Da li smem da mrzim (nasilje)?

U emisiji "Utisak nedelje" na televiziji B92 u nedelju uveče javila se starija gledateljka kojoj nije jasno čime se učesnici Prajda ponose. U svom govoru ona je, sa druge strane, saopštila čime je bila ponosna: "Učestvovala sam u Paradi ponosa pre dve godine, dobila batine, ali sam isto tako zadala dobre batine svojom tašnom u kojoj je bila jedna fiiina cigla!"

"Čekajte, koga ste tukli?"
"Ja sam tukla dva zgodna, pod znacima navoda, momka koji su se grlili u svojim kožnim pantalonicama", zadovoljna i sa očitim uživanjem govorila je nepoznata gospođa. Voditeljka je rukom blago dodirnula kosu u blizini svog ušnog mikrofona i upitala je kako se zove.

Tanja Njunjić.

"Ostavili ste tačne podatke?"
"Jesam."
"Zvuči uverljivo."
"Pa mora da bude uverljivo, to je moja tema kojom se ponosim."

Razgovor se nastavio.

"Opišite mi taj dan. Stavili ste ciglicu u svoju damsku tašnu i krenuli ste da ih bijete?"
"Nije baš damska, više liči na ceger domaćice. Tako mi se više sviđalo, žao mi je bilo da upropastim svoju damsku tašnu. Jedan dobar ceger mi je jako dobro poslužio, osećala sam se sigurno. Prisustvovala sam Paradi ponosa, naravno, psovala sam, ali ne vulgarno nego fino."
"Kako ste to fino psovali?"

Nakon što je pokušala da objasni, Tanja je rekla da ju je zbog toga napala grupa momaka sa Parade u Vasinoj ulici.

"Tamo sam dobila batine, niko mi nije pomogao."
"Sve vreme ste s tom ciglom što ste imali u tašni čekali gore momente od ovih koje ste naveli?"
"Da, ako me neko bude dirao, da se branim."

Dijalog se završio voditeljkinim uobičajenim sarkazmom: "Ja vam predlažem da se ponosite svakom sekundom svog života, sve najbolje, laku noć!"

"Laku noć."

Šta je ono Realno ovog razgovora? Najpre se primećuje neverica što gospođa zove da se hvali svojim nasiljem, a iznenađena voditeljka zatim kao da prima informacije da treba da nastavi sa razgovorom. Trebalo je, dakle, pustiti da ispovest potraje kako bi svakom postalo jasno o čemu se tu zaista radi, iz prve ruke. Voditeljka pita za ime i prezime u cilju da označi zašto pušta da ovaj dijalog uopšte potraje. U dozvoli koju je uputila gledateljki Tanji Njunjić trebalo bi da se očita sarkazam kao forma u kojoj teče čitav razgovor, a on bi trebalo u slušanju da nadvlada i oboji svaku izjavu koju gledateljka bude dala. Međutim, istina tog slušanja ne bi bila u tome da se pouzdamo sa voditeljkom u taj sarkazam, već da osetimo da je on toliko slab da je konstantno na ivici da se pretvori u ono politički korektno dopuštanje da se svako sasluša i potom eventualno izaberu strane. Realno je upravo pitanje: kako ovo Drugi sluša? Koliko ljudi ovo zaista čuje onako kako bi to možda voditeljka, Olja Bećković, htela? Da li ovo uopšte pali? Tu leži strahota ove komunikacije.

Dakle, kako bi trebalo da se postavimo prema ljudima kao što je izvesna Tanja Njunjić? Možda voditeljka ima taj luksuz da koristi sarkazam, ali kako ti ljudi izgledaju iz perspektive nas koji smo zbog njih bili ili ćemo sutra na ulici biti unakaženi najverovatnije za čitav život? Da li mi imamo taj luksuz da dopustimo i uvažavamo nasilnike kakva je Tanja Njunjić, a da ne govorim o onima mnogo gorim od nje? Možda, ako posmatram sve sa strane, mogu da žalim ovu osobu, da kažem nije ona kriva, samo je izmanipulisana, krivi su likovi poput onog Amfilohija o kojem govori moj kolega Pavlica u svom tekstu. Ali šta ako sam upravo ja taj tučeni, sa polomljenim rebrom i ko zna čim, da li i tad mogu da kažem da samo žalim tu osobu koja mi je to učinila? Zar svako drugo osećanje osim istinske mržnje prema nekome ko bi mi to uradio ne bi bilo neiskreno, koliko god svoju mržnju tumačili kao nepogodu za nas same?

Malo je verovatno da je Tanja Njunjić mogla da bude pretučena u Vasinoj ulici, za vreme prisustvovanja Paradi ponosa 2010., a da su je pretukli njeni učesnici. Tada se Parada održavala u parku Manjež i ulicama oko njega, a ne u Vasinoj. Ali šta se dešavalo u Vasinoj? Pa upravo rat između policije i onih kojima pripada i Tanja Njunjić bez obzira na svoje godine. Da li je mogla biti prebijena od strane svojih mlađanih poštovaoca koji su npr. samo poželeli da je opljačkaju, ili napadnu možda bez ijednog specifičnog razloga? Uzmimo u obzir mogućnost da jesu. Kako je onda moguće da ova gospođa u godinama i dalje misli da su je pretukla dva momka koja su se „grlila u kožnim pantalonicama“? Kako je moguće, osim ako čak ni takav događaj u kom su je zapravo napali njeni ne može da nadvlada ogromnu mržnju prema homoseksualcima i Paradi ponosa sa kojom nastupa? Tanja Njunjić, žena u godinama, mrzi iz straha, a u tom strahu je pervertirana slika da su u stvari gejevi ti koji napadaju, zbog čega će već iz svog stana izaći sa "finom ciglom" tog oktobra 2010.

