Izvor: orble.com

Kakav je ukus mesa kada ga jede mesar?

Prođimo kroz toliko citirani primer sna o mesarevoj ženi, Frojdovoj pacijentkinji, koja mu navodi ovaj san kontra njegove tvrdnje da svaki predstavlja ispunjenje neke želje: „Hoću da priredim večeru, ali nemam ništa pri ruci osim malo dimljenog lososa. Mislim na to da pođem u kupovinu, ali se setim da je nedelja poslepodne kad su sve radnje zatvorene. Hoću da telefoniram nekolicini snabdevača, ali je pokvaren telefon. I tako se moram odreći želje da priredim večeru.“[1] Pratimo doslovce tok analize. Njen muž, ’valjan i sposoban’ mesar, odlučio je dan ranije da mora da smrša, pošto se ugojio, da će ustajati rano, kretati se, održavati strogu dijetu, i „da pre svega neće prihvatati nikakve pozive više za večere.“ Od događaja, ona izdvaja da je nedavno upoznao nekog slikara koji je hteo da ga slika „pošto tobože još nikad nije našao jednu tako izrazitu glavu“, na šta mu je ovaj odgovorio u stilu: „Klinac, ono što vama treba je jedan dobar komad stražnjice neke zgodne cure, a ukoliko očekujete da vam ja to pružim, možete to okačiti mačku o rep!“ (Lakanova parafraza).

„Evo čoveka na koga se nijedna žena ne bi mogla požaliti, genitalni karakter, i koji se, dakle, valjano stara za to da potuca svoju ženu tako da ona posle toga nema potrebe da masturbira. Uostalom, Frojd nam ne skriva da je ona veoma zaljubljena u njega i da ga neprestano izaziva.“[2] U skladu sa ovim ’izazivanjem’ ide i njena asocijacija da ga je molila da joj ne poklanja nikakav kavijar. Naime, ona odavno mašta o tome da bi svakog jutra mogla pojesti zemičku sa kavijarom, ali sebi ne dozvoljava takav izdatak, bez obzira na to što zna da bi kavijar itekako dobila samo kada bi zamolila muža da joj ga priušti. Ovim insistiranjem da se nekakvo sporedno i sitno zadovoljstvo pošto-poto ne ispuni, ona kao da obezbeđuje sebi ono drugo – faličko zadovoljenje od strane sjajnog jebača kakvog ima – mnogo važnije, i što je čini da uopšte bude u elemenetu da ga zafrkava u vezi stvari oko kojih jedino još može (’oće kaki, neće kaki’, analni karakter).[3] „Ali eto, ona neće da bude zadovoljena samo u svojim stvarnim potrebama. Ona hoće i druge nastrane (gratuits) potrebe i da bi bila sigurna da one to jesu, ne smeju biti zadovoljene. Zato na pitanje: šta želi duhovita mesarka? možemo odgovoriti: kavijar. Ali ovaj odgovor je beznadežan jer je kavijar i ono što ona ne želi.“

Upada u oči da istu strukturu koju ima kavijar u budnom stanju uzima dimljeni losos u snu, makar u smislu da se želja da ga spremi za večeru nikada ne ispuni, baš kao što se teži zadržati fantazija o kavijaru sa zemičkom za doručak. Kavijar je, kako smo ga na osnovu pacijentkinih asocijacija odredili, metonimija na simptom, preko potrebe za izazivanjem, dok je, po svemu sudeći, dimljeni losos metafora za kavijar, tj. metafora za metonimiju želje drugog reda (označitelj). Ovo sve imamo bez zadiranja u poreklo konkretnog materijala ’dimljeni losos’. Sada se pitamo odakle on dolazi? Nakon kraće pauze, mesareva žena se priseća da je prethodni dan posetila svoju prijateljicu, na koju je ljubomorna, jer njen mesar tu ženu stalno nešto hvali. Ta prijateljica je izgledom suva i mršava, pa srećom ova nema čega da se plaši, kako je njen muž ljubitelj punijih telesnih oblina. Tokom posete prijateljica je govorila o tome da bi volela da postane malo jača, i pitala: „Kada ćete nas opet zvati u goste? Kod vas se uvek tako dobro jede.“ Omiljeno jelo ove osobe upravo je dimljeni losos.

