Matthew Dear u senci BDW

(sa Kristinom Vukmanović)

Nastupom američkog muzičara Matthew Deara sinoć, 25. maja, otvoren je noćni deo Belgrade Design Week-a (BDW) Dizajnights, koji u tri naredne večeri treba da ugosti i imena kao što su: Chew Lips, Touch Yello i Lindstroma. No, ukoliko stvari budu stajale onako kako je to nagovešteno prvo veče, biće ovo festival velikih nesrazmera između kvalitetne muzike koju izvođači po svaku cenu nastoje da isporuče i bizarne bahatosti ljudi koji stoje iza celokupnog festivala.

Iako najavljen striktnom satnicom da počinje u 22 sata, koncert je kasnio više od dva sata, a od toga prvih 60 minuta, svi oni koji su ušli u prostorije SKC-a (slovo S dolazi od socijalistički, a ne studentski, sudeći prema upravniku ustanove) bili su držani kao u zatvoru, bez mogućnosti da cirkulišu oko ili ispred zgrade, iako je bilo evidentno da unutra ništa još dugo vremena neće početi. Neprijatno i bespotrebno brojno obezbeđenje (zbog čega toliki broj grubijana i prostaka mora čuvati dizajnere i od koga kada su jedino oni i posetioci ovakvog skupa, osim možda ako isti ne žele samo da ostave utisak elitne kategorije same po sebi?) patroliralo je zgradom i po više puta pretresalo jedne te iste ljude. U takvom raskolu koji je trajao satima, dok se fenseraj na spiskovima nije osetio dostojnim okupiti, ekipa e-novina, tu pre svega zbog Matthew Dear-a, potajno se u prepoznatljivom besu i frustraciji, nadala da do nastupa neće ni doći, jer ga ovakvo sramotno ponašanje uopšte ne zaslužuje. Poraz bi, mislili smo, tako bio potpun, a snobizam bi se makar malo pogledao u ogledalo.

Sve to nije ni najmanje doticalo izvođače koji su, čini se, bili iznad svih neprijatnosti i osrednjosti vidljive ispred nosa. Privremeno skinuvši sa svog repertoara nastupe na gramofonima po svetskim klubovima, Matthew Dear je više nego uspešno u živom aranžmanu predstavio svoju muziku sa tročlanim bendom Big Hands.

Koosnivač nezavisnih izdavačkih kuća Ghostly International i Spectral Sound, iza svog imena krije nekoliko pseudonima: False, Audion, Jabberjaw, koji pojedinačno izražavaju njegovu privrženost prema različitim pravcima muzike. Ipak, ono što ga je približilo široj publici su njegovi albumi: Leave Luck To Heaven (2003), fuzija minimal tehna i eksperimentalnog popa, a kasnije i Asa Breed (2007). Zgusnuti fanki haus momenti sa prvog albuma zamenjeni su složenijim ritmovima, i drugačijom vrstom senzibiliteta, koja više koketrira sa muzikom njegovih uzora: sa Brian Enom, Arthur Russel-om, Nitzer Ebb-om, a možda najviše Talking Heads-ima. Njegov otac, folk-rok muzičar, naučio ga je osnovama sviranja gitare sa 14 godina, pa otuda i jak upliv rok zvuka na nastupima sa bendom.

Upravo posle drugog albuma, Matthew nalazi muzičare kojima uspešno “komanduje“ kao frontmen. Ideje sa tog albuma, razvile su se u još složenije strukture, dublje tekstove i ozbiljniji izraz pesama na poslednjem albumu Black City (2010). Uticaj Nju Jorka je evidentan: Black City predstavlja ličnu odu ovom gradu, u kojem muzičar živi od skora. Njegova nedostižna tema je melanholija, uobličena mračnim melodičim zvukom, kao i baritonom Matthew Dear-a koji nežno obuhvata slušaoca. Prvi komentari sa turneje, na kojoj sviraju kao predgrupa Interpol-u, izdvajaju ih kao "opipljiviji kvalitet" od trenutnih zvezda tzv. indie scene.

Big Hands bend čine tri čoveka, kao i sam Dear: živi, punokrvni bubnjevi sa elektronskom tablom pridodatih perkusija, melanholična, mestimično prigušena truba svirana u stilu Nils Petter Molvaer-a, bas gitara, klavijature koje su smenjivale trubu, i naravno, gitara koju je svirao Matthew. Baš kao što je na studijskim snimcima Dear-ov glas umnožavan, uživo je neretko na sličan način utrostručen od strane klavijaturiste i basiste. Izostala je, doduše, prepoznatljiva digitalizacija tog glasa kroz tzv. pitch efekat, koju Dear potencira na albumima, ali to nije umanjilo kvalitet zvuka koji se širio tek delimice ispunjenom dvoranom. U poređenju sa nedavnim nastupom Parov Stelar benda, čiji živi aranžman unižava studijsko-producentsku virtuoznost, Big Hands potpuno dominira stvarajući sopstveni zvuk, a numere kao da zvuče još bolje nego u studiju. Kada se sve to ukomponuje sa harizmom Matthew Dear-a, obučenog u raskopčanom belom odelu i crnoj majici širokog izreza, krećući se negde između Bryana Ferrya i Davida Gahana, udarajući u gitaru preko prstiju koji samo napola dodiruju pragove i tako lome ton u polu-zvuk, držeći udaraljke raznih vrsta i proizvodeći šištanje, klepetanje, nije ni čudo što je publika, takva kakva je bila, mediokritetska koja ne želi to da bude, na pola koncerta potpuno stala uz bend i prihvatila sve što dolazi sa bine.

Na repertoaru su dominirale pesme sa novog albuma Black City: More Surgery, Little People, Slowdance, novi hit Monkey, kao i jedna od najboljih na albumu, You Put A Smile On Me, izazvavši opšte oduševljenje. Naravno, nastup nije mogao da prođe ni bez starijih dance pokretača, kao što su Fleece On Brain, Deserter, Tide, Dog Days, dok je kao poslednja numera izvedena i najpoznatija Don And Sherri sa albuma Asa Breed. Koncert je trajao oko 70 min, i tako koncizno kvalitetan, nabijen, držao je pažnju duž svog trajanja. Bez obzira što je tu malo ko zaista bio upućen u to šta predstavlja Matthew Dear, ili kakva je to vrsta muzike uopšte, bitno je bilo samo da zvuči dobro, pa je bend tako ispunio i taj deo posla bez ikakvog nedostatka. No, čim je svirka prestala, kriticizam u našim glavama opet se izoštrio.

Cela stvar, zapravo, izgledala je kao da je noćni deo programa ovog festivala, sam po sebi, jedna privatna afterhours žurka onih koji prisustvuju dnevnim dešavanjima, uprkos osnovnoj zamisli i regularnoj prodaji koncertnih karata –jedan nebitan i sporedan reziduum dnevnih edukativnih sastajališta dizajnera. Međutim, oni koji su zaista kupili kartu, želeći samo da slušaju Matthew Dear-a, a njih je bilo možda 5%, morali su se naći u velikom razočarenju prema sporednim stvarima koje su ujedale svuda sa strane i terale ih da sami krče svoj put do zadovoljstva zbog kojeg su došli. Svi ostali bili su ljudi sa nekakvih spiskova, bukvalno studenti dizajna kojima na žurci svira niko drugi do Matthew Dear. Veliko ime za mahom potpuno indiferentnu publiku obuzetu utiscima sa dnevne konferencije, koja izgleda kao da bi je najbolje razgalio neki lokalni Nastić i njemu slični (uzgred budi rečeno, i sam prisutan u publici). Sve vodi ka zaključku da je nekome a priori bilo stalo da potroši puno para, ne zato što se trudio da priušti muzički spektakl, već samo da bi ostavio utisak elite, krema i posebnosti koja nije nikakva nego isforsirana. Da bi svojim dnevnim gostima iz inostranstva mogao da se pohvali kakva imena se mogu zgodno okupiti za događaj gotovo potpuno nevezanih tema. O toj bahatosti govorimo.

Nasuprot ovom, kao protivtežu, istaći ćemo tekst i muziku, možda jedne od najemotivnijih pesama Metthew Dear-a, koju je u bonus delu izveo samostalno na sceni. Svaki stih u njoj sa lakoćom, makar u apstraktnoj sferi, odnosi svu grozotu organizacije u SKC-u i mi ih potpisujemo sve do poslednje reči – Gem.

All of these days into one.
Awaken to the silence of the sun.
Who can I talk with today?
Why am I still the same?
No reward for calling out your name
Cause I have gone time and time again.
You were often some great distant sun.
I am unfrozen time to shine.
All of my sad songs can make you change.
They'll just keep pushin you further away.
One of your great regrets will be stayin in place.
I can't hold you back from your dreams.
When you figure out what's real, I 'll be standing here,
A little bit older but forgiving as the night of today.

(e-novine, 26.05.2011.)