Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Pozdrav iz Rovinja

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Bilo je potrebno da prođu četiri godine od kada se hrvatska NCL Media Grupa sa svojom novom vlasničkom i uređivačkom strukturom, nad kojom je u međuvremenu aprila 2013. otvoren stečajni postupak kako bi ubrzo potom nastala firma Nacional News Corporation d. o. o., nagodbom ogradila od decenijskog pisanja neistina o Stanku Subotiću i tzv. duvanskoj aferi – da hrvatski list Nacional od početka 2015. godine ponovo dozvoli svom novom-starom kolumnisti i jednom od inicijatora te iste afere, Ratku Kneževiću, objavljivanje teksta od 28. oktobra; u njemu će ovaj manipulant napraviti čitav pregled svog delovanja i optužbi u proteklih petnaest godina i time poništiti sve ono od čega se taj nedeljnik ranije ogradio. Tako se lice koje se danas potpisuje kao „investicijski bankar iz Londona koji u svojim kolumnama donosi pogled izvana“, premda se u prethodnim tekstovima bavio uglavnom pitanjima iz ekonomije, dotakavši se situacije u Crnoj Gori, protesta protiv režima i intervjua koji je Milo Đukanović, „27 godina vladar Sunca i Mjeseca, dana i noći“, dva dana ranije dao za HRT – žali na hrvatskog novinara koji ga nije ništa pitao o tome „kako to da Đukanović ima isti propagandistički stožer kao i srbijanski premijer Vučić“, a koji čine „notorni Vladimir Beba Popović, tabloid Informer i TV Pink, udarna trojka srpsko-crnogorskog medijskog nasilja, upravo isti oni koji su nedavno sasuli drvlje i kamenje na hrvatskog premijera Milanovića, nazivajući ga svakakvim imenima, a ponajviše dajući mu epitet ustaše“.[1]

Činjenica da mediji Pink i Informer kako u Crnoj Gori, tako i u Srbiji otvoreno podržavaju vladajuće režime ovde se spaja sa zaključkom da to istovremeno nužno znači da ti isti režimi imaju apsolutnu kontrolu nad njima i da sve što se pojavi u tim sredstvima informisanja – svaka vest i svaki prilog – ima veze s direktnim naredbama ili prolazi kroz prethodno odobravanje vlasti. Ova naivna teza koja je potekla iz tzv. srpskih „nezavisnih“ medijskih krugova, a kojom se previđa deo o zloupotrebi koju na konto ove identifikacije pokušavaju da izvuku glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević i određene strukture novinara s Pinka (uglavnom antievropski i proruski orijentisane), posebno se oplemenjuje u susednoj državi kao što je Hrvatska svaki put kada je po nacionalističkom ključu potrebno napasti premijera Srbije i proglasiti ga diktatorom koji još uvek nije raščistio sa svojom radikalskom prošlošću.[2] Ovo je istovremeno i motiv uz pomoć kojeg preživljavaju nekadašnji novinari redakcije Feral Tribune Boris Dežulović i Viktor Ivančić, ali i mediji poput Jutarnjeg lista, bliskog nekadašnjoj Kukuriku koaliciji i SDP-u Zorana Milanovića.

Na tom fonu se u vreme predizborne kampanje, u ovom poslednjem 7. oktobra 2015. godine pojavljuje kratak prilog Snježane Pavić pod neuobičajenim nazivom „POUKE IZ DEMOKRACIJE NA PRIMJERU IZ BLISKOG SUSJEDSTVA Što se dogodi kad s gnušanjem odbijete glasati za manje zlo“, čija je struktura još neuobičajenija. Najpre se kritikuje bivši predsednik Srbije Boris Tadić, kaže se da ništa nije uradio dok su ljudi tri puta glasali za njega, da su ga zvali „barbika“, da je bio „kukavica bez kičme“, da je bacio u blato sve što je nasledio od velikog Zorana Đinđića (totem) i dr. Potom se prelazi na izbore i prevrat vlasti maja 2012. godine, gde autorka referira i postepeno svoj realni prezir ustremljuje na tadašnju grupu deklarisanu kao „beli listići“ i njihovu agendu da je bolje da „radikali preuzmu vlast i da stvari konačno postanu jasne“ i da se na budućim izborima najzad pojavi prava stranka, kako se ne bi stalno biralo „manje zlo“. Kad već postane jasno da autorka pripada ortodoksnom i retrogradnom miljeu koji se u Srbiji poklapa s nazorima Teofila Pančića i sličnih pojedinaca izgubljenih u vremenu i prostoru ratnih devedesetih, ne praveći razliku između SNS i SRS (što je klasična mentalna disfunkcija koju dele svi iz navedene grupe) – za argument pomoću kojeg se dolazi do poente da će se isti Tadić koji je prethodno omalovažavan sada „praviti od blata“, kako je to umela da govori i Jelena Milić iz CEAS-a, upotrebljava se upravo to što „svi tabloidi u jednom danu izađu s ’Milanovićem ustašom’ na naslovnici“. To je smisao identičan Kneževićevim rečima, dok tekst sa Jutarnjeg lista dva dana kasnije prenosi medijski analogon u Srbiji – tabloid Blic.[3]

Osim ovoga, novinari Jutarnjeg lista koristili su i mnogo degutantnije metode, pa su se tako, u nameri da preispitaju reči Aleksandra Vučića o ubijenim pripadnicima njegove familije od strane snaga tadašnje NDH u Drugom svetskom ratu, uputili u rodno selo premijerovog oca i u razgovoru s meštanima prebrojavali grobove. Tako nastaje prilog od 12. oktobra (pet dana nakon teksta Snježane Pavić) pod naslovom „JUTARNJI RAZOTKRIVA VUČIĆEV MIT Posjetili smo selo srpskog premijera: ’Ustaše nisu ubile baš nikoga iz njegove obitelji!’“ i nadnaslovom „Laže li čelnik Srbije?“, a koji potpisuje Mario Pušić. Kada je premijer Srbije odgovorio na ovaj pokušaj diskreditacije i detaljno naveo imena pobijenih iz svoje porodice, Jutarnji je 14. oktobra objavio licemerni komentar pod naslovom „Nema zločina koji se može opravdati drugim zločinom“, u kojem se između ostalog ipak priznaje da je „dio Vučićeve obitelji, nažalost, stradao u ustaškim pogromima“, ali se odmah i dodaje da tom prilikom nisu stradali svi iz njegove familije, što niko nikada nije ni tvrdio. Na taj način, ovaj nekada ugledni hrvatski list postao je još gori od srpskih tabloida koje je pokušao da zloupotrebi, da bi nešto pre toga čak i otvoreno kršenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji Srbija ima s Evropskom unijom pokušao da protumači kao nužnu posledicu nekakve zajedničke zavere srpskog i mađarskog premijera o preusmeravanju izbeglica s Bliskog istoka.

U Kneževićevom tekstu postoje delovi gde doslovno svaka iduća rečenica predstavlja novu laž i manipulaciju: da se Đukanović svojevremeno odmakao od Miloševića zato što on i Subotić nisu hteli da dele sivo tržište cigareta s Mirjanom Marković i njenim sinom Markom Miloševićem; da je crnogorska nezavisnost proglašena zbog toga da bi Đukanovića „potpuni imunitet“ sačuvao od optužnice u Bariju; da je nekadašnji vlasnik i urednik podgoričkog lista Dan Duško Jovanović ubijen zbog Đukanovića; da Đukanović Vučiću služi kao apsolutni idol i model vladanja; da je izborna pobeda „tog šešeljevskog dvojca“ (Vučića i Nikolića) maja 2012. godine osigurana novcem od šverca droge i cigareta (aluzija na Šarića i Subotića), što, uzgred budi rečeno, tvrdi i čelnik OCCRP-a Dru Saliven. Ovo lice blisko Anti Vlahoviću iz Tvornice duhana Rovinj (TDR) i čovek čije je optužbe na račun Đukanovića i Subotića povodom ubistva Ive Pukanića Županijski sud u Zagrebu februara 2010. posle saslušanja odbacio kao najobičnije konstrukcije,[4] dodaje: „Pogotovo su mu [Đukanoviću, prim. aut.] zasmetali hrvatski Nacional i Ivo Pukanić, koji su briljantno kroz seriju tekstova otkrili mafijašku hobotnicu koja se rađala na jugu. Nažalost, znamo kako je pokojni Ivo završio, a još ćemo vidjeti tko su naručitelji tog strašnog čina u Zagrebu, listopada 2008. Vrijedi dodati da ovaj autor o tome nema nikakvih dvojbi“ (kurziv, aut.).

