Post rock pronašao sebe u KC Gradu

Ono što se u utorak, 17. maja, desilo u KC Gradu trebalo bi da se shvati više nego ozbiljno, jer se čini da je naš omiljeni i nezavisni kulturni centar, prostor koji nas čas približava i odvaja jedne od drugih, krade nam poglede i unosi neizvesnu anticipaciju u vazduhu, nastupom švedskog post-rock benda Jeniferever konačno rešio probleme koji su u poslednje vreme izbili u prvi plan: s jedne strane nezgodnu akustiku prostora koja nikako da proizvede čistoću, a sa druge smaralački žamor ljudi koji ne haju ni za čim drugim osim za svoje sitne priče.

Ne treba, naravno, očekivati da se od ovoga pravi nekakvo permanentno stanje, sva zasluga ipak pripada ljudima koji su bili na stejdžu i vrsti muzike koja je priređena. Na ovim prostorima nismo do sada imali prilike da čujemo prave čari ovog i te kako bitnog i popularnog pravca koji kao da je u novom milenijumu uzeo još veći zamah. Bendovi kao što su Sigur Ros i Mogwai svakako spadaju u najpoznatije i najuticajnije njegove predstavnike, što je i više nego osetno u nastupu Jeniferever.

Kada govorimo o post-rock-u, onda podrazumevamo najčešće numere srednje-sporog do sporog tempa, spore ali precizno razložene gitarske rifove, uglavnom melodične i pojačane množinom gitara, pesme koje su produženog trajanja, bez klasičnog refrena i ustaljenih pop delova, već gradacijske, postepeno kulminativne strukture jedne iste ili slične boje koja se razaznaje od samog početka. Međutim, post-rock je isto tako često obogaćen shoegaze-om, što još više akcentuje atmosferičnost zvuka i inpregnira paletu da se doživi kao jedna konstantna ekspresija emocije koja traje duž čitave kompozicije. Kako ona traje, tako se svi instrumenti podređuju istoj, i to je taj čudesan splet koji hoće da nam kaže da instrumenti nisu samo sredstva za iskazivanje nečeg u samom startu datog, neke emocije, stanja ličnosti, nego da pored toga sve vreme rade i na njenom stvaranju i pretvaranju u nešto što pre tog ispoljavanja teško da se moglo naslutiti da postoji, ili da može izaći iz nekog tihog ili najčešće povučenog karaktera. Tu zvučne gradacije stiču svoj smisao, a publika shvata da zajebancije na koju je uglavnom navikla više nema.

Shoegazing podrazumeva da na neki način nijedan zvuk u sastavu palete sam po sebi nije čist, kao i to da zasebno proizveden, apstrahovan i osamostaljen ne znači ništa, da tako otkinut može samo da padne i uvene odmah tu na licu mesta. Zato na stageu vidimo gomilu pedala, procesora, papučica, a kroz njih su provučene što gitare, što klavijature. Zbog toga se instrumenti više nadopunjuju, bez obzira što bi svaki od njih mogao sam po sebi odraditi ili u jednom trenutku preuzeti ulogu vodećeg, glavnog, ritmičnog ili solo organa.

Tako na sceni, slikovito rečeno, imamo jedno kolektivno ustručavanje od svakog pokušaja jasnog razaznavanja ko, kad i u čemu ima distinktivnog udela, sviranje koje sve vreme deluje kao jedno sramežljivo i stidljivo jedinstvo pojedinaca koji se raspoznaju u svojim iskustvima iz kojih su izašli oštećeni. Znati i biti blizak onom drugom, kolegi u bendu, ne predstavlja onda idealan spoj osobina i karaktera, sličnosti i malih stvari koje pukom slučajnošću u razvoju svoje ličnosti delimo ('sviđaju ti se iste stvari kao i meni, voliš isto što i ja, dakle imamo šansi da funcionišemo zajedno', itd.). Nasuprot te gomile probabilizma i kontigentnosti ovde se suprotstavlja, čini se, mnogo jači spoj, negativan doduše, ali spoj za sva vremena, ono prema čemu sve sitne stvari gube na značaju i postaju neometano propuštane iz jednog u drugo uho, spoj prema onom što je uništeno u svakom zrelom čoveku, jer zreo može da znači samo trajno obeležen tragovima onog što je uništeno. Na ovom minimalcu, gde konkretan sadržaj i pojedinosti gube smisao ('moja predistorija i tvoja predistorija') događa se post-rock i gradi tzv. zid zvuka (wall of sound), kad svaka od stidljivosti sa početka u Jeniferever, bivajući potpomognuta i ohrabrena drugim stidljivostima koje čuje oko sebe, postaje sve glasnija i glasnija, dok ne kulminira u kraj. Povučeni dečaci postaju prave nemani na sceni, dok je sramežljivost manje-više i dalje tu, samo augmentovana.

Neki od sastava koji pripadaju ovom žanru čak potpuno povlače vokal iz upotrebe, dok ga drugi zadržavaju na način da se on bez razlike uklopi u paletu zvuka i izgubi svako obeležje koje ga izdvaja. Jeniferever se tu pomalo razlikuju, jer donekle zadržavaju vokal u onom izvornom smislu, i to je uticaj indie zvuka koji takođe preuzimaju. No, njihov glas (Kristofer Jönson) daleko je od klasičnog, kako po karakteristikama tako i po funkciji u kojoj se koristi. Kada je reč o boji, onda je on gotovo nedeterminitivan u smislu toga da li je u pitanju muška ili ženska boja glasa. Kada je reč o funkciji, opet nije u pitanju pevanje kakvo poznajemo, već pre ekspresija koja se, bez obzira što je vokal po prirodi, ponaša više kao instrument, na način da izdvojen baš kao i drugi organi ne može da preživi. Zapravo, glas u Jeniferever neprestano varira na toj granici pevanja i utapanja u paletu, ali to nipošto ne smeta ukupnoj slici, već je diže na jedan nivo karakterističan specijalno za ovaj bend. U tom smislu, raspon koji nam takvo ponašanje pruža ide od vokala kakav je u Sonic Youth do onog npr. u Bat For Lashes, ili čak Azure Ray.

Živi bubnjevi su neizostavni deo post-rocka, mada su poznati i slučajevi gde se perkusije i ritam mašine takođe uspešno smeštaju u shoegaze (Ulrich Schnauss), no čak i tada one oponašaju zvuk živih. Klasičan set bubnjeva, idilično pozlaćen, sastavljen od basa, doboša, indijanera i jednog prelaza, osnovnih činela (fus, kreš i rajd) udaran je (Fredrik Aspelin) svakako samo ne na klasičan način, jer ritam u post-rocku nikada nije uobičajen i ušemljen. U svom velikom delu i on je improvizovan, a vrlo često se sasvim menja u toku pesme i razbija u dva ili više sasvim nepovezana i zasebna ritma. Bogat izbor gitara i mini-klavijatura na sceni svedoči o tome da članovima benda veličina prostora u kom nastupaju uopšte ne diktira asortiman opreme koju sa sobom nose, ali im ni uobičajene koncepcijske postave takođe ne znače mnogo. U jednom trenutku moglo se videti da ona toliko varira, da su vrlo često pregnantno bile prisutne čak i tri gitare (Martin Sandström, Kristofer Jönson + dodatni član žive postave) i bas (Olle Bilius), nekada dve gitare i dva basa, dok se povremeno, svako od njih služio još sopstvenim klavijaturama i modulatorom iznad njih. Klavijature su, kao i gitare, oskudne u broju varijacija i sastoje se od istih akorda ili polu-akorda koji se drže dugo ton po ton, donekle izobličene ograbrujući rast prljavštine distorziranih gitara.

Svaki put kada klimaks kreće postaje jasno da je ova muzika, čak i kada se dešava tu uživo ispred nas, i dalje više nego ikad sve samo ne muzika za oči. Ukoliko je neko pokušao u vreme potpuno dignute zavese, zida zvuka zatvoriti oči, mogao je da oseti kako stvar potpuno dopire do njega. Po prvi put, taj zid koji je držao tako jako Jeniferever prijao je infrastrukturi KC Grada i sasvim se saživeo sa njim, ućutkao sve glasove nezainteresovanih ljudi koji su bili prinuđeni da u čudu najzad miruju i slušaju. Kada bi kapci nežno pali, vatra zvuka koji je neverovatno i dalje sa one strane buke i smetnji, koja besni svuda negde okolo, postajala bi još jača, a sva druga lica tu negde u blizini, sa zaludnom tendencijom da se približe ili udalje, izgorela bi za tili čas. U tom privatnom odušku iza zatvorenih očiju, koji se pumpa snagom sa scene i svake od individua na njoj, deluje kao da se otkriva jedan sasvim nov i neistražen svet. Tanak početak.

(e-novine, 18.05.2011.)