O sajtu
Potreba za ovim sajtom pojavila se kao nužda onog trenutka kad je postalo jasno da svoje tekstove ne mogu više da objavljujem ni u jednom mediju, bilo štampanom ili elektronskom. Takva situacija ujedno je bila prilika i da se svi tekstovi iz oblasti politike, kulture i psihoanalize koje sam do sad napisao nađu na jednom mestu.
Psihoanaliza se kao moja osnovna radna aparatura na ovaj ili onaj način nalazi u gotovo svakom tekstu. Nekada je ona sasvim neupadljiva, a nekada jedina tema u tekstu; nekada se koristi samo kao alat, a onda odjednom taj alat vrlo često hipostazira sebe i postaje glavna tema. Ukrštati psihoanalizu sa političkim ili kulturnim događajima, interpretirati ih takvim aparatom nije nimalo zahvalan posao jer po pravilu uzrokuje nepotpuno razumevanje primaoca koji onda najčešće hvata samo pojedine momente. Međutim, to je ponekad sasvim dovoljno da bi se osetio produkt tog neobičnog ukrštanja kojeg nema u novinskim tekstovima na koje je čitalac navikao.
Mnogi moji tekstovi probijali su i formu i sadržaj konvencionalnih dnevno-političkih komentara-tekstova. Zato je nastao prirodni animozitet koji su počeli da gaje oni koji sebe zovu novinarima. Tako su, dok sam objavljivao u medijima, između mene i urednika buktali stalni ratovi koji javnosti uglavnom nisu poznati. Nakon pisanja i završetka novog teksta gotovo uvek bi dolazio taj dugi, mučni period nadigravanja, ubeđivanja, pa i moljakanja da se zbog važnosti podataka koji se iznose tekst objavi integralno, bez skraćivanja i zakidanja. Pa i bez promene stila, bez uticaja na kompoziciju rečenice. Moje rečenice bile su mi važnije od svega, jer su ono što jedino imam. Dok sam uspevao u tome, delovalo je kao da sam privilegovan, a u stvari sam samo pisao drugačije od većine drugih.
Najzad, proglašen sam za nepismenog autora upravo od strane novinara jer sam ih svojim tekstovima previše terao da misle. Zato što nisam objašnjavao događaje onako kako ih je većina objašnjavala i, najzad, zato što sam ono što stoji u njihovim tekstovima umeo da čitam bolje od njih samih i uvek hvatao to što su mislili da se ne primećuje. Doživeo sam da se u novinama objavljuju apeli da mi se nikada više ne objavi nijedan tekst, ili da mi se urednik u listu koji naziva „draguljem na kruni novinarstva“ svečano zaklinje da mi nijedno slovo više neće objaviti.
O čemu sam sve vreme pisao ako sam izazivao reakcije ovakvog intenziteta? Da li je zaista pravi uzrok samo to što nisam dozvoljavao manipulacijama da se tumače kao jedine istine? Što sam oberučke prihvatio da branim sve one na koje je takva manipulacija usmerena, pa makar bio izopšten kao „đavolji advokat“? Da li mi se to desilo samo zato što sam branio Aleksandra Vučića, ili što sam bio potpisan kao saradnik Instituta za javnu politiku? Ili je jednostavno problem bio to što se ponovo pojavio neko podjednako lud i nelogičan da stane u zaštitu onih koji su pre mene doživeli istu ili sličnu sudbinu. Nije li taj iritantan karakter koji kvari uigrane šeme i dilove i koji delim sa određenim ljudima pravi i jedini izvor takvog animoziteta?
Kada se takav prepozna, sve što je ikada činio, a u ovom slučaju pisao, postaje kod njega retroaktivno obeleženo – negativno. Koliko to sprečava da se vidi na koji način se određeno mišljenje vremenom kod mene pojavljivalo i gubilo, sada može da dokumentuje jedan ovakav sajt. Njegov zadatak zato treba da bude pre svega da što direktnije oslika jednostavnu uslužnu biblioteku tekstova, diskretnog, hladnog i minimalističkog izgleda, sa što manje dizajnerskih operacija i šarenila. Da svaki tekst predstavim gotovo kao sirovo meso slovnih karaktera. Bez većine onih stvari koje bi veštački trebalo da ih učini primamljivijim, pa da čitaoci koji to zaista žele, sami procene o čemu se ovde zapravo radi.
Za ove potrebe prikupljeno je preko stotinu autorskih tekstova o politici, medijima, muzici, filmu, knjigama i formalno raspoređeno u, pre svega, tri kategorije: analize, komentare i prikaze. Sastavljeno je i nekoliko dosijea o kompleksnijim događanjima koja su bila direktna posledica mojih pojedinih radova i javnog angažmana. Najzad, uključene su i knjige od kojih su neke napisane veoma davno, čisto eksperimentalnog tipa koje danas nalikuju tragu privatne teretane u kojoj sam godinama pokušavao da usaglašavam taj pakleni odnos između misli i reči. Koliko se to probijanje granica jezika zarad ambicije da se izrazi ono što je pre toga bilo nemoguće izraziti isplatilo, ostaje otvoreno pitanje.
U svakom slučaju, jedno je sigurno: na ovom mestu konačno više niko neće moći da prebrojava slovne karaktere nalik krvna zrnca i koristi ih kao izgovor da bi umirio sopstvenu sujetu.
U Beogradu, 12. marta 2015.
