Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Reketaši na okupu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Petrovićev tekst objavljen je 23. novembra 2015. godine pod upečatljivim naslovom „Aleksandar Rodić za Newsweek: Čovek koji je Vučiću rekao NE“, gde su on, „koji je odbio da se udavi na vođin mig nego je nastavio da pliva“, i njegov otac, u formi istorijata prikazani kao novinari nezavisni od svakog režima koji je nastojao da ih uništi (navedena uloga „žrtve“), uključujući tu i „onog-zalizanog-što-tuži-kad-ga-pomeneš, a distribuira porno-filmove s psima“, što je došao posle 5. oktobra 2000. godine. Teorija je dobro poznata – Vučićevi naprednjaci usavršili su tehnike stavljanja medija pod kontrolu i nalaze se po tome na vrhu uspešnosti u odnosu na sve prethodne režime, tvrdi jedan od autora nekadašnje afere „Kasandra“, prilikom čega i on, preuzimajući označiteljske bombe od Branke Prpe, pominje „Vučićev zakon“ iz 1998. godine zbog kojeg je Radisav Rodić morao da plati više od 50 kazni.

Čitaocima se dalje jasno stavlja do znanja da je redakcija Kurira formirana već maja 2003. godine upravo na temeljima još odranije iskusnih reketaških krugova – od tabloidnih novinara onih listova koji su se zbog direktnih veza s kriminalnim strukturama bavili satanizovanjem vlade Zorana Đinđića i njega lično. Autor priznaje da je jedan od prvih zadataka tog novog tabloida bio nastavak rušenja te vlade na čije je čelo nakon atentata došao Zoran Živković: „’Mi smo izdavali ozbiljne novine Glas javnosti od 1998. A 2003. godine otac je pozvao Đoku Kesića, znali su se dvadeset godina, i predložio mu da napravi tabloid. Kesić je onda uzeo iz redakcije ugašenog Nacionala Svetu Marjanovića i Dragana J. Vučićevića. Rekao je da su dobri. Tako je napravljen Kurir.’ Kurir je brzo postigao veliki tiraž, u prvom redu zahvaljujući pisanju o aferama vlade Zorana Živkovića. Najveći deo insajderskih podataka Kesić i kompanija dobijali su, prema njihovim rečima, od samog Dinkića.“

Drugi zadatak, koji se pak tendenciozno prećutkuje, a čemu je i te kako doprinosio i Momčilo Petrović, bio je medijski pokušaj obaranja optužnice za ubistvo premijera, otvoreno navijanje za optužene, afirmacija zločinaca iz Jedinice za specijalne operacije u heroje i patriote, posebno promocijom tekstova u kojima su sagovornici već unapred znali da se prvooptuženi Milorad Ulemek, tada u bekstvu, sprema da se preda. Sedam dana nakon svedočenja Milana Veruovića u Specijalnom sudu, kada su u parteru dela za publiku prvi put prisustvovala šestorica pripadnika JSO u majicama s crtežom besnog vuka,[1] 27. aprila 2004. godine pojavljuje se intervju u Kuriru sa izvesnim „kapetanom Džoom“, takođe članom ove jedinice i bivšim pripadnikom Arkanove garde, za kojeg će se kasnije saznati da se zove Dragan Žarić i da je nezaposleni diler deviza iz Borče,[2] a koji će, istim sklopom reči kao i Vesna Rakić Vodinelić povodom tvrdnji Kokana Mladenovića, izjaviti da „politički odobrava“ ubistvo Zorana Đinđića, označitelja koji za njega, baš kao i za istomišljenike Dušana Prorokovića i Nenada Vukasovića, advokata Zvezdana Jovanovića, nije bio premijer Srbije, nego pak onaj izdajnik i kriminalac – „Zoran Đinđić“; u opremi teksta nalazi se fotografija Žarića uslikanog s leđa, u majici s natpisom „Politika je bolest. Pozovite doktora“.[3]

Na pitanje novinara da li ima problema sa savešću i da li mirno spava zbog toga što je premijer ubijen, Žarić odgovara: „Kakvih, bre, problema? Pa, ja nisam mogao normalno da spavam dok je on bio živ, zbog onoga što je uradio svom narodu.“[4] Posebno je u ovom intervjuu indikativno to što lice navodi identične konstrukcije koje će na suđenju koristiti Milorad Ulemek dve nedelje kasnije – o 600 kg droge pronađene u trezoru Komercijalne banke i da ona nije spaljena nego iskorištena u sklopu „državnog posla“ za prodaju.[5] Kada se ovaj detalj spoji s krajem intervjua (koji doslovce glasi: „I ko sada vodi ’crvene beretke’? Ko je vaš komandant danas? – Legija je komandant! – Kako, kad on nije u zemlji? – To su priče za malu decu. Tu je on, ne brini se... – Kada ste se poslednji put čuli s njim? – Pre šest meseci. – I šta kaže? – Šta kaže? Strpite se još malo“) i činjenicom da se Ulemek predao samo pet dana kasnije, 2. maja, jednostavno išetavši iz svoje kuće u ulici Ilije Stojadinovića, lažno tvrdeći na sudu da je sve vreme boravio u njoj pošto je dva dana posle atentata, pokriven belim čaršavom, po snežnom danu dopuzao do nje i dok se njegov sin grudvao u dvorištu, sakrio u šaht, premda je iz izveštaja meteorološkog zavoda utvrđeno da tog dana snežni pokrivač nije mogao da bude formiran – dolazi se do zaključka da je Žarić unapred imao informaciju šta će se sve događati i da njegov intervju u Kuriru predstavlja pripremu javnosti kako da se razume ono što sledi u narednim danima.[6] Zamenik glavnog i odgovornog urednika Kurira u to vreme bio je Dragan J. Vučićević.

Ne samo što Rodićevo ponašanje uspostavlja memorandum razumevanja sa tzv. uglednim medijima, već to postiže i s onima koje ti ugledni, da bi mogli reći da im je to ispod časti, ne smeju ni da tretiraju kao medije – s Brkićevim Tabloidom, iz kojeg Kurir 19. novembra prenosi poduži tekst upravo nekadašnjeg urednika srpskog Nacionala Predraga Popovića, novinara koji je 2002. uspeo da reketira premijera Đinđića; dakle, iskopirane žive preteče Aleksandra Rodića iz 2014. godine. Tekst pod nazivom „Ko će Vučku staviti brnjicu!“ deluje kao svojevrsni komplement tekstu Momčila Petrovića, jer umesto da hvali „svoga konja“, ovaj autor se fokusira na njihov zajednički objekt mržnje – glavnog urednika Informera Dragana J. Vučićevića, gde se, slično kao što se u Petrovićevom tekstu razlagala svetla karijera imperije Rodić, ovde u istorijskoj hronologiji pokušavaju prikazati sve mane neprijatelja. Pošto je objekt mržnje kako bivši zaposlenik Nacionala, tako i Kurira, kao takav postaje zajednička vreća za šutiranje i figura idealna za prebacivanje odgovornosti povodom svega negativnog po čemu su ovi tabloidi u vreme dok je on radio u njima bili poznati. U tom smislu se Vučićević sada tereti kao uzročnik svih tužbi koje su stizale na adresu Nacionala, ali i za kontakte s Dušanom Spasojevićem, vođom „zemunskog klana“, u čijoj režiji su u tom listu objavljivana kompromitujuća pisma Ljiljane Buhe, iako je svaka naznaka na ta pisma konkretno u samom tekstu izostavljena. One pak koje smatra odgovornim za zabranu Nacionala u vreme policijske akcije „Sablja“, autor naziva „liderima političkog krila Zemunskog klana“ – dakle, po identičnom modelu po kojem su to činili advokati optuženih[7] i njihovi klijenti u „procesu veka“ kada su pokušavali da optuže Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića, Gorana Vesića i druge da su naručili Đinđićevo ubistvo.[8]

Da je korist od reketaša Predraga Popovića, zakletog neprijatelja Aleksandra Vučića nakon debakla lista Pravda, danas višestruka, pokazuje isto tako i novinarka Tamara Nikčević, nekada ugledna antiratna aktivistkinja i borkinja za ljudska prava, kada u broju 867 sarajevskog nedeljnika BH Dani 24. januara 2014. godine, tačno deset dana posle konferencije za štampu u Vladi Srbije na kojoj su obelodanjena imena osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije, objavljuje opširan intervju s Popovićem, predstavljajući ga za te prilike isključivo kao nekadašnjeg pomoćnika urednika Ćuruvijinog Dnevnog telegrafa. Vodeći se time da čitaoce u Bosni i Hercegovini ne treba da zanima ko je Ljilja Buha i zašto je ovaj čovek objavljivao njena pisma, da ih je koristio da bi ostvario višestruku finansijsku dobit, da je drugovao s licima koja su izvršila atentat na srpskog premijera, da i dan-danas smatra da su Đinđića ubili njegovi najbliži saradnici, a naročito ne to da je tajkun Momčilo Mandić iz Republike Srpske, svojevremeno ministar pravde i desna ruka haškog optuženika Radovana Karadžića, finansirao njegov list Nacional da napada Vladu Srbije – Prpina uzorna propagandistkinja pronašla je u Popoviću svog novog „partnera u zločinu“. Sve to samo da bi pokazala da je aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić šizofrenik,[9] lažov koji podmeće Miroslava Kuraka kao ubicu kako bi skrenuo pažnju s toga da je i sam učestvovao u Ćuruvijinom ubistvu, zatim da, standardno, mrzi muslimane i da zato nikada ne može biti prijatelj te susedne države.

Ni na jednom mestu u ovom intervjuu novinarka Nikčević ne nalazi za shodno da pomene list Nacional, niti to čini njen sagovornik, što upadljivo govori o namenskom karakteru ovog priloga. Gostujući 28. jula 2014. na lokalnoj novosadskoj televiziji Kanal 9, Predrag Popović – lice koje je krajem oktobra 2002. godine u kabinetu premijera Srbije molilo za novac da se njegov tabloid, naime, oslobodi uticaja kriminalaca,[10] i pošto ga je dobilo, odmah pričalo svima kako je namagarčilo Đinđića i nastavilo da objavljuje tekstove protiv njega i Vlade – izjavio je da je tu priču „iz njemu nepoznatih razloga“ izmislio Vladimir Popović, bez obzira na to što je već iz više izvora potvrđeno suprotno.

Na ovaj način, zajednički interes spaja naizgled nespojivo, istoričarku Branku Prpu s nekadašnjim saradnikom zemunskog kriminalnog klana: pošto je Ulemek u međuvremenu pravosnažno osuđen na maksimalne kazne od po 40 godina zatvora (ukupno 120 godina) za zločin na Ibarskoj magistrali počinjen 3. oktobra 1999. godine (pokušaj atentata na Vuka Draškovića), zbog otmice i ubistva Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. i za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, što automatski za sobom povlači da je na svim tim procesima dokazano da je u svoju odbranu lažno svedočio pred sudom, te činjenice koriste se u ovoj kampanji da bi se, kao navedeni ključni svedok, taj isti Ulemek diskvalifikovao po pitanju verodostojnosti u svakom budućem postupku, a samim tim i njegova eventualna saznanja i doprinosi u rasvetljavanju ovog potpuno novog predmeta, uprkos tome što su se s vremenom s više strana pojavile indicije da bi upravo on mogao da ih ima.

S tim u vezi je još Vojislav Šešelj, političar blizak Dušanu Spasojeviću, početkom 2002. godine izašao u javnost s informacijom, koju je dobio „preko svoje obaveštajne mreže“, da je Miroslav Kurak jedan od Ćuruvijinih ubica, zbog čega je tražio da mu se isplati nagrada koju je obećavao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Nakon što je postao svedok saradnik, Dejan Milenković Bagzi 23. novembra 2006. godine pred Specijalnim sudom govori o tome da je Gradiša Katić, tadašnji urednik Identiteta, bio veza između Šešelja i Spasojevića, te da su poruke Šešelju slate preko njega, a zatim dodao da je Ulemek bio ljut na Spasojevića zbog toga što je Šešelju dao informaciju o Ćuruviji.[11] Desetog juna 2010. godine na granici s Hrvatskom uhapšen je jedan od odbeglih članova „zemunskog klana“, Miloš Simović, a list Blic će 12. aprila 2011. objaviti da je prilikom saslušanja u pretkrivičnom postupku izjavio da je mesec dana posle ubistva Ćuruvije, Ulemeku, s kojim je Simović tada bio u diskoteci, prišao jedan muškarac, razgovarao nekoliko minuta, da bi se po njegovom odlasku Legija okrenuo ka Simoviću i rekao mu da je to čovek koji je ubio Ćuruviju. „Nisam pitao Legiju ko je taj s kojim je pričao. Kasnije sam video fotografije Mikija Kuraka u novinama i prepoznao ga“, rekao je Simović.[12] Ono što će posle preneti i u svoju knjigu, kako je to već navedeno, Čedomir Jovanović, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, opisuje u Specijalnom sudu 11. aprila 2005, tačno šest godina od ubistva novinara, kada Ulemek u vreme pobune „crvenih beretki“ ulazi u kabinet ministra policije i komentariše pano na zidu s fotografijama lica čija su ubistva nerasvetljena, u vezi sa čime MUP za svaku informaciju nudi 300.000 DEM, a među kojima je i Ćuruvija, rečima: „Pa, mogao bih da vam uzmem pet miliona.“[13] U svakoj od ovih scena postoji samo jedan zajednički sadržalac – Milorad Ulemek Legija. Miroslav Kurak uhapšen je 2003. godine tokom akcije „Sablja“, ali je ubrzo pušten jer nije bilo nikakvih dokaza protiv njega, nakon čega odlazi iz zemlje; januara 2014. za njim je raspisana međunarodna poternica.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj