Tricky, razgolićen i slavan

Koncert kasni. Svi čekaju boga iz Knowle Westa da se pojavi. Kako će biti obučen? Hoćemo li videti njegovo sjajno telo, tetovaže... Hoće li plakati kao u onom tele-club klipu i pozvati ljude na scenu? Nešto počinje da se događa, u mraku, muzičari ulaze, evo ga. To je on, drži flašicu kokakole. U kožnoj jakni. Još tri žene, bubnjar i player. Ali svetla još uvek jedva da ima.

Tako i ostaje. Nešto malo difuznog odozgore i to je to. Još uvek se ne vidi ništa sasvim jasno, lica ostaju maglovita. On i ona okreću leđa, nazad su skroz. Ne znam da li nešto pričaju sa drugima. Tricky stalno izgleda kao da se nešto konsultuje sa playerom, gubim ga iz vida. Na momente mislim da ga ni nema na sceni. U međuvremenu se skinuo, a njegovo mišićavo telo tone tako da ga delimice zamišljam i nastavljam. Tek onda počinje stvar, to je You Don't Wanna, i taj moćan rif iz Euritmicsove Sweet Dreams, potpuno usporen i razložen. Zvuk je tako jak, što je stvar sporija, izraz je jači. Vidim i osetim svaki zamah bubnjarevih palica. Bez pevanja, to je samo instrumental, uvod u ono što sledi.

„...I can't breathe and I can't see, Mtv moves too fast, I refuse to understand, You go your way and I'll see mine...“

Nastavlja se u novu pesmu, Really Real. Njih dvoje prilaze napred, svojim mikrofonima. Više se vide obrisi, nego oči, te njegove sanjive, krmeljaste oči, razmazane. Ona čini tako seksi pokrete ramenima, pomera ih naizmenično, dok sa obe ruke steže taj organ. Razgolićena ramena, široki izrez na majici. Tolika je gužva u gledalištu. Stepenasti parter i dalje ne dozvoljava mnogima da vide sve što se dešava. Kada on peva, ona odlazi nazad i igra sama, kosa vezana, crna, kao na tele-club klipu. Ali mu ne ostaje dužna. U Puppy Toy on je na njenom mestu, ona mu je pribijena sa strane. Njegova noga između njenih. Opšte oduševljenje. Nema šanse da ne zamislim koliko mu je blizu, lice do lica pod uglom od devedeset stepeni. Nešto mrmlja gotovo za sebe, ona viče na njega u refrenu.

Opet je nestao, ali počinje Black Steel. Tu je samo ona i uski crveni snop koji pada na nju. Opet snažan zvuk, svi igraju. Da li je ovo stvar sa kojom se probio? Obrada. Peva kao da šapuće, glas se samo eventualno čuje. Sporadično kao u seksu, na momente glasno, pa se vrati. Da li je jebao sve svoje pevačice? Ko bi mu odoleo... Zvuči kao da je u transu. Ritam sekcija je jaka. Gitare su u rukama žena. Zatim, Council Estate, još jedna jača stvar. Tricky opet dominira. Besno skandira rukom, agresivan je. Grubi glas urla i odzvanja. Onda stavi mikrofon na sredinu svog definisanog torza. Trese se i skače. Vidim te debele usne i opet kokakola u ruci. Krici besa seku kao nož. Neparni ritam i sinkope. Još jedna klasika, sve se usporava, a ona stenje – Pumpkin.

„... They wanted me for the army or whatever, Picture me given' a damn -- I said never...“

Prepoznatljive perkusije, publika se njiše. Pitam se, koliko nas je jednom bilo sa nekim uz ovu pesmu? Kao da tera na dodirivanje i milovanje. Na provlačenje prstiju svuda preko tela, u najzavučenije delove... Ona i dalje više šapuće no što diže glas. Ništa nije „kao na kaseti“. Nepoznata stvar, možda nije na albumu. Otkud znam. Šta se dešava, zar već sad? Tricky nešto pokazuje šakom, ljudi iz obezbeđenja staju sa obe strane bine. Po dvojica. Tricky i dalje pokazuje na publiku, upire prstom. Dešava se ona stvar koju je napomenuo u intervjuu. Sad je to već normalno za njega. Polako se publika sprovodi i penje. Grle ga. Slikaju se sa njim. Muzika teče, podijum se puni i ljudi su puni sebe. On je izgubljen u masi. Mi ostali gledamo. Eno ga i moj prijatelj koji je u zadnji čas kupio kartu, i on je gore. Napomenuo sam mu da će se ovo dešavati. Znao sam šta Tricky misli kada je rekao: "Biću tu, među vama." Video sam na YouTube-u.

Pipkaju njegovo telo. Jedan kosijaner u crvenom sakou je na sceni, deluje i ponaša se kao da sluša heavy-metal. I on je fan. To traje desetak minuta, dok se pesma ne završi. Ljudi se sami vraćaju. Njihove korake prate uvodni taktovi Overcome. Ali stvar se naglo prekida i počinje nova pesma Kingston Logic. Masa đuska. Motiv iz Daft Punk-a. Tek sad nešto jača rasveta. Još neke pesme koje prvi put čujem. Deluju kao materijal koji se uklapa u zadnji album. Prepoznajem posle Dear God sa albuma Vulnerable. Svirka se prekida, ljudi skandiraju i očekuju bis.

„...Hope Jesus come to kill the mourn, I feel again, I love you then...“

Poslednja pesma je Past mistake. Znao sam da ne može bez nje. Govorim kolegi: "Ovo je najbolja stvar." Tako spora. Svaki udarac u doboš je toliko težak. Kao ožiljak greške u životu. Nešto što ne možeš da vratiš. Koliko si puta pomislio, samo kad bi mogla da te vidi i čuje u ovom trenutku? Da zna koliko je želiš. Koliko ga želiš. Koliko se kaješ zbog svega što je ispalo. Kako više nikad nećeš želeti da ti se ponovi isto. Kako ćeš bežati pred drugima na najmanju pomisao. Kao korak koji ujedno propada. Njih dvoje prilaze. Svako sa svoje strane. Sve je toliko napeto, klavir. Opet će pozvati ljude, znam. Tako će se završiti. Sve se ponavlja, ali sada je jasno. Bol treba podeliti.

(e-novine, 9.04.2011.)