Krhki trenutak sadašnjosti

Beogradskoj publici je 5. maja u velikoj dvorani Doma omladine, jednoj od lokacija ovogodišnjeg Beldocs festivala, prvi put predstavljen dugometražni dokumentarni film Nostalgija za svetlošću (Nostalgia de la luz) čileanskog reditelja Patricia Guzmana. Ovaj, u proteklih godinu dana, širom sveta najnagrađivaniji dokumentarac opravdao je svoju reputaciju, ostavivši utisak jedinstvenog remek-dela.

Film povezuje dva, na prvi pogled, potpuno nespojiva scenarija. Jedan je vezan za astronome, koji su sa svih krajeva sveta, zbog izuzetno vedrog pogleda na nebo, došli u provinciju grada Santiaga u Čileu i tu izgradili najveće teleskope na Zemlji. Drugi govori o žrtvama Pinočeove diktature, događajima pre sedamnaest godina u kojima je likvidirano više od hiljadu disidenata, intelektualaca i političkih neprijatelja njegovog apsolutističkog režima, i o ženama koje i dan danas očajnički traže ostatke svojih najmilijih, koji su pokopani širom beživotne pustinje Atakame, u podnožju istih venaca na kojima se nalaze teleskopi. Reditelj i scenarista Guzman, polako nas uvodi u priču i pokazuje na koji način su ova dva pogleda ipak povezana – pogled u nebo i pogled u zemlju.

Astronomi su u suštini neka vrsta arheologa, a gledanje u teleskop nije ništa drugo nego pogled u prošlost univerzuma, dakle, u prošlost koja je stvorila i nas. Rastojanje koje vidimo u njima nije samo prostorno, već i vremensko: što dalje vidimo, to je događaj u odnosu na nas stariji, a slike koje dobijamo iz tog dubokog pogleda sežu do prvih trenutaka formiranja kosmosa. Habl nam je već početkom veka pokazao neverovatne fotografije prvih galaksija koje izgledaju kao sočiva. Kroz teleskop gledamo u vreme dok je svetlost bila mlađa i na osnovu toga, bez obzira što se to što trenutno vidimo desilo i dešavalo još davno ranije, određujemo svoju prošlost, kako smo nastali. U tom smislu, to što zovemo sadašnjost ni ne postoji. Naš doživljaj sadašnjosti se u stvari bazira na relativističkom kašnjenju koje je u, tzv. prvoj aproksimaciji irelevantno i zanemarljivo. Astronom koji govori u kameru objašnjava da trenutak u kom on nešto govori i trenutak u kom to kamera, ili drugi sagovornik, hvata nisu isti: svetlosti su uvek potrebni delići sekunde da bi prešla neki put za ono što mislimo da se odigrava istovremeno. Jedino mesto gde figurativno postoji sadašnje vreme je ono u našoj glavi, u doživljaju stvari, u našim predstavama, tj. psihi. U tom smislu, sadašnjost potpada pod neku vrstu naučne obmane, ona je ono što je na pomen već isparilo.

Dakle, svaka sadašnjost je nešto uvek-već-zakasnelo, tj. prošlost, a na osnovu prošlosti koju astronomi vide u teleskopu rekonstruiše se i ono što je evidentna sudbina nebeskih tela, na osnovu događaja koji su se već desili drugim telima, njihovim sudbinama koje vidimo na tim prelepim fotografijama – budućnost. Tako sve nebule koje gledamo predstavljaju neku vrstu dugometražne stilske smrti u bojama. Tu se potpuno zaokružuje poenta da je sve sa čim se ovde realno raspolaže uvek jedna prošlost. Biti u sadašnjosti, ili samo biti, znači oživeti svoju prošlost, tj. biti svestan da je ona stalno u nama prisutna i delatna. Operacija kojom se to postiže jeste sećanje.

Reditelj nam predstavlja figuru bivšeg zarobljenika režima koji je preživeo koncentracioni logor, posle, naravno izbrisan sa lica zemlje. Ovaj arhitekta po struci, brojao je svoje korake u logoru i pred spavanje pravio skice svega što je tako premerio. Kada bi crtež bio gotov, iscepkao bi ga na sitne delove, u slučaju da naiđu stražari, a ujutru rano bacao u klozet. I tako dok nije iscrtao kompletan logor, deo po deo. Nakon što je logor uništen, a on se našao na slobodi, po sećanju je uspeo do detalja da rekonstruiše sve što je crtao, a njegovi novi crteži postali su neoborivi dokaz i svedočanstvo da je logor uopšte i postojao. Tu je na delu osadašnjavanje prošlosti, prošlost koja, kako bi se reklo, ne želi da zna za svoje prošlo vreme.

U istom smislu reditelj se nadovezuje na glavnu priču o ženama koje malim lopatama tumaraju i kopaju po pustoši pustinje u nadi da će pronaći ostatke tela pogubljenih, voljenih osoba. One, dakle, figurativno, kopaju po svojoj prošlosti, po onoj koju ne mogu da puste da prođe i koja stalno traži svoje oživljavanje, reanimaciju. Isto kao i astronomi, koji kao arheolozi moraju što dublje da gledaju kroz teleskop, tako i žene moraju duboko da kopaju kako bi pronašle odgovor koji traže. Njihova prošlost je zakopana, osoba sa kojom su živeli, sve ono što su proživele sa njom u opasnosti je da bude dovedeno u pitanje ukoliko se ne otkopa, tj. ne osadašnji. Međutim, kopajući, one pronalaze sitne ljudske kosti raštrkane svuda po pustinji, i u toj sitnini gubi se i najmanji osećaj da se gubitak može ublažiti. Štaviše, mi vidimo ženu koja ne želi da prihvati nalaz da vilica koja je iskopana pripada njenom mužu. Ona želi, kako to kaže, bukvalno da ga iskopa celog, baš onakvog kakvog ga je izgubila. Kod druge pak vidimo nešto drugačiju reakciju: ona je otkrila stopalo i delove lobanje svog brata, stopalo još u okviru obuće, opisuje njegove čarape koje je prepoznala, smrskanu lobanju na osnovu koje pokazuje kako je upucan... Dalje govori o neverovatnoj sceni: stavlja sve delove koje je pronašla u tu obuću, oseća se smrad truleži, unosi ga u dnevnu sobu, stavlja na policu, kuća je prazna, a ona zamišlja kao da su nakon sedamnaest godina njih dvoje ponovo zajedno.

Tumaranje i potraga žena na ivici snage i života nema kraja. Ono što je neko želeo da sakrije od javnosti, njih je primoralo da konstantno osadašnjavaju svoju prošlost, a šta god budu pronašle, neće biti dovoljno da prestanu da se sećaju, ili da nastave da traže još više od toga. Baš kao što i astronomi svojim novim otkrićima više otvaraju nova pitanja, no što zatvaraju stara, jer se uvek pojavljuju neke nove stvari koje ne znaju. Jedna od žena gledajući u uzvišene teleskope navodi kako sanja o tome da jednog dana, umesto što gledaju samo na gore, u nebo, teleskopi gledaju i na dole, u zemlju, i pokažu im put do onih koje traže.

Vrlo je zanimljiv koncept nade koji funkcioniše kod, kako ovih žena, tako i pomenutih astronoma, koji ih gura ka tome da uvek nastave dalje. Najčešće se misli da je nada u vezi sa nečim što tek treba da se desi, sa stanjem u kom bi se sve ono što traje jednom na neki način oslobodilo, promenilo i postalo prošlost. Prošlost bi tu značila nešto neponovljivo. No, u ovom nesrazmernom poduhvatu, gde kosti u pustinji Atakame postaju isto što i zvezde u svemiru, nada izbija upravo iz pogleda u nazad, a ne iz pogleda unapred. Što se više čini za tu prošlost, što se više u njoj pada i izneverava sve što je postavljeno kao cilj, ona sve više traži da ne bude uzaludna, da se sve te teškoće i mučenja, varijetet životnih iskustava u svakome od nas, moraju isplatiti, da se iz njih mora nešto naučiti, itd. Dakle, motor nije neki apstraktni trenutak koji se još nije dogodio, fantazija o tome kako smo nastali, ili sjedinjenje sa izgubljenom osobom. Uslov za održavanje nade je, paradoksalno, opet i samo prošlost, koja u svom oživljavanju svaki put jedino insistira da urodi plodom, kao osvrt na sve kroz šta nam je vredelo da prođemo.

Kao poslednju pojedinost, u kojoj direktno ukršta astronome i temu žrtava diktature, Guzman nas upoznaje sa devojkom koja je preživela teror tako što su, da bi je sačuvali u životu, roditelji njenih roditelja bili prinuđeni da ih izdaju. Devojka je odrasla uz njih i u međuvremenu počela da se bavi astronomijom. Njeno obrazloženje se odnosi upravo na ovaj beskraj osadašnjavanja, u kojem se traumatična prošlost, na neki način, svojim stalnim sećanjima čuva od toga da se ne ispuni. Ona poredi beskraj kosmosa i elemenata koji se u njemu nalaze, u najranijim zvezdama, sa istim onim od kojih je sastavljeno ljudsko telo, tj. kosti (kalcijum), te tvrdi da u toj neiscrpivoj materiji koju proučava vidi večnu prisutnost onih koje je izgubila. To koliko smo inače mali u celokupnom kosmosu, odjednom probija sve granice i postaje sveispunjeno. Isto se dešava u poslednjim kadrovima kada su neke od žena koje kopaju po pustinji dovedene pred teleskop, gde im se odjednom, u svojstvu kostiju koje u nedogled traže, upriličuju velelepne slike nebula od kojih zastaje dah. U tom kratkom i krhkom trenu, one hvataju ono što se treba da bude sadašnjost.

Ovo je film o onima koji beže od svoje prošlosti i onima koje su isti ti zbog te prošlosti učinili da je se zauvek sećaju. Ovo je film o ljudskim kostima u svemiru i zvezdama koje sjaje u mrtvoj prašini pustinje. Živeti mogu samo oni koji se sećaju, koji ne žele i ne mogu da zaborave šta im se desilo. U tom odnosu, prošlost im ne sme biti kriva ni za šta, sasvim suprotno, oni joj duguju sve zbog čega su i dalje živi.

Fenomenalna Nostalgija za svetlošću biće reprizno prikazana 08. maja u Domu kulture "Studentski grad", i 09. maja u Dvorani kulturnog centra Beograda. Obe projekcije počinju u 21 sat.

(e-novine, 6.05.2011.)