Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Afera Mreža

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Poređenje Vladimira Popovića s porodicom Milošević i Vojislavom Šešeljem figura zvana Božo Prelević ponavlja iz intervjua koji je 21. juna 2007. godine pod nazivom „Beba štetočina“ dao za tabloid Press u vlasništvu Miroslava Miškovića i Dragana Đilasa, koji tada vode Đoko Kesić, Dragan J. Vučićević i Svetomir Marjanović – u vreme trajanja afere „Mreža“. Popović se optužuje da je „namestio da Đinđić bude ubijen“, da je uticao na kadrovsku politiku u bezbednosnim strukturama i da se, na osnovu toga što je blizak prijatelj Subotića, obogatio za vreme Miloševićevog režima, čime se aludira na učešće u švercu cigareta. Ono što je u vezi s ovom aferom zanimljivo jeste da ona nije otvorena onda kada u srpskoj javnosti prvi put izbija to što će biti njen materijal, nego tek godinu dana kasnije, kada se stvaraju uslovi da se takav iskoristi kao diverzija sa tek donete osuđujuće presude za lica osumnjičena za ubistvo premijera i sa sve aktualizovanijeg pitanja o političkoj pozadini atentata koja se tiče najbližeg okruženja Vojislava Koštunice, tj. istih lica koja zbog toga imaju razlog za skretanje fokusa. Zbog toga afera „Mreža“ predstavlja upravo nedostajuću kariku koja baca svetlo na onaj deo motiva podizanja optužnice protiv „grupe Stanka Subotića“ za šverc cigareta i s tim ciljem hapšenja 6. juna 2007. godine, nepune dve nedelje po izricanju presude u Specijalnom sudu, iz kojeg će direktnu političku korist u vidu abolicije ostvariti Dragan Jočić, Zoran Stojković, Aco Tomić, Rade Bulatović, Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Aleksandar Nikitović, Vojislav Koštunica, Dejan Mihajlov i dr. Ona finansijska pak, koju su ova lica posredstvom Miroslava Miškovića i Milana Beka za sebe izvukla već je objašnjena nelegalnim kupovinama kompanije Novosti, Luke Beograd i ostalih.[1]

U prvom naletu hapšenja, jedno od osmoro uhapšenih lica je i Subotićev poslovni saradnik Milan Milanović Mrgud, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane Republike Srpske Krajine, kao i osnivač paravojne jedinice „škorpioni“, koji je osumnjičen da je organizovao ilegalno prebacivanje cigareta iz Krajine i Mađarske u Srbiju. Odmah sutradan, 7. juna 2007, u nedeljniku NIN na tri strane izlazi pripremljeni tekst „Potera za Canetom Subotićem“ Nikole Vrzića i Slobodana Ikonića, dvoglave instalacije tadašnjeg direktora BIA Radeta Bulatovića. U njemu se posebno skreće pažnja na službenu belešku sačinjenu od iskaza koji je Mrgud 19. februara 2005. godine samoinicijativno dao istražnim organima, u kojem tvrdi da je čitao izveštaj radne grupe za razotkrivanje šverca cigareta i da je video šemu na kojoj se nalaze njegova i slika njegove supruge, te da mu je to pokazao Vladimir Popović.[2] Ovakvu izjavu koja je imala za cilj da ga optuži za ometanje istrage, Popović 2007. godine demantuje u emisiji Insajder, tvrdeći da je Milanovića sreo nekoliko puta u periodu od 5. oktobra 2000. do kraja te godine i nakon toga nikada više. Radnu grupu za razotkrivanje šverca duvana 1. juna 2003. godine, četiri nedelje po ukidanju vanrednog stanja, u tajnosti je oformio tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, zajedno s već navedenim inspektorima UBPOK-a Miodragom Vukovićem, Brankom Glušicom i Bogdanom Pušićem, istim onim koji će dolaskom Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine biti na čelu grupe za istraživanje slučajeva 24 sporne privatizacije – i nazvao je akcijom „Mreža“ kao delom sveopšte akcije obračuna protiv mafije „Skalpel“.

Policijskom akcijom „Mreža“, međutim, opsežno se više od godinu dana pre hapšenja članova „Subotićeve grupe“ bavi tim novinara iz emisije Insajder, kada se emituju tri epizode serijala Mreža – šverc cigareta, zahvaljujući kojima javnost u Srbiji prvi put saznaje za postojanje ove akcije, te da je njome inicijalno obuhvaćeno osam kriminalnih grupa i preko dvesta imena na velikoj šemi, od kojih najznačajniju čini ona okupljena oko Marka Miloševića, sina bivšeg predsednika Jugoslavije, i Jovice Stanišića, bivšeg načelnika DB-a. U sklopu treće epizode, 15. maja 2006, na TV B92 emituje se intervju koji je Stanko Subotić dao u svojoj kući u Ženevi urednici emisije Branki Stanković; biznismen tokom razgovora otkriva da je i on, poput Mrguda, bio upoznat s tajnom akcijom „Mreža“, da mu je bio prikazan izveštaj kao i šema na kojoj njegovog imena najpre nema, a potom ima, ali da mu je to lično pokazivao ne Vladimir Popović, nego ministar Dušan Mihajlović, januara 2004. godine. Na pitanje novinarke da li ga je neko ucenjivao tim izveštajem, Subotić odgovara: „Pretpostavljam da jeste, ali za sada o tome neću da pričam, to ću da ostavim za neki drugi put.“[3] Mihajlović, koji je odbio razgovor za Insajder u tom serijalu, odmah nakon emitovanja ove epizode ne obraća se medijima, nego umesto demantija šalje privatno pismo glavnom i odgovornom uredniku B92 Veranu Matiću, u kojem iznosi ono što će se ispostaviti da je klasična zamena teza – da je Subotiću trebala nekakva pomoć od njega i da je do sastanka, na kojem se pričalo o Beloj knjizi o organizovanom kriminalu u Srbiji, sačinjenoj 2002. godine, a ne o izveštaju akcije „Mreža“, došlo insistiranjem Subotićevog prijatelja Vladimira Popovića; u ovom pismu Subotić je označen kao „saradnik premijera Đinđića“.[4] Odmah pošto je uputio pismo, Mihajlović šalje i SMS poruku Subotiću i obaveštava ga da je odgovorio Matiću, posle čega Subotić kontaktira s Matićem kako bi saznao šta je ovaj o njemu napisao.[5]

Dok ministar pravde Zoran Stojković zahteva od državnog tužioca da pokrene postupak protiv njega ukoliko proceni da je izvršeno krivično delo za koje ga u Insajderu optužuje Subotić, Mihajlović 20. maja 2006. daje intervju za Politiku i ponavlja tvrdnje o tome kako je krajem 2003. godine došlo do sastanka između njega i Subotića, uz dodatak da je Subotić bio zabrinut što se njegovo ime pojavilo u Beloj knjizi, kao i da je premijer Đinđić na sednici predsedništva DOS-a 28. avgusta 2001, nakon korišćenja njegovog privatnog aviona,[6] zahtevao da se istraži Subotićevo poslovanje i da se na to stavi tačka, posle čega je ustanovljeno da je sve čisto.[7] „Tačno je da u tom spisu nema elemenata za krivično gonjenje, kao i da sam mu se izvinio zbog neprijatnosti koje je imao zbog objavljivanja tog dokumenta u medijima“, rekao je tada Mihajlović i dodao: „Usput, veoma je zanimljivo da sve poslenike javne reči interesuje samo to da li je ministar Subotiću odavao službene tajne, ali ne i isto tako važan problem – ko je, kako i zašto dao novinaru te službene tajne? Naravno, ako je sve autentično. Ali i ako nije, ostaje glavno pitanje: ko je pravi autor i režiser serije emisija o policijskoj akciji ’Mreža’ u ’Insajderu’, i sa kakvim ciljevima to radi?“[8] Sa činjenicom da se ime Stanka Subotića uopšte i ne nalazi u Beloj knjizi, kao i da je lagao na sudu da nikada nikome nije ustupao primerke iste, Mihajlović će biti suočen najpre 18. juna 2007. godine u emisiji Poligraf, kod Jugoslava Ćosića na TV B92, a ubrzo posle toga i u četvrtom nastavku serijala o švercu duvana emisije Insajder.[9]

Zatim se godinu dana ne dešava ništa sve do trenutka hapšenja osmoro lica iz „Subotićeve grupe“, kada se Mihajlović u svojstvu bivšeg ministra koji je započeo akciju „Mreža“, 11. juna 2007, intervjuom „Prijatelj mog prijatelja“ iznova oglašava u Politici, gde ponavlja konstrukciju redosleda radnji od pre godinu dana, novinare Insajdera naziva „inkvizitorima“, za Subotića umesto „saradnik“ sada govori da je bio „savetnik Vlade“ Zorana Đinđića,[10] dok po pitanju toga da je umešan u šverc cigareta ipak zadržava rezervu, navodeći da je Subotić dobio sudske sporove protiv hrvatskog Nacionala koji ga je od 2001. godine optuživao za identičnu stvar. Na dan kada izlazi ovaj intervju, urednica vesti na TV B92 Sanda Savić dobija poziv od Dragana Jočića i hitno odlazi kod njega u kabinet mimo znanja bilo koga iz redakcije Insajdera, gde joj ministar saopštava da, suprotno onome što u Politici tvrdi Mihajlović, policija ima saznanja da je isti Stanku Subotiću pokazivao izveštaj i šemu akcije „Mreža“, kao što je to tvrdio i Subotić, i da je to činio kako bi ovoga ucenjivao, tražeći od njega izvesnu svotu novca.[11] Na taj način nastaje prilog „Mihajlović pokazao ’Mrežu’ Subotiću“,koji se pušta čitav dan i završava rečenicom da će se B92 narednog dana detaljnije baviti tom temom. Kako ne bi ispalo da prilog abolira Subotića, u njegov sastav dodate su i vesti da akcionari Politike a. d. traže „prekid saradnje sa Subotićem“, podrazumevajući zapravo WAZ, koji je u polovičnom vlasništvu tog preduzeća od 2001. godine, s čijom kupovinom Subotić nema nikakve veze, kao i neistina hrvatskog Nacionala da Subotić protiv tog lista nije dobio nijednu tužbu za klevetu.

Ovo proizvodi sledeće anticipirane posledice: Mihajlović se u panici obraća svom prijatelju i finansijeru Miroslavu Miškoviću, traži od njega da ga zaštiti i da, kao što je to nekada radio s njim, izvrši uticaj na Jočića, dok B92, instrumentalizovan u službi tuđih interesa, i Sanda Savić, suprotno tvrdnjama iz priloga, do daljnjeg ne razlažu temu koju su otvorili i čekaju na Jočićev signal, držeći je u pripravnosti.[12] Ubrzo se dogovara aranžman između ova dva lica, koji treba da omogući izlaz bivšem ministru policije: umesto Mihajlovića, za odavanje službene tajne i ometanje istrage, po već ranije prisutnom motivu vezanom za Milana Milanovića Mrguda, nekadašnjeg bliskog saradnika Jovice Stanišića, koji je prvi put naznačen u NIN-u od strane Vrzića i Ikonića kao kontrateža odmah nakon emitovanog intervjua sa Stankom Subotićem 15. juna 2006. godine – treba da bude okrivljen Vladimir Popović, da bi zatim preko medija koje kontrolišu Mišković i Beko, prilozima koji bi davali na važnosti pre svega Mihajlovićevim rečima, bila pokrenuta nova bespoštedna kampanja kriminalizacije tog već odranije kompromitovanog označitelja, s ciljem da se Popović – sada preko poznanstva sa Subotićem – prikaže kao učesnik „duvanske mafije“, a nekada čak i kao Subotićev šef.[13] Preko toga, Popovića treba predstaviti kao paralelnu vlast i korumpirano telo u Đinđićevoj vladi, koje je zapravo svim snagama imalo za cilj da kriminalizuje Đinđića preko medija koje je kontrolisao s pozicije šefa Biroa za komunikacije; i najzad, označiti ga kao odgovornog za Đinđićevo ubistvo, kao ključnu kariku „političke pozadine“, pošto je Đinđić navodno pokušao da se odupre njegovoj dominaciji i nije dozvoljavao Popoviću, „engleskom špijunu“, da bude njegova „lutka na povocu“. Sve ovo izvodi se samo na osnovu eksploatacije fakticiteta što je nedelju dana ranije izdat nalog za hapšenje Subotića i što je najavljeno raspisivanje Interpolove poternice za njim.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj