Kako je Biljana Srbljanović podržala Prajd

U pomami sveokupirajuće pažnje na nikad aktivniju i nikad rastrojeniju zaštitnicu Biljanu Srbljanović, prisutnu svaki put kad su u fokusu prava ugroženih, nismo želeli da budemo izuzetak, pa smo rešili da i mi na sebi svojstven način uperimo naš mali jeretčki reflektor u njenom pravcu.

Dramska spisateljica, gostujući u emisiji Kažiprst kod DS-B92 angažovane voditeljke Suzane Trninić, ovako je objasnila zašto nije želela da učestvuje na zvaničnom Prajdu koji je trebalo da se održi u subotu i zašto se ipak pojavila na protestnom Prajdu u petak uveče: „Jednostavno sam osetila da je moje mesto tu. Čak sam razmišljala i ako bude Prajda sutradan, ako on bude bio dozvoljen, da ne idem na njega, zbog toga što sam želela da pružim svoju podršku samo ukoliko to ne može da se održi.”

Ni ne sluteći da na otvoren način govori o svom licemerju, uvažena Biljana je nastavila: „Ako bi se održao pod tim nekim uslovima, imala sam utisak da je on umiven Prajd (od umiveni radikal, prim. red.), da je on rezultat nagodbe, itd.... To bi bio neki zatvoreni Prajd u parku Manježa i za mene to ne bi bilo to.” „U krajnjem slučaju, to koketiranje sa političarima iz vlasti da jedan bude na čelu, jedan da otvori, jedan da zatvori, mene to nekako nije zanimalo... Prajd na kom učestvuje npr. ministar Ružić za mene nije pravi Prajd, zbog toga što je on deo problema a ne deo rešenja”, otkrila je prave izvore svoje frustracije srpsko-francuska spisateljica, vodeći se idealističkim kriterijuma danas beskorisne udruge Peščanik.

Na pitanje voditeljke, zašto je sad ministar Ružić deo problema, Srbljanović je potpuno izgubila kontrolu: „Zato što je deo te neke vlasti i prethodne vlasti, jednog opšteg svetonazora, jedne ideologije koja propagira da mi nismo normalni.”

Da podsetimo, spisateljica sa boravištem u Francuskoj na tribini u okviru nedelje Prajda održanoj u REX-u napravila je uvod za svoju hiper-filozofsku teoriju izbora: „Mene stvarno ne zanima da dovodim takav kontekst da Ivica Dačić treba da se izjašnjava o bilo čemu, a kamoli šta on uopšte misli. U tome jednostavno ne mogu da učestvujem. Jer, mislim da on zapravo i ne misli ništa”, poručila je „bela žena” (sa interneta), po svom skromnom priznanju „pripadnica više srednje klase”, lupajući zabranu zvaničnicima vlasti da izraze svoj stav o Prajdu.

„I ta neka priča da li on treba da se pojavi na početku, a Vučić na kraju – to je jedna vrsta gotovo estradizacije. Ja ne bih išla na Paradu ponosa na kojoj bi se pojavio Ivica Dačić, jer bi mi to bio znak da je to neka lažna priča“, bila je nedvosmislena spisateljica, i nekadašnja prijateljica Čedomira Chadde Jovanovića, izlažiranog političara.

Biljana svoje nebulozne stavove da ne može da podrži zvaničan Prajd, čak i da se on održao, i da misli da je protestni Prajd koji se odigrao veče pre najavljenog Prajda jedini pravi Prajd objašnjava sledećim navodima: „Taj pravi Prajd je bio onakav kakav treba da bude, jedan veseo, jedna eksplozija te neke panične hrabrosti, pošto smo se svi bojali...”

„Svi su došli tamo jer su imali herca da dođu i to je tako neka prava stvar”, uzbuđeno je pričala spisateljica, koja očigledno 2010. godine nije iskusila pravi strah na zvaničnom Prajdu i smatra da verovatno za zvanični Prajd ne treba imati herca jer su tu i neki ljudi iz vlasti koji, po pravilu ove spisateljice izgleda niti su ljudi, niti poseduju organ od vitalnog značaja. Jedini pravi Prajd je onaj bez zvaničnika iz vlasti, zanemarujući činjenicu da je „ponoćnom” Prajdu prisustvovao i novoizabrani načelnik beogradske policije Veselin Milić, uz kordone policije koji su šetali uz kolonu.