Na taj način hrvatski nedeljnik dozvoljava „investicijskom bankaru“ Kneževiću ponavljanje svih onih neistina koje su, s jedne strane, na sudu odbačene kao takve, a s druge, upravo bile razlog zbog čega je taj isti list samo protiv Subotića izgubio preko sedamdeset tužbi, a potom i sam priznao da su u pitanju izmišljotine i javno se izvinio. Autor teksta zbog toga predlaže da EU i NATO ne prihvate državu Crnu Goru u svoje članstvo dok god se s vlasti ne smeni Milo Đukanović i ujedno priznaje da su u proteklim protestima protiv NATO saveza u Crnoj Gori direktno učestvovale njegova supruga Olivera Knežević i tašta Ljiljana Raičević, lica koja su vodila kampanju protiv Vladimira Popovića i izdejstvovala stopiranje projekta Instituta za javnu politiku „Ženska vlada zapadnog Balkana“, a trinaest godina pre toga protiv tadašnjeg zamenika državnog tužioca Zorana Piperovića, te preko njega dalje i protiv Stanka Subotića i Mila Đukanovića, u najsramnijoj aferi na ovim prostorima – „Moldavka S. Č.“.[5]

Sedamnaestog novembra 2015. godine u istom tom Nacionalu pojavljuje se intervju sa srpskim Slavišom Lekićem; povod je knjiga retrospektive citata Aleksandra Vučića pod nazivom Svaka čast Vučiću, koja je gotovo svuda u Srbiji „zabranjena“, ali se nekim čudom, prema tvrdnji njenog autora, u jednom trenutku našla na drugom mestu najprodavanijih knjiga. Cilj ove, baš kao i prethodne knjige, o Tomislavu Nikoliću, jeste da se, sudeći prema razlikama u političkim izjavama datim u različitim vremenskim periodima, baci u senku značaj aktuelne politike koju vode legitimno izabrane vlasti Srbije, a njeni predvodnici pre svega prikažu kao psihološki izopačene osobe, jer se naporednim nizom citata, bez objašnjenog konteksta u kojima su izjave date, vrši simplifikacija i kod čitalaca postiže efekat nelogičnosti i iracionalnosti. Tako su čitava forma i ideja knjige isključivo u službi jedne sadističke manipulacije – onoga na šta je i sam autor računao prilikom odluke da je objavi, iako se zbog toga ne može ni nazvati autorom, nego u najboljem slučaju priređivačem ili urednikom.

Na pitanje novinara zašto se upustio u uređivanje nečeg što je okvalifikovao kao „biografsko-psihijatrijski materijal“, Lekić odgovara: „Zato što je Vučić – problem. Nije problem samo njegova prošlost, hoću reći, sada više nije, problem je ono što radi i što planira činiti. Čovjek je opasniji od Slobodana Miloševića. Ne ubija, doduše, još uvijek, ali intimno smatram da se otima kontroli. Vlastitoj. I da bi sve bilo drugačije kad bi mu netko skrenuo pažnju na to, dok je još vrijeme jer ovo vodi u – nikud.“[6] Slično kao i u slučaju intervjua s rediteljem Kokanom Mladenovićem ili Oljom Bećković za portal Mojnovisad.com, i ovde novinar i urednik, po logici ’to je drugi rekao, mi samo prenosimo’, tendenciozno uzimaju one najekstremnije, tj. najiracionalnije i najuvredljivije delove, i bez ikakve odgovornosti postavljaju naslov „Vučić je opasniji od Miloševića iako još ne ubija“.[7] Posveta Lekićeve knjige, čiji je recenzent Teofil Pančić, glasi: „Tviterašima Srbije (ne i SNS ’botovima’ i sličnim skotovima)“, a njen priređivač u intervjuu izjavljuje da je Tviter „jedini slobodni medij u Srbiji“ (iako po Zakonu o informisanju i medijima društvene mreže ne spadaju u medije), jedina „prividna oaza slobode misli i govora“, koju prete da uguše botovi.[8]

