo deset, gledam u sat, a tamo sede neki ljudi koji su smoreno prevrnuli očima kada su pročitali zbog čega sam tu. Povrh svega saznajem da sam optužen da sam ometao ovlašćeno lice u obavljanju njegove službene dužnosti. To je krivična odgovornost. Komunalac je ipak ostao pri svome, a mirni snovi ka kojima sam jurio na Zvezdaru još uvek nisu nastupili.

(e-novine, 20.07.2012.)