Međutim, nisu domaći zvaničnici jedini ljudi koji ne odgovaraju Biljani Srbljanović, nego i strani, štaviše, cela „mainstream” Evropa je nešto što joj ne odgovara, na čelu, nismo ni sumnjali, sa izvestiocem Evropskog parlamenta Jelkom Kacinom, koji je već neko vreme na tapetu peščanih intelektualaca zbog podrške aktuelnoj vlasti, a u ovom slučaju konkretno zbog izjave da je stanje sa pravima LGBT manjine u Srbiji blago pozitivnije u odnosu na pre godinu dana.

Iz razloga koji se ne bi mogli drugačije objasniti nego egoistički, sveugrožena spisateljica, valjda zbog svoje aktivnosti starlete sa interneta, uporedila je sebe sa slovenačkim izvestiocem: „Ne živi Kacin u Beogradu, nije on taj koji će da ide i da spusti glavu kad se vraća kući s posla jer ne zna kako ga ko gleda.” „Ja ne mogu da uđem u autobus, npr. Ja moram da idem negde nekim drugim prevozom jer ne znam da li će neko kao Teofila Pančića ili Ivana Medenicu da me premlati u autobusu”, požalila se žena Biljana Srbljanović, plašeći se za svoju bezbednost zbog arogancije koju ne ume da kontroliše i zbog koje mora da umišlja da se bori za prava žena.

„To je jedna vrsta straha, čini mi se, mnogo neprijatnija čak i od onog za vreme Miloševića”, nastavila je Biljana da objašnjava na koji način je danas gore nego u devedesetim, po nju, razume se. „Meni se događalo da me devedesetdevete poziva advokat Arkanov da mi preti da će da me ubije, da je bombardovanje u toku, da nestaje struja i da moram da vodim računa šta pišem u italijanskim novinama. Mene je toga bilo jako strah, ali me nijednog trenutka nije pokolebalo, pošto sam, dobro, bila mlađa i luđa”, podvlači hrabra spisateljica koja svim silama pokušava da ubedi auditorijum da je izašla iz adolescentne faze. „ A sada vam je neka vrsta straha koja se graniči sa neprijatnošću”, aludirajući da ima neprijatnije stvari od pretnje ubistvom.

„Vi se jednostavno dovodite u situaciju da kada iznesete svoje kritičko mišljenje..., onda dobijem jednu stravičnu tabloidizaciju iz samog vrha vlasti. Prošli put kad sam bila kod vas, kao odgovor na to šta ja mislim na stanje u društvu sam dobila to što je lično premijer otišao u neku zabavnu emisiju gde je uzeo na najprimitivniji način da me vređa. Ako to nije politički pritisak, onda ne znam šta je”, objašnjava Biljana, po drugi put zabranjujući jednom zvaničniku da izrazi svoje mišljenje kada je ona u pitanju. Zaista, nepodnošljivo, starletu se neko usudio da kritikuje, pa još premijer koji to ne bi smeo da radi, kao što ne sme ni da se izjašnjava povodom stava o tome da li dolazi na Prajd.

Kad se sve sabere, ostaje potpuno nejasno zbog čega ovoliku galamu lošom filozofijom pravi francusko-srpska državljanka kad je sama bila protiv toga da Dačić dođe na Paradu ponosa. Nakon što joj je uslišio molitve i ispunio želju, ona je onda, kao dete koje traži da stalno bude u centru pažnje, i u nastojanju da ta pažnja što duže ostane na njoj, izmišlja nove probleme i razloge, još gore zakukala, što nam neodoljivo sugeriše sledeće. Čitava ova ujdurma Biljane Srbljanović može biti samo jedna perverzna zahvalnica što se još neko, pa makar to bio premijer Vlade Srbije, uopšte obazire na ono što ona priča. Drugo objašnjenje zaista nismo našli.

(e-novine, 01.10.2013.)