Dakle, mesarevoj ženi u snu ne polazi za rukom da priredi večeru, što ide u smeru kako muževljeve želje da sprovede kuru mršavljenja, tako i u prilog neudovoljavanju prijateljici da joj se napravi omiljeno jelo, tj. sprečavanju da se ugoji kako ne bi postala pretnja u njenom životu i time izazvala još veće simpatije kod mesara. Ovde zatičemo ispunjenu i želju prvog reda, tj. to što se zaista želi u budnom stanju preslikano je i na san, i prikazano u formi želje da se nečija želja ne zadovolji (’ni tebi ni njoj nije potrebno da se dodatno debljate’). Međutim, ono što ova želja ne može da nam objasni jeste upravo forma u kojoj ona istovremeno znači i njenu kontraverznu želju, da sebi nešto iz nekog razloga namerno uskrati – kavijar! Kako ćemo ovo da povežemo?

Ako smo rekli da je dimljeni losos metafora (sinonim) za kavijar, i da je prvi omiljeno jelo (objekat želje) prijateljice, a drugi njeno, zašto je neophodno da se tek preko veze sa prijateljicom ostvari ono što nipošto ne bi trebalo da joj se ispuni (u cilju očuvanja ljubavne satisfakcije koju ima)? Odjednom, naša pacijentkinja, kako izgleda, pojednačava svoj i prijateljičin predmet želje, odnoseći se na isti način prema njima, a pošto je kavijar samo paravan za izazivanje i razgorevanje seksualne želje kod njenog muža, ona se identifikuje sa svakom mogućnošću u kojoj bi mogla da bude predmet njegove želje, pa makar i skriveni, u koji, sada vidimo, uključuje i svoju prijateljicu. Što će reći, makar se identifikovala sa njom kao mršavicom.

Ali zašto joj je to potrebno, posebno kada tvrdi da je njen muž ljubitelj punijeg oblika tela? Lakan se pita: „A nema li možda i on neku pomalo nastranu želju, iako je u njemu sve zadovoljeno? Zar nije dovoljno već samo to što je (prijateljicu) njen muž uvažava, da bi pacijentkinja mislila o tome?“ Ovde je jasno da je reč o Che-vuoi? situaciji jedne histeričarke – šta ovaj hoće od mene, da li se njegov jouissance (užitak) krije i na nekom drugom mestu, i pored toga što imamo odnos kakav me ispunjava? Da li je moguće da mu ja nisam dovoljna? „Ali kako ovu drugu može voleti čovek kojeg ona ne može zadovoljiti (njega, čoveka obožavaoca dobre guze)?“ Možda ni ne može, ali realnost nije ključna, već slika (imago) protiv koje ne možemo da se odupremo. Prema tome, preko označitelja ’dimljenog lososa’ koji je ujedno kavijar, tj. njen mali nestašluk, pojavljuje se pitanje ’a gde su njegovi nestašluci?’, i to je mesto na kome, zamislimo, pored svog karanja koje ima, snažno ukrućenog kurca koji učestalo i nezasito dobija, ona mora da podigne još i fantazam o eventualnom odnosu između njega i njene prijateljice („bilo bi lepo videti kako se ova druga goji da bi njen muž i u njoj mogao da uživa“).

Sve ono što ima, time, i dalje nije dovoljno da prenebregne traumatičan (infantilan) karakter seksualne scene u osnovi. Ono što njoj zaista nedostaje, njen kavijar, njena istinska želja koja ne bi smela da se ispuni, ona umesto koje mogu da stoje sutra neki drugi kavijari, ili neke druge prijateljice, želja svih označitelja, jeste sadržajna fantazija o seksualnom odnosu njenog dragog kako uživa u nekom drugom, u njenoj imaginarnoj identifikaciji i(a) preko koje će jedino moći da se saodredi u ljubavi prema njemu (pronaći zašto ga, zaboga, toliko neizmerno voli). Da li je ovu želju moguće otkriti u budnom stanju? Nipošto. To je želja trećeg reda, falička želja koja nam se pokazuje u ovakvoj perverziji spram svih zahteva koje pacijentkinja na ovaj ili onaj način izražava. U tom smislu, Lakan će dovitljivo reći: „Biti falus, pa makar i nešto mršaviji. Zar to nije krajnje poistovećenje sa označiteljem želje?“[4]

Identifikacije svuda oko mene

Recimo sada nešto o ovoj vrsti identifikacije. Mi vidimo da mesareva žena u snu ne može da pripremi sebi večeru, i to dimljenog lososa, koji nije njeno omiljeno jelo, nego jelo njene prijateljice, kao da već tom scenom ona zauzima njeno mesto, prateći ujedno model kavijara. Tu se tako izjednačavaju dva manjka – njen i prijateljičin. Njen je u tome da se uravnoteži i očuva seksualni naboj koji ima u odnosu sa svojim mužem, a ove da se ugoji i postane privlačnija (mesaru, iz pozicije osobe koja sanja). Ovo je kopča koja omogućuje sam san. U njemu, identifikacija služi da bi se, kako smo videli, nadomestile obe stvari, jer se želja pacijentkinje, a to je upravo želja da se ima ona neostvariva želja, realizuje u sceni u kojoj se, naime, želji prijateljice udovoljava, tj. gde ista poprima takvu privlačnost da bi mogla da stupi u fantazmatski seksualni odnos sa mesarem, kakav je neophodan pacijentkinji da konstruiše. „Ako se naša pacijentkinja poistovećuje sa svojom prijateljicom, to je upravo zato što nju nije moguće imitirati u njenoj nezadovoljenoj (nego tek zadovoljenoj, prim. aut.) želji za tim prokletim lososom, ako sam Bog nije taj koji ga dimi!“

Frojd takođe govori o tome da se identifikacija u histeriji najviše upotrebljava za izražavanje jednog zajedničkog seksualnog elementa.[5] „Histerična se žena vrlo rado u svojim simptomima identifikuje sa takvim osobama s kojima je bila u seksualnim odnosima, ili koje seksualno opšte sa istim osobama sa kojima i ona sama ima seksualne odnose. Jezik takođe vodi računa o jednom takvom shvatanju – dvoje koji se vole su ’jedno’.“[6] Drugim rečima, to ’mi smo jedno’ isto je što je i ’trudim se da budem na mestu jouissance-a, bilo onog koji dolazi od tebe kada bi bio s nekom drugom, ili onog kroz koji ona prolazi dok bi je eventualno zadovoljavao’. Ali samo uz pomoć fantazije (’treba mi da shvatim na šta liči ono što u stvari imam’). Ja sam čas ti, čas ona (tj. uvek Drugi).

Ovo znači da imaginarnu identifikaciju diktira jedna seksualizovana misao (postavši prisilna preko Simboličkog) koju smo mi nazvali fantazmom, i to je ista ona koju reflektuje postojanje ideal-ja, koja na isti način interiorizuje libidinalne objekte kao što je to učinila onomad sa prilikom u ogledalu, nazvavši je sopstvenom. Mesareva žena ne zna šta joj se dešava dok je kreše mesar, njoj kao da je ovaj otklon da bude u koži nekog drugog nužnost, da bi joj postalo jasno šta joj se to događa tamo i šta bi seksualni odnos zapravo trebalo za nju da znači. U tom smislu, kažemo da za nju seksualni odnos ni ne postoji, sve dok se ne iznađe način da se falus oiviči nekakvom fantazijom, tj. nabačenim značenjem (’tek sada imam materijal uz pomoć kojeg znam šta ne smem da izgubim’). Falus je Treći, onaj koji je pacijentkinja sama kao isprojektovana u Drugome.

Nema li sličnosti sa ovim u Hičkokovom filmu ’Prozor u dvorište’ iz 1954, između Džefa (Džejms Stjuart), koji je invalid u kolicima, fasciniran svim onim što svojim objektivom može da vidi samo gledajući kroz prozor svog stana, i njegove verenice Lise (Grejs Keli) koja gotovo kao smetalo bezuspešno trčkara oko njega u trudu da zaokupi njegovu pažnju? Njeni problemi dolaze do izražaja, jer je on neprestano percipira kao prepreku, mrlju koja ometa njegov pogled kroz prozor, umesto da ga fascinira svojom zavodljivošću i lepotom. Ako ne kao takvu, onda joj neprestano, u efektu svog jouissance-a, priča o onome što je video u objektivu, i time je alijenira i blokira svaku njenu mogućnost da sobom izazove želju (desire). Povlađujući mu u tome, Lisa shvata koji je jedini način da zadobije pažnju svoje ljubavi – ona se odjednom pojavljuje sa druge strane, u fokusu pogleda kroz njegov prozor, upliće se i stapa u misteriozna zbivanja (objekat a) komšijskog stana, za tili čas postajući više nego vredna pažnje, tj. predmeta njegove želje. „Kada je Stjuart ugleda u stanu ubice, u njegovom pogledu odmah se očitava fascinacija, glad i želja za njom: ona je pronašla svoje mesto unutar njegovog fantazmatskog prostora.“[7] Drugim rečima, da bi mu bila objekat a, da bi se zainteresovao za nju, ona je u njegovim očima morala postati nešto više nego što je ona sama.[8]

„Fantazija je u osnovi scenario koji ispunjava prazan prostor fundamentalne nemogućnosti, pokrivač koji maskira prazninu... Kao takvu, fantaziju ne bi trebalo tumačiti, nego samo prelaziti preko nje: sve što treba da uradimo je da iskusimo da ’iza’ nje nema ničeg, i da fantazija maskira upravo ovo ’ništa’.“[9] Ovo što Žižek govori ne znači da se u fantazmu ne krije nikakav sadržaj, nego da se on odnosi na nešto čega uopšte nema, stvarajući iluziju da tu ima nečeg u obliku nekakvog sadržaja. Međutim, problem je taj što i tretiranje fantazma kao praznine (’to je bio samo seks i ništa više’) predstavlja samo još jedan fantazam.

Zapitajmo se šta je gore po nekadašnjeg partnera: da se ovaj drugi zaljubio u nekog novog, ili da spava s nekim novim samo seksa radi, kako se kaže, u kres-varijanti, jer, naime, još ne može da ga preboli? Šta znači jedno, a šta drugo? Fantazam ide u ovom smeru: ako se zaljubila u nekog novog, a pre toga volela mene, znači da ima u suštini sve ono što je imala sa mnom, sve ono što sam video kako izgleda i što mi je već poznato; da ima lepe i ružne trenutke, da voli, da mrzi, da radi ovo, da radi ono, itd. Sve manje-više isto, samo umesto mene on. Kažem sebi, to me na neki način smiruje i ne smeta mi. Ali, kako je kod fantazma uvek reč o nekom višku, tj. da se taloži oko onog što ne mogu da znam, njemu se mnogo bolje priklanja onaj drugi, tj. upravo fantazam na koji se apeluje da je besadržajan (’on mi ništa nije značio’), i koji bi hteo nešto da kaže o praznini. U tom slučaju, ako je s njim samo zbog seksa (’rekla sam mu u startu da ne očekuje nikakve emocije od mene’), to je onda baš ono što sa mnom nije mogla da ima, jer me je volela. To je ono što ne znam kako je, što me tera da se identifikujem sa njim (ili njom), onako kako je to činila i mesareva žena iz primera. Čist seks, oslobođen ljubavnih jadi, motiva, seks u kojem nije bitno kako ko od njih voli da ga obavlja (’da li je radila sa njim i stvari koje nije radila sa mnom?’), u kom se ne razmišlja ni o čemu, u kome tela trzaju i prepuštaju se bezličnoj i goloj strasti (’nismo deca; nije ni on, a nisam ni ja’), pohoti, ’grehu’, nije li to zapravo sve ono što je većim delom uskraćeno onima koji su u ozbiljnoj vezi, gde je sve isposredovano, gde se o svemu brine i vodi računa, uzima na zub?

Ovo bi bio fantazam o onome ’ništa’, o praznini koja, doduše, ima moć da učini kao da nam neko zabija nož u stomak, pa ga okreće, što nas tera da sanjamo o beskrajnom uživanju koje imaju, trudeći se da stanemo u poziciju nekoga od njih i doživimo ono što nam se, naime, nije dalo u stvarnosti. I sve to bez obzira na reči kako je to radila samo zato što posle nas nije bila u stanju tako lako da se zaljubi (’ali to nije bilo vođenje ljubavi, to jedino znam’, ’na kraju kad sve to prođe, ja ipak osećam da nisam njegova’, itd.). U tom smislu, bolje bi bilo da jeste, jer bi nas to automatski oslobodilo turobne identifikacije.

Dakle, pri pokušaju da zastupamo da iza fantazma nema ničega sakrivenog, i da usvojimo takav kod ponašanja, leži još veći problem – protest Stvari same protiv toga da stupi u simbolički poredak onakva kakva jeste, kao ravna, indiferentna i neoznačena, kao entitet koji može da preživi bez uticaja Drugog. To rezultira novim fantazmom, koji opet, naravno, nije merilo realnog stanja stvari, jer seks, ili kako ga god drugačije zvali, na žalost ili na sreću, nikada ne može biti čist seks (s tim što se zbog kastracije u fantazmu to ne uviđa), u šta smo već imali prilike da se uverimo gore.

(Iz sna ka čemu, str.133-140.)