Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Imperija Rodić uzvraća udarac

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Na sličan način zbog kojeg je juna 2014. godine bilo potrebno odjednom napasti Mila Đukanovića, ni tendenciozno pisanje i preuveličavanje crnogorskih protesta, otvoreno stajanje na stranu prosrpskih-klerofašistiških snaga u anti-NATO kampanji, njihova upotreba da bi se zapravo kao „medijske sluge režima“ označili Pink i Informer najpre u Crnoj Gori, a onda analogno i u Srbiji – ne nalazi razloge u pukom senzacionalizmu, već predstavlja očitu poruku kojom se prava meta, premijer Srbije Aleksandar Vučić, preko označitelja-instrumenata kao što su Željko Mitrović, Dragan J. Vučićević i Vladimir Popović pokušava ponovo finansijski uceniti. Za razliku od prethodnog puta, kada je cilj bio odbrana Rodoljuba Milovića, Ljubiše Buhe i zataškavanje politizacije afere „Šarić“, ovoga puta ucena podrazumeva davanje dozvole za nastavak protivzakonite akvizicije Politike, Večernjih novosti i novosadskog Dnevnika od strane Adria Media grupe Aleksandra Rodića, jedne od najmoćnijih medijskih kompanija u Srbiji i regionu kada su u pitanju licence na renomirana svetski poznata izdanja (Cosmopolitan, Elle, Man's Health, Lisa, National Geographic, Sensa, Story, Burda, Newsweek i druga). Reč je o akviziciji započetoj još krajem 2011. i nastavljenoj 2012. godine, kada je Rodićeva kompanija (uz sadejstvo Dušana Bjelopetrovića, Slobodana Homena i Dušana Petrovića iz DS) pokrenula proces neprijateljskog preuzimanja preprodajom vlasništva preko tajkuna Miroslava Bogićevića i njegove East Media grupe (koji je za to dobio kredit bez pokrića od Agrobanke), a uz interesnu saglasnost i pritisak tadašnjeg predsednika Srbije i Demokratske stranke Borisa Tadića.

Smatrajući da je uspostavio dovoljno blisku vezu s novim režimom, naročito zbog toga što je najčešće propuštao medijski plasirane napade na premijera po motivima cenzure, diktature i navodnog ugrožavanja slobode govora, kao i pokušaje kriminalizacije Vučićevih saradnika od strane organizacija poput CINS-a i BIRN-a, Rodić se 7. oktobra 2015. godine odlučuje da reaktuelizuje temu kupovine navedenih medija, koja su u polovičnom vlasništvu države, što nailazi na negativan odjek u delu javnosti, a posebno u listu Politika. Tada nastaje kratki medijski rat između ovog medija i tabloida Kurir, tada najtiražnijeg lista i udarne pesnice za najprljavije poslove Adria Media grupe; mete napada su, s jedne strane, generalna direktorka firme Politika novine i magazini Mira Glišić Simić i glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović, a s druge, Aleksandar i njegov otac, nekadašnji osnivač i vlasnik Glasa javnosti i Kurira, Radisav Rodić. Pošto premijer Vučić ne pristaje na ovaj reket, pre svega iz razloga neprijateljske kupovine koju je inicirao bivši režim, a ne zbog želje da favorizuje bilo koga na tržištu, i kada Rodić sredinom oktobra saznaje da je ovaj još 2013. godine urgirao da se taj postupak zaustavi dok nadležni organi ne ispitaju sve okolnosti iz prethodne dve godine, tek tada započinje prenapadno (da bi poruka doprla do primaoca) navijanje za crnogorske proteste i nova hajka na premijera Mila Đukanovića, kojem se istovremeno pridodaju svi oni epiteti koji bi se, zapravo, najradije pripisivali samom Vučiću – istinskom izvoru Rodićevog nezadovoljstva.

Kada Pink i Informer u Srbiji budu reagovali na napade Kurira, apostrofirajući slučaj hapšenja Radisava Rodića iz oktobra 2009. godine zbog utaje više od 203 miliona dinara poreza, potom o iznenadnom nestanku predmeta iz Višeg javnog tužilaštva tokom 2010, kojim se Aleksandar i Radisav Rodić sumnjiče za utaju ukupno čak 1,1 milijarde dinara u periodu od osam godina, o višestrukom preregistrovanju firmi u njihovom vlasništvu svaki put kada bi one upale u dugove od 2001. godine pa naovamo,[1] i nakon što je Bogićević u programu TV Pink priznao da je bio nateran od Demokratske stranke da, kao proviziju, svotu od milion evra preda na ruke Rodiću i njegovom kumu Bjelopetroviću – ovaj tabloid bukvalno preko noći postaje najveća antivladina perjanica i slivnik gotovo čitavog medijskog antivučićevskog uticaja u Srbiji. Da bi skrenuli pažnju s finansijskih malverzacija, Kurir i njegov vlasnik po ko zna koji put u istoriji uzimaju stereotipnu ulogu žrtve, sirotog „nezavisnog medija“ koji represivna vlast hoće da uguši (kao što je to pre samo godinu dana navodno hteo Đukanović, a pre toga Dragan Đilas, Zoran Živković, Mlađan Dinkić i svi koji su makar nakratko iz različitih razloga bili na meti reketaške delatnosti tog lista), priključuju se vozu uvek aktuelne kampanje o „cenzuri u Srbiji“ i svečano proglašavaju sebe jedinim izuzetkom, svetionikom u moru servilnih medija. Tako nastaju polukomične naslovnice s ogromnim slovima i bez ikakvih slika, kao što su „Srbijo, izvini“ od 8. novembra (crna slova na beloj pozadini) i „Vlast hoće mrak!“ od 9. novembra 2015. godine (bela slova na crnoj pozadini), a ubrzo potom i samo neke od najindikativnijih: „Vlast sprema hapšenje vlasnika Kurira!“, od 12. novembra, i „Vučiću, prekini pritisak na medije!“, od 27. novembra.[2]

U tekstu koji se odnosi na prvu od navedenih, samo jednom u nizu Rodićevih monologa, vlasnik regionalne medijske imperije spektakularno otkriva da mediji u Srbiji nisu slobodni i da su izloženi velikim pritiscima: „Otvoreno kažem – i sam sam učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti,[3] zajedno sa 80 odsto drugih vlasnika medija, među kojima su i Željko Mitrović i Dragan Vučićević. Sve je počelo time da smo svi zajedno direktno učestvovali u radu izbornog štaba Aleksandra Vučića. Ubeđivali se i nekad i verovali da je to dobro za našu zemlju. Priznajem da sam tokom svih ovih godina osećao da sam pod pritiskom i ucenjivan da izbacim svaku ozbiljniju kritiku na račun Vlade i premijera“ (kurziv, aut.).[4] Ovo patetično pismo vlasnika Adria Media grupe (koje podseća na Legijinu žalopojku iz Kule u vreme pobune JSO), ali uopšte i prvi put bilo kakav sadržaj s tabloida Kurir, prenose i obrađuju portali TV N1 i Radio Slobodna Evropa, posebno eksploatišući navedeni deo u svojstvu dokaza da vlast kontroliše medije. S druge strane, sajt Kurira već uveliko i bez posebne dozvole (jer ko bi se uopšte usudio da se usprotivi), u želji da se postigne što veći efekat i Vučiću demonstrira stepen beskrupuloznosti ove medijske korporacije – integralno prenosi priloge najviše s ova dva medija, kao i Danasa, ali i svih ostalih koji bi pisali nešto protiv Vlade i otvorili neku novu aferu.

S tim zajedno, nastupa defile galerije likova koji se angažovano i ko zna čime zaduženi javljaju da podrže Kurir i Rodića u „donkihotovskoj“, teatralnoj i izveštačenoj borbi za slobodu medija, iste one koje su do juče nazivali najgorim plaćenicima režima i „dnom dna“ srpskog novinarstva – samo zbog toga što su sada protiv Pinka, Informera, a time valjda automatski i protiv Vučića: Vukašin Obradović iz NUNS-a, Đorđe Vukadinović iz NSPM-a, proruski analitičar Dragomir Anđelković, politikantski advokati Borivoje Borović i Vladimir Gajić, pisac Vladimir Kecmanović, medijski atentatori Gordana Igrić i Slobodan Georgijev iz BIRN-a, Vesna RakićVodinelićiVesnaPešićsaPeščanika,potpredsednik SRS Zoran Krasić, Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) i drugi. Sklapaju se paktovi o nenapadanju (ne pisati o finansijskim malverzacijama Adria Media grupe, već o pritiscima na medije), neformalnoj saradnji i uzajamnom ispomaganju s redakcijama kao što su Vreme i B92, od kojih je ipak najupadljiviji onaj između Aleksandra Rodića i Jugoslava Ćosića, programskog direktora TV N1, čije su zajedničke fotografije povodom dodele priznanja Elle Style Awards u beogradskom hotelu „Hajat“ 9. novembra objavljene na sajtu Kurira – istog dana kada je „elitni“ tabloid lansirao naslovnicu „Vlast hoće mrak!“.[5] Time su se učesnici ove manifestacije simbolično okupili oko podnaslova koji je na naslovnici trebalo da objasni zašto je toliko crnog tonera moralo biti potrošeno: „Neviđenim medijskim linčem, koji sprovodi već danima, režim u Srbiji pokušava da ugasi svaku kritičku reč.“[6]

Zvanični vlasnik TV N1 jeste firma pod nazivom Adria njuz d. o. o. iz Beograda, osnovana 1. oktobra 2013. godine, trinaest meseci pre početka emitovanja programa na ovom kablovskom kanalu, iza koje se pak nalazi istoimena firma registrovana u Luksemburgu. United Group iz Holandije, kao glavni investitor u TV N1, 2007. godine izvršila je akviziciju nad SBB-om, čiji je vlasnik firma takođe varijativnog naziva – Adria Serbia Holdco BV, isto iz Holandije, a njena direktorka Dragica Pilipović Čefi (Chaffey), koja upravlja poslovima United grupe u Srbiji. Preduzeće Kurir info d. o. o. Aleksandra Rodića decembra 2013. godine postalo je 100 odsto vlasnik Adria Media Srbije; ova firma je, kako bi sakrila svoja dugovanja i utajila neplaćene poreze, u januaru 2014. podnela zahtev Agenciji za privredne registre za brisanje naziva Kurir i upisivanje novog naziva, Kurir magazin, da bi zatim Adria Media Srbija istoj agenciji podnela zahtev za upis novog glasila pod pretencioznim nazivom Kurir: najuticajnije dnevne novine na Balkanu. Takvom malverzacijom stare novine Kurir prestale su da izlaze 2. februara, da bi se prvi broj novog, ali zapravo istog lista, pod nazivom Kurir: najuticajnije dnevne novine na Balkanu, na trafikama pojavio već sutradan, 3. februara 2014. godine, iako je članom 14a stav 3 tadašnjeg Zakona o informisanju izričito zabranjeno „osnivanje javnog glasila pod istim ili sličnim imenom koje može izazvati zabunu u pogledu identiteta javnog glasila“.[7]

Platforma koja, međutim, služi Rodićevoj imperiji da preruši renome firme koji ima na osnovu Kurira kao tabloidnog glasila, i time predstavlja plauzibilnog partnera onima koji sebe vole da svrstavaju u ugledne medije, jeste, svakako, nedeljnik Newsweek, renomirani američki magazin osnovan u Njujorku, čija prava za srpsko izdanje Adria Media grupa otkupljuje krajem 2014, da bi se prvi broj pojavio već januara 2015. godine. U kampanji koja traje u Kuriru, naziv i brend ovog nedeljnika brutalno se i samoživo zloupotrebljavaju, pa na sajtu Newsweeka počinju da se pojavljuju istovetni primitivni tekstovi kao i na sajtu Kurira, gde jedan medij prenosi drugi i tako unakrsno, dok novinari protiv svih pravila ponašanja i etike imaju za isključiv cilj da brane ugled i čast vlasnika korporacije Aleksandra Rodića (slično kao što Žarković čini s Miškovićem u Vremenu), pišući najčešće degutantne hvalospeve o reketašu, što zatim srozava kvalitet sadržaja ovog magazina i predstavlja direktno kršenje ugovora potpisanog s američkom kućom IBT Media, prema kojem se vlasnik licence obavezuje da uređivačkom politikom i izborom i kvalitetom novinskih priloga održava stečeni renome glasila i ugled brenda koji je kupio. Bez obzira na to, dogovor između Rodića i Ćosića podrazumeva odbranu Kurira i na način što će se u emisije te televizije pozivati upravo lica koja će, kako bi to lepše i otmenije zvučalo, biti predstavljena kao novinari Newsweeka, da bi zatim i oni, računajući da veći deo javnosti ne zna da su u pitanju uposlenici Adria Media grupe, kao nekakvi neutralni posmatrači medijske scene osuđivali napade vlasti i provladinih medija na Kurir i Aleksandra Rodića.[8]

Interesantno je da je impresum sajta ovog magazina drastično promenjen nekoliko meseci nakon što se pojavio u Srbiji, i to na sledeći način: onoga trenutka kada je odlučeno da će ime Newsweek biti iskorišteno u svrhu ucenjivačkog obračuna s Aleksandrom Vučićem zbog kočenja u preuzimanju Politike, Večernjih novosti i Dnevnika (na šta bi ličili ovi mediji po Rodićevoj akviziciji možda upravo najbolje govori njegov odnos prema ovom američkom časopisu i na koji način je bio voljan da ga sroza bez ikakvog oklevanja), Vojislav Tufegdžić, koji je na mesto urednika doveden iz Novog magazina, zamenjen je Anđelom Popović, a lista novinara od početnih dvadesetak imena redukovana je na svega nekoliko ništa manje anonimnih ljudi u svetu novinarstva. Tek kasnije postaje jasno da je ovaj potez izveden samo da bi se proizveo utisak o formalno „nevinom“ i neobojenom profilu impresuma, jer je s liste bilo potrebno obrisati upravo sva ona zvučna imena novinara koji uređuju štampano izdanje i koji su se već istakli u stvaranju afera i po svojoj neumitno manipulativnoj i neprofesionalnoj delatnosti usmerenoj protiv Vlade Srbije, poput Stevana Dojčinovića i Ratka Femića, iako oni i dalje pišu za Newsweek i realizuju neke od najbitnijih tekstova za svoga vlasnika. Kada se to ima u vidu, očigledno je da je na ovaj način Rodić sebe automatski povezao s organizacijama KRIK, CINS i BIRN, srodne reketaške delatnosti, čijim je novinarima zauzvrat omogućio za nedovoljno upućene značajan podatak u CV-ju – iskustvo saradnika renomiranog i svetski poznatog magazina.

U tom smislu, afere se aktuelizuju tako što se najpre generišu u nečemu što nije medij (jedna od navedenih organizacija u službi privatnih interesa), onda se prerađuju u formi priloga za nedeljnik (slično kao što čini Georgijev u Vremenu), da bi to najzad i tek onda „sasvim slučajno“ preneo visokotiražni tabloid Kurir i time sve stranke bile zadovoljene, kao što je učinjeno sa slučajem svih afera koje su KRIK i Stevan Dojčinović lansirali u vezi s gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, još jednim najpre difamiranim „plagijarizacijom“, a potom i bliskim Vučićevim saradnikom spremnim za kriminalizovanje po modelu identičnom kao kod Đinđića – ’možda premijer i nije toliko loš, koliko se okružio lošim saradnicima’. Mesto direktorke srpskog izdanja Newsweeka okupira Natalija Cvetković, Rodićeva sestra, koja je istovremeno i potpredsednica Adria Media grupe, zamenivši na toj poziciji Tatjanu Vojtehovski, što ukazuje na to da se uređivačka politika ovog medija vodi sa samog vrha medijske imperije i da su nepoznata imena u impresumu samo puka kozmetika, tj. još jedna zloupotreba.

Posao da izvrši svojevrsnu falsifikaciju lične karte Aleksandra Rodića da bi se prikrile njegove višegodišnje kriminalne aktivnosti i umesto toga prikazao kao plemeniti borac za slobodu medija u Srbiji zapao je u Newsweeku još jednom medijskom atentatoru u vreme vlasti Zorana Đinđića – Momčilu Petroviću, licu kojeg takođe nema u impresumu, naprasno oživljenom mrtvacu, zombiju probuđenom poput Zorana B. Nikolića na Cenzolovki, njegovog nekadašnjeg kolege s olovkom u svojstvu mitraljeza u ruci u listu Blic News. Petrović je od aprila 1997. godine bio zamenik urednika u dnevnom listu Građanin, čiji je direktor i glavni urednik bio Aleksandar Tijanić, ubrzo nakon što je po nalogu Mirjane Marković smenjen s mesta ministra za informisanje; štampane na desetak strana, ove novine služile su kao sredstvo za kompromitaciju odabranih ličnosti, pre svega onih koji su smenili Tijanića ili zauzeli njegovo mesto u Vladi, kao i svih onih prema kojima je osećao „socijalnu zavist i ljubomoru“.[9] Ove novine koje su izlazile svega šest meseci pre nego što su propale, bile su poznate i po nastojanjima sistematskog rušenja tadašnje koalicije „Zajedno“ forsiranjem rascepa između Vuka Draškovića, s jedne, i Vesne Pešić i Zorana Đinđića, s druge strane, ali i po izmišljanju senzacionalnih događaja i afera s ciljem pokušaja da se podigne tiraž lista, od kojih je najpoznatija afera „Kasandra“, u kojoj između ostalih učestvuju Željko Cvijanović i Momčilo Petrović.

Ta dva novinara pisala su danima o nečemu što se nikada nije ni dogodilo – da je glavnu protagonistkinju tada popularne latinoameričke sapunice Kasandra, Koraimu Tores, prilikom njene posete Beogradu obožavatelj pokušao da izbode nožem, u čemu su ga telohranitelji sprečili. O meri neozbiljnosti čitavog poduhvata (slično kao i u Tijanićevom budućem projektu u tabloidu Centar 2004. godine, kada je posle Nacionala nastavio da se krije pod pseudonimom porno-glumice Ruby) svedoče detalji da je navodni atentator na glumicu u tekstovima označen inicijalima V. T., što je bila asocijacija na Vojislava Tufegdžića, jednog od urednika Građanina i urednika današnjeg Newsweeka, dok je atentatorov komšija dobio ime Željko C. Senzacija je dizana iz dana u dan, a neimenovani autori tekstova (koji su istovremeno bili i izvori) sebe su predstavljali kao istraživačke novinare koji na sve moguće načine pokušavaju da saznaju što više detalja o događaju i samom obožavatelju. Kada je postalo jasno da je reč o zaluđivanju čitalaca, uredništvo Građanina odjednom menja pristup, objavljuje da se došlo do saznanja da je čitav događaj izmišljen, a zatim na osnovu toga pravi novu aferu, koja podrazumeva potragu za navodnim autorom koji je slao tekstove redakciji tog lista – opet izmišljenim „Goranom Gvozdićem“, baveći se sada njegovom psihičkom neuravnoteženošću.[10]

Nakon izlaska Dragana Novakovića iz redakcije, sredinom 2001, Blic News potpuno preuzima nekadašnji tandem iz Građanina – Cvijanović i Petrović, a list se sadržajno koncipira kao glasilo ispunjeno dvema temama: stalnom kriminalizacijom Vlade Srbije i seksom. Ovaj drugi, među ostalim i autor već pomenutog teksta „Kamioni, avioni...“ od 26. februara 2003, koji je preneo i Blic (oba glasila tada su u vlasništvu Aleksandra Lupšića i Petera Kelbela) i u kojem se pokušaj atentata na premijera Đinđića kod hale „Limes“ predstavlja kao međusobni mafijaški obračun surčinske i zemunske grupe, dobio je 2015. godine novi artiljerijski zadatak – da napiše hvalospev svom štovatelju Aleksandru Rodiću, koji će zatim u funkciji biografije nedeljama visiti na houmpejdžu sajta Kurir. Momčilo Petrović, još jedan iz ekipe prekodrinskih Srba izbeglih tokom rata, dugogodišnji je novinar Blica, a Adria Media grupa izdaje mu knjigu o Gavrilu Principu, 2014. godine.[11]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj