Monasi, skalpel najstariji

Holivudski senzacionalna vest pod nazivom „Srbi radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji još u 12. veku!” zajebala je čak i scenario druge sezone američke hit serije „American Horror Story – Asylum”.

Vest da je u iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja pronađeno negde oko dve hiljade skeleta, govori o neprejebivim skolastičkim poduhvatima od kojih je mogao da nauči i doktor Mengele, sve uvijeno u pravoslavnu legendu jednog zabačenog manastira, koji je po svemu sudeći u stvari bio mentalna bolnica za tadašnje „nevernike”, jeretike u koje se usadio sam đavo (daleki koreni današnjih e-novinaraca). Sve u svemu, dušu dali za operacije po mozgu i ekstravagantno eksperimentisanje dokonih monaha.

Arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju Savo, prigodno temi karakterističnog prezimena Derikonjić, potvrdio je „tačnom” Tanjugu da je ono što je otkriveno zaista epohalno – u manastiru je postojala bolnica, a u njoj medicinski instrumenti, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih. Da li je Savo želeo da kaže da medicina u Srba nije napredovala od 12. veka, ili da su kojim čudom putnici iz budućnosti dostavili ekskluzivno Srbima instrumente koji se danas koriste za savremenu lobotomiju?

„Ono što smo otkrili zaista je epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju od ovih savremenih, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije, sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, poput vrlo složenih operacija na ljudskoj lobanji. Neki su lečeni, a nekima su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama. Prema našim procenama, oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani”, naveo je Derikonjić upotrebljavajući brojne eufemizme za ono što bi danas bilo zakonom zabranjeno.

Derikonjić dodaje da su na tim ostacima, posebno lobanjama pokojnika, vidljive operacije, a da je kod jednog pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka. Za šta je služilo dugme u glavi, direktor nije želeo da spekuliše, ali se po slobodnom zaključku nameće da su Srbi-monasi ovim dugmetom kontrolisali đavola u telu „bolesnika” i pretili njegovim izvlačenjem koje bi za sobom povuklo i većinu moždane mase nesrećnika koji bi se drznuo da protivureči veri ili politici. U tom slučaju, Derikonjić se nije setio da proglasi i da bi Srbi mogli da budu preteče svetske digitalne tehnologije, u kojoj daljinski upravljač danas izgleda kao mačiji kašalj za tadašnje kaluđere-veseljake.

„Pronašli smo instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je sedam milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu”, kurčevito je podvukao direktor i arheolog, obradovavši sve fanatike kojima se već bilo poljuljalo samopuzdanje od slinog dokazivanja da je u Srba uvek bio najveći. „Zatim, mali hirurški šestar iz 15. veka, i viljušku za amputaciju iz 16. veka”, ovlašćeno je branio mentalne zlostavljače Derikonjić.

Ugledni Tanjug, opijen urnebesnim senzacionalizmom, dotakao se i određenih istorijskih navoda koji, međutim, još više idu u prilog da je tajanstvena bolnica bila mesto sumanutog zločina i egzobicione torture na kojem su se pravoslavni monasi (o kojima je svako verovatno mislio samo najbolje i donosio im kiflice) igrali boga. Vest kaže da se donedavno mislilo da je čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažići 1620. godine, preterivao u opisu onoga što je video i zatekao, ali arheološki nalazi to sve potvrduju.

„Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. U njemu ima više od pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Ušao sam u ovaj divni manastir da bih ga mogao pažljivo razgledati i razgledao sam ga. U njemu ima jedna ćelija u koju sam takođe želeo da udem, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem”, napisao je Čelebija u svom putopisu o boravku u manastiru Mažići kod Priboja, a Tanjug iskoristio kao krunski dokaz da Srbi alahobojažljivo nisu želeli da otkriju svoje vanserijsko medicinsko znanje i nadarenost.

Dalje se nastavlja histerija samoubeđene agencije potpomognuta arheologom Derikonjićem koja ovako objašnjava da je više nego jasno zašto kaluđeri nisu dozvolili turskom putopiscu da uđe u tu posebnu ćeliju: „To je u stvari bio ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija bio je i turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima.”

Zašto jedan notorni špijun nije smeo da baci pogled na ono što je iza zatvorenih vrata radio tim obožavalaca doktora Mengelea iz budućnosti, ako je to zaista bila samo jedna obična bolnica, ostaje enigma. Osim, naravno, ako su Srbi bili toliko ljubomorni na svoj pronalazak tajnog oružja, „dugmeta u glavi” i hop, mozga na travi, pa nisu smeli da ga ustupe viševekovnim tlačiteljima iz razloga konkurencije. Ne odnosi li se Hipokratova zakletva na sve ljude bez razlike, ili je ta klauzula važila samo za one koji nisu bili legitimni isterivači đavola u službi dogme?

Ali, ako ste pomislili da je to sve što se zna, prevarili ste se. Srbi ne samo da su zajebali naciste, Holivud i ostale istorijske hitove, nego su i rodonačelnici rokenrol simbola, izvodi se iz zaključka koji je direktor Savo obelodanio na kraju razgovora za raspolućeni i pred svršeno stanje stavljeni Tanjug.

„Ono što je za nas bilo zaista začudujuće i epohalan pronalazak su naočare lenonke, kakve je nosio čuveni Bitls Džon Lenon. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Očigledno da je reč o najstarijim naočarama lenonkama”, ističe Derikonjić, zgodno opisujući neizostavan deo opreme monstruma, koji su van dometa javnosti jedva čekali da rezbare po grešnom ljudskom telu i ispišu neke od legendarnih stranica anatomske biblije. Ujedno je otkriveno i zašto je čiča Draža toliko voleo lenonke.

No, tužni Savo kaže da su u poslednje vreme, nakon obnove manastira Mažići, na njegovu veliku žalost, stala istraživanja manastirske bolnice, jer ko zna šta bi se još sve moglo pronaći i u čemu bi sve Srbi bili prvaci. Možda u iskopinama ovog zločinačkog mesta leže i dokazi da su Srbi još pre svih ostalih putovali na Mesec, gde im je daleki rođak Lenona, u stvari Srbina, ustupio neizostavan alat za seciranje lobanja. A stalo se, jebiga, zbog srpskog posla, pošto jedan meštanin na čijem je imanju jednim delom manastirski kompleks traži velike pare i stanove za decu da bi ustupio to parče zemlje arheolozima radi prekopavanja i istraživanja.

Broj do sada pronađenih žrtava ove srednjevekovne horor igrarije je, ponovimo po treći put, preko dve hiljade and counting. Još nije poznato da li će predstavu o medicinskim herojima na ovu temu pisati Biljana Srbljanović, ili će pak Gorčin Stojanović uzeti da režira kratku tv-seriju „Monasi-lisičari” sa primesama modernog lenon-hipsterizma.

(e-novine, 02.10.2013.)