U tom kratkom razgovoru u "Utisku nedelje" jedan mrzitelj gejeva, dakle, postupa tako da pokaže ekipi sa šarenim zastavama šta bi u stvari trebalo da bude ponos, šta je potrebno učiniti da se čovek ponosi. Pošto je sva aktivnost Prajda u nekakvoj šetnji i mahanju tim zastavicama, pokazivanjem dva prsta umesto tri, Tanja Njunjić im je poručila da se to tako ne radi. Ona je u tom skučenom i privilegovanom etru televizijskog medija iskoristila svoju šansu najbolje što je umela i artikulisala svoju slobodu da mrzi. Ali ako ona ima slobodu da me kao učesnika iste te Parade mrzi, zašto ne bih imao i ja hrabrosti da kažem da i ja mrzim nju, da mrzim sve kao što je ona iz straha što žele da me ubiju? Dokle ću da potiskujem i da krijem takve emocije u sebi, kada ja to zaista mislim? Da li imam prava da mrzim takve? Ili je reč samo o tome da imam, ali da ne smem to da kažem? Šatro da ne bih bio kao oni?

Kratka demonstracija voditeljkinog klimavog sarkazma kazuje nam nešto o perspektivama koje se pružaju Prajdu u Srbiji. Iz nje nesumnjivo proističe zaključak da se pozitivne vrednosti Prajda i cela njegova idejna suština u ovoj zemlji ne mogu i još dugo neće razumeti. Zapravo, afirmisati Prajd kroz nekakve pozitivne vrednosti, vedre poruke ili pojmove (ljubav, vera, nada) ne daje nikakav rezultat i doprinose samo kontraefektu. Lepe reči u ovom slučaju ne da ne otvaraju gvozdena vrata, već povećavaju mržnju kroz taj odboj od slatkorečivosti i lažne nevinosti. Džaba su nam sva naučna i intelektualna pojašnjavanja, džaba nam Frojd, Lakan, Kristeva, Batler, džaba obrazovanje i medicina ili psihoanaliza, ništa od toga ne funkcioniše na ovim prostorima. Nema ničega ovde osim srbo-onto-teologije i hordi Tanje Njunjić. Zašto je onda ne bismo poslušali kad nam tako lepo nudi rešenje i primenili njen princip na svima kao što je ona?

Njena izopačena i subverzivna poruka možda je ta da postoji način da zaista u toj Paradi ponosa budemo ponosni. A taj ponos može doći od mržnje prema svima onima koji žele da nas ubiju, jer je ta mržnja jedina mogućnost za preživljavanje u Srbiji. Paradoksalno, mi moramo osvojiti pravo da mrzimo, moramo biti ljudi od krvi i mesa, kada toliko već žele i našu krv i naše meso razbacano po ulicama Beograda. Parada ponosa mora mrzeti svako nasilje, ne samo osuditi, žaliti, groziti se. Ona mora iskreno mrzeti i o tome najzad slobodno govoriti. U šetnji moraju biti svi oni koji mrze huliganstvo, koji mrze uništavanje grada, koji mrze svoju neslobodu i najzad svi oni koji su prinuđeni da mrze druge da bi odbranili svoj život i pravo da postoje takvi kakvi su.

Zato nije dovoljno da poručimo Amfilohiju da "želimo da živi i pusti druge da žive" ili da mu ne želimo ništa loše. Te politički korektne floskule su uveliko ispucane i neupotrebive kad je u pitanju Prajd u Srbiji. Možda su upravo one te koje potpomažu iritiranje i koje polako postaju krive za sve. Kako ćemo sa takvim kosmopolitskim idejama pred obećano krvoproliće? Kako mogu da pružim ruku nekome ko mi preti sloganom "Čekamo vas"? Odgovor je jasan: ruke pomirenja i lepih reči ne sme biti. Jer ja ga zaista, i kako bi gledateljka Utiska rekla, "celim svojim bićem" mrzim, i želim tom Amfilohiju i njegovim apostolima nešto loše, želim mu zatvor i doživotnu robiju koju zaslužuje. To je jedino mesto na kom bi trebalo da mu je dozvoljeno da živi. Ne mogu mu želeti dobro, jer to u čemu se on dobro oseća podrazumeva moju smrt.

U tom smislu, povratka nema, Parada je najveći politički događaj, nikakav drugačiji nego politički i mora početi da uzvraća udarce, a ne samo da apeluje za nekakve dugine boje, sreću i radost. On je takav pod prisilom, pod nuždom, i tu nuždu mora da prihvati i da upotrebi vanredna sredstva. Zbog ljubavi joj će se u Srbiji malo ko pridružiti. Zbog mržnje prema huliganima, prema nasilju, prema uništavanju, prema nekulturi šansa je da će nas biti više. Hipoteza o nužnosti razumevanja Prajda je prošlost. Ne morate razumeti. Ne morate doći da biste podržali nas, dođite zato što ne podržavate njih. To je više nego dovoljno da se rešimo svih budućih Tanja Njunjić.

(e-novine, 1.10.2012.)