Koga treba da ubiju?

Poštovani organizatori,

Vaši napori da održite Paradu ponosa već drugu godinu zaredom nisu urodili plodom. Smatram, za razliku od većine, da za to nije kriva samo država nego i vaš prilaz organizovanju i osmišljavanju događaja kakav je Prajd. Pošto apelujete na sveopštu toleranciju, nadam se da ćete imati malo strpljenja da iščitate i poruku koju ovom prilikom, na dan kada je trebalo da prošetamo svi zajedno, dok se vi „ponosno“ povlačite u homofobičnu idilu od četiri zida, želim da vam prenesem.

Razlog vašeg neuspeha i bezmalo vašeg poraza leži u tome što niste potpuno razumeli šta se to desilo 10. oktobra 2010. godine kada je Prajd po prvi put „uspeo“. Vi zapravo uporno odbijate da razumete pod kojim je on uslovima „uspeo“, šta to treba da kaže vama i da li na bilo koji način to utiče na pitanje kako bi trebalo da organizujete neku sledeću Paradu. Da, mislim na svo ono policijsko obezbeđenje, na nerede, na izolaciju, na našu izrazitu ali isto toliko glupu i obesmišljenu radost i veselje nakon šetanja. Možda nam tada ništa od toga nije bilo bezazleno, ali danas se čini da jeste i to zahvaljujući vašim neuspesima da već dve godine uzastopce održite Prajd.

Zato smo sada svedoci sa kakvom se lakoćom, bez imalo napora i mnogo truda Prajd zabranjuje i polako ukida, ali i koliko lako vi postajete izigrani i padate u ulogu marioneta koje su tu samo da svake godine ponavljaju svoju nemoć i za sve okrivljuju državu. Glavni zaključak koji je trebalo da izvučete nakon održanog Prajda je taj da on nikada ne bi bio dozvoljen da se zaista znalo kakve će razmere nasilja i vandalizma taj događaj poprimiti. Prajd koji je održan mnogo više vam je, ispostaviće se, odmogao nego doneo dobrog. Danas vam se sve obija o glavu zbog tog događaja i svaka od zabrana bilo ove ili prošle godine u referenci je sa tim događajem. Vlast se koristi osvedočenim nasiljem huligana, a pošto se vaše aktivnosti svake godine svode samo na to da apelujete da vam se dozvoli jedan te isti skup i ni na šta drugo, utoliko se stvari lakše dovode u vezu sa već viđenim. Ako se nešto jednom desilo, nema razloga da se pod istim uslovima i ne ponovi.

Hoću da kažem da vi u jednom bizarnom smislu pomažete vlasti da protiv vas donese takvu odluku. Ni u jednom trenutku vi ništa niste učinili u protekle dve godine da joj otežate da se okoristi time. Zato je ove godine još više nego prošle upadljivo poražavajuće na koji način ste dozvolili da nam se to desi i siguran sam da vam je veoma neugodno. Kao glineni golubovi predajete se na milost i nemilost „bezbednosnim procenama“, za koje vrlo dobro znate da sada već služe kao izgovor, večito se uzdajete u dobru volju političara, a odlično poznajete njihov nacionalistički karakter, uvek se nadate i naivno verujete u jedno drugo vreme i jedan drugi prostor, koji je sve samo ne država u kojoj živite.

Vaša šetnja je ove godine zabranjena bez ikakve potrebe da intervenišu snage koje su rušile Beograd 2010. Njihov zadatak je obavljen, a vlast je tu samo da ponavlja pretnju koju je neko drugi sproveo u delo. Vaše aktivnosti se tako svode samo na to da pokažete šta je ono što vlada ne može da uradi. No, da li to ima ikakvog smisla, kada ona zahvaljujući vama celu tu situaciju proglašava svojom pobedom, a, da se razumemo, to i jeste njena pobeda jer ona nema i nikada nije ni imala nameru da omogući Paradu ponosa. Još nakon toga crpite nekakav prazan užitak iz toga što ćete reći da je „država kapitulirala“.

Žao mi je što to moram da vam kažem, ali vi zaista imate problem sa realnošću, ili više nemate jasnu ideju šta treba da radite ako se tako prepuštate državi. Žao mi je što jedan Boško Obradović treba da vam objasni gde živite, koji u svom govoru povodom izložbe Ecce homo najpre krivi državu, a zatim se brzo ispravlja – ne državu nego zapravo vlast. Jer za njega vlast ni ne reprezentuje pravu državu, nego Crkva. A naša država jeste crkvena i u njoj svi političari uoči svojih najtežih odluka odlaze po savet sveštenstvu. Dozvolili smo to da ta organizacija, kojoj je protiv Ustava, pod izgovorom lažne demokratije dopušteno da postane politička stranka i tako direktno propagira interese Crkve na svim nivoima vlasti, podnosi protiv drugih krivične prijave pozivajući se na isti taj Ustav.

Razlog za sve ovo je uloga u koju ste se postavili i u kojoj tvrdoglavo ostajete, da ste manjinska grupa ljudi koja želi, kao i bilo koja druga grupa nezadovoljnih, da protestuje i traži svoja prava. U takvom slepom okviru kao da hoćete da kažete da nema razlike između vašeg i protesta radnika nekog propalog preduzeća kojima mesecima unazad nije isplaćen dohodak. Vi mislite da je suština vašeg delovanja u tome da uporno ignorišete gde se nalazite i da pošto-poto po zapadnom modelu izdejstvujete Prajd, jer ništa drugo osim toga za vas ne bi ni bio Prajd. U detinjastoj uobraženosti vi od države samo tražite da vam se obezbede uslovi, i to je sav vaš odnos prema vlasti. Ali vlast ne da nije vaš roditelj, nego je vaša najgora maćeha, ona kojoj ugled raste svaki put kada ste poniženi. Niti ste vi samo jedna od manjina koja se bori za svoja prava. Vi ste grupa zbog koje se organizuje masovno nasilje, što ne može da se poredi ni sa jednom drugom manjinskom grupom koja protestuje i traži svoja prava. Deseti oktobar 2010. vas poziva da prihvatite tu stvarnost.

Nakon tog događaja trebalo je vi da budete ti koji će iskoristiti nasilje usmereno protiv vas. Sve što je trebalo da se uradi je da se okomite na stvarnost i da je nemilosrdno eksploatišete, stavljajući u centar Parade ponosa snažnu antinasilničku, antihuligansku propagandu. Umesto toga, vi ste ostali u svojim visinama i samo osuđivali nasilje nad vama, kao nekakva zatvorena agencija, i dalje puštajući da rešenje problema bude u rukama drugih, a svi drugi, pa i vlast sama, profitirali su od stvarnosti koju ste vi odbili da uvažite. Svaka bačena kamenica, spaljeni kontejneri, demolirani izlozi, razbijene glave, sve ste to pustili da padne na vas time što ste naivno prepuštali stvari državi, da biste vi mogli da svoj sadržaj, u suludim okolnostima, bazirate na svetlucavim pojmovima: ljubavi, veri i nadi.

I već sada tvrdite da nećete prestati i da ćete isto ponoviti i sledeće godine, drugim rečima, da nećete učiniti ništa od onoga što je potrebno. U ovom ponavljanju istog moguće je da će doći do skokovite razlike, do vašeg potpunog poraza. Kobna rečenica, koja već sada uzima ustaljenu formu, o „uslovima koji su se stekli za zabranu“ može vrlo lako biti preinačena u to da više ne bude reči samo o događaju ove godine, nego o događaju u narednih ne znam koliko godina, jer vi planirate da ponavljate istu stvar i da ne radite ništa da pokrenete stvar sa mrtve tačke. U vašem tužnom ponavljanju istog, država će videti zamor i gubljenje vremena, pa će svoje „bezbednosne procene“ prikazati toliko katastrofičnima da će se doneti odluka o trajnom suspendovanju tog događaja, dok se jednom ne steknu bolji uslovi. Zašto? Zato što „svi su pokazatelji da…“ Ka tome se teži, a Dveri će vam to i potvrditi.

Nasilje koje se dešava zbog vašeg događaja trebalo bi da shvatite kao integralni deo tog događaja u društvenom smislu, bez obzira što Parada ponosa ne podrazumeva nikakvo nasilje, a ne da ga odbijate od sebe i svog programa. Ako se ne oslonite na nasilje oko vas, ako ga ignorišete, onda šetnja izgleda kao obično foliranje i glupiranje. Ono što vi niste dozvolili, to je da u svoj događaj pustite ogromnu populaciju ljudi koji su protiv huliganskog i svakog drugog nasilja. Niste im dozvolili da vas zaštite i da zajedno organizujete šetnju sa drugačijim akcentom, u čijem bi se sastavu podrazumevalo prisustvo LGBT osoba. Te ljude ste, bez obzira koje su seksualne orijentacije, žestoko potcenili. Meni je jako žao što odbijate da uvidite da Parada može da uspe samo kao protest većine, a ne manjine. Možda na nekom drugom prostoru to ne mora da bude tako, ali izgleda da ovde tako mora biti. Anti-nasilje kao glavni povod protestu je jedini njegov oblik koji bi mogao da uspe, a time biste počeli da zaista radite za dobrobit i svoje populacije, sve uz zastave i balone u duginim bojama koji se puštaju sa krovova.

Ako neko sad kaže da to nije pravi Prajd, onda vas treba pitati do čega je vama zapravo stalo – da to samo izgleda kao Prajd, ili da ljudi zasta počnu da vas shvataju i uvažavaju, da mogu da budu sa vama, a da se konačno ne oseća da vas gledaju posebnim očima. Da osetimo da jedni s drugima bez zadrške možemo da radimo zajedno. Ali vi sigurno već znate o čemu govorim, zar ne?

Sećate se tog nemilog događaja kada je ubijen francuski državljanin Bris Taton. To se poklopilo sa vremenom kada je trebalo da se održi Prajd 2009, pa je organizovana šetnja do Kalemegdana. Tada smo šetali u ogromnoj koloni u jednoj pravoj pravcatoj šetnji ljudi koji se međusobno osećaju, koji se istovremeno stide što se pokazalo jedno, i ponose se što žele da pokažu drugo lice ove zemlje. I vi ste bili tu, osetili ste to, videle su se zastave duginih boja, a mi smo vas štitili. Štitio nas je u stvari taj zajednički strah od huligana, upravo onih koji i vama i nama predstavljaju najveću pretnju. Nisu li to bili baš oni ljubav, vera i nada koje tražimo i koje nas paradoksalno spajaju i približavaju u jednom neugodnom osećanju kao što je strah?

Vlast ne može da zabrani proteste protiv nasilja, protiv huligana, koji bi se ujedno zvali i Parade ponosa, organizovane od strane i manjine i većine. Tada one pripadaju svima, a ne samo vama. Bitno pitanje je, međutim, koga danas treba da ubiju, šta treba da se desi da bismo svi zajedno nešto uradili kao što smo uradili nakon ubistva Brisa Tatona? Da li moramo da čekamo da se desi nešto stravično da bismo se našli u istoj grupi? Možemo li jednom sami da se dozovemo pameti bez katastrofe koja tome prethodi? To stravično, taj simbol, poštovani organizatori, već postoji kao kastracija 10. oktobra 2010, i vi to najbolje znate. Vreme je zato da konačno svi zajedno potražimo svoju slobodu koristeći nasilje drugih. Koga, dakle, treba da ubiju? Smemo li zapravo sada i ovde poverovati da je odgovor – nikog?

(Peščanik, 6.10.2012.)