Novinar Nacionala koji razgovara s Lekićem je Davor Pašalić, koji je, takođe, urednik beogradske novinske agencije FoNet, još jedne ispostave koju preko svog člana Zorana Sekulića, direktora i vlasnika, kontroliše NUNS. Pašalić je brutalno pretučen 1. jula 2014. godine posle ponoći, dok se vraćao u svoj stan na Novom Beogradu, od strane tri lica koja su mu najpre tražila novac, a potom mu u dva navrata naneli posekotine i podlive po glavi, licu i usnoj duplji. Tom prilikom polomljena su mu dva zuba, a zadobio je i modrice po celom telu, uz vređanje po nacionalnoj osnovi. Napadači do dan-danas nisu identifikovani, a slučaj Pašalićevog prebijanja obilato koristi NUNS da bi demonstrirao tezu o ugroženosti novinara koji se„kritički“ odnose prema aktuelnoj vlasti, uprkos tome što je sam Pašalić, koji nije bio u stanju ni da identifikuje napadače nakon poziva iz policije, tvrdio da ne veruje u to da su motivi njegovog prebijanja politički. Ipak, pitanja kakva servira Lekiću godinu dana kasnije, citirajući druge o tome da u Vučićevom svetu „koncept istine i laži ne postoji“, da je „želio biti veći zločinac od službeno najvećih“, „veći šovinist od Šešelja“ i „veći huškač od nekadašnjeg direktora Radio televizije Srbije Milorada Vučelića“, te podsmevajući se tvrdnji Vučića da je izjava o 100 muslimana izvučena iz konteksta (jer bez nje pada čitav koncept demonizacije), sasvim dovoljno ukazuju na Pašalićev stav, kao i da je iz inostranstva zaista lakše lagati i napakostiti onima koji se iz nekog razloga mrze.

Slaviša Lekić, bivši suprug Bojane Lekić, nekadašnje urednice informativnog programa RTS-a i BK televizije, autor serijala kao što su Pad haških begunaca, Mediji u Srbiji: Hronika propadanja, i blizak prijatelj Dragana Đilasa, za vreme vlasti Zorana Đinđića bio je jedan od urednika u nedeljniku Reporter, koji je u to vreme vodio i Vladimir Radomirović, s timom koji su činili Milorad Vesić, Perica Vučinić (vlasnik lista), dok je advokat lista bio Đorđe Mamula, poslanik Demokratske stranke Srbije. U emisiji Insajder, emitovanoj 28. decembra 2006. godine na TV B92, Lekić, koji se u Reporteru najčešće potpisivao pseudonimom „Dobrila Nenadić“, obelodanio je da je materijal za aferu u vezi s lažnim spiskom od 362 policajca koje navodno traži Haški tribunal, a koja se smatra uvodom za Ulemekovu medijsku akciju „Stop Hagu“ koja je bila paravan za ubistvo premijera – iz Vojne službe bezbednosti u redakciju Reportera doneo novinar Blic Newsa Jovica Krtinić, koji će kasnije postati urednik Kurira i koji je, pored Željka Cvijanovića, bio glavna veza tog, ali i drugih listova sa Službom.[9] Lekić je nakon reakcija na Insajder uveravao javnost da je tri nedelje pre objavljivanja tog spiska podneo ostavku na mesto glavnog i odgovornog urednika lista Reporter, a da je razlog za to bio upravo taj spisak koji je u redakciju stigao tri meseca ranije i čijem se objavljivanju on kao glavni urednik opirao, što bi trebalo da znači da je materijal čekao sve to vreme, uključujući i trajanje pobune „crvenih beretki“, da bi tek 21. novembra 2001. godine, po dolasku Radomirovića na njegovo mesto, bio objavljen.[10]

Devet godina posle njegove reakcije, NUNS, za čiji bilten je svojevremeno pisao upravo Jovica Krtinić, štitiće Lekića na način što će proglasiti da mu je ugrožena bezbednost zbog toga što je u specijalnoj emisiji Rušenje Vučića – poslednji čin, emitovanoj 29. novembra 2015. godine na TV Pink, koja je predstavljala odgovor pojedinih provladinih medija na lažne optužbe Kurira da je premijer Vučić umešan u krivično delo iznude i podstrekavanje na davanje lažnog iskaza, nekadašnji list u kojem je radio označen od strane ministra pravde Nikole Selakovića i urednika Informera Dragana J. Vučićevića – koji je, opet, u vreme objavljivanja lažnog spiska u Reporteru i IWRP radio na njegovoj promociji u srpskom Nacionalu – kao glasilo koje je imalo značajnu ulogu u medijskoj pripremi ubistva Zorana Đinđića. U tom saopštenju NUNS-a javnost je saznala za informaciju da je Slaviša Lekić 25. novembra 2015. prijavio policiji da je primetio da ga nepoznata lica prate, slično kao što je 4. septembra, kako je već rečeno, bio slučaj s članicom Saveta za borbu protiv korupcije, opozicionog pokreta „Dosta je bilo“ i službenicom Vlade Srbije Miroslavom Milenović, da bi ista zatim, kada se, kako je tvrdila, napad na nju desio, dobila politički razlog da odbije da ga prijavi policiji, tvrdeći da više ne veruje toj instituciji, iako kao forenzički računovođa tesno sarađuje s njenim pripadnicima.

Napade na sebe Lekić je pokušao da objasni time da vlastima smeta serijal o medijima koji se reprizira na TV N1, a koji je u stvari snimljen još pre dolaska na vlast Srpske napredne stranke, da bi poslednje dve epizode, finansirane sredstvima dobijenim na konkursu Ministarstva kulture i informisanja u iznosu od 800.000 dinara, paradoksalno, radi političkog prikazivanja navodne kulminacije cenzure i propadanja medija u Srbiji za vreme Aleksandra Vučića, bile dosnimljene 2015. godine.[11] U prilog bespoštednom bezobrazluku, dan posle emitovanja druge od dosnimljenih epizoda, kada Savet za borbu protiv korupcije predstavlja Izveštaj o mogućem (ova reč izostavljena je u prilogu na TV N1[12]) uticaju institucija javnog sektora na medije kroz plaćanje usluga oglašavanja i marketinga, lider pokreta „Dosta je bilo“ Saša Radulović izjaviće za FoNet, a to preneti TV N1, da „vlast kontroliše medije državnim novcem“; princip ’sve ide’ ne poznaje, dakle, licemerje.

Kao ključnu dokumentaciju radi dobijanja sredstava za finansiranje serijala Mediji u Srbiji: Hronika propadanja kod institucija Evropske unije, Slaviša Lekić svojevremeno je priložio medijsku arhivu agencije Spektra, koja je beležila i valorizovala novinarske napise i priloge u vreme vlasti Zorana Đinđića. Budući da se upravo taj materijal, koji je Lekićeva saradnica Jovana Polić konačno uspela da dobije, pokazao presudnim za dobijanje ovog projekta, poziv za učešće u serijalu usledio je i direktoru te agencije Vladimiru Popoviću, koji to, zbog toga što inače retko daje intervjue, odbija. Umesto da razgovara s tadašnjom glavnom urednicom Tanjom Vidojević ili direktorkom Draganom Milićević, Lekić se, međutim, odlučuje da za jednog od sagovornika za period uvođenja vanrednog stanja nakon atentata na premijera Đinđića dovede Milorada Roganovića, nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Studija B, koji, međutim, u to vreme na televiziji te kuće već više od godinu dana nije bio ni na kakvoj funkciji kako bi iznosio neistine i dezinformacije o vanrednom stanju, pritom pežorativno govoreći o tadašnjem šefu Biroa za komunikacije sa medijima. Upitan posle emitovanja emisije zbog čega je izvršio takvu manipulaciju, Slaviša Lekić je odgovorio da do svega toga ne bi došlo da je Popović pristao da se pojavi u programu, od kada prestaje svaki dalji kontakt između ove dvojice.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj