Izvor: flickr.com

Beatboxer za kojim mašine kaskaju

Deo konferencije SHARE by night, organizator State of Exit je zamislio da bude sličan koncepciji događaja na Petrovaradinskoj tvrđavi: ono što je tamo Main stage, ovde je Dom omladine, Dance arena mogla bi da odgovara programu iz Plastica, a ostali uže specifikovani stejdževi podeljeni su na preostale lokacije – KC Grad, klub Gun, Tube, i splav 20/44.

Nešto posle 22:30 časova, glavni program u Domu omladine, centru zbivanja SHARE konferencije, otvorio je neobičan, na momente chill, na momente iching zvuk ambijentalnog meksičkog muzičara Murcofa. Pratnju njegovoj muzici predstavljao je AntiVJ, koji je na ogromnom poluprovidnom platnu dinamički, i u crno-beloj skali aranžirao tonove koje pravi Murcof. Stvoren je utisak hipnotišućeg putovanja na molekularnom nivou, na liniji onog što se ne vidi, a gradi svet oko nas. Publika je kao na kakvom predavanju sedela i prepustila se zvuku-slici.

Već oko ponoći, uz vrlo malo pripreme, nastupila je atrakcija večeri iz Brightona UK, beatboxer i mixmaster u jednom – Darren Foreman, aka Beardyman, promovišući svoj prvi abum-projekat I Done A Album, sveže objavljen na dan početka proleća, 21. marta ove godine. Inspirisan svojim starijim kolegom Rahzel-om, Darren je puno radio na beatboxing tehnici što mu ubrzo donosi rezultate: neposredno pred takmičenje smišlja ime Beardyman i 2006. postaje prvak Velike Britanije u beatboxingu. Isti uspeh ponavlja i naredne godine, a sledeće postaje počasni član žirija.

Na takmičenjima beatboxinga najbitnija je verodostojnost oponašanja zvuka, uz minimalnu opremu – kroz glas i mikrofon. Dakle, što se manje primećuje da je to zvuk nastao iz ljudskog tela, a ne onaj sintetizovan iz mašine, uspeh je izvesniji. Što se beatboxer više čini mašinom, i u tom smislu, manje čovekom, to je on bolji beatboxer. U pitanju je podražavanje, mimetizam, ali ne onaj koji nam je poznat iz Aristotelove definicije tragedije, kad glumci podražavaju neku ulogu čoveka i istovremeno samo pokazuju da je glume, da su i u njoj i van nje. Ovde je pre reč o nekoj delezovskoj želećoj mašini, o telu kao celini, tzv. telu bez organa koje čitavo služi samo jednom cilju – da prikaže sebe van svake ljudske teritorijalnosti. On nije tako dobar zato što se toliko trudi da oponaša mašinu, ne, već zato što je, prikopčavši se na nju, ustupio mašini sve puteve da ga ova učini istom.

Zato je beatboxing kakav ga pruža Beardyman nešto poput šizofrenije – na momente komično deluje, podražavajući (po Delezu, deteritorijalizujući) već poznate klišee, žanrovske zvukove, što tehna, drum and bass-a, tech-housa, jazza, ali tako da od proizvodnje on sam nikad ne stiže da reaguje smehom. To je proizvodnja proizvođenja: sve za šta si mislio da zahteva posebno poreklo može se tako proizvesti da se ceo koncept oko tog porekla (za Deleza je to status Edipa u psihoanalizi) odjednom obesmisli i prikaže kao blesav, tj. šizoidan.

Istu stvar, telo bez organa, želeću mašinu izražava predsednik Šreber u Frojdovoj studiji, koji veruje da Bog opšti sa njim preko sunčevih zraka, kako se u njegovom telu zbog toga razgrađuju stari, a nastaju novi organi, da ga mali čovečuljci u tim svetlosnim sinapsama uzbuđuju i čine da se oseti ženom, itd. Ili čuveni Mozart koji u jednom pismu kaže: "Primaknite tur do usta... ah, tur mi gori kao vatra, šta to može da znači? Možda brabonjak hoće da izađe? Da, da brabonjku, poznajem te, vidim te i osećam te. Šta je to, da li je to moguće?..." [1] U SF seriji Battlestar Galactica iz 2003. Sajlonci, neprijatelji ljudi, koji su mašine, napravljeni su tako da potpuno liče na ljude do svih onih detalja za koje smo mislili da mašina nikada neće moći da nas oponaša – u emocijama, lažima, veri, seksu... Ali prevrat koji potencira serija nije onaj o tehnološkom dostignuću ljudi da naprave mašine tako dobre da se ne razlikuju od njih samih, već taj da na tom stupnju mimetizma prestaju sve razlike na koje se igralo u tehnološkom razvoju, i da sve ono, čime smo se dičili da je karakterno ljudsko (duša, duh, intelekt, emocija, strast), pada u vodu kao jedna obična šizofrenija, tako da se više ne zna ko je i šta treba da bude čovek sam.

Taj prevrat važi i za Beardymana, za njegovo proizvođenje, a evo kako je to tehnološki i omogućeno: "Moja muzika postala je mnogo komplikovanija poslednjih godina", govori za magazin Who's Jack. "Sve je počelo sa jednom looping pedalom (mogli smo je videti kako radi i u solo nastupu Martine Topley-Bird, kao predgrupe na koncertu Massive Attack-a prošle godine), koja je nakon nekog vremena počela da me ograničava, pa sam ubrzano uveo klavijaturu, touch-pad-ove za efekte (jedna je bila isticana na koncertu Gotan Projecta takođe prošle godine), jedinice za efekte i leap-padove. Smešno, iako sam koristio najmoderniji softver da bih napravio svoj novi album, on i dalje nije mogao da uradi sve što mi je trebalo, pa sam tako bio prinuđen da sam napravim nešto što bi mi omogućilo da proizvedem muziku kakvu želim."

Dakle, uvođenjem looping pedala i ostalih modulatora ideja je bila da se paralelno proizvedu svi oni zvuci koji limitiraju beatboxera i popuni prostor koji on nije mogao da ispuni jednim dahom. Na taj način, kompletna muzička panorama koja nastaje dolazi iz ljudskog tela, da se izrazimo šreberovski šizofrenično, kao mali patuljci, pojedinačni glasovi, koji svaki za sebe viču jedno 'ja', sabirajući se i tu brišući svaku naznaku o ma kakvom nosiocu-subjetku. Od svih izvora, zadržane su samo klavijature, koje se takođe uglavnom lupinguju, i sve deluje kao postepena nadogradnja koja se odmah usnimava da bi Beardyman mogao dalje da radi nešto drugo. Sve se pravi na licu mesta, nema unapred pripremljenih semplova, sve što čujemo nastaje sada i ovde, i sve to deluje veoma zabavno i eksperimentalno za onog ko se iole udubi u to što se događa od jednog Britanca uvezanog u mašinu. Čak i njegovo pevanje u pojedinim pesmama zvuči više kao simulacija, kao raskrinkavanje i patosiranje, kao aluzija na tipsko, vrlo često srceparajuće i slatkorečivo pevanje. Time i ono što je navodno prirodno ljudsko (govor, reči, poruke) ne stiže u stihiji da obezbedi ama baš nikakav povlašteni položaj u odnosu na mašinizovanje. Sve se mrvi – čovek je pred nama, da, ali ničeg 'ljudskog' više tu nema.

Sa stepenom eksperimentisanja dolazi žanrovska i programska neograničenost ('kad već sve proizvodim, kad ništa drugo od sebe ne mogu da dam osim stalno neko proizvođenje, onda mogu sve i da mešam'). Poznate su njegove Where are you taking me? turneje po engleskom govornom području, gde Beardyman dopušta da tematski bude potpuno motivisan predlozima iz publike i tako ni iz čega izgradi kompletan set, samo na osnovu podražavajuće inspiracije.

Sa druge strane, tu više nije ni bitno u kom će se žanru izvesti adaptacija, da li će to biti tech-house, ili minimal, dub-step, drum and bass, breakbeat, ili nešto šesto, jer će on na jednom koncertu uspeti da uglavi sve to, pa čak i svoju jazz baladicu I Love You So Much I Could Kill You, Fucking Bastard, kao što je sad učinio u Domu Omladine.

"Vrlo brzo mi postaje dosadno i obično volim da moji nastupi uživo obuhvate više žanrova. Volim da šetam ljude po različitim žanrovima, ali da bi bilo uspešno, moram ih provesti kroz to. To je kao kada mešate hranu, sve mora da ide jedno sa drugim. Npr. nećete poslužiti prolećne rolnice zajedno sa špagetama bolonjeze, ali možete jesti najpre jedno pa drugo, ako napravite vremensku pauzu između. Drugim rečima, morao sam da naučim kako žanrovi slede jedan iz drugog kako bih očistio muzički ukus publike." Na kraju devedesetominutnog nastupa, Beardyman je izveo i poznate obrade poznatih numera Teardrop i Angel benda Massive Attack, ne libeći se da izvuče visine pevačice Elisabeth Frazer.

Što se samog izdanja I Done A Album tiče, ono i za samog autora ostavlja nedoumice. On primećuje da neke od numera, kao što je ona sa njegovog prvog singla Where Does Your Mind Go? ne pripadaju, na slušanje, više nikakvom izvornom beatbox stilu, pa je tako osetio potrebu da snimi live video session pod istim imenom, objašnjavajući deo po deo kako je numera nastala, tj. kako se pravi. Međutim, Darren Foreman je ovde na tragu jednog generalno većeg problema. Kako prepoznati beatboxing na albumu, kada sve deluje toliko verodostojno, tako savršeno kao da nije u pitanju beatboxing, kao da je svaki zvuk zaista izašao iz neke sintetičke ritam mašine, a ne iz njegovog grla? Pa, i na samom koncertu se javlja sličan fenomen: čim skrenemo pogled sa njega, njegovih radnji i grimasa koje pravi dok proizvodi kapital, čim se zaigramo i zapričamo u društvu, sve pada u zaborav i mi imamo utisak uglavnom kao da je u pitanju vraški dobar DJ, a ne u stvari beatboxer, jedan proizvođač u ljudskom telu, želeća mašina. Da li to znači da su sve stvari zbog kojih je takav kakav je iste one koje mu sutra mogu okrenuti leđa i učiniti ga samo jednim među mnogima, da bude podražavalac (beatboxer) toliko dobar da ga više niko kao takvog neće ni shvatati? To je rizik na koji, kada snimi album, beatboxer mora da računa, ali koji takođe vezuje i koncerte koji imaju za cilj da ispromovišu taj isti album, kao što je to sa ovim u Domu Omladine.

Ipak, Beardyman ostaje dosledan svojoj ideji čoveka kao 'mašinskijeg' od same mašine, o čemu priča i simpatičan omot njegovog albuma. Dete sa zločestim kezom u kupatilu, ukazuje na wc šolju, oko koje stoje razbacane igračke. Iz nje sija svetlost, a na poklopcu piše I Done A Album. Tako reći, album je ono što sam israo igrajući se, a srao sam tako što sam jeo (deteritorijalizovao) šta sam stigao. Moje telo je provodnik hrane (parcijalnih objekata) koja uvek postaje neko sranje, tj. ja sam tu da pokažem da je sve ono što jedemo (čime hranimo svoj ego) u suštini golo govno. Ako i to govno van mene, u wc šolji, doživljavam kao deo sebe, onda sam telo bez organa, sav već unapred sastavljen od sranja, od mojih malih mašina koje žele samo da proizvode (dekonstrukcija edipovskog trougla: tata-mama-ja).

Kasne večernje sate publika je provodila obilazeći ostala mesta sa pretežno dance akcentom, dok je Kompakt veče u prepunom KC Gradu potpuno bacilo u senku što se posećenosti tiče klub Gun i dubstep umetnice u okviru Dispatch programa.

(e-novine, 8.04.2011.)