Mi i Massive Attack

Bristolski velikani Massive Attack nastupili su u petak, 25. juna, u Beogradskoj areni pred oko 5.000 ljudi. Koncert je bio veoma upečatljiv, snažan, višeslojno strukturisan, i najbitnije, bio je tu za ljude koji razumeju njihovu muziku, njihovu poruku, koji u svojoj ličnosti drže i čuvaju veliki deo toga zbog čega je tu ovaj sastav. Objasniti tu vezu toliko je ozbiljno, da, kada treba u to da se upustimo, shvatamo da su reči samo davno ubijena stvar.

Nekom se možda neće dopasti ta, na prvi pogled, hermetičnost, sofisticiran i perfidan prilaz stilu, imidžu, dubini njihovog izraza, neprestana potreba da se bude drugačiji od ostalih u domenu prijemčivosti. Ali šta se zaista krije iza toga? I zbog čega je ova posebnost toliko bitna, koliko za njih toliko i za nas?

Suština izraza je njegovo pojačanje, njegova iskrenost, jedna kontraverza u kojoj sve što se izražava deluje naizgled udaljeno od vida na koji je „odabralo“ da se izrazi. To što Massive emituje, usko je povezano sa načinom na koji to čini, i to u smislu da ni ne bi moglo da proistekne da se nije tako izrazilo. Ovo je jedan element. Drugi je taj da se to čini u nečemu što podseća na svoju suprotnost, u jednoj fasadi podignutoj da bude toliko jaka, toliko ledena i kruta da bi na taj način mogla da podvuče ono najplemenitije i najtoplije u njima – istinsku emociju.

Naravno, dolazimo na koncert i očekujemo lud provod, zabavu, dobre ritmove koji će nas poneti, pesme čije reči znamo i koje ćemo pevati, sve to dobijemo, ali opet, nešto nam se istovremeno dešava iza toga. Možemo ga osetiti; nešto je tu toliko ozbiljno, toliko je toga u ulogu u poruci koja dolazi od izvođača, toliko toga neshvatljivog što se u nama povezuje sa tim. Ponekad nam se umeša u korake plesa, odjednom ih preseče svojom dubinom, mi gledamo, ali više nismo sigurni šta vidimo. Čujemo jedno, a na ekranu iza njih je nešto sasvim drugo, toliko indikativno da nam je čak i prevedeno. Šta je to?

Zašto je sve to potrebno, zbunjeni smo. Prevedeno je, upućeno je nama, ne da bismo tek tako prešli preko toga, ali i ne da bismo se odvojili od muzike, od narativa koji svaka pesma nosi. Možemo li da ispratimo ovu višeslojnost? Ovu polu-ludnicu značenja u kojoj se pitamo šta je čime označeno, i čime se referira na šta? Gotovo kao da uspevamo, ukoliko se samo prepustimo onom prvom momentu neverice. Čujemo jedan sjajan glas koji peva „Girl, I love you but your lovin’ has gone forever...“, a vidimo cifru grčkog spoljnotrgovinskog deficita, ili količinu nafte u zemljama bliskog istoka izraženu u barelima. Slušamo ’Babel’, a iza se odigrava napeti diskurs pred sam trenutak snajperskog atentata. Čujemo „But if you hurt what’s mine, I’ll sure as hell retaliate...“, a čitamo silne misli o slobodi, nekada produhovljene i oslobađajuće, a nekada opasne i totalitarističke. Uz reči „You know you've got that heart made of stone, you should have let me know...“, raspoznajemo opise brutalnog mučenja, prebijanja, huliganstva. Plešemo i skačemo uz ’Inertia Creeps’, a istovremeno smo bombardovani ogromnim naslovima na LED ekranu iz naših sopstvenih tabloida, o dešavanjima na rijalitiju ’Farma’, ko se slikao nag, šta estradne zvezde misle o našem nacionalnom fudbalskom timu... Kako nam se to uklapa?

Možda je sve čista demonstracija, prikaz nesvodivosti i kontrasta, onoga što činimo i što bismo, posle onoga što se dogodilo, voleli da smo učinili. Onoga kada se pitamo, zašto nam je bilo potrebno da reagujemo na određeni način, kada znamo da će kod drugog to izazvati samo nerazumevanje i još veće udaljavanje. Da ga to ni izbliza neće asocirati na ono što su naše prave namere. Ne, simbolike nema, gotovo ni u tragu, ali ti nekako moraš da znaš da ja ovo radim jer ne mogu drugačije da ti izrazim ono što bih htela, čak i onda kada ti to izgleda potpuno sumanuto. Nema čvrste veze, sva označena (narativi) kao da su odvojena barijerom koja nam ne dopušta da vidimo odakle im se pruža značenje, i mi stalno klizimo nazad u ono što se prosto dešava i samo promiče. Ipak, poruka je tu, na samoj površini, i u našem odlučnom i čvrstom aplauzu, za koji, takođe, ne znamo odakle tačno nailazi. Zašto nas Massive, dakle, skreće sa uobičajenog klasičnog uživanja, i ometa nekom vrstom perverzije, natpisima koji nisu naročito u skladu sa onim što se trenutno peva, a ujedno se ponašajući kao da je sve savršeno jasno i čisto?

Pitanje je upravo isto ono koje se odnosi na vid ispoljavanja naših najdubljih emocija. I to nije nikakva greška, nego parabola za stvari koje se odigravaju u našem stvarnom životu. Tako njihova umetnost na sceni mora nositi dozu nejasnoće, neočekivanog (’Kaya ima dupe za desetku!’), pa i nemogućeg, da bi reflektovala Realno (de-ideologizirala). U tom smislu, reklo bi se, emotivna neposrednost, sve ono što bi nam decidno poručilo da neko brine o nama, ili da mu je stalo do nas, nema nikakve šanse da preživi našu stvarnost, a da se u ista ispoljavanja već sledećeg trena ne posumnja, u iskrenost želje onog koji nam se pojavljuje u takvom izdanju.

Ovaj sastav time daje potvrdu svim onim ljudima koji znaju da u sebi isto tako funkcionišu, da je ljubav upravo najčešća i najjača na mestima gde se pokazuje skriveno, da su joj nekada neophodni zidovi da bi pokazala koliko je snažna, i koliko se usteže i povlači pred onim o čemu, zapravo, sve vreme sanja, onim što ne može da zaboravi da želi. Massive nam govori da je to istinit način za nas, da nemoć da se nekome izrazi šta osećamo prema njemu, da osećaj da se svi gestovi topline i nežnosti mogu najednom paralisati, povući u stranu i realizovati se u nečem sasvim drugom, kao što su okrutnost, ponižavanje i, najzad, odbojnost, predstavljaju nešto bez čega ne možemo. Nešto što i ona najviše očigledna zadovoljstva baca na kolena, čineći ih nepristupačnim.

Najiskrenija stvar za Massive Attack nije ono što mislimo da treba da uradimo, već ono što uradimo kada uopšte ne mislimo. Nekada čak po cenu toga da zapečatimo stvar sebi na način da nikad ne ostvarimo ono što želimo, jer je baš ono što želimo najčešće ono čega se najviše i bojimo da se ostvari. Odavde dolazi ona najjača emotivnost. Zato je Massive toliko velik u svom angažmanu. Njihova muzika merilo je snage koja nas koči da budemo idealni, onakvi kakvim drugi najčešće očekuju da budemo.

Ljudi koji razumeju ovaj bend to znaju. Znaju svoje granice, i to koliko je varljivo značenje u izrazu ’biti svoj’. Sa druge strane, mi jesmo svoji upravo u tome koliko shvatamo i priznajemo sebi da smo nemoćni pred ovim. Zato, ako nam je iko ikada uputio rečenicu ’hvala ti što postojiš’, ovo bi bio savršen trenutak da je vratimo nazad nekom ko nas na takve momente podseća: hvala ti, massive...

(e-novine, 27.06.2010.)