Autor: Stanislav Milojković

Muzika hladnih boja

Bend Bloodgroup je 15. februara u Kulturnom centru GRAD prikazao svu privlačnost islandskog zvuka, ovoga puta u hermetičnoj klupskoj varijanti. Posle njihovog nastupa jasno je da muzika puna oštrih i hladnih boja, izražajnih muško-ženskih vokala mnogo više odgovara underground mračnim mestima, nego livadama, ili teniskim terenima.

Kada govorimo o muzici benda Bloodgroup, ona nema nikakve veze sa onom velikana kakvi su Sigur Ros ili Bjork, koji se često spominju samo zato što potiču iz istog kraja. Daleko umesnije bilo bi poređenje sa poznatim sastavom Gus Gus, koji takođe dolaze sa Islanda i koji su, po svemu sudeći, najveći uticaj izvršili na ovaj mladi bend.

Kako okarakterisati njihovu muziku? Žanrovski, ona spada u sint-pop, ali ta kvalifikacija je isuviše široka kada je reč o islandskom zvuku, koji je u neku ruku, na granicama svake mainstream odrednice. Setimo se samo kako je Gus Gus prelazio preko muzičkih pravaca i transformisao godinama svoj zvuk: od eksperimentalne elektronike, preko electro pop-rock-a, zatim do techno-soul-a, da bi se najzad obreo u atmosferičnom minimalu. Ako ovu evoluciju uzmemo za reper, Bloodgroup se, takoreći, hvata za ovaj techno-soul-dance deo, koji reprezentuju Gus Gus izdanja Attention (2002) i Forever (2007), gde je očito postojala i najveća stvaralačka pauza, propraćena turbulencijom među članovima. Negde u tom procepu koncepcijski nastaje i bend kao što je Cicada, koji, iako radi u Londonu, takođe uzurpira isti zvuk, priklanjajući se više dance-house ritmovima, dok Bloodgroup nastoji da više isforsira electro-pop tonove. Ova dva sastava postaju glavni naslednici terena koji je nametnuo Gus Gus.

Za razliku od druga dva, koja su u Srbiji nastupala na otvorenom, bend Bloodgroup nam je 15. februara u Kulturnom centru GRAD prikazao svu privlačnost islandskog zvuka, ovoga puta u hermetičnoj klupskoj varijanti. Posle njihovog nastupa jasno je da muzika puna oštrih i hladnih boja, izražajnih muško-ženskih vokala mnogo više odgovara underground mračnim mestima, nego livadama, ili teniskim terenima, kako se to, sasvim neukusno, činilo sa prethodnim. Iako snabdeveni hitovima kao što su ’My Arms’, ’This Heart’, ’How Do We Know’, ili ’Overload’ sa najnovijeg i prestižno nagrađenog izdanja ’Dry Land’, slušati Bloodgroup nije imalo puno veze sa sentimentalnim pevanjem ili dizanjem ruku fanova u publici. Gotovo kao da nikakvog posebnog smisla nije ni nosilo to pošto-poto guranje u prve redove, jer ova muzika nema nikakvog dodira sa tim – na takav način jednostavno nema šta da se simpatiše u zvuku Bloodgroup-a, niti oni žele da budu miljenici nekakve publike koja ih obožava.

Konfuzija koja tako nešto eventualno može da dopusti tiče se njihovog naizgled memljivog pevanja, kao i melodija koje ukrašavaju vokal: one su totalno pop, i tu leži ta, po meni, zamka u slatkorečivosti. Međutim, isto to pevanje, kako se moglo videti, od emotivne blagoće prelazi vrlo često u tvrd odušak besa, u neretko ekscentričan krik propušten kroz efekat, dok su lepršave melodije, koje se mnogo jače čuju na albumu, primetno utišane. Ono što ostaje i što se najviše diže uvis, jeste taj najbitniji, i dalje izvoran nosač njihovog zvuka, a to je upravo boja matrice koja ih vezuje za pomenuti islandski ton. Naime, ritam pada u potpunu modulaciju, gde bas i udarački zvukovi srastaju u jedno, a sintisajzeri služe da bi uglavnom pojačali istu tu osnovu. To znači, npr. da, kako gitare kao instrumenta nema, ona nekako uspeva da se sadrži u toj bas ili sint podlozi koja se lepi na udaraljke, proizvodeći tonove upravo onako kako bi se svirala gitara. To je sve poznato i u muzici benda Gus Gus.

Takođe, sastav kao da je sve vreme pokušavao da održi određenu pozitivnu distancu, i to baš u ovom smislu u kom bi se branio od svakog neukusnog ludovanja. O tome svedoči dim iz aparata koji je sve vreme bio prisutan i pokrivao gotovo potpuno konture njihovih donjih delova tela. Rasveta je obilovala hladnim bojama, najčešće plavičastim nijansama, te je izgledalo kao da nam učesnici dolaze iz magle, dok njihova muzika misteriozno plovi ka nama, sve do krika koji bi nas nakratko prenuo iz inercije. Čak je i raspored objekata u samom prostoru doprineo da se spektakl istančanog stila percipira kao omeđeno ostrvo: desni prilaz podijumu bio je sasvim blokiran i ograđen miksetom, pa se tuda nije moglo napred. Zatim, već čuvena dva široka stuba iz KC GRADA, koji sprečavaju da se set na sceni osmotri sa jedne pozicije (uvek vidimo samo deo događanja)... Sve su to nekako bili elementi koji su najviše užitka ipak donosili onima koji se nisu mnogo trudili da vide, da upijaju pogledom, itd.

Tako se stiče utisak da se Bloodgroup obraća pre daljini, publici iz zadnjih redova, tim neprozirnim, zamračenim i pomalo iznenađenim glavama koje su se gotovo slučajno zatekle u slušanju, i kojima nije mnogo stalo do nespretnog veselja na obroncima kontinentalne razularene obale. U tom sub-kulturnom umetničkom aranžmanu, koji se blago poigrava sa hitovima, naizgled prijemčivom i slušljivom površinom, oni prate svoje korene, te njihov dalji rad treba očekivati da teče i negde balansira između upravo ova dva nastojanja.

(e-novine, 16.02.2011.)