Caribou u punom sjaju

Regionalni festival alternativne kulture, REFRACT, završen je u četvrtak, 24. juna, koncertnim nastupom Dana Snaitha, poznatijeg pod imenom Manitoba, a potom i Caribou, u prostoru Kulturnog centra GRAD. Ipak, ovaj događaj pravi je primer kako odluka organizatora može odneti od nas dobar deo ugođaja, i pokvariti očekivanja većini posetilaca, kojima onda ne preostane ništa drugo nego da kompenzuju svaki nedostatak simpatijama koje su imali prema ovoj muzici i pre no što su došli da je čuju uživo.

Pod ovim, naravno, mislim na promenu lokacije za koju se organizacija odlučila usled loših vremenskih uslova, pa je umesto Kalemegdanske tvrđave, na predivnom prostoru kod vojnog muzeja, gde je svirao The Whitest Boy Alive, Caribou sa ništa manje posetilaca morao da nastupa u skučenom, zatvorenom i zagušljivom lokalu. Da žalost bude veća, vremenske prilike i nisu bile toliko loše kad je u pitanju jučerašnji dan; nije bilo vetra, ni kiše, a temperatura je bila zadovoljavajuća za nastup na otvorenom, pa smo se svi do poslednjeg trenutka iskreno nadali da će stvar biti vraćena na staro, ali nije.

Možda to ni ne bi bilo bitno da ne ostavlja efekta na muziku koju smo slušali, ali je ostavilo, i to mnogo, što se očigledno nije uzimalo u obzir kod onih od kojih zavisimo. Sa druge strane, loši uslovi za uho podstiču nas da još više razmišljamo o punom potencijalu zvuka koji bi Dan Snaith i njegova tri drugara mogli da nam pruže, i to je ono čemu želim da dam prednost. Jer uopšte nisam mišljenja da je bilo šta, pa ni ambijent, uticalo da se ova ekipa vrsnih i multi-muzičara oseća ili svira loše.

Sasvim suprotno, nastupivši već nekoliko puta u Srbiji (na Exitu, Dispatchu...) i upoznavši našu publiku, Caribou je u GRAD-u održao sjajnu svirku u trajanju od oko 80 minuta. Na, za njih, malom stejdžu gotovo i nije mogla da stane sva oprema koju su koristili, a ona je bila veoma impresivna. Dan se tako koristio duplim mikrofonom, gitarom, ritam mašinom, semplerom, frulicom, metalofonom, u, za njega već dobro poznatom, nešto pognutom položaju, kako bi s vremena na vreme zbacio sve to sa sebe i seo za svoj set bubnjeva (a bilo ih je dva komada!) i počeo da lupa zajedno sa bubnjarem. Ovakva udaračka šarenila i munjevite kulminacije karakteristične su još od albuma ’Up In Flames’ iz 2003. i razvijale su se dalje na svim albumima. Ostali članovi live postave, takođe su obavljali više stvari: basista je istovremeno pevao prateći vokal i u dvoglasu, nekada vrlo omamljivo, uz Dana, gitarista je koristio vrlo zapanjujući procesor, koji je mogao da proizvodi zvuke kakvi se npr. čuju u zvučniku kada kablovi prekidaju (!), a povremeno i mini analognu klavijaturicu, koja je stajala do njega. Primetno je bilo da je gitaru tako čvrsto držao uz sebe, da mu ni pojas nije bio potreban, te ga je skinuo. Naravno, žičani instrumenti nošeni su visoko u stilu pedesetih i šezdesetih.

Bubnjar je, pak, priča za sebe. Ovaj čovek udarao je takt svojim pokretima i onda kada ritma uopšte nije bilo, sve vreme koristeći svoj prirodni set i paralelno elektronske perkusije najrazličitijih zvukova, koji krase muziku Cariboua. Pršteći zvuk koji je proizvodio naporednim i havarijskim udarcima o raid i fus činelu, visoko dizanje ruku i palica u sinkopama, neću skoro zaboraviti. Najzad, u navratima odlaženja i vraćanja na bis, mogli smo dok ustaje da vidimo koliko se njegov post-rock trans probio i ostavio mu fleku na farmerkama. Na podu je bio i lap-top koji je regulisao zvuk i pikove bubnjeva, na koji je ovaj majstor, u nedostatku prostora, i bez neželjenih posledica, nekoliko puta slučajno nagazio.

Prisustvovali smo furioznom koncertu, a oči smo neprestano držali na ovoj simpa ekipici, pratili njihovu snagu i usiljenost u muziku, trudeći se da ne čujemo svo to brujanje cevi na plafonu, preklapanje, zaklanjanje pojedinih sekvenci glasa ili melodije, i u suštini, emiterski sjajan zvuk kojem je bilo onemogućeno da se dovoljno raširi, pa se mešao i prelamao od zida do zida, svršavajući najčešće u našim stomacima. A oni? Pa, njihovi monitori bili su kvalitetni, a i svako od njih je imao čepiće u ušima, tako da se vidi da su uveliko navikli na klupsko stanje stvari. Dakle, bez preterivanja, kako je muzika krenula, njihova zaokupljenost istom uspela je potpuno da nas zadivi.

Svirane su numere uglavnom sa poslednja tri albuma, ’The Milk of Human Kindness’, ’Andorra’ i aktuelnog ’Swim’, u čijem je dizajnu bila animirana i projekcija koju smo imali na video-bimu iza sastava. Samo neke od njih bile su: ’Melody Day’, ’A Final Warning’, ’Bees’, ’Odessa’, ’Sun’, ’She’s the One’, ’Jamelia’, ’Sandy’, ’Sundailing’... Divno je bilo čuti publiku koja vrišti kako se koji prvi raspoznatljivi taktovi iz pesama pojave, i pretpostavljam, da nas je divno, takođe, bilo gledati kako đuskamo uz one brže, klatimo uz one sporije, i zapanjeno u neverici zurimo pod naletima duplih udarača i perkusija. Nadam se da je to barem delimice prekrilo zagušljivost, toplotu i sve ono što se vrlo lako ocrta na licu i spusti nam ponekad obraze.

Caribou, taj eksperimentalni sint-pop, hipi-retro, suštinom post-rock, koji je kod Dana Snaitha, doktora matematike, evoluirao iz IDMa na njegovom prvom albumu ’Start Breaking My Heart’, a taj važi za unikat topline koji takav žanr može da ostvari, postigao je nešto gotovo nemoguće: zasenili su organizaciju, koja se u startu nezavidno ponela i prema njima i prema nama. Uprkos svojoj osetljivosti i opsednutosti vremenskim uslovima, ista nas je naterala da držimo garderobu u rukama, ne obezbedivši ni malo koncertne rasvete u lokalu, ni trunku promenljivog svetla ili nečeg što bi pozitivno začinilo atmosferu i publici i izvođačima.

Nema problema, gospodo. Caribou će sigurno ponovo doći. Ovi neumorni svirači stvarno puno rade, i zbog toga nesumnjivo zaslužuju mnogo. To što je GRAD bio krcat do bola, nije bilo posebno prijatno nikome, a pitanje, zašto se mesto nije izmestilo u komotniji bioskop Balkan, koji je, isto tako, jedna od lokacija ovog festivala, ne vredi ni da postavljam. Reč je samo o tome da prepoznate veličinu onih čije se ime nalazi tik uz Four Tet, Boards of Canada, Bonobo, Flaming Lips, Sun Ra, i drugih, te da u istom smislu ne potcenjujete beogradsku publiku kada se radi o alternativnoj sceni i pružite joj pun akomoditet. Naročito onda kada vam se poremete planovi.

(e-novine, 25.06.2010.)