E-play, jedna decenija

U petak, 06. 11. 2009., održan je koncert grupe E-play, kojim je obeležena desetogodišnjica izlaska njihovog prvog albuma, na istom mestu gde je bend pobedio na festivalu demo bendova 1999. Ovaj koncert, kako je najavljivano, trebalo je da oslika pun potencijal benda, akumulirani rad i iskustvo u nastupima proteklih 10 godina, ali nije bio ni blizu tome.

Prvi utisak, koji je verujem bio ključan i za članove benda, bila je relativna neposećenost koncerta. Bend je započeo svirku u 22 sata, u polupraznom Pogonu, što je na prvi pogled atmosferu učinilo dosta opuštenom i neobaveznom. Ljudi su još uvek pridolazili, ali već je bilo jasno da se broj znatno neće uvećati. Devojke iza zastora svirale su i pevale ’In the Middle’, koreografija je izgledala sjajno, sve je krenulo vrlo lepo, mada uz oskudniju podršku.

Bend je još od svojih početaka bio poznat po jakom i brzom muzičkom tempu, reverb gitarama, brzim i ispresecanim bubnjevima, glasovima punim eha... I na CD-u one sasvim zvuče odlično i udarno. Uživo je to bila sasvim druga priča. Naime, primećuje se da E-play ima problema kad god je potrebno odsvirati neku bržu, ili posebno brzu stvar. Te pesme, kako su odsvirane i producirane na disku zvuče kao da su iz "cuga“ izvedene i da bend preko svojih albuma upravo želi da nagovesti koliko dobro može da zvuči uživo. Zato, zbog takvog koncepta, koji je, verujem, sasvim svestan, ovaj sastav ne sme da omane u tom očekivanju koje je nametnuo publici. Ali, to se upravo dešavalo.

Zapravo, brze pesme na živom nastupu zvuče pomalo usporeno, uz neretke trenutke bubnjara koji se trudi da isprati devojke, ili obrnuto, devojaka koje tempo svojih harmonija prilagođavaju bubnjaru. Potom, i nepotrebne, duge pauze između pesama (naročito bržih), koje su inače dosta kratke po trajanju. Takođe, u kontrastu prema Biljinom prodornom i čistom glasu, Majin glas čuo se vrlo tupo i bio je nekako utopljen u celokupan zvuk, iz kojeg inače oštro izbija na studijskim snimcima.

U tom smislu, numere poput ’Briga’, ’Words-Wicked’, ’Better Than You’, ’Pop’, ’Sramota’, ’Goocha’, pa čak i kultne ’Prvi pogled tvoj’ zvuče pomalo sirovo i neusklađeno, kao da je taj koncert zapravo onaj festival demo bendova, a ne nastup danas afirmisanog benda nakon 10 godina. S jedne strane, s vremena na vreme neuravnoteženi i podrhtavajući glasovi devojaka, kašnjenja i umor bubnjara, a sa druge, ishavarisana i konfuzna radnja producenta za miks pultom.

Posebno zanimljivo je stanje publike na ovom događaju koje se, činilo se, ipak samo delom vezivalo za ono što su dobijali kao ping-pong proizvod izvođača i producenta zvuka i rasvete. Jer, stvorio se utisak da je ona suviše statična u odnosu na preovlađujući brz tempo i žestinu koja je dolazila sa bine. Zapravo, ista gotovo uopšte nije reagovala na muziku onako kako to ovom bendu priliči, i kako to on definitivno zaslužuje, nego je to više ispratila nalik slušajući nekog koga dovoljno ne poznaje, ili ko mu večno ostaje stran. A takav osećaj može da bude veoma neprijatan za bend na stage-u. Bez očekivane povratne reakcije, kratki aplauzi, izveštačeni i usamljeni povici iz publike, tišina u sali između pesama, nekoliko plastičnih flaša nekulturno bačenih devojkama pred noge..., mogu odvesti bend u tanku izolaciju. No, poznato je u istoriji muzike da pravi underground bendovi uvek pomalo beže od publike i ostaju često neshvaćeni, i u svom svetu. A E-play, sa svim svojim manama, jeste underground par excellence, što još nije dovoljan razlog da se ovakva situacija na koncertu drži za kompliment.

Tu je i neizostavan element koji je izražen kod E-play-a kada ih slušaju muškarci-debili, čije ponašanje očito govori da ne znaju da se ponašaju kada im žensko šalje proizvod kakav to većinom čini ovaj sastav, te ostaju zbunjeni ili pobuđeni u svojim mačo-podsmesima.

U takvom okruženju, u kom se pogon najpre blago punio, a sredinom jedno i po časovnog nastupa polako praznio, najjači momenti koncerta ipak su preovladali u za nijansu sporijim i atmosferičnijim pesmama kao što su ’Prava stvar’, ’Echo Tone’, ’Zašto’, kao i najnovijem hitu, brilijantnoj numeri ’U sumrak’. Takođe, nastup bubnjarke Milene Milutinović iz grupe Repetitor na ’Better Than You’ bio je zanimljiv udarac ostavivši tri devojke da praše na sceni, iako je isuviše kratko trajalo.

Neke od očekivanih stvari, ’The Fancy Underwear’, ’Nikada’, ’Too Late’, ’Vremeplov’, nisu odsvirane, a prilično mnogo znače na samim albumima.

Za 10 godina postojanja, ovaj koncert u Beogradu, gradu benda, baš i nije dobar rezultat, međutim, čini se da je deo toga zapravo osobina E-play-a koja čini njegovu originalnost i karakteristiku od prvog albuma pa do danas. Ono ostalo jeste do benda, i nakon jubileja, na žalost, i koliko god autorke govorile drugačije, opet lebdi isto pitanje, oko nedostatka i ujedno nasleđa energije koja još uvek traje i oseća se, kao prema osobi koja se ne zaboravlja mada nije pored...

Da li će izvorni takt koji je na E-play udario Nemanja Aćimović, prvobitni bubnjar, iko moći da zameni? Ili da preokrenemo: da li je taj talentovani mladić ipak izašao iz pravog benda?

(e-novine, 9.11.